Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[grigorije22]

пре 8 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Када говоримо већ о односу према животињама у Православној Цркви, желео бих да поделим са читаоцима форума два линка за текстове (један на руском, други на енглеском) са лепим поукама и још лепшим сликама. Придодајем и једну нашу, дечанску фотографију од пре пар дана - наш економ о. Данило са јагњетом које је невиђена маза:)

http://pravlife.org/content/afonskie-svyatye-o-pravilnom-otnoshenii-k-zhivotnym

http://orthodoxyandanimals.tumblr.com/ 

 

Sta tek reci na ovo? Da li ovaj jaguar dotice vecnost u zajednici sa ovim covekom?

 

 

 

[Васијан]

Апропо приче о животињама и личности;

са веселог Запада  :

 

http://mondo.rs/a991350/Info/Svet/Sud-u-Njujorku-odlucuje-da-li-je-simpanza-licnost.html;sid=mVVmZ54McOICb

[grigorije22]

Управо сада, Васијан рече

Апропо приче о животињама и личности;

са веселог Запада  :

 

http://mondo.rs/a991350/Info/Svet/Sud-u-Njujorku-odlucuje-da-li-je-simpanza-licnost.html;sid=mVVmZ54McOICb

Znaci simpanze ce da udju u raj.

[Ведран*]

пре 5 часа, grigorije22 рече

Znaci simpanze ce da udju u raj.

најпре ће из кавеза да изађу.

[sampaganini92]

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/17/2017 at 11:34, Marjanovic рече

Хвала Вам, оче Саво, на одговорима!

Опростите на честим питањима, али замолићу Вас још да прокоментаришете, нешто другачији од  претходног, али врло конкретан став о. Данијела Сисојева  везан за повратак неправославних хришћана православљу. Реч је о тексту   Ex Oriente Lux или наш одговор Ватикану где се говори о обнови  Православне цркве Запада и постављању православног римског епископа тј. православног папе. Издвојио сам посебно интересансте делове:

http://na-putu-za-emaus.blogspot.rs/2008/12/ex-oriente-lux.html

Православна Црква никада није од времена формалног почетка раскола, па ни после неуспелих унионистичких сабора, покушала да постави православног Епископа са титулом "Епископ Римски". Римска Црква је кренувши путем све дубљег раскола и увођења нових, то тада на хришћанском Истоку и Западу, непостојећих учења оставила дубоку рану у телу Цркве, али је није поделила јер, како сам раније нагласио, Црква је једна јер је једно Тело Христово и један Христос чији лик чувају само Цркве које су остале доследне православној традицији првих 10 векова хришћанства. Православне Цркве вековима чекују повратак Римске Цркве у пуноћу истине и зато место Римског Епископа никада није попуњено на сличан начин како су Латини 1204 након крсташког освајања Константинопоља учинили са Цариградском Црквом, именујући свог "васељенског патријарха". Овим чином папе су зацементирале раскол. 

Овде се огледа суштински другачије гледање на јединство Цркве у римокатоличанству у односу на православну традицију. Римокатолици Цркву виде као једно униформно тело са централизованом управом на челу са папом и епископима који су са њим у заједници. Свест о томе да је свака локална Црква цела Католичанска Црква и да сваки правоверни Епископ са својим верним народом окупљен "на једном месту" (на Литургији) чини истовремено и део и целину Католичанске Цркве, полако се губила на хришћанском Западу, где су Епископи с времном постали заправо папски викари. Самосталност древних и великих Цркава у Северној Африци, Италији изгубила се под идејом римског универзализма. Ове цркве повезује пре свега директна веза са Римским Епископом као главним конститутивним елементом Римокатоличке цркве. За римокатолике је просто незамисливо како Црква може да функционише на начин како то бива у Православној Цркви. Чак и неки православни сматрају да нам је потребна централизована структура са сталним сабором који заседа на челу са Патријархом који не би само био први међу једниким, већ како рече митрополит пруски Елпидифор "први без једнаких", што већина православних види као покушај прихватања римокатоличке еклисиологије. 

