Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 27. 6. 2016. at 20:11, Жељко рече

На руским православним сајтовима су већ по прилично у текстовима лоше настројени према одржавању сабора на криту а сад после учешћа СПЦ наилази се и на осуђивање Срба.

Нисмо ли као Црква одласком на Крит узроковали лоше односе са Русима? С друге стране да нисмо отишли да ли бисмо тиме нарушили односе са осталим ПЦ које су присуствовале?

На који начин би могли некако изгладити те односе сада, пре свега мислим на СПЦ?

Колика је реална опасност од неког могућег раскола због Критског Сабора?

Како се планира реализовати спровођење одлука сабора на Криту уколико ове 4 патријаршије које нису присуствовале не буду желеле да прихвате одлуке сабора, а већ постоје наговештаји о томе?

Да ли је било наговештаја на критском сабору о могућем неком скоријем одржавању новог великог сабора?

Expand  

Ово мало изгледа као питања за интервју:) Разумем да је много интересовања и очекујем да ће они који су позванији и по чину и по образовању изнети своје утиске о Сабору на Криту, његовим дометима и последицама. 

Лично сматрам да је поред свих контроверзних ставова на Криту започео један важан процес, који ће, надам се, с временом допринети дефинисању суштинских тема и створити услове за једно свеобухватније разумевање и сведочење православне еклисологије на неком будућем Сабору, у коме ће по могућности учествовати све православне помесне Цркве. Наша помесна Црква је зато и званично тражила да Сабор остане отворен и да се у наредном периоду озбиљније поради на понуђеним документима, али, како смо видели све је ипак завршено за шест радних дана.

Имајући у виду дискусије које су већ започеле, посебно у грчким црквеним медијима, сматрам да тек предстоји један озбиљан богословски дијалог и рад. Сабор на Криту је директно или индиректно отворио низ важних питања и можда је то и највећи допринос овог сабрања које је за неке од помесних Цркава Велики и Свети Сабор, а за друге само пред-саборска конференција. У историји Цркве Велики Сабори често нису били догађаји од неколико дана, већ низ саборовања, уз бројне несугласице и полеммике, које су на крају ипак бивале крунисане тријумфом православне истине. Сви сабори су такође на известан начин морали да прођу и рецепцију од пуноће Цркве тј. верног народа, тј. морали су да буду препознати као Васељенски, Велики и Свети и да заживе у практичном животу Цркве као аутентичан израз апостолске вере Католичанске Цркве. Сетимо се само Првог Васељенског Сабора 325. који је и поред Никејског ороса оставио много конфузије посебно међу источним епископима (од којих многи нису били аријанци). Од Никеје 325. год до Конастнтинопољског, Другог Васељенског 381. године Црква је пролазила кроз велику буру у којој је јасно потврђена пуноћа Некејског веровања.. Ова криза није била знак слабости Цркве, већ је пројавила Цркву као живи организам, Тело Христово.

По мом мишљењу кључно питање на овом Сабору било је на који начин разумемо да смо Једна Света Саборна и Апостолска Црква, а да истовремено прихватамо историјско постојање и других „цркава“ (односно, конфесија и заједница). Колико је последњи документ Сабора о односу Православне Цркве према хришћанском свету изнео јасан и свеобухватан еклисиолошки став, већ је постало тема озбиљних богословских дискусија. Поред тога, мислим да је јако важно што је речено да Православна Црква није федерација или конфедерација аутокефалних Цркава, али и да се њено јединство не темељи на окупљању око једне смртне личности, јер је њена глава Христос. Штета је што се није разговарало о другим темама, које нису биле предвиђене у предсаборској конференцији у Шамбезију, нпр. разумевање првенства на васељенском нивоу (о чему постоје различити ставови), начин признавања аутокефалија итд. 

Иако је Сабор формално закључен, овај догађај више доживљавам као један динамички процес и почетак нечег много свеобухватнијег, него као конкретан догађај од шест дана у Колимбарију. Најважније је да не можемо говорити о никаквом расколу јер Православна Црква живи у сталном литургијском саборовању, које није ни најмање угрожено чињеницом да у овом Сабору нису учестовале све помесне Цркве.

 

 

 

[Баба]

  On 3. 7. 2016. at 19:24, Архимандрит Сава Јањић рече

Ово мало изгледа као питања за интервју:)

Expand  

Ко се једном у млеко опече и у јогурт дува.

