Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 1 сат, Срђан Шијакињић рече

Оче Саво, читамо данас у медијима да је ситуација на КиМ, нарочито на југу, напета, надам се да ће све бити у реду и да ситуација ипак није толико озбиљна колико ми стичемо утисак пратећи поједине медије (иако се наравно никада не може рећи да је стање добро, нажалост).

Да ситуација је већ од краја прошле године напета и ових дана видимо да је било доста вруће реторике. Иначе живот се одвија мирно и ништа се посебно не примећује. Јуче сам био у Митровици и прилично је нормално путовање било из Дечана до тамо. Не види се ни полиција ни КФОР, а на улицама изгледа да је стање уобичајено. Сутра долази на КИМ и генерални секретар НАТО који очекујем да ће пренети поруку да тензије мора да се смире и да Приштина не предузима никакве потезе које могу да доведу до инцидената. Присуство КФОР-а је веома важно и треба да се настави. Подигнуте тензије које су изгледа више у функцији политичких интереса оних који их дижу треба полако спустити и вратити се редовном току преговора о практичним питањима како да се олакша свакодневни живот народа. То нису преговори о статусу и став Србије и СПЦ је ту био и остао јасан. Дакле, није ништа посебно драматичније него иначе. Овде, иначе, никада није досадно иако би било лепо да мало и то време дође и да се људи посвете више обичном животу него конфронтацијама.

Медије треба примати са великом дозом опреза јер воле сензације и обично није тако драматично како преносе. Вероватно губе тираж и треба им нека врућа прича. Наравно, то не значи да се живи нормално и таквог живота овде нема још од краја деведесетих. Ваљда буде, једног дана уз Божију помоћ.

Помените у молитвама. То је јако важно за нас и овај народ на КИМ.

[Zoran Đurović]

пре 9 минута, Архимандрит Сава Јањић рече

Помените у молитвама.

Имате Аву са вама! Жао ми је што осим чудотворних молитава немам ништа друго, али ко зна... Љубав да нас сачува... 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 1/15/2017 at 20:43, Aleksandar Stojkovic рече

Оче Саво, када не треба чинити велике метаније у личној молитви? Прочитао сам да их не треба чинити недељом и у све дане од Васкрса до Педесетнице?

Колико знам постоје правила за метаније на црквеним богослужењима и оне се не раде недељом, као ни у дане од Васкрса до Педесетнице. Што се тиче личних молитава мислим да не постоје нека посебна правила како ћете се молити: стојећи, клечећи, седећи или чак лежечи ако сте слабо. Ко је у добром здрављу и снази и може да чини метаније оне су јако корисне да подстакну и тело да учествује у молитви. Само, важно је знати да метаније нису склекови и да није циљ да се направи одређени број метанија, већ да се оне раде полако, врло сабрано и са дубоком свешћу да се клањамо Богу и изражавамо своје смирење пред њим. У нашој пракси овде у манастиру се недељом и у Светлој Седмици, тј. недељи по Васкрсу не раде метаније ни у личном правилу (постоји чак и посебно васкршње правило). 

["Tamo daleko"]

Hvala veliko o.Savo na demistifikovanju duhovnih obicaja i pravilnom drzanju/razumevanju/pristupu metanija!

Predpostavljam da kada slavimo Vozdvizenje Casnog Krsta i kada je u Nedelju da ni tada ne cinimo metanije, a u suprotnom, bilo koji drugi dan - metanisemo pred Casnim Krstom?

S molitvenim pozdravima Vama i svima nasima na KiM!

[snebivljivi maslacak]

Oce Savo, u danasnjem zitiju svetog Maksima Ipovjednika pise da se suprostavio jeresi koja je tvrdila da Gospod ima jednu volju. Mozete li malo da mi pojasnite kako to Gospod ima dvije volje?

[Ana B.]

On 1/30/2017 at 18:50, Ana Bjelan рече

Postovani oce citala sam ovu knjigu, jako je duboka, sto me i ne cudi, jer je prevedena sa ruskog  http://www.delfi.rs/knjige/67196_stradanje_hrista_i_stradanje_crkve_knjiga_delfi_knjizare.html  tice se stradanja, koje je jedno od najtezih pitanja. Koliko ima istine u tome da su ovde samo iskusenja, a tamo nagrada? Otac Joil je rekao sto si duhovno jaci to su veca iskusenja. Koliko je to tacno?