На Критском сабору је поменуто да Црква није конфедерација помесних Цркава, што је тачно, али, ако већ користимо поређења са политичким структурама (што није сасвим адекватно) наша Црква је федерација равноправних Цркава, штавише она је стално заседање Сабора неба и земље у којој су сви епископи једнаки и представљају икону Христову у својим епархијама. Црква је и ЈЕДНА и МНОГЕ истовремено. Тиме је Црква истовремено и икона и реалност (литургијски) будућег века у коме ће сви бити једно у Христу, а неће престати да постоје као ипостаси. Самосталност Цркава не сме никада да се схвати на начин који нарушава католичност Цркве и њено јединство, али ни обратно, у име католичности Цркве не може се поништавати чињеница да је свака Епархија Цела Католичанска Црква у литургијском смислу. Ово је суштина евхаристијске еклисиологије Православне Цркве и зато истовремено можемо да говоримо и о Цркви и о Црквама мислећи на исту реалност. У томе је огледа и тајна тројичности Цркве у којој нема субординационизма по природи, јер су сви Епископи једнаки, иако у својим међусобним односима постоји јерархија по части.

Схватање примата Римског Епископа као универзалног поглавара Цркве, које већ вековима постоји на Западу, никада није било прихваћено од пуноће Православне Цркве. Римски Епископ  никада за православне није био суштински фактор литургијског јединства јер сваки Епископ, па чак и први по части, могао је да падне у заблуду, а да тиме суштински не угрози јединство Цркве, јер сваки Епископ који следује апостолском католичанском предању и приноси Евхаристију изражава пуноћу Цркве. За римокатоличку еклисиологију ово је неприхватљиво јер је једини фактор и центар јединства Рим и зато је сасвим било за очекивати да се у 19. веку коначно прогласи несрећна догма о непогрешивости папе како би се онемогућила и било каква помисао да суштински центар Цркве може да посрне јер би то срушило целу структуру Цркве. Ова еклисилогија је за нас православне суштински погрешна. Иако је Други ватикански сабор дао извесне наде да може да дође до обнове предањске саборности (концилијарности), све је остало на папиру. 

Римокатоличко схватање Цркве је заправо дубоко засновано на слици Римске империје са једним Императором као лицем које обједињује целу царевину. Православној Цркви је ово страно јер је глава Цркве Христос кога литургијски иконизује сваки Епископ у својој Епархији. Зато се ми у јектенијама молимо за "јединство Цркава" не мислећи, на јединство Православне Цркве са неправославним заједницама, већ на јединство љубави целе Цркве Православне. Римској Цркви је остављено њено место у том јединству, али да би га она заузела Православне Цркве треба да је препознају као део свог органског јединства, што би се манифестовало пре свега у евхаристијском јединству. Ми у њој сада препознајемо извесну еклисијалну структуру, историјско име цркве, али не и светотајинску Цркву која је саставни део и истовремено носилац пуноће католичности Цркве као остале Православне Цркве. То је, по мом мишљењу, и главни разлог зашто Православна Црква избегава вековима да именује Римског епископа и Епископе који носе титуле древних цркава некада православног Запада. Ова "празнина" је надомештена постављањем епископа чије титуле носе имена држава које обухватају просторе древне Цркве од Запада и тиме је остављен простор повратку Римске Цркве у јединство са осталим Црквама.

Могу да закључим да је римокатоличка универзалистичка и папо-центрична еклисиологија суштински неускладива са евхаристијском еклисиологијом Православне Цркве јер не препознаје пуноћу католичности у свакој Цркви где Епископ приноси евхаристију са верним народом што је суштински важан елемент православног разумевања природе Цркве, као ЈЕДНЕ и као МНОГИХ истовремено. Ово нас опет враћа на проблем папизма као кључни проблем враћања римокатолика у јединство са Православном Црквом. Уместо да се чека неки велики заокрет у Ватикану, много је реалније, рекао бих, говорити о повратку појединих римокатоличких епископа или група епископа у заједницу са осталим православним Црквама.

 

 

[Marjanovic]

Хвала Вам!

[Grizzly Adams]

Одлично објашњено, кратко и јасно.

Хвала оче Саво!

[Кратос]

пре 55 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Црква је једна јер је једно Тело Христово и један Христос чији лик чувају само Цркве које су остале доследне православној традицији првих 10 векова хришћанства.

 Eto ali nas ovde koji verujemo u to nazivaju talibanima,zurlotima,sektašima i sl..mislim da me ne shvatite pogrešno ne žalim se,samo konstatujem.Svako dobro o.Savo i neka vas Bog čuva.