 

Јасно ми је све.

Нисам мислио овај пут нигде преносити одговоре, јер сам видео како је то претходно злоупотребљено. Очекивао сам овако један уопштен одговор.

Мада ова питања која сам поставио су питања која тренутно муче све нас који се сматрамо православним Хришћанима.

У сваком случају хвала на одговору.

 

 

[александар живаљев]

Оче игумане,

Благодарим на трезвеном хришћанском оптимизму. Искрено, друго од Вас нијесам очекивао, познати сте по томе што га улијевате у све нас.

Можда није вријеме, али имам потребу да подијелим неке утиске.

  On 3. 7. 2016. at 19:24, Архимандрит Сава Јањић рече

Наша помесна Црква је зато и званично тражила да Сабор остане отворен и да се у наредном периоду озбиљније поради на понуђеним документима, али, како смо видели све је ипак завршено за шест радних дана.

Expand  

Епископ западноамерички Максим отворено је у својим Белешкама са Сабора иступио против идеје, како каже "отвореног сабора". Стиче се утисак да делегација наше помјесне цркве није била јединствена и да је то у великој мјери допринијело релативном неуспјеху Сабора.

 

  On 3. 7. 2016. at 19:24, Архимандрит Сава Јањић рече

Поред тога, мислим да је јако важно што је речено да Православна Црква није федерација или конфедерација аутокефалних Цркава, али и да се њено јединство не темељи на окупљању око једне смртне личности, јер је њена глава Христос.

Expand  

Нажалост, Правилник о раду и организацији Сабора није био тако конципиран, већ управо "конфедеративно". Дај Боже, да у догледно вријеме буде овако као што је речено на Сабору.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 3. 7. 2016. at 23:01, александар живаљев рече

..... Нажалост, Правилник о раду и организацији Сабора није био тако конципиран, већ управо "конфедеративно". Дај Боже, да у догледно вријеме буде овако као што је речено на Сабору.

Expand  

Овде бих био мало прецизнији. Мислим да је управо Васељенски Патријарх у својој беседи на Педесетницу у Ираклиону изговорио следеће речи о православном јединству:

Ἡ ἐκκλησιαστικὴ ἑνότης μας δὲν ἀποτελεῖ ὁμοσπονδια-κήν τινα μορφήν, οὔτε πηγάζει ἀπὸ τὴν συσπείρωσιν πέριξ κάποιου ἀνθρωπίνου προσώπου. Ἡμεῖς εἰς τὴν Ἀνατολὴν δὲν ἔχομεν Πάπαν. Ἡ ἑνότης μας πηγάζει καὶ ὁλοκληροῦται ἀπὸ τὴν κοινὴν πίστιν μας, ἡ ὁποία ταυτίζεται μὲ τὴν σωτηρίαν, μὲ τὴν αἰώνιον ζωήν. «Αὕτη ἐστὶν ἡ αἰώνιος ζωή», νὰ γινώσκωμεν τὸν Πατέρα, καὶ Ὃν ἀπέστειλεν Ἰησοῦν Χριστόν, τὸν Βασιλέα τῶν βασιλευόντων καὶ Κύριον τῶν κυριευόντων, ὅπως ἀπεικονίζεται καὶ εἰς τὴν Ὀρθόδοξον Εἰκονογραφίαν μας.

Наше црквено јединство није неки облик федерације, нити извире из окупљања око неке човечје личности. Ми на Истоку немамо папу. Наше јединство извире и употпуњује се нашом заједничком вером, која се поистовећује са спасењем, са вечним животом. "Ово је вечни живот" да познамо Оца и Онога кога је послао, Исуса Христа, цара над оним који царују и Господа над оним који господују, као што се приказује и у нашој православној иконографији.

Ово је један од лепших цитата који ми је остао у памћењу са Сабора.