"Najveci broj ljudi cezne za ugodnostima u zivotu, zbog njih radi i stice materijalna dobra koja bi im trebala olaksati i ulepsati zivot. I kada steknu materijalna dobra, najcesce se dogadja da "vreme istice", da su se priblizili svojoj koncini. Tada svojoj deci tovare isti jaram na vrat i ona nastavljaju zapocetu trku. I tako se to ponavlja iz generacije u generaciju. Ljudi zive i rade, grade dela ruku svojih, ali, kada je u covekovom zivotu vise dela u slavu ljudsku od onih u slavu Bozju, zivot protice u nemirima, i unutrasnjim - u dusi - i vanjskim - u odnosima medju bliznjima.

Tada se ljudi toboze cude zasto Bog dopusta stradanja i nevolje, za koje okrivljuju sve oko sebe, samo ne one prave krivce - same sebe. Bog je milostiv i dugotrpeljiv i smireno ceka da se popravimo, cesto nas opominjuci i pokazujuci nam Svoju prisutnost u ovome svetu, ali, mi to ne zelimo da primetimo, a i kada primetimo nastojimo da sto pre zaboravimo. Posle mnogih opomena koje je covek primio a ipak nije promenio svoj nacin zivota, od njega odstupa blagodat Bozja. Tako on ostaje prepusten sebi samome, ali i necistim silama. Pod njihovim dejstvom, za kratko vreme moze da dospe do samog "ruba provalije". Najcesce tek tada, opet po milosti Bozjoj, covek postane svestan svoje zablude. Ako se obrati Bogu i u pokajanju ispovedi svoje grehe, On mu pruza Svoju ruku i izvlaci ga iz nevolje. Ako, medjutim, i dalje ostane uporan u nepokajanju, stradanje se neminovno nastavlja, jos vece nego pre. I to stradanje je zasluzeno i opravdano."

[Архимандрит Сава Јањић]

On 2/3/2017 at 21:50, snebivljivi maslacak рече

Oce Savo, u danasnjem zitiju svetog Maksima Ipovjednika pise da se suprostavio jeresi koja je tvrdila da Gospod ima jednu volju. Mozete li malo da mi pojasnite kako to Gospod ima dvije volje?

(Мислио сам најпре да кратко одговорим на ово питање јер је тема толико комплексна да су о њој писани томови књига, али добро је да се посебно у наше време и укратко да се подсетимо колико је борба за истину православне вере важна, па сам покушао да одговорим на питање у контексту историје Васељенских сабора)

****

Према учењу Православне Цркве Господ Исус Христос има једну, божанску ипостас Бога Логоса, али поседује две природе. Он предвечно има божанску природу као Јединородни и Присносушни Син Божији, а људску природу примио је оваплотивши се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек, по свему сличан нама осим по греху. Будући да воља припада природи, Христос поседује и божанску и људску природу (диотелитизам), као што нас учи Св. Дамаскин:

"Наиме, као што, поимајући и говорећи побожно о броју природа једнога и истога Христа, не делимо једнога Христа, већ представљамо да је и у Његовом јединству очувана различитост природа, a тако и број воља и енергија које су у Његовој природи, већ према својим суштинама – јер по обе природе је вољно и делатно остварио наше спасење – не уводи деобу (далеко било), већ открива једино њихову очуваност и целовитост и у јединству двеју природа: јер кажемо да воље и енергије припадају природи а не ипостаси. Имам на уму саму Његову вољну (желатну) и енергетску (делатну) силу, у складу са којом Он хоће оно што хоће и дела енергијом оно што дела. Јер ако дозволимо да оне (воља и енергија) буду ипостасне (да припадају ипостасима), тада ћемо бити приморани да кажемо да су три ипостаси Свете Тројице међусобно различитих воља и енергија." (Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере)

Монотелитизам је, најкраће речено, погрешно учење чији су поборници су веровали да Христос поседује само једну вољу. Ово учење у основи вуче порекло од монофизитизма, такође погрешног учења по коме оваплоћени Син Божији поседује само једну природу, божанску, у којој се његова људска природа истопила.

Зашто је ово све важно. Наиме од самог почетка Црква је живо и оптино доживљавала Христа као истинитог Сина Божијег, Бога који је као човек живео међу људима, пострадао, умро и васкрсао и кроз кога, као прворођеног из мртвих, имамо наду вечног живота као чланови његовог Тела - Цркве. У Духу Светоме Апостоли су познали пуноћу истине, тајне Христове и Божијег промисла спасења света. Будући да је Црква све више улазила у контакт са јелинском цивилизацијом, почели су да се јављају покушаји како да се веровање Цркве хармонизује или чак подреди јелинској философији или врати у оквире јеврејског (фарисејског) размишљања о Богу. Тако су настале прве јереси. Јеврејски начин размишљања за грчку и римску интелигенцију било изгледао је нелогичан и прост, и хришћани, а међу њима све више и образованих у јелинској философији, били су стално пред изазовом како да покажу да оно што они верују није нешто што је инфериорно у односу на јелинску мудрост, већ да је то сама истина Божија којој је требало привести и незнабошце. У тим настојањима неки су користећи тадашњу философију покушавали да изразе истине вере новим језиком, али неки су, пак, подлегли интелектуалном искушењу и покушали су логиком јелинске философије објасне истину Христову прилагођавајући предање Цркве принципима незнабожачке философије. Црква је препознавала та погрешна учења и у борби са њима велики јерарси и богослови Цркве користећи све више терминологију јелинске философије морали су да докажу неисправност ових учења и уједно да потврде истину вере коју Црква у пуноћи чува од самог почетка.