[grigorije22]

Oce Savo, opet moramo vas da konsultujemo za misljenje. Na ovoj temi se raspravlja zbog cega u Bibliji piese da je Adam ziveo 930 godina, ako nije ziveo tolkio dugo? I ja bih ga dopunio sa jos jednim, da li su pisci Postanja koristili Sumerske tekstove posto su oni nastali pre 4500 godina pre nove ere dakle stariji su od Starog zaveta. A tamo se nalaze identicne price o stvaranju i potopu cak se kod sumera Adam zove Adap.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 13 часа, Кратос рече

 Eto ali nas ovde koji verujemo u to nazivaju talibanima,zurlotima,sektašima i sl..mislim da me ne shvatite pogrešno ne žalim se,samo konstatujem.Svako dobro o.Savo i neka vas Bog čuva.

Нигде се код православних отаца не могу наћи чак ни обриси размишљања да Црква може бити подељена или што протестани тврде - видљиво подељена, невидљиво јединствена или да се јединство Цркве може тражити на минималној сагласности, нпр. крштењска теологија и сличне теорије које се могу чути у тзв. Светском савезу цркава. Такође, волео бих да ми било ко изнесе потврду да је Црква неправославне заједнице тј. заједнице које су пале у јерес икада сматрала Црквом у светотајинском смислу (јер би онда постојало евхаристијско општење). Ако се називају црквама, што је јако ретко, мисли се на њих као заједнице, на њихово историјско име (што је уосталом и поменуто на Сабору на Криту). Нова размишљања у православном свету се јављају од 1920 године надаље и нису прихваћена ни од једног свеправославног Сабора, а ни од пуноће народа Божијег. Да ли се она могу назвати јересју. То је већ друго питање. Православни су и у време иконоборства осећали да је реч о једној комплексној јереси која фалсификује лик Христов и подрива веру у пуну реалности Христовог оваплоћења, али требало је да прођу десетине година да се погрешна учења иконобораца саборски осуде.  

Проблем псевдо-зилотизма јесте друга крајност, коју сам већ поменуо - истиновање али без љубави. Православна Црква је увек одбацивала лажна учења јер фалсификују лик Христов у Цркви, али је била спремна на разговор са онима који су у заблуди све док та погрешна учења нису саборски осуђена као јерес. После тога није било никакве дискусије о вери, већ једино о могућности повратка тих заједница у Цркву. Озбиљан проблем данас јесте начин интерпретације фамозног 15. канона Двократног цариградског сабора из 9. века који неки псевдо-зилоти данас користе да прекину општење са својим архијерејима (видимо примере у Грчкој, Украјини, на Криту и др):

"...Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења."

Овај канон јасно указује да би ограђивање од заједнице са архијерејем допуштено само уколико он проповеда јерес која је већ од светих сабора или отаца осуђена, и то ако је јавно проповеда и учи о њој у Цркви. Ту је потребно зато велико расуђивање. Велики оци нашег времена као што су Св. Ава Јустин, о. Епифаније Теодоропулос и други указивали су на опасност савременог (синкретистичког) екуменизма кога отворено називају јерес. Св. Ава Јустин кога наша Црква али и васцело Православље прихвата као светитеља и истинског сведока православне истине врло јасно каже:

"Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити ο неком уједињењу „цркава”, ο дијалогу љубави, ο intercommunio." (из његове књиге Екуменизам и Православна Црква, https://docs.google.com/viewer?url=http%3A%2F%2Fprijateljboziji.com%2Fupload%2Fdocument%2Fknjige%2Flat%2Fpravoslavna-crkva-i-ekumenizam-justin-popovic.pdf)

Умировљени Еп. Атанасије Херцеговачки објавио је пре пар година још до тада необјављене записе о. Јустина у коме он пише о неком другом екуменизму у смислу сведочења вере православне. И то треба имати у виду да бисмо могли да разумемо дубину мисли Св. о. Јустина Новог. На јелинском језику постоји једна реч οικουμενισμός. У нашој српској пракси обично када мислимо на екуменизам у смислу релативизације православне истине ради постизања јединства са неправославним заједницама користимо појам "синкретистички екуменизам". Када говоримо о сведочењу православне вере каја чува пуноћу истине Христове и коју смо дужни да проповедамо свима и на сваком месту, говоримо о "православном икуменизму". Нажалост још постој терминолошка конфузија на другим језицима јер реч екуменизам генерално људе више асоцира на синкретизам него на сведочење наше вере, па лично мислим да ту реч треба избегавати јер је нажалост већ контаминирана погрешним значењем. Али једно је сведочити православну веру као Једна Света Католичанска и Апостолска Црква, а друго је говорити о екуменизму тако што сви треба да "нађемо пут ка јединственој Цркви" тако што ћемо прихватити једни друге са различитим интерпретацијама православља. Православље није идеологија, већ предање Цркве које са канонима Св. Сабора, учењима Св. отаца и непрекинутом литургијском традицијом Цркве чува пуноћу лика Христовог и свест да постоји само ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква и да у тој Цркви дишемо Духом Светим живећи и потврђујући своју заједницу у Христу евхаристијским животом. Православље није учење које се може мало прилагодити да би било прихватљиво и онима који верују у неким питањима сасвим другачије и Христа представљају на другачији начин. Зато је дијалог пре свега сведочење кроз стално урањање у светоотачку традицију и повратак свих духовним коренима Цркве, а нипошто нека врста "црквене дипломатије" у којој тражимо одређене формуле минималне сагласности. Зато говоримо о православном истиновању у љубави и отворености да своју браћу која немају пуноћу вере прихватимо у загрљај, али само као оне који ће се вратити православном предању својих предака.