(цео текст на више језика https://www.patriarchate.org/-/2016-06-19-homily-pentecost)

Иначе, лично сам заиста оптимиста, дугорочно гледајући:) Повод за све велике Саборе била је својеврсна криза. Потом су дефинисани проблеми и евентуална погрешна учења, након чега је после мање или више времена долазило до разрешења и пуније пројаве саборне свести благодатним дејством Духа Светога. Зато мислим да је од приче о детаљима шта се све догађало на Сабору у Колимбарију и шта је ко рекао много важније да усмеримо пажњу на чињеницу колико су усвојени документи заиста изразили пуноћу саборне свести Цркве и којим питањима треба указати додатну пажњу и проверити их православним предањем. Сваки Велики православни сабор представља органски наставак претходних сабора и треба да се ослања на претходно искуство Цркве, а и изнад свега мора да прође рецепцију пуноће Цркве, тј. верног народа.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 21. 6. 2016. at 20:30, Goran Kovacevic_10753 рече

Pomoz Bog Oče, sta znaci kad osoba vec duze vrijeme ne osjeca Blagodat Svetoga Duha, ni na Liturgiji, ni u licnim molitvama?

Expand  

Веома је важно да знамо да се опит благодати Духа Светога не може свести на осећања. Осећања у нашој палој природи подложна су страстима и веома лако можемо да погрешимо у расуђивању и да паднемо у духовну обману тј. прелест. Зато је важно да живимо духовним подвигом којим очишћујемо свој ум и срце и да се истовремено удаљујемо од живота у греху. Није добро да сами расуђујемо да ли осећамо деловање благодати јер уколико нисмо претходно доживели деловање Духа Светога нећемо моћи да правилно расудимо. Једна од најважнијих ствари у умној борби јесте да не расуђујемо сами на основу наших личних чула и менталних перцепција. Стално просуђивање и осуђивање и себе и других води у маштање и нећемо бити у стању да задобијемо чист ум, а у сталној смутњи помисли нећемо моћи ни да се изборимо са својим слабостима. Господ нам каже да будемо као деца, да посматрамо све око себе без доношења суда, држећи се Господњих заповести и сабирајући свој ум на речи молитве. То је ништа друго него живот у смирењу јер Св. Јован Лествичник смирењем назива одсуство расуђивања при богатству расуђивања, тј. када човек свесно не жели да просуђује оно што види и чује већ стално свој ум и срце окреће Богу. Човек у палом стању заправо живи у сталној виртуалној реалности, концептуализује све око себе, смешта све што доживи чулима у одређене менталне категорије, живи у сталном сећању на прошлост или у бризи за будућност и није свестан садашњег тренутка, није у стању да истински воли, а нити да осети љубав других. Тек када човек задобије чистоту ума у коме не бесне помисли и машта и окуси почетак стварне молитве у његовом срцу ће моћи да се ”осети” деловање благодати Божије. Као што месец не може да се огледа на немирној води пуној таласа, тако и ми морамо да смиримо свој ум да би се у њему огледао лик Божији. Ово су само основне контуре умне борбе о којој су посебно писали филокалијски оци и која није намењена само монасима већ свим хришћанима. 

Док се не смири ум, док не престане стално чаврљање помисли у нашој глави и буде замењено сталним (или барем што чешћим сећањем) на Бога, наш ум остаће неспособан да осети дејство Духа Светога. Без обзира колико задобијемо интелектуалног знања о богословљу Духа Светога нећемо осетити без практичног духовног живота. Интелектуално знање веома је често само сурогат који човека у суштини оставља и даље у незадовољству, немиру и далеко од Бога. Апостол Павле нас у Првој посланици Коринћанима учи да наша вера не сме да буде у ”мудрости људској” него у ”сили Божијој”, и наша проповед, наше сведочење хришћанске вере да не буде у ”убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе” (уп. 1 Кор 2. 4-5). Дух Свети не делује у срцу у коме владају грех, страсти и стална бура помисли. Зато је наша борба у томе да омогућимо Богу да Духом својим Светим делује у нама и да заиста постанемо обиталиште Божије. ”Царство небеско се с напором осваја и подвижници га задобијају”, каже Господ у Мт. 11.12. 