Први Васељенски Сабор у Никеји 325. и Други Васељенски Сабор у Цариграду 381. бавили су се превасходно одбраном божанства Христовог, тј. веровања да Христос није неко посебно људско створење надахнуто Богом, већ сам предвечни Син Божији. Најупрошћеније објашњено, јелински ум није могао да појми да је Бог један, а истовремено и Тројица. Зато је од Арија, па даље преко других његових следбеника мање или више екстремно развијано учење по коме је Христос као Син Божији прворођени од све творевине и да није савечан Богу Оцу, да је било када га није било, како је говорио Арије. У Цркви је постојало чврсто предање које још није било сасвим јасно терминолошки изражено да је Бог Један али „Јединица у Тројици и Тројица у Јединици”. Отац не би био вечно Отац да нема савечног Сина и Духа Светога. Бог Отац је Узрок постојања Свете Тројице. Из Њега се Син рађа у вечности и из Оца вечно исходи Дух Свети и Сином се даје у времену. Син се, пак, рађа у времену од Духа Светога и Марије Дјеве и постаје Христос - помазаник Божији, Месија.

У борби против Аријанаца православни оци су коначно успели да саборски одбране истину да су Отац и Син вечносушни (присносушни)тј. да вечно поседују исту суштину, природу. Међу њима нема подређености по природи, док је по ипостасним односима тј. односима међу божанским личностима - Отац вечни извор и Сина и Духа Светога. Зато је, посебно на хришћанском истоку постојала чврста вера да је Бог један зато што је Отац један, као што је Бог један зато што су и Отац и Син и Дух Свети исте суштине, природе. Ова истина је коначно тријумфовала у Никејско-Цариградском Символу вере, који и данас читамо у црквама.

Међутим, убрзо су се појавиле нове недоумице, како да се разуме од древних времена чувана истина да је Христос и Бог и човек. Зато је после прва два велика Сабора у четвртом веку, на којим је саборно потврђено и догматски утврђено његово божанство, почетком петог века постављено питање како разумети Христа као човека. Ово питање решавано је посебно на Трећем Васељенском Сабору у Ефесу 431. и Четвртом Васељенском, Халкидонском Сабору 451. године. Трећим Сабором доминирала је борба са несторијанском јереси, а Четвртим борба са монофизитима. Обе ове јереси прихватале су са свој начин да Христос има обе природе, и божанску и људску, али су погрешно разумевале њихов однос у Његовој личности (ипостаси). Несторијанци, из Антиохијске школе, нису једноставно тврдили да је Христос био само човек који је обожен, већ су веровали да су две природе, божанска и људска само лабаво повезане у Христу и посебно у каснијој фази, да су у Христу сједињене две ипостаси, Божанског Логоса и човека Христа које се налазе у међусобном прожимању (перихорези). За православну традицију Христос је увек био Бог, Син Божији, али је постао човек, остајући једна, јединствена и непромењена личност (ипостас) Бога Логоса. Он се очовечио, али није постао човечија личност (ипостас). Погрешно схватање несторијанаца је посебно запамћено у веровању патријарха цариградског Несторија да је Богородица заправо Христородица (Несторије је после и повукао ово учење, али није никада у потпуности напустио основне поставке свог учења). Он је тврдио да је Марија родила човека Христа, а не Бога који је вечно рођен и једносуштан Оцу. Грешка је била у томе што Пресвета Дјева није родила природу већ личност (ипостас) која је постојала предвечно као Бог Логос и пре рођења у телу, али који је од ње ипостасно примио људску природу тј. учинио је саставним делом своје личности постајући човек, али остајући Бог.

Монофизитизам, својствен Александријској школи, ишао је у другу крајност. Ни они нису сасвим негирали да Христос има две природе, али су по њиховом учењу (најкраће речено) две природе смешане у једну природу (што је учио нпр. Евтихије), говорећи да се Христова човечја природа растворила као кап меда у мору.

