Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[NerZul™]

Jesi li siguran da si na pravi način shvatio oca Savu?

 

Познате су ми ове ствари у овом клипу. Отац Сава не говори о бесмртности душе! Он каже да она ван тела не може да постоји, што је нетачно! А што се тиче човека, ту је ствар јасна, када наступи смрт душа се раздваја од тела и човек не постоји! Нема га! Васкрсење човека односно поновно спајање душе и тела се дешава на крају историје. Али то треба нагласити да не буде забуне, јер постоје људи који нису теолошки образовани и могу бити збуњени оваквим тврдњама.

[Дејан]

Ovo je tema gde se ocu savi postavljaju pitanja, ako imaš neku nedoumicu ipak pstavi pitanje, nemoj iznositi tvrdnju.

[NerZul™]

Ovo je tema gde se ocu savi postavljaju pitanja, ako imaš neku nedoumicu ipak pstavi pitanje, nemoj iznositi tvrdnju.

Оче Саво објасните своје ставове о души? Да ли душа премда није цео човек може да постоји ван тела и да ли се слажете са Православним предањем да до другог доласка Христовог душе свесне околности у којима се налазе очекују Страшни суд? 

[Sasa Kolbas]

o.Sava je odgovorio ranije  na slicno pitanje:

Учење Православне Цркве кроз њене Свете Оце и Богочовека Христа је било прецизно увек! То је да човек после смрти добија привремено мучење или блаженство очекујући крајњи суд! Смрт душе је одвојеност од Бога а душа може постојати независно од тела, ту Отац није у праву! Послушајмо беседу владике Иринеја и све ће нам бити јасно, а не да дозволимо да нас заводе којекаквим теоријама..Свако може да прича шта хоће али само под условом да је то лично мишљење а не да га излаже као опште Православно! Послушајмо беседу http://www.eparhija-backa.org.rs/novosti/cetrdesetodnevni-parastos-monahinji-nektariji

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-36#entry987140

 

o.Sava:

Хришћани су увек веровали да су душа и тело нераскидиво повезани и када биолошком смрћу дође до раздвајања душевног и телеског састава човековоg, односно душе и тела, душе нису у потпуности самосталне и постоје у извесном полупостојању до свеопштег Васрксења, иако на основу више сведочанстава у Св. Писму можемо да видимо да се наставља стање свести иако у промењеном стању. У хришћанској традицији смрт се обично назива уснућем. Црква никада није прихватила учење да душа након смрти спава и да је потпуно несвесна, али исто тако из сведочанстава више црквених писаца јасно је да душа, која носи као холограм човекову личност није потпуна и да не делује на исти начин као када је сједињена са телом.  Будући одвојене од тела, душе оних који су уснули не могу да осете у потпуности ни блаженство ни муку и обитавају у привременом стању полупостојања. Тек поновним сједињењем душа и тела након свеопштег Васкрсења њихово стање постаће вечно и потпуно. Они који су за живота осварили већи степен заједнице са Богом добијају "слободу пред Богом" и могу да активније посредују молитвено за оне који су у биолошком животу, овом времену и простору. Црква је увек сачувала свест да они који су уснули и даље евхаристијски учествују у животу Цркве, они живе у "памјати Божијој" и боравећи у "крилу Авраамовом" већ осећају предукус вечне рајске радости.

 

[NerZul™]

o.Sava je odgovorio ranije  na slicno pitanje:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-36#entry987140

 

o.Sava:

Све је ово добро...Али како сад овакве тврдње а  утексту због којег је почела дискусија он каже да ДУША НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ ОДВОЈЕНО ОД ТЕЛА! Како сад ово, није ми јасно?? Ја бих замолио модераторе сајта да питају Оца Саву шта он мисли по овом питању, јер ако узмемо у обзир прву тврдњу и онда ову другу, долазимо до извесне контрадикторности...Како то да не може душа постојати ван тела? А онда одједном каже може?? Немојмо да се играмо вртића! Ово су озбиљне богословске ствари, Ако је овај одговор који је мени дат на примедбу оно што отац Сава заиста мисли, онда молим Вас! Скините онај текст са вашег сајта у коме говори да ДУША НЕ МОЖЕ ПОСТОЈАТИ ВАН ТЕЛА...