У почетку духовног живота Бог нам даје тзв. бесплатну благодат, која нас подстиче на врлину и у којој с лакоћом хитамо на молитву и свако добро дело. Међутим, с временом ова благодат се повлачи како бисмо ми сами слободним избором и трудом задобили благодат Духа Светога, кроз евхаристијски живот тј. живот у заједници и љубави са другима у Цркви, борећи се против својих слабости којима повређујемо и друге и себе, посебно против гордости, осуђивања и мржње, а онда и свих осталих грехова који долазе из ових страсти. Овај ”ход кроз пустињу” некада је тежак и болан и субјективно осећамо да нас је Бог напустио. Али, није тако. Из живота многих светитеља знамо да је Бог стално присутан и да у таквом ”благодатном очају”  нисмо напуштени. Важно је да покажемо веру и трпљење и да принуђујемо себе на заповести љубави, борећи се против свог самољубља и чувајући свој ум и срце од сујетних жеља и помисли. Као што родитељ полако пушта дете да само научи да хода, не држећи га више, тако и Бог нас узводи на пут духовне зрелости. Зато не треба да се оптерећујемо личним осећањима, већ да чврсто верујемо да је Бог живо присутан у литургијској заједници и штавише да је присутан у нашим срцима и стално је са нама јер крштењем смо умрли старом човеку и родили смо се у Христу добивши дар Духа Светога. Сада је потребно да тај дар активирамо слободним трудом и напором како бисмо опитно доживели заједницу са Богом. 

Неки мисле да се Бог једино опитује у заједници и да лични духовни живот представља извесну спиритуализацију хришћанства на којој посебно инсистирају монаси. Међутим није тако. Ако не савладамо своје слабости и не будемо се борили против греха и страсти, смиривали свој ум и задобијали чистоту срца уз Божију помоћ, нећемо моћи да живимо у љубави са ближњима. Човек који је овладан страстима и чији је ум препун помисли и жеља не трпи заједницу и зато без подвига нема ни евхаристијске заједнице. Исто тако сам подвиг без евхаристијског живота у Цркви само је обична људска метода која може да пружи неке резултате али нас не изводи из сфере пролазног живота и не може нас сјединити са Богом. 

Велика је заблуда када верујемо да можемо да променимо свој живот и сачувамо се од живота у греху тј. неприродног начина живота само силом своје воље. Наша воља такође мора да оздрави и без очишћења ума и срца молитвом и духовном борбом уз стално вршење заповести Господњих заувек ћемо остати овладани својим страстима и нећемо моћи да осетимо љубав Божију која нам се стално пружа. Данас живимо у свету у коме је духовна борба готово заборављена, а она је од суштинске важности да бисмо могли да живимо евхаристијским животом, тј. да остваримо живу заједницу једни са другима у Христу Господу.

[kamila]

Postovani oce Savo,

Mozete li da kazete sta znaci kad covek ima potrebu za ispovest da kaze sve uvrede nepravde koje je pocinio. I sta znaci kad covek ima potrebu za molitvom, da stalno izgovara molitve obracajuci se se Bogu i Bogorodici.  Zahvaljujem vam na vasoj paznji.

["Tamo daleko"]

 

Dragi oce igumane Savo,

Beskrajno blagodarim na ovim bogonadahnutim recima I pravim nebozemnim poukama za svakog Pravoslavnog (a I inoslavnog) Hriscanina!

Kako bismo, mi roditelji najbolje mogli posvedociti svojoj deci, osim naravno prvenstveno svojim licnim primerom, da se ”Царство небеско се с напором осваја и подвижници га задобијају”, каже Господ у Мт. 11.12

Pre svega, ziveci u ovom I ovakvom svetu kada su cak I duhovni, eklisijalni termini prosto izvitopereni tj. razvodnjeni, na primer, sloboda (pravo izbora, egocentricnost itd.) - naspram istinske, odgovorne slobode, potom pojam teologija svega I svacega, misleci na efemerne konotacije, "politicka teologija", I druge; sve to kao posledica  (nezadravog) sekularizma ili kao sto znate pojam ikona  je osobito pretrpela razne medijske I kulturoloske izmene znacenja te reci. Da ne duzim, ali poenta je da nam rasvetlite i mozda usmerite na apologetske tekstove koji bi bili najadekvatniji , srazmerno ovom nasem vremenu I uslovima u kojem zivimo, gajeci decu Pravoslavnim nacinom zivota.

Oprostite na mozda konfuznom upitu, na brzinu pisem...

Jos jednom, iskreno hvala za sve!

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 7. 7. 2016. at 13:39, kamila рече

Postovani oce Savo,

Mozete li da kazete sta znaci kad covek ima potrebu za ispovest da kaze sve uvrede nepravde koje je pocinio. I sta znaci kad covek ima potrebu za molitvom, da stalno izgovara molitve obracajuci se se Bogu i Bogorodici.  Zahvaljujem vam na vasoj paznji.