Зашто су ове две христолошке јереси биле опасне? Несторијанство - због тога што Христос није виђен као једна конкретна ипостас и личност Бога Логоса, него као својеврсан спој две личности. По њима Бог није постао вечно и непромењено човек. Ако се сам Бог није заиста родио у телу, и страдао нас ради, и умро и васкрсао нас ради, него је то све учинио човек Христос губи се сама суштина спасења јер смрт је побеђена управо зато што је Богочовек пострадао на крсту. Божанска природа је нестрадална али будући савршено и хармонично сједињена са човечијом у једној личности Бога Логоса, што ће бити дефинисано на Халкидонском сабору, Бог Логос је могао и да се роди и пострада, али смрт није имала власт над њим, јер је онај који је био распет на крсту био и онај који је створио свет као предвечни Син Божији. Човек Христос био би само још један трагични страдалник у неизмерној трагедији палог човека који чека избављење. С друге стране проблем са монофизитизмом је у томе што ако је божанска природа у Христу потпуно прогутала његову човечју природу дело спасења опет није могуће јер победа Христова није само у томе што је Бог победио смрт, већ што је то учинио будући по свему човек као и ми осим по греху. Најкраће и најпростије речено код несторијанаца је у први план дошао човек Христос, а код монофизита Христос као Бог. И једна и друга јерес нису могле да разумеју тајну Богочовека Христа.

Зато је Халкидонски Сабор 451. године богомудрим речима објаснио јединство две природе у свом чувеном оросу:

„Дакле, следујући божанственим оцима, сви ми једногласно учимо да би требало исповедати Једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, као Савршеног по Божанству, и Њега истог Савршеног по човештву; истинитог Бога и Њега истог истинитог човека: из разумне душе и тела, као Једносуштног Оцу по Божанству и Њега истог једносуштног нама по човештву. Подобног нама у свему, осим у греху. Пре свих векова рођеног од Оца по Божанству, а у последње дане Њега истог, ради нас и ради нашега спасења рођеног по човештву од Дјеве Марије Богородице.
Једног и истог Христа, Сина Господа Јединородног, познаваног у две природе, несливено, неизмењиво, нераздељиво, неразлучиво.
Притом разлика природа не ишчезава у сједињењу, и у толико још и више чува се особеност сваке природе, спојених у једно Лице и једну Ипостас.
Учимо да треба исповедати неразрезивим или разликованим на два лица, него као једног и истог Сина јединородног, Бога-Логоса, Господа Исуса Христа.
Како су од почетка о њему говорили пророци и како нас је учио сам Господ Исус Христос, и како нам је предао символ отаца наших.“

Након Халкидона изгледало је да је проблем решен и да се у Цркву коначно вратио мир, али монофизитизам је наставио да делује у промењеним формама, посебно у источним деловима империје, у Јерменији, Сирији, Египту. Пети васељенски сабор 553. године у Цариграду и Шести 680-681 године бавили су се управо рефлексијама христолошких проблема из петог века. Не идући претерано у детаље, за наш преглед је најважнији управо Шести Сабор јер је на њему осуђена јерес монотелитизма - веровање да Христос има две природе али једну вољу. Будући да је то питање посебно везано за Св. Максима Исповедника, подсетимо се кратко овог дела црквене историје.

Наиме, пораз монофизитизма на Халкидонском сабору показао се само као привремени тријумф Цркве јер они који нису могли и хтели да прихвате халкидонску формулу као израз вековне вере Цркве, поставили су тезу да иако су две природе сједињене у Христовој личности, његово дејство (енергија) је једна. То је тзв. моноенергизам који ће, како ћемо видети, био претеча монотелитизма. Тако је учио јеретички патријарх Сергије Цариградски из времена цара Ираклија 610 године. Одмах се мора рећи да је ово учење било мотивисано политичким разлозима јер је император Ираклије желео да врати Јермене који су нагињали монофизитизму црквеном јединству и самим тим учврсти стабилност империје. Моноенергизам требало је да буде нека врста компромиса. У почетку је било резултата. Ираклије је желео да добар број хришћана  Сирије и Египта који су се још противили Халкидонском Сабору, такође учврсти у политичкој и црквеној вези са престоницом Царства. Сергије Цариградски, под притиском цара, Кир Александријски и Атанасије Антиохијски тако су постали поборници погрешног учења о једној богочовечанској енергији (дејству). Томе се оштро супротставио Софроније, који је убрзо постао патријарх Јерусалимски. Хонорије папа римски није разумевао озбиљност проблема и чак у једном тренутку сложио да моноенергизам није противан православљу. За Софронија моноенергизам није било ништа него ишчадије монофизитизма јер енергија, дејство је својствена природи и природа без своје енергије није целовита и аутентична природа. Ако је Христос имао само једну енергију онда је био или Бог или човек, а појам богочовечанска енергија подразумева мешање природа у једну нову, што је осуђено на Халкидону и страно је Православљу. Ако Христос није у потпуности истински Бог али и у потпуности истински човек, онда се доводи опет под знак питања тајна спасења, резоновао је православно Св. Софроније.