[Млађони]

Све је ово добро...Али како сад овакве тврдње а  утексту због којег је почела дискусија он каже да ДУША НЕ МОЖЕ ДА ПОСТОЈИ ОДВОЈЕНО ОД ТЕЛА! Како сад ово, није ми јасно?? Ја бих замолио модераторе сајта да питају Оца Саву шта он мисли по овом питању, јер ако узмемо у обзир прву тврдњу и онда ову другу, долазимо до извесне контрадикторности...Како то да не може душа постојати ван тела? А онда одједном каже може?? Немојмо да се играмо вртића! Ово су озбиљне богословске ствари, Ако је овај одговор који је мени дат на примедбу оно што отац Сава заиста мисли, онда молим Вас! Скините онај текст са вашег сајта у коме говори да ДУША НЕ МОЖЕ ПОСТОЈАТИ ВАН ТЕЛА...

 

Chill brate, to je o.Sava odgovorice ti. Nema razloga za paniku. 

[NerZul™]

 

 

Моје расположење је увек радосно Хришћанско...Очекујем одговор, био бих благодаран за објашњење!

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li su se Crkveni sabori bavili pitanjem prirode vecnih muka? Na prethodnim stranama vi ste pomenuli ucenje Svetog Jovana Damaskina, ali vecina Svetih otaca je ucila da ce vecne muke da budu i fizicke a ne samo duhovne. Evo dva primera http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/adske_muke.htm  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov12.htm

 

Хвала вам на овим линковима. Веома је корисно читати ове текстове и подсећати се да ће поред вечног блаженства постојати и вечне муке, посебно данас када се под видом апсолутне Божије љубави врло често маргинализује чињеница да ће постојати вечне муке. Као што сам у неким ранијим одговорима наглашавао, важно је увек имати у виду да су вечне муке последица губитка заједнице са Богом и неспособности да се Божија љубав и светлост доживе као вечна радост и блаженство. Верујемо да ће Бог на крају овог века и света престворити, преобразити васцелу творевину и да ће након свеопштег Васкрсења они који су у овоме животу стално тражили заједницу са Богом и кроз Бога са другима живети у вечној и неописивој радости. Они, пак, који су затворили своје срце и душу у мрачну тамницу себељубља, прихвативши своје страсти и грехове као другу, псевдо-природу, остаће заувек неспособни да приме Божију љубав, коју ће доживљавати као муку и бол. 

 

Мислим да се православни сабори никада конкретно нису бавили питањем природе вечних мука иако о овом питању поред еванђелских речи имамо и сведочанства св. отаца и подвижника. У шестом веку, у време цара Јустинијана I дошло је, међутим, до интензивних расправа о погрешним учењима Оригена (185-254) познатог хришћанског богослова и мислиоца који је између осталог заступао идеју о "васпостављењу свега" (αποκατάστασης των πάντων). Наиме, на локалном цариградском сабору који је сазвао патријарх Мина 543 осуђено је ово Оригеново учење које је почивало на тези да ће се на крају читава творевина вратити у своје првобитно стање, односно да ће се и они који су одбили љубав Божију, укључујући и ђавола, на известан начин покајати и вратити Богу. 15 анатема против Оригеновог учења на том локалном сабору потврђено је десет година касније на Петом Васељенском сабору 553. Заједно са овим учењем осуђено је и Оригеново учење о предпостојању душа (питање Оригена је веома комплексно јер сама чињеница да је осуђен од Цркве тек 3 века након своје смрти показује да је непосредан повод било коришћење Оригенових учења од стране каснијих јеретика). 

 

Дакле, саборски је потврђено учење о вечности паклених мука, иако су православни оци наглашавали да су рај и пакао заправо иста стварност која ће се доживљавати на различите начине, у зависности од човековог слободног избора. Дакле, Бог својом љубављу грли и оне у паклу, али они то доживљавају као бол и патњу. То је сасвим другачији приступ од онога који је од Августина, па касније кроз Средњи век преовладао на римокатоличком западу где су се вечне муке и вечно блаженство разумевали више кроз јуридичко поимање Божије правде, па је дошло и до развоја неправославног учења о Чистилишту, у коме се привременим мукама чисте душе оних који су се покајали пред смрт али нису принели довољно дела покајања. Православном истоку овај приступ је увек био стран. У вези контроверзних учења око апокатастазе предлажем да погледате занимљив текст: Есхатологија и коначно обновљење (апокатастаза) код Оригена, Григорија Ниског и Максима Исповедника,  Андреас Андреопулос, http://www.verujem.org/teologija/andreopulos_apokatastaza.htm Оригенови ставови о апокатастази нису били сасвим непознати Цркви ни пре, ни после Оригена, али они који су писали о васпостављењу свега, нпр. Св. Григорије Ниски, никада то нису наметали као опште искуство Цркве, већ су ти ставови остали на нивоу личног богословског мишљења (теологуменон).