Expand  

Када желимо да се исповедимо и осећамо терет увреда који смо нанели ближњима, то је показатељ да наша савест није умртвљена и да желимо да променимо свој живот. Исповест, међутим, није умиривање савести, скидање терета, да бисмо после наставили да живимо мање више на исти начин. Исповест треба да нас води дубокој унутрашњој спознаји да живимо погрешним начином живота који нам не омогућава да се остваримо као целовите личности. Зато није важно само исповедити своја сагрешења већ затражити и савет како да се боримо са својим слабостима и на који начин да више духовно не падамо, а ако падамо због лоше навике која је постала наша друга природа, да научимо како да не падамо у очајање и да се опет подижемо. Још од древних времена у манастирима је постојала пракса исповедања помисли. Наравно, не сваке помисли јер шта све човеку у току дана не прође кроз главу, већ оних помисли које посебно притишћу човекову душу и савест и намећу нам се. Без борбе са помислима нема ни борбе са грехом и наша хришћанска вера постаје једна интелектуална идеологија. У стању смо да причамо о најузвишенијој теологији или о црквеним збивањима широм васељене, а нисмо у стању да се носимо са својим страстима и свакодневно повређујемо друге и тонемо у унутрашње незадовољство и депресију. Хришћанство је пре свега практични живот, живот у заједници, Цркви где смо позвани у сваком тренутку да љубав према Богу исповедамо и сведочимо у односу према ближњим. Онај који је суров према ближњима, који нема љубави, који живи у гордости и духовној неосетљивости, руга се другима и повређује их, још није упознао Господа. Читајмо Старца Силуана који нам сведочи како говори и размишља човек који је задобио Духа Светога. То је оно истинско знање које треба да задобијемо, а оно се задобија не интелектом, већ пре свега срцем. 

Када желимо да променимо свој живот, да се покајемо и не повређујемо своје ближње јавља се и већа потреба за молитвом која је заправо ништа друго него чежња нашег срца да стално пребива у Господу. Стални ток мисли и маштања у нашем острашћеном уму желимо да заменимо богоугодном тишином у којој тихо узносимо наше молитве Господу, Богородици, светитељима. Молитва је природни начин функционисања човековог ума али ми то најчешће не желимо да прихватимо и у свом стању оболеле одвојености ума од срца својим умом лутамо васељеном, тражимо утеху овога света, бежимо у виртуалну стварност (кроз непотребне вести и информације, видео игре, алкохол, наркотике, телесно неуздржање). Када се човек стално молитвено враћа своме срцу то је повратак нашем истинском дому и онда ће нам у загрљај потрчати Господ, као што је отац потрчао у сусрет блудном сину. Потребно је само да се стално подсећамо да Бога налазимо једино у нашем срцу и када га упознамо, по сведочењу многих светих отаца, онда ћемо много тога разумети.... да не живимо сами за себе, да смо сви ми људи дубоко повезани јер носимо лик Божији и позвани смо да живимо као један у Христу, али и да је васцела творевина чудесно огледало Божије премудрости. Човеку који упозна Духа Светога, како можемо да читамо у речима многих светих који о томе сведоче, речи постају непотребне и остаје само дивљење и благодарење. Важно је да полако зауставимо тај непрестани ментални процес помисли који нас одвлачи у метеж и немир и изазива константно потмуло незадовољство и бол душе. 

Сви смо ми још јако далеко од онога о чему нам говоре истинске слуге Божије које је Црква препознала као сасуде Духа Светога, али стално морамо да се поучавамо њиховим саветима и непрестано да враћамо свој ум и пажњу ка Богу. Царство небеско је већ ту међу нама. Истинска молитва надилази речи и не зависи од времена и простора, већ постаје живо заједничарење са Богом у срцу. Човек може да прича, да ради, да живи наизглед обичним животом, а својим срцем да буде стално са Господом. Тишина није само одсуство разговора и бег од света није само одлазак у пустињу. Истинска тишина и удаљеност од света јесте удаљавање од сталне буре помисли и страсти које нас окружују тражењем уточишта у унутрашњој одаји нашег срца. Важно је само да се духовно саветујемо са опитним руководитељем и држимо се по савести онога чему нас учи Свето Писмо и предање наше Цркве. Данас многи кажу да нема опитних учитеља и да је духовно делање опасно. Наравно, све је опасно када радимо без савета и по својој вољи али када човек тражи, даје му се, када куца на врата, Бог ће му их и отворити. Зато не смемо да тражимо изговор за стално пребивање у духовној расејаности. Живот у Цркви, обавезе у породици, манастиру, све нас то упућује ка Богу, да живот схватимо одговорно и да живимо радујући се и помажући једни друге. Зато треба редовно ићи на црквене службе, јер где су двоје или троје сабрани у име Божије и Господ је међу њима.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 7. 7. 2016. at 13:41, "Tamo daleko" рече

 

Dragi oce igumane Savo,

Beskrajno blagodarim na ovim bogonadahnutim recima I pravim nebozemnim poukama za svakog Pravoslavnog (a I inoslavnog) Hriscanina!