Видећи да постоји отпор овом погрешном учењу, посебно у монашким круговима, Ираклије са патријархом Сергијем у журби да сачувају царство од дезинтеграције јер је отпор Халкидону коришћен од сиријских и египатских сепаратиста, 638. године објављују документ звани Ектесис, тј Изложење о двије природе у Христу и једној богочовечанској вољи. Избегавајући проблем моноенергизма овај несрећни документ је актуелизовао још једну и опаснију јерес монотелитизам. Наиме, Ектесис забрањује даљу расправу да ли је Христос поседује једну или две енергије (дејства), већ се објављује да иако поседује две природе има једну вољу. На Истоку империје овај документ је доживео подршку. Наиме монофизити, као и монотелити су Халкидонску формулу доживљавали као покушај да се умањи значај божанства у Христовој личности и веровали су да се барем прихватањем учења једној вољи Богочовека Христа штити Христова личност од диофизитизма Халкидона. Св. Софроније се упокојио пре појаве овог новог учења па је и Јерусалимска патријаршија убрзо дошла у руке поборника монотелетизма. Сергија је у Цариграду заменио патријарх Пир, ватрени монотелита и близак пријатељ цара Ираклија. Изгледало је да ће Ираклије са источним патријарсима који су били склони овом компромису успети да зацели поделе у Цркви, па макар и на погрешан начин.

Међутим, Рим је остао на православним позицијама. Након смрти папе Хонорија и доласком папе Северина 640. год Ектесис је осуђен, а наредни папа Јован IV јавно је и саборски осудио учење монотелетизма чиме је настао озбиљан раскол између православног Запада и Истока који је био готово потпуно под контролом јеретичких јерараха. Наравно, било је много отпора јереси на Истоку, али јерархија је била верна Цару и заблуделим патријарсима. Политички интереси царства које је било у дефанзиви били су у том времену јачи од свести о важности очувања православља. Каже се да је сам Ираклије издахнуо увиђајући колико је ова у суштини политичка ујдурма направила зла у Цркви. Али раскол се наставио и после смрти Ираклија.

Овде долази на сцену Св. Максим исповедник који био рођени Цариграђанин, али који је важан део живота провео у манастиру у Северној Африци где је започео одлучну борбу против јереси монотелитизма, најпре убедивши афричке епископе да га осуде на свом сабору, а потом подстичући и Рим да се одлучније супротстави јереси указујући на њену погубност. Видећи колико несреће ово наноси Царству, које је већ пред надирућим муслиманима изгубило Сирију и Палестину и да Египат и Северна Африка полако иду истим путем, седамнаестогодишњи цар Констанс II, иначе потпуно неупућен у богословску позадину проблема, издаје нови царски едикт тзв. Типос тј. Образац (вере) са наредбом да се престане са расправама да ли је Христос имао једну или две енергије или једну или две воље и да се сви врате позицијама које су постојале пре ове контроверзе. Али сат се није лако могао вратити уназад. Папа Мартин I у Риму на Латеранском Сабору 649. године осуђује и Ектесис и Типос и тражи од цара да недвосмислено и отворено одбаци јерес монотелитизма и повуче свој Типос. Наравно, цар одбија да се повуче и шаље свог егхарха у Рим који је након неуспелог убеђивања ухапсио папу и спровео га у Цариград где је био заточен и мучен због "кршења царских наредби", а потом протеран да би на крају умро у мукама прогонства. Св. Максим је такође спроведен у Цариград, где му је након неуспелих убеђивања од стране јеретика одсечен језик и десна рука. На крају је и он послан у прогонство у данашњу Грузију, где је и умро од последица мучења и злостављања.

Видећи да се спор ни после мученичког страдања великих исповедника Мартина и Максима не смирује, цар сазива Сабор у Цариграду 680-681. године који је после прихваћен као Шести Васељенски Сабор. У међувремену, губитком територија на којима је отпор Халкидону био најјачи (Сирија, Египат) које долазе под муслиманску власт, православни јерарси успевају коначно да саборски осуде монотелитизам као јерес јер ово погрешно учење умањује пуноћу Христове и човечанске и божанске природе. Саборски оци су богомудро закључили да Христос поседује две природе воље, две природне енергије (дејства), несливене, неизмењиве, нераздељиве, неразлучне. Притом су осуђени главни поборници ове јереси и прослављени корифеји православља који су се борили против ње, укључујући Св. Максима Исповедника.