 

Конкретно у вези вашег питања, треба нагласити да адске муке нису само духовне природе управо због тога што човек није само душа, већ и тело. Као што без васкрсења тела нема ни потпуног блаженства раја, тако нема ни потпуних адских мука и зато је стање пре свеопштег Васкрсења само привремено стање блаженства или патње. Након свеопштег васкрсења душе и тела ће се поново сјединити и Црква је увек чувала предање да ће се вечне муке доживљавати на известан начин и као физичке муке (неугасиви огањ, плач и шкргут зуба, црв неуспављиви) Међутим, при томе увек треба имати у виду да на Истоку Црква никада није улазила у проблематику тварности адског огња и пакла као простора који издвојен за мучење грешника. Насупрот овим учењима која су била врло распрострањена на римокатоличком западу, Православна Црква је увек чувала предање да ни они у аду неће бити лишени Божије љубави и, штавише, да ће они у аду љубав Божију доживљавати као огањ и патњу. Зато нема суштинске контрадикције између Св. Јована Дамаскина и других св. Отаца са ставовима св. Отаца које налазимо у текстовима које сте приложили. 

 

Св. Јован Дамаскин је то посебно јасно изложио говорећи о томе да и психичке и физичке муке нису последица кажњавања, већ одсуства онога што су душа и тело желели и вечности нису у могућности да се тиме задовоље. Светитељ пише у свом делу против Манихејаца:

 

"...οι δε αμαρτωλοί ποθούντες την αμαρτίαν και μη έχοντες τας ύλας της αμαρτίας, ως υπό πυρός και σκώληκος κατεσθιόμενοι κολάζονται μηδεμίαν παρηγορίαν έχοντες, Τι γαρ εστί κόλασις ει η του ποθουμένου η στέρησις" PG 94, 1573C (грешници желећи грех, а немајући материјалне предмете греха, бивају изједани као од огња и црва и муче се немајући никакву утеху. Шта је пакао, ако не одсуство онога што желе)

 

Узмимо на пример зависнике од наркотика. Када су лишени дроге њихова патња није само душевне, већ и физичке природе зато што је потреба за дрогом постала псевдо-потреба њихове и душе и тела. И савремена медицина заступа став да је већина болести психо-физичке природе. Душа и тело су, дакле, у сталној интеракцији и не могу се посматрати суштински одвојено једно од другог. Тако ће бити и у вечности.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo 

Dali mozda znate nesto vise o Ceskoj crkvi, jer kako neki mediji pisu tamo preti raskol i jos nisu dobili nastojatelja crkve

 

Након што је претходни првопрестолник чешких земаља и Словачке Христофор у априлу прошле године био умољен да се повуче са трона због озбиљних сумњи и скандала да је преступио црквене каноне, за мјестобљуститеља је поставељен Архиепискп Брна Симеон. Због настале компликоване ситуације затражена је помоћ Васељенског престола и Московске Патријаршије. Након врло мучне ситуације у току наредних 7 месеци у децембру прошле године је коначно одржана седница Синода Чешке и Словачке Цркве уз присуство двојице архијереја из Цариграда и двојице из Москве. Дотадашњи мјестобљуститељ архип. Симеон је смењен са дужности мјестобљуститеља уз озбиљне критике и за новог мјестобљуститеља ове Помесне Цркве изабран је Архиепископ Растислав Прешовски. Архиепископ Симеон је одмах након седнице изашао са својим саопштењем да је он једини канонски представник ове Помесне Цркве, што је изазвало реакцију Цариграда који га је позвао на повратак у канонско јединство. У јануару ове године на ванредном заседању Синода Архиепископ Прешовски Растислав коначно је званично је постао Митрополит чешких земаља и Словачке и првопрестолник ове помесне Цркве, а за новог прашког Архиепискпа изабран је Епископ Јоаким. Православна Васељена остаје у нади да ће овим одлукама бити смирена ситуација у Чешкој и Словачкој и успостављен толико потребни канонски ред и поредак.