Kako bismo, mi roditelji najbolje mogli posvedociti svojoj deci, osim naravno prvenstveno svojim licnim primerom, da se ”Царство небеско се с напором осваја и подвижници га задобијају”, каже Господ у Мт. 11.12

Pre svega, ziveci u ovom I ovakvom svetu kada su cak I duhovni, eklisijalni termini prosto izvitopereni tj. razvodnjeni, na primer, sloboda (pravo izbora, egocentricnost itd.) - naspram istinske, odgovorne slobode, potom pojam teologija svega I svacega, misleci na efemerne konotacije, "politicka teologija", I druge; sve to kao posledica  (nezadravog) sekularizma ili kao sto znate pojam ikona  je osobito pretrpela razne medijske I kulturoloske izmene znacenja te reci. Da ne duzim, ali poenta je da nam rasvetlite i mozda usmerite na apologetske tekstove koji bi bili najadekvatniji , srazmerno ovom nasem vremenu I uslovima u kojem zivimo, gajeci decu Pravoslavnim nacinom zivota.

Oprostite na mozda konfuznom upitu, na brzinu pisem...

Jos jednom, iskreno hvala za sve!

Expand  

Деца још нису упознала исквареност пале човекове природе и зато на њих најбоље можемо позитивно да утичемо сопственим примером. Дете осећа љубав и доброту на једноставан и непосредан начин. Највећи проблем настаје када родитељи од деце једно траже и очекују, а сами живе другачијим животом. Деца виде овај јаз између речи и дела родитеља и родитељи за њих губе ауторитет. Неретко, имамо примере наизглед црквених и верујућих људи, који су у својим домовима прави тирани и живе у дубоком нескладу са оним што желе да покажу пред другим људима. Деца тада дубоко пате и постоје случајеви да чак и у свештеничким породицама где постоје овакви проблеми деца крену путем странпутице и тражења утехе у греху. Да бисмо помогли другоме, треба пре свега да помогнемо себи. Господ нас учи да љубимо друге као што љубимо сами себе. Овде се наравно не мисли на самољубље, већ на то да смо позвани да истински љубимо дар живота и све оно што нам је Господ дао и да разумно и расудљиво користимо те дарове. Ако будемо тако љубили себе, а не живели у егоизму љубећи своје лажно и огреховљено "ја", бићемо у могућности да љубимо и друге, да им праштамо, да разумемо њихове слабости и да их носимо, укрепљујући једни друге. 

Секуларизам који је дубоко прожео све свере живота нас хришћана узима свој данак код свих нас. Веома често када се хришћани састану не разговара се о душекорисним стварима већ се препричавају црквени трачеви, прича се о црквеној политици или се срцем "необразаним молитвом и смирењем" распреда о највишим духовним тајнама без имало страха Божијег. Сви се осећају позвани да говоре о свему јер страх Божији су заменили дрскост и самољубље. Наравно, у таквом стању и поред свих дарова које нам Господ даје осећамо сталну духовну глад и жеђ јер поред извора живе воде ми копамо бунаре у пустињи (како певамо у једној од стихира у Великом посту). Тражимо утеху у свему осим у Богу као да желимо да заборавимо овај живот и уђемо у неку виртуалну стварност у којој ћемо бити нешто друго него што јесмо. Истина, ова тежња у дубини показује да човек тражи Бога и истински живот у Духу Светоме, али прогрешан начин на који то радимо још нас више удаљује од Бога и уводи у још бедније стање депресије и мрзовоље у којима повређујемо друге или им не указујемо пажњу и љубав коју од нас очекују. 