Међутим и Шестим Сабором христолошки проблеми нису сасвим нестали из живота Цркве. Последњи Седми Васељенски Сабор 787. у Цариграду такође се бавио још једном јереси која је у позадини имала христолошки проблем, али прикривено. Реч је о иконоборству по којем, између осталог, Христова божанска природа не може да се изрази иконографски јер је невидљива. Али будући да се на иконама представља не природа него ипостас, личност Христова, који је заиста рођен и живео међу нама, борци за православље су устали против ове јереси која негира реалност оваплоћења Христовог и заправо представља још једну рефлексију монофизитизма. Овим сабором завршена је епоха великих Васељенских Сабора који су догматски потврдили и савршено изразили пуноћу православне вере, која је предата Цркви од Самог Христа Духом Светим, прека апостола и њихових ученика и до дан данас утврђује Цркву Православну у пуноћи истине.

Ове расправе нису биле интелектуалне расправе које немају додира са свакодневним животом хришћана. Ово је погрешно мишљење неупућених, јер све истине које је Црква саборски потврдила суштински су важне за наше спасење које бива у Христу. Погрешно учење (јерес) нарушава заједницу са Христом и самим тим доводи под знак питања наше спасење и наш вечни живот у Богу. Зато је Црква Православна вековима била крајње бескомпромисна према сваком покушају мењања или релативизовања истине зарад привремених политичких и других циљева. Ово је јако важно да разумемо у нашем времену у коме такође постоје тенденције да се истине које је Црква вековима сачувала релативизују у име „дијалога“ са неправославнима у коме су неки спремни да на страну ставе учења из прошлих векова само да би остварили јединство свих хришћана. Из целокупне историје Васељенских Сабора видимо да је управо овакав приступ био осуђен од стране Цркве и Црква која је водила дијалог, али ради привођења истини оних који су са ње скренули, никада није водила дијалог у циљу компромиса под сваку цену.

Св. Максим Исповедник својим богословским радом али и својом жртвом за истину православља против јереси дао је неизмеран допринос Цркви и зато га славимо као једног од највећих отаца и учитеља Цркве. Његовим молитвама Господ да нас укрепи да останемо верна чада Цркве за коју је он живео до мученичког страдања сваким атомом своје снаге.

[Архимандрит Сава Јањић]

Уз претходно речено треба поново додати да је за један кратак преглед тако обимне теме неопходно да се многе ствари крајње шематизују, при чему се неопходно губи комплексност ових питања. Кога више интересује о монотелитизму и уопште христолошким учењима Св. Максима предлажем књигу Димитриоса Батраласа "Византијски Христос - о личности, природи и вољи у Христологији Св. Максима Исповедника" (о монотелитизму имате од 67 стране). Ово је јако занимљива тема. 

http://www.verujem.org/pdf/batrelos_vizantijski_hristos.pdf 

Из ове сјајне студије можемо да сазнамо да је питање монотелитизма, које је дошло на дневни ред као покушај компромиса, заправо додатно продубило расправу о начину како две природе делују у личности Христа, Логоса. Без намере да улазим у схватање „воље“ још у јелинској философији, важно је напоменути да Св. Максим прави разлику између природне воље (φυσικόν θέλημα), или само воље (θέλησις),  и произвољења (προαίρεσις) тј. самовласног, самоодређујућег аспекта воље. Сама воља се по Максиму више односи на њен животни и инстинктивни аспект и ту разум не игра никакву значајну улогу. У произвољењу имамо рационално-расудни избор где је улога ума веома значајна. Крајње поједностављено можемо говорити о природној, инстинктивној вољи (потреба за храном, водом, сном, страх од смрти итд) и вољи као хтењу ума, настројењу тј. произвољењу.

Батрелос каже: „Функција воље да држи на окупу све атрибуте чо вековог бића је нешто што се више-мање догађа независно од човековог разума и било какве рационалне одлуке с његове стране. Исто важи и за жељу за самоочувањем, за жељу за узимањем хране, пића, избегавање смрти итд., што изгледа да обележава не само људску већ и животињску природу, и превасходно је инстинктивног карактера. Тако, та инстинктивна жеља није релевантна за самоодређење…нико нас не подстиче да будемо гладни или ствари не зависе од нас“. Тако, изгледа да воља овде има врло мало везе са интелектом.