[Срђан Шијакињић]

Св. Јован Дамаскин је то посебно јасно изложио говорећи о томе да и психичке и физичке муке нису последица кажњавања, већ одсуства онога што су душа и тело желели и вечности нису у могућности да се тиме задовоље. Светитељ пише у свом делу против Манихејаца:   "...οι δε αμαρτωλοί ποθούντες την αμαρτίαν και μη έχοντες τας ύλας της αμαρτίας, ως υπό πυρός και σκώληκος κατεσθιόμενοι κολάζονται μηδεμίαν παρηγορίαν έχοντες, Τι γαρ εστί κόλασις ει η του ποθουμένου η στέρησις" PG 94, 1573C (грешници желећи грех, а немајући материјалне предмете греха, бивају изједани као од огња и црва и муче се немајући никакву утеху. Шта је пакао, ако не одсуство онога што желе)   Узмимо на пример зависнике од наркотика. Када су лишени дроге њихова патња није само душевне, већ и физичке природе зато што је потреба за дрогом постала псевдо-потреба њихове и душе и тела. И савремена медицина заступа став да је већина болести психо-физичке природе. Душа и тело су, дакле, у сталној интеракцији и не могу се посматрати суштински одвојено једно од другог. Тако ће бити и у вечности.

 

Благословите поштовани оче Саво.

Да ли би, узевши у обзир ове Ваше и речи св. Јована Дамаскина, могло да се претпостави, гледајући свет око нас, да паклене муке неће бити за све исте, неће бити подједнако тешке? Јер се чини да је - хвала Богу - релативно мало оних несрећних људи којима би одузимање предмета греха значило толики степен патњи какав се описује речима "плач и шкргут" , "неугасиви огањ" и сл. Велика већина људи, колико год можда ти људи уопште не размишљали о Богу и живели грешно и нецрквено, делује као да не би била у мукама које би се могле назвати пакленим, када би били саучени са вечношћу Божије љубави... Шта ће бити са тим људима, који буду у таквом стању да неће осећати ни блаженство и потпуно испуњење нити паклене муке суочени са Божијом љубављу, с обзиром да су блаженство раја и муке пакла два сасвим контрастна стања а они као да се уклапају у нешто између?

 

Наравно, знам да је питање можда мало неодређено, јер не може нико судити о духовном стању других људи, али би значило да чујем Ваше мишљење о овоме... Унапред захвалан.

[NerZul™]

Оче Саво, да ли бисте могли да објасните како то душа не може да постоји ван тела, поставио сам питање, нисам добио одговор?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, да ли бисте могли да објасните како то душа не може да постоји ван тела, поставио сам питање, нисам добио одговор?

 

Молим вас, да не доносите исхитрене закључке. Из свега што је речено од више учесника у овој најновијој дискусији око питања постојања душе без тела, а посебно у клипу у коме су веома јасно презентоване тезе Митрополита Пергамског 

http://www.youtube.com/watch?v=dslwTNWBtx4#t=474 сматрам да свако добронамеранн може да разуме да у мојим претходним постовима нисам заступао став да душа не може да постоји без тела или, не дао Бог, да душа умире са телом и сличне тезе које нас одвлаче на терен тзв. тнитопсихизма (θνητοψυχισμός).

 

Мислим да највише конфузије у разматрању питања бесмртности душе и односа душе и тела у човеку управо ствара теза по којој се човек поистовећује са душом, и то најчешће са платонистичким појмом душе која је ентитет потпуно јасно одвојен од тела и са којим не чини човека као органску целину. Бесмртност човека у Христу треба пре свега посматрати кроз тајну васкрсења, а не кроз бескрајне дискусије о природној смртности или бесмртности душе. Након физичке смрти човек не нестаје јер наставља да постоји његов душевни састав који по мишљењима неких богослова носи на известан начин слику тела (зато сам употребио савремени израз холограма) на основу чега ће тело бити васкрснуто и човек поново васпостављен као психо-физичка целина. Ако се сложимо око овога, јасно је да то постојање човековог душевног састава (односно душе, али само да је не поистовећујемо са (нео)платонистичким појмом ψυχή) не подразумева пуноћу постојања човека и зато и с правом св. Оци Цркве говоре о томе да до свеопштег Суда неће бити ни пуне реалности блаженства ни муке. Традиција Цркве да се молимо светитељима и верујемо да можемо својим молитвама помоћи нашим у Христу уснулим сродницима јасно показује да они нису у стању бесвесног сна, иако је начин постојања душа након раздвајања од тела тешко објаснити и о томе можемо само спекулисати Светитељи, на пример настављају да живо комуницирају са Црквом, јављају се и чине чудеса, али о највећем броју других који су уснули врло мало или ништа не знамо. За нас хришћане најважније јесте да уснули у Христу чекају свеопште Васкрсење јер ће тек тада душе сједињене са преображеним телима васпоставити пуноћу постојања човека. У противном, постављало би се питање зашто је уопште и потребно васкрсење тела, ако човека поистоветимо са душом.