О свему овоме говоре многи древни и савремени светитељи јер проблеми са којима се суочавамо нису само проблеми нашег времена. Истина, у наше време губи се хришћански етос који је у прошлости утицао на људе да се стално враћају хришћанским вредностима. Данас живимо у пост-хришћанском свету, окружени лажним вредностима (идолима) и на сваком кораку у нашем потрошачком друштву појављују се нови идоли који нас одвлаче од Бога и наш ум расејавају, а срце испуњавају тугом и незадовољством. Зато стално треба да се подсећамо молитве и богомислија, да читамо о томе како су живели богоугодници Божији како бисмо колико-толико успели да се извучемо из буре страсти и информација које нас стално запљускују преко интернета, телевизије, реклама и празних разговора. Не смемо да губимо наду и нарочито људи у породицама треба да чувају своју породицу као домаћу цркву своју за коју су одговорни. Не смемо никада да заборавимо да тренуци када смо заједно неће се опет поновити и када деца одрасту биће нам жао што смо кроз живот прошли одсутни. Зато сваки тренутак треба осмислити, искупљивати време, као што нас учи апостол Павле и онда ћемо све више осећати смисао и лепоту живота без обзира на све тешкоће које нас окружују. Истинска радост не зависи од околности у којима живимо, већ долази од Духа Светога.

 

[aliluja]

Oče Savo... 

Kakav bi savet imali sa date nekom ko se trudi zarad ljubavi prema Gospodu da čini dobro... a da pri tome zbog raznih životnih iskušenja biva prinuđen da uvek bira neko manje zlo... i tako uvek ima osećaj da je grešan... Da li je uopšte korisno za dušu kada se neko svakoga dana oseća grešan.. a istovremeno i tužan jer je želeo bolje da ugodi Gospodu nego što je učinio? 

Kakvi su to ljudi i koji bi im savet dali da ih vodi? 

 

Pozdrav i hvala unapred 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 7. 7. 2016. at 18:04, aliluja рече

Oče Savo... 

Kakav bi savet imali sa date nekom ko se trudi zarad ljubavi prema Gospodu da čini dobro... a da pri tome zbog raznih životnih iskušenja biva prinuđen da uvek bira neko manje zlo... i tako uvek ima osećaj da je grešan... Da li je uopšte korisno za dušu kada se neko svakoga dana oseća grešan.. a istovremeno i tužan jer je želeo bolje da ugodi Gospodu nego što je učinio? 

Kakvi su to ljudi i koji bi im savet dali da ih vodi? 

Pozdrav i hvala unapred 

Expand  

Питање је мало уопштено, али у животу нисмо само принуђени да бирамо мање зло, већ да изаберемо пут добра. То често подразумева одређени степен жртве али Господ нас учи: "Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе." (Мт. 7:13-14). Здрава хришћанска духовност не значи да морамо да живимо под сталним осећајем кривице. То је потпуно погрешно и карактеристично је за неке неправославне хришћанске системе. Човек не наслеђује кривицу, већ раслабљену и огреховљену људску природу коју је Господ исцелио и учинио бесмртном. Када кажемо да осећамо да смо грешни то значи да смо свесни својих слабости, али истовремено не падамо у очајање већ се радујемо јер у Господу можемо те слабости да превазиђемо. Зато је покајање радост, а не мазохистичко мучење и себе и другога. Зато не треба да тугујемо већ да живо поверујемо да је у Господу све могуће и да избори који нам се намећу нису једини пут. Шта год добро учинимо увек треба да знамо да то није наша заслуга већ дела љубави треба да чинимо из благодарности према Богу и љубави према ближњем, а не ради награде. 

Грех није неки формални морални прекршај већ болест, неаутентична навика која постаје наша друга природа и удаљавање од наше истинске природе и заједнице са Богом. Проблем са грехом јесте што уколико устрајавамо у њему он раслабљује душу, уводи је у стање очајања, депресије и духовне парализе. На крају човек греховни начин живота прихвата као део своје природе и препушта се греху или тражи разне изговоре. Ако човек падне у блато, нормално је да ће устати и очистити се, а не лежати у калу очајавајући. Господ је увек уз нас да нам помогне и његова љубав према човеку је толика да када би то сви људи знали, како нам казују светитељи, сви би напустили греховни начин живота и похитали му у наручје. Међутим, грех изазива не само духовну парализу, већ и слепило и заборав. У греху не видимо доброту Божију, осећај грешности постаје патолошка мржња према самом себи и човек жели да утопи своју тугу и очај у разним дистракцијама (забава, алкохол, дрога, разне страсти). Грех толико раслаби душу да се на моменат сетимо да треба да променимо живот, а за само неколико тренутака то заборављамо и видимо себе како бесциљно лутамо по интернету, тражимо неку занимацију, губимо време у бесмисленим и празним разговорима. 