Зато бих закључио ово мало изглагање мишљу да се морамо трудити да сви радимо на очувању православне истине држећи се чврсто канонских граница Православне Цркве, на начин како је то радио и Св. ава Јустин, сведочећи истину целим својим животом. О том средњем путу сам писао и пре неколико година. Православној Цркви тек предстоји озбиљније саборско бављење овим темама и Критски сабор је само почетак који је отворио нека питања и размишљања која ће у врло кратком времену по свему судећи опет бити тема неког будућег Сабора. Отуда је антицрквено и псевдо-зилотско деловање против Цркве веома штетно јер није по разуму и повређује Цркву, као што је повређује и неразумно увођење неправославних учења и ставова који релативизују истину Православља и саблажњавају верни народ. Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.

[sampaganini92]

Pomaze Bog o.Savo 

Mozete li mi reci kako da tumacimo pricu o talantima ,i kako mi kod nas da prepoznamo te duhovne darove,talante koje nam je Bog darovao? 
Hvala unapred.

 

[Toma]

Помаже Бог, оче Саво!

Јуче смо после Литургије (или прецизније у току Литургије а на Агапама)
разговрали о томе како Христос каже за ученике да су маловерни и да
се онај род изгони постом и молитвом. А сетих се да су неки долазили 
код нашег Господа и пребацивали му што Његови ученици не посте,
на шта им Он одлично одговори да сватови не посте док је Младожења
са њима, и да ће постити у оне дане када се Младожења одузме од њих 
(што су среда и петак). Е сад следи питање - да ли су требали
свети Апостоли ипак да молитвено посте (мада нису морали) и да 
тако буду 'опремљени' за изгоњење Божијег и нашег непријатеља 
из оног детета?

Тома

["Tamo daleko"]

пре 2 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Саборски рад је управо најбоље решење да идемо даље. Црква има пуноћу истине и не треба да чека Сабор да "прогласи истину" јер Цркву води Дух Свети, али Сабори треба да изразе како разумемо Цркву и посебно наш однос према неправославним хришћанима и нехришћанским заједницама. То је једна од кључних тема времена које је пред нама и тражи од нас доста понирања у светоотачко предање, смирења, молитве и љубави.

Blagoslovite o. Savo.

Sa velikom paznjom I postovanjem citam Vase poucne tekstove. Iskreno blagodarim sto nalazite vremena da I na ovaj (elektronski) nacin budete u vezi sa vernim narodom.

Ako smatrate za potrebnim, da li biste mogli malo vise pojasniti citirane redove; ja se licno sasvim slazem da je neizostavno potrebno nastaviti Saborski rad I da je to najbolje resenje za buducnost nase Crkve, medjutim, jasno nam je da mnoga nasa sabraca imaju teskocu prihvatanja Kritskog Sabora kao Vaseljenskog zbog izostanka 4 crkava. Ako uzmemo u obzir da su se svi (osim Antiohijske patrijarsije) slozili oko uslova saborovanja pre odrzavanja samog Sabora (kao sto su promena mesta, potpisivanje preliminarnih dogovora itd), kako mozemo izbeci izvesnu sablazan da su 4 pravoslavne crkve promenile misljenje I time u ocima pravoslavnog naroda se u stvari odupiru svetootackom predanju, smirenju, molitvi I ljubavi, da ne pominjemo izazivanje jos teskobnijih medju-pravoslavnih odnosa I sl. Priznacete  da nije lako definisati nase odnose prema inoslavnima, ako nismo u stanju definisati I nase medjusobne odnose; drugim recima nismo u stanju da se svi okupimo (misleci na arhijereje) na jednom mestu I saborno resavamo prvo interne probleme, a potom I odnose sa inoslavnima.