 

Такво учење које се своди на предпостојање душа које су падом обучене у тела Црква је најоштрије осудила као јерес. И поред тога ове идеје Оригена и његових следбреника на разне начине преживљавале су и трансформисале се кроз историју Цркве посебно у аскетским круговима и данас се с правом поставља питање колико је (нео)платонизам још присутан у нашој вери. Стога је веома корисно пажљиво проћи кроз тезе које је изнео Митрополит Пергамски, кога иначе крипто-оригенисти редовно погрешно схватају и пребацују му да одбацује веру у бесмртност душе. За њих је бесмртност душе камен темељац вере у вечни живот у Христу, а не заједница коју као личности остварујемо у Христу и отуда толико острашћености и конфузије. Такође, константна конфузија постоји око тога да се душа доживљава као нематеријална. Душе као и тела су створене и нису вечно постојеће, али је тварност душевног састава другачија од тварности тела, те душа не подлеже као тело физичком труљењу. Уосталом зато је и човек биће на размеђини између видљивог (материјалног) и невидљивог (анђелског) света. У човеку тело није додатак души који може, а и не мора да постоји, већ је реч о психофизичкој целини у којој су и тело и душа у сталној интеракцији. Душа је створена за бесмртност, али будући створена као и васцела твар из ничега, потенцијално може да не постоји, јер би у противном душа била једнака Богу који је једини нестворен и сам по себи вечно постојећи. О томе је, као што је већ више пута говорено, посебно писао св. Атанасије Велики али и други богослови. За платонисте душа нити може да буде створена, нити може да нестане јер је вечнопостојећа сама по себи. Хришћани који у то верују у великој су заблуди и Црква се увек јасно ограђивала од оваквих теорија.

 

Да закључимо. 

 

Да душа наставља да постоји након одвајања од тела јасно је из Св. Писма (2Кор 5, 1-4, 2Кор 12, 2-3; Дап, 7,59 итд), а о томе говори светоотачко предање и целокупна традиција Цркве. Црквени оци нису никада нису рационалистички објашњавали начин постојања душе ван тела, али је из контекста васцелог веровања Цркве и богослужбених текстова јасно да је камен наше вере утемељен на Васкрсењу и да без васкрсења тела и личне заједнице човека као психосоматске целине са Богом нема вечног живота. Зато је пакао физичка бесмртност, али не и бесмртност личности јер недостаје ова друга компонента и у томе се управо крије тајна вечне муке као егзистенције без личног постојања. 

 

За платонисте душа се поистовећује са чоеком, мeђутим Св. Оци врло јасно говоре да то није вера Цркве:

 

- Човек није само душа, већ и душа и тело (Св. Јован златоуст PG 50,430)

- Целокупан човек је спој душе и тела  (Грогорије Ниски - Приговори Евномију 12, 174)

- Бог је позвао човека на живот и васкрсење, не као део, већ као целину, што значи као душу и тело (Јустин PG 6,1585C)

- Човеком не називамо само душу или само тело већ обоје заједно (Григорије Палама, PG 150, 1361C)

 

Св. Јован Дамаскин посебно наглашава да светитељи и након уснућа у Господу задржавају благодат Св. Духа у својим душама али и у својим телима који су у гробовима (PG 94,1249D). Наиме, поштовање мученичких тела, као древни обичај Цркве, и како је сачувано у (спису) Мучеништво Поликарпа (2 век) наводи да су кости мученика драгоценије од драгог камења (PG 5,1044)

 

Управо из свега горе реченог и васцеле традиције Цркве можемо да извучемо закључак да у привременој одвојености душе и тела након физичке смрти, душа не представља пуноћу постојања човека (јер чему онда Васкрсење) и да сама физичка бесмртност душе не гарантује блаженство вечног постојања човека у Христу. Најважнији је лични однос који гарантује личну бесмртност, односно оно што ми хришћани називамо вечним животом.