Зато треба сваког часа правити нови почетак, стално себе подсећати да је Господ уз нас и у нашем срцу и да само чека да отворимо врата срца да би нас он утешио и да би у мрак наше душе унео радост и светлост. Падамо, али опет треба да се дигнемо и стално јачамо трезвеност и свест о свему што радимо. Када живимо у трезвоумљу (сабраности ума) све теже падамо у грехове и страсти и ум природно тежи свом аутентичном настројењу, а то је да пребива у заједници са Богом. Отуда је посебно велики значај Исусове молитве која нас стално подсећа и враћа Богу и треба је понављати без обзира шта чинили и колико расејани били. Према јединственом сведочењу бројних светитеља стални труд у молитви ојачаће нашу раслабљену вољу и помоћиће нам да почнемо да живимо природним начином живота, духовно савесни и свесни у сваком тренутку Божијег присуства. У хришћанској традицији ово се зове непрестана молитва - стално пребивање у присуству Божијем. Дакле, има наде за све али треба да користимо време које нам је остало.

[Ronald]

Pomaze Bog Oce Savo,

Zanima me sta vi mislite zasto mnogo ljudi u hriscanstvu negira da izmedju homoseksualaca moze da se rodi ljubav u kojoj su dvije osobe posvecene jedna drugoj i iskreno se vole? Znam da ce dosta hriscana reci to je njihov krst i trebaju da se bore sa tim, medjutim oni se zaljubljuju i uopste nije lako jednom homoseksualcu koji voli nekoga da razumije kako on sad treba da se okrene od te osobe i zivot provede sam, kad . Mislim i kroz hriscanstvo se cesto na to gledalo kao neprirodno itd., sto je biologija opvrgla jer u zivotinjskom svijetu je na preko 500 vrsta dokazana homoseksualnost, a postoji sigurno kod jos tri puta vise vrsta.  Takodje teoloski odgovor da se radi o promasenom cilju mi uopste nije jasan i vise lici na bjezanje u metafiziku jer nismo u stanju da se kao hriscani suocimo sa tim. 

Evo ovde kako je Arhimandrit Atanasi odgovorio svom duhovnom cedu kojeg poznaje mnog godina kada mu je rekao da ce napustiti pastvu i vjencati se sa svojim partnerom, na kraju mu je da blagoslov, naravno nije mu Crkva dala, ali je Otac Atanasi upoznao i njegovog partnera. Mislim za mene je ovo cin krajnje ljubavi i ako bi ogroman broj hriscana ko zna sta pomislio.

http://www.orthodoxandgay.com/the-first-duty-of-love-is-to-listen

Otac Tomas Hopko je takodje komentarisao homoseksualnost i nista novo nije rekao za razliku od njega Arhiepiskop Lazar Puhalo je pokazao mnogo vece znanje savremene bioogije, neurobiologije i bar naglasio da trebamo razmisljati o homosexualcima na nacin da uzmemo saznanja iz savremene biologije.

http://www.orthodoxandgay.com/dueling-theologians-dueling-graces

Da li bi se moglo reci da Crkva nema odgovor na to pitanje ili je ipak sve jasno?

[aliluja]

Oče Savo zahvaljujem na odgovoru. 

[Arsenija]

Pomaze Bog , Oce Savo .

Vreme je posta , treba da se ispovedamo i pricescujemo i bas iz tog razloga se namece pitanje - zasto je coveku potreban duhovnik  , kad moze sam da nadje odgovore na brojna pitanja pocev od onih kako treba da se ponasa u crkvi ... Sve je dostupno ... Nas parohijski svestenik zna ceo nas zivot , dok svakom novom parohijskom svesteniku ili duhovniku moramo sve od pocetka da objasnjavamo , sto moze biti pomlo zamorno , posebno onda kada je nas zivot  komplikovaniji ... Mi nismo monasi , ali da li nam je to potrebno ? Sta se time postize ? 

Svako dobro .

Arsenija  

[aleks_]

Оче Саво, да ли духовник - исповедник исључиво мора бити свештеник, монах или може и монахиња?