Христос, будући да има људску природу он по својој људској вољи која је атрибут његове људске природе има потребу за храном, сном, пићем, кретањем и свим што човека одржава у животу, али и природни човеков инстинкт да избегне све што угрожава живот. То видимо у Гетсиманској молитви где се Христос моли Оцу ватреном молитвом док се грашке зноја сливају низ његово лице  и говори Оцу: ,,Оче мој! Ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу него како Ти.“ Мт. 26.39 И потом опет други пут: „Опет по други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој! Ако ме не може чаша ова мимоићи да је не пијем, нека буде воља Твоја.“ Мт. 26.42
Да ли то значи да је у Христовој личности човечја природа деловала мимо божанске воље. По Максиму чак и у тим природним аспектима човекове воље ништа није било без „одобрења Логоса“. Божанска воља допушта да се пројави у потпуности човечја воља. Христос вољно прихвата да заиста и потпуно осећа страх, бол, патњу и да заиста прође и саму смрт. Овде нема места за привидно страдање Христово (неки семи-докетизам) јер како се Христос човечјим прозвољењем, уздише ка вољи Божијој и говори „да не буде како он хоће, већ како хоће Бог“, тако исто божанска воља у крајњем снисхођењу (кеносису) допушта да се човечја воља пројави у својој пуноћи. У Гетсиманској молитви зато најбоље можемо да видимо тај однос између инстинктивне воље и произвољења (самовласног аспекта човечје воље). 

Тако је и по Св. Григорију Ниском Христос дозволио својм човештву да осети глад након 40 дана поста у пустињи. Христос на Крсту као Бог може да победи оне који га распињу и уништи силу смрти, али тада то не би била и победа над смрћу човекове природе у њему и човек би заувек остао заробљеник смрти, која над Богом ионако нема никакву силу.

Да Христос заиста није имао у потпуности човечју вољу, тј да је имао само божанску вољу (тј. да је воља својствена ипостаси, а не природи) његов домострој спасења, његово страдање била би само једна позоришна представа. Из овога се може закључити колико је правилно схватање две воље у Христу суштински важно за разумевање тајне спасења и због чега је Св. Максим био спреман и свој живот да положи за одбрану ове истине. 

Када данас чујемо неке хришћане који олако булазне да су то све празна философирања прошлих времена и који Христа своде да једног честитог човека из Јудеје који је пострадао за ближње, може само да се каже да то хришћанство нема ама баш никакве везе са оним што нас је научио Господ, Духом Светим преко апостола и Светих отаца Цркве. Бог оних који тако верују, није Бог кога нам је открио Христос и они који одбацују учење Цркве Православне или је релативизују не верују у истог Бога као и ми, колико год њихове речи и понашање изгледало хришћанско. Да Св. Максим није био оно што јесте, он би мирно седео у свом манастиру и пуштао јеретике да прекрајају истину Христову. Овде значај Св. Максима не само као богослова, већ као исповедника и мученика долази посебно до изражаја и зато га прослављамо са толиком радошћу и поштовањем.

[Архимандрит Сава Јањић]

Данашњи мој коментар на теми: "Философско реторичко теологисање"

https://pouke.org/forum/topic/45786-filosofsko-retoricko-teologisanje/?do=findComment&comment=1565493

За почетак дискусије треба да се присетимо речи Пилатових "Шта је истина?" То је кључно питање јелинске философије и уопште човековог настојања да својим умом досегне најдубље тајне постојања. За нас хришћане ово је у основи потпуно погрешно питање и зато Христос на њега није ни одговорио Пилату. На другом месту он је рекао својим ученицима "Ја сам пут и ИСТИНА и живот: нико не долази Оцу осим кроз мене." (Јн. 14.6) Дакле, за нас хришћане истина није нешто апстрактно, већ сам Христос као личност јер једино кроз њега имамо приступ Богу који је једини ИСТИНИТИ.

Ту истину не познајемо гносеологијом која се заснива на интелекту, који анализира свет око себе и доноси закључке сврставајући све у одређене категорије (концептуализујући) стварност. Истину познајемо једино у Христу, не као гносис који реконструишемо из његових речи, дела, учења апостола или отаца, већ Духом Светим који нам објављује Христа као Бога и у коме познајемо Христову тајну спасења. То познање није једносмерно, јер ако нас Бог не позна као своје, нећемо ни ми Бога познати као Спаситеља. Зато пут ка истини подразумева исправна дела и настројење наше воље уз стални подвиг (труд) да не дозволимо да ране наше пале људске природе замагљују чистоту познања које се открива у чистом и скрушеном срцу.

Наравно, изнад свега, познање истине није индивидуални чин, већ истину једино можемо да (са)познамо са другима у Цркви, јер без Цркве као Тела Христовог, немамо заједницу са Христом јер је Христос једини ИСТИНА и он нам је једини показао Оца Небеског.