Hvala unapred o. Savo, premda ste Vi dosta o ovim temama vec rekli, ali ako biste mogli rasvetliti ove osetljive I suptilne stvari koje mi kao laos itekako pratimo, bole nas zajednicke rane.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 3/17/2017 at 11:44, Aleksandar Cvetkovic рече

Pomaze Bog oce Savo! Hteo sam da pitam, da li svi oni ljudi, koji nisu krsteni su demonizovani? Hvala puno na odgovoru i strpljenju.

Наравно, не можемо рећи да су некрштени људи демонизовани. Када кажемо да је неко демонизован, сматрамо да је опседнут ђаволом тј. ђавоиман.

Пре крштења у Православној Цркви врши се чин оглашења, у коме се онај који се спрема за крштење одриче својих заблуда (ако је живео у некој другој вери), при чему се у древна времена оглашеном давало хришћанско име. Данас се оглашење врши спојено са чином крштења и не само над одраслим, већ и над децом. У чину оглашења налазе се и четири тзв. "молитве заклињања". Цитирао бих овде блаженопочившег Архиепископа Аверкија Таушева из његове "Литургике". "У прве две свештеник именом Божијим заклиње ђавола да одступи од новоизабраног војника Христовог, заједно са свим својим злим анђелима. У последње две он моли Бога да истера из оглашеног сваког злог и нечистог духа, скривеног и угнежђеног у срцу његовом. Приликом овог последњег заклињања свештеник опет дува у уста, чело и прса крштаванога, да би коначно од њега одагнао ђавола, коме је од тренутка Адамовог пада у грех добио отворен приступ човеку и извесну власт над њим, као над својим заробљеником у слугом." Ово, опет понављам, не значи да су некрштени демонизовани, али с обзиром да се обавезно читају ове молитве пре крштења, јасно је да Црква верује да демони имају много лакши приступ онима који нису рођени у Христу тј. примили крштење. Крштење је ново рођење човека, не по лику старог пропадљивог који живи под бременом греха и пале природе, већ по лику Христа који је васкрсењем победио смрт. 

Као и све друге свете тајне и крштење не делује аутоматски или магијски. Крштени својим животом у Цркви тек треба да заживи даром Духа Светога кога прима и тиме изрази слободну вољу да живи евхаристијски, као део Тела Христовог. Као и све што нам долази од Бога долази нам као дар, али да бисмо тај дар активирали, потребна је синергија човека са Богом. Зато они који су крштени, а предају се животу у греху и власти демона могу бити овладани демонима и чак постати потпуно ђавоимани и само крштење их не штити од таквог пада, ако направе погрешан избор и предају се у руке ђавола.

"Даље следи одрицање самог оглашеног од сатане. Свештеник окреће оглашеног лицем ка западу, као ка оној страни где залази сунце и одакле се појављује тама, јер ђаво, кога треба да се одрекне, јесте тама, и његова владавина је у тами; затим заповеда оглашеном да подигне руке, као пред сатаном који се налази близу њега, па му три пута поставља питање: „Одричеш ли се сатане, и свих дела његових, и свих анђела његових, и сваког служења њему, и све гордости његове?“ На ово оглашени такође три пута одговара: „Одричем се“. Онда га три пута пита: „Јеси ли се одрекао сатане?“, а овај одговара: „Одрекао сам се“. Ово трикратно одрицање оглашени завршава тиме што на тражење свештеника: „И дуни и пљуни на њега“ дува и пљује на сатану, показујући тиме немоћ ђавола, сведочећи о своме презиру према њему и своме одлучном раскиду са њим."

Из ових речи видимо да је крштење заправо улазак у нови начин постојања коме треба да претходи одбацивање дела таме и греха, да бисмо се родили у препорођујућој води спасења. Према неким тумачењима демони код некрштених имају слободнији приступ човеку и лакше могу да га омбану. Они могу да уђу у човеково срце и потпуно загосподаре њим. Код крштених, демони могу да делују само споља и наводе човека на дела греха премо помисли али не могу да овладају поново његовим срцем које је запечаћено даром Духа Светога, осим, рекао бих, ако се човек одрекне потпуно вере у Господа као свог Спаситеља и преда се поново у руке нечастивога.