[NerZul™]

 

Молим вас, да не доносите исхитрене закључке. Из свега што је речено од више учесника у овој најновијој дискусији око питања постојања душе без тела, а посебно у клипу у коме су веома јасно презентоване тезе Митрополита Пергамског 

http://www.youtube.com/watch?v=dslwTNWBtx4#t=474 сматрам да свако добронамеранн може да разуме да у мојим претходним постовима нисам заступао став да душа не може да постоји без тела или, не дао Бог, да душа умире са телом и сличне тезе које нас одвлаче на терен тзв. тнитопсихизма (θνητοψυχισμός).

 

Мислим да највише конфузије у разматрању питања бесмртности душе и односа душе и тела у човеку управо ствара теза по којој се човек поистовећује са душом, и то најчешће са платонистичким појмом душе која је ентитет потпуно јасно одвојен од тела и са којим не чини човека као органску целину. Бесмртност човека у Христу треба пре свега посматрати кроз тајну васкрсења, а не кроз бескрајне дискусије о природној смртности или бесмртности душе. Након физичке смрти човек не нестаје јер наставља да постоји његов душевни састав који по мишљењима неких богослова носи на известан начин слику тела (зато сам употребио савремени израз холограма) на основу чега ће тело бити васкрснуто и човек поново васпостављен као психо-физичка целина. Ако се сложимо око овога, јасно је да то постојање човековог душевног састава (односно душе, али само да је не поистовећујемо са (нео)платонистичким појмом ψυχή) не подразумева пуноћу постојања човека и зато и с правом св. Оци Цркве говоре о томе да до свеопштег Суда неће бити ни пуне реалности блаженства ни муке. Традиција Цркве да се молимо светитељима и верујемо да можемо својим молитвама помоћи нашим у Христу уснулим сродницима јасно показује да они нису у стању бесвесног сна, иако је начин постојања душа након раздвајања од тела тешко објаснити и о томе можемо само спекулисати Светитељи, на пример настављају да живо комуницирају са Црквом, јављају се и чине чудеса, али о највећем броју других који су уснули врло мало или ништа не знамо. За нас хришћане најважније јесте да уснули у Христу чекају свеопште Васкрсење јер ће тек тада душе сједињене са преображеним телима васпоставити пуноћу постојања човека. У противном, постављало би се питање зашто је уопште и потребно васкрсење тела, ако човека поистоветимо са душом.

 

Такво учење које се своди на предпостојање душа које су падом обучене у тела Црква је најоштрије осудила као јерес. И поред тога ове идеје Оригена и његових следбреника на разне начине преживљавале су и трансформисале се кроз историју Цркве посебно у аскетским круговима и данас се с правом поставља питање колико је (нео)платонизам још присутан у нашој вери. Стога је веома корисно пажљиво проћи кроз тезе које је изнео Митрополит Пергамски, кога иначе крипто-оригенисти редовно погрешно схватају и пребацују му да одбацује веру у бесмртност душе. За њих је бесмртност душе камен темељац вере у вечни живот у Христу, а не заједница коју као личности остварујемо у Христу и отуда толико острашћености и конфузије. Такође, константна конфузија постоји око тога да се душа доживљава као нематеријална. Душе као и тела су створене и нису вечно постојеће, али је тварност душевног састава другачија од тварности тела, те душа не подлеже као тело физичком труљењу. Уосталом зато је и човек биће на размеђини између видљивог (материјалног) и невидљивог (анђелског) света. У човеку тело није додатак души који може, а и не мора да постоји, већ је реч о психофизичкој целини у којој су и тело и душа у сталној интеракцији. Душа је створена за бесмртност, али будући створена као и васцела твар из ничега, потенцијално може да не постоји, јер би у противном душа била једнака Богу који је једини нестворен и сам по себи вечно постојећи. О томе је, као што је већ више пута говорено, посебно писао св. Атанасије Велики али и други богослови. За платонисте душа нити може да буде створена, нити може да нестане јер је вечнопостојећа сама по себи. Хришћани који у то верују у великој су заблуди и Црква се увек јасно ограђивала од оваквих теорија.