У овим тезама можемо да видимо суштинску разлику између философског начина размишљања и стварног богословља, које је било и остало у Цркви пре свега практична дисциплина, па чак и када богословље користи језик философије (било античке или савремене). Циљ богословља никада није био да дефинише Бога људским разумом, већ да заштити богооткривену истину од покушаја човековог разума да Бога фалсификује и објасни га на своју слику и прилику. Свети Оци зато нису развијали богословље као систематску дисциплину, већ су говорили и писали само када је требало да се заштити правоверје без кога нема спасења. Богословље које се своди на једну аналитичку, академску дисциплину која је одвојена од практичног живота Цркве, евхаристијског живота у Христу, тачније речено богословље без подвига. Такво знање је демонскко богословље, по речима Св. Максима Исповедника: "δαιμόνων θεολογία ή δίχα πράξεως γνώσις" (P G 91, 601 C).

[snebivljivi maslacak]

Hvala vam oce na ovako iscrpnom odgovoru, narocito i na ovom drugom gdje ste pominjali Maksima Ispovjednika. To me je vise zanimalo. Samo da provjerim jesam li ispravno shvatili, zapravo da li ispravno razmisljam, posto sam slabe pameti za teologiju:-) Dakle Gospod je imao volju proizvoljenja covjeciju, ona se nije poklapala sa Bozjom voljom, imao je iskusenja da kazemo, ali je to pobijedila njegova veca volja, a to je volja da ucini kako Bog Otac zeli, da ispuni Njegovu volju. I tako umire stari covjek i Hristovo proizvoljenje koje nije u skladu sa Bozjim. Bozja volja postaje njegovo proizvoljenje. I sve to isto se zbiva i sa covjekom koji zeli da slijedi Hrista. Da li je ovo ispravno kako ja mislim? 

[Кратос]

пре 5 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

У Гетсиманској молитви зато најбоље можемо да видимо тај однос између инстинктивне воље и произвољења (самовласног аспекта човечје воље). 

Strah od smrti(instinktivna) i svesno prepuštanje Božijoj volji(proizvoljenje)?

[grigorije22]

Da li se ovo cudo zaista dogodilo? Citao sam da je vladika Atanasije Jeftic putovao u Siriju da proveri i kaze da se ovo zaista dogodilo. Sad ne znam koliko su ta pisanja tacna?

 

 

 

["Tamo daleko"]

Jeste, o ovom cudu je vladika Atanasije vise puta pominjao. Uverena sam da je istinito svedocenje.

[Bokisd]

Pomaze Bog o.Savo.

Imam jedno pitanje i nedoumicu. Na drugoj temi foruma  zapoceli smo neku rasparvu o Asirskoj crkvi i njenom prisajedinjenju i dokumentu koji su potpisali sa Rimskom stolicom. Nastao je mali problem oko tumacenja tog sjedinjenja, da li je zasnovan na pravim osnovama vere, tj. da li su se Asirci zaista odrekli svojih Nestorijanskih ucenja i termina ili nisu i da li postoje jos neke stvari koje nisu bas ispravili kako treba u pravovernom smislu.

Da li ste mozda upoznati sa ovim slucajem i da li mozete da nam date neke dodatne informacije i bogoslovska objasnjenja ? Unapred hvala.
 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 2/10/2017 at 12:11, Bokisd рече

Pomaze Bog o.Savo.

Imam jedno pitanje i nedoumicu. Na drugoj temi foruma  zapoceli smo neku rasparvu o Asirskoj crkvi i njenom prisajedinjenju i dokumentu koji su potpisali sa Rimskom stolicom. Nastao je mali problem oko tumacenja tog sjedinjenja, da li je zasnovan na pravim osnovama vere, tj. da li su se Asirci zaista odrekli svojih Nestorijanskih ucenja i termina ili nisu i da li postoje jos neke stvari koje nisu bas ispravili kako treba u pravovernom smislu.

Da li ste mozda upoznati sa ovim slucajem i da li mozete da nam date neke dodatne informacije i bogoslovska objasnjenja ? Unapred hvala.
 

Пре пада сервера сам врло детаљно одговорио на ово питање јер је тема јако занимљива. Нажалост нисам оставио копију за себе и надам се да сте прочитали одговор на време. Ако је неко случајно снимио овај одговор и можда још пар одговора које сам давао од 21 фебруара до почетка Великог поста може да ми пошаље па да постирам поново. Хвала Богу и нашим администраторима форума да су успели да поврате целу архиву до 21. фебруара. 

Срећан и благословен почетак Великог поста!