 

Да закључимо. 

 

Да душа наставља да постоји након одвајања од тела јасно је из Св. Писма (2Кор 5, 1-4, 2Кор 12, 2-3; Дап, 7,59 итд), а о томе говори светоотачко предање и целокупна традиција Цркве. Црквени оци нису никада нису рационалистички објашњавали начин постојања душе ван тела, али је из контекста васцелог веровања Цркве и богослужбених текстова јасно да је камен наше вере утемељен на Васкрсењу и да без васкрсења тела и личне заједнице човека као психосоматске целине са Богом нема вечног живота. Зато је пакао физичка бесмртност, али не и бесмртност личности јер недостаје ова друга компонента и у томе се управо крије тајна вечне муке као егзистенције без личног постојања. 

 

За платонисте душа се поистовећује са чоеком, мeђутим Св. Оци врло јасно говоре да то није вера Цркве:

 

- Човек није само душа, већ и душа и тело (Св. Јован златоуст PG 50,430)

- Целокупан човек је спој душе и тела  (Грогорије Ниски - Приговори Евномију 12, 174)

- Бог је позвао човека на живот и васкрсење, не као део, већ као целину, што значи као душу и тело (Јустин PG 6,1585C)

- Човеком не називамо само душу или само тело већ обоје заједно (Григорије Палама, PG 150, 1361C)

 

Св. Јован Дамаскин посебно наглашава да светитељи и након уснућа у Господу задржавају благодат Св. Духа у својим душама али и у својим телима који су у гробовима (PG 94,1249D). Наиме, поштовање мученичких тела, као древни обичај Цркве, и како је сачувано у (спису) Мучеништво Поликарпа (2 век) наводи да су кости мученика драгоценије од драгог камења (PG 5,1044)

 

Управо из свега горе реченог и васцеле традиције Цркве можемо да извучемо закључак да у привременој одвојености душе и тела након физичке смрти, душа не представља пуноћу постојања човека (јер чему онда Васкрсење) и да сама физичка бесмртност душе не гарантује блаженство вечног постојања човека у Христу. Најважнији је лични однос који гарантује личну бесмртност, односно оно што ми хришћани називамо вечним животом.

 

 

Оче хвала на објашњењу! Једноставно да нисам видео ово не бих могао да појмим вашу тврдњу, ипак ми је ово значило као објашњење.

[NerZul™]

Оче имао бих још једно питање..Здравко Пено у својој догматици каже следеће: "ВЕРА У БЕСМРТНОСТ ДУШЕ ДИРЕКТНО СЕ СУПРОСТАВЉА ВЕРИ У ВАСКРСЕЊЕ". Па ме занима сад, како се то слаже са нашом вером да у оно шта се са душом после смрти дешава? По овоме не би требали да верујемо у бесмртност душе...Бар ми се тако чини....

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите поштовани оче Саво.

Да ли би, узевши у обзир ове Ваше и речи св. Јована Дамаскина, могло да се претпостави, гледајући свет око нас, да паклене муке неће бити за све исте, неће бити подједнако тешке? Јер се чини да је - хвала Богу - релативно мало оних несрећних људи којима би одузимање предмета греха значило толики степен патњи какав се описује речима "плач и шкргут" , "неугасиви огањ" и сл. Велика већина људи, колико год можда ти људи уопште не размишљали о Богу и живели грешно и нецрквено, делује као да не би била у мукама које би се могле назвати пакленим, када би били саучени са вечношћу Божије љубави... Шта ће бити са тим људима, који буду у таквом стању да неће осећати ни блаженство и потпуно испуњење нити паклене муке суочени са Божијом љубављу, с обзиром да су блаженство раја и муке пакла два сасвим контрастна стања а они као да се уклапају у нешто између?

 

Наравно, знам да је питање можда мало неодређено, јер не може нико судити о духовном стању других људи, али би значило да чујем Ваше мишљење о овоме... Унапред захвалан.

 

Јако је тешко рационално анализирати реалности које су изван домета нашег разумевања. Увек полазимо у таквим питањима од онога што постоји у црквеној традицији. Из текста који је поменут пре два дана и у коме имамо неколико размишљања Св. Отаца о адским мукама http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/adske_muke.htm али и из целокупног предања (Св. Писма и других светоотачких дела) можемо да између осталог извучемо следећа  два закључка:

 

1. Не постоји неко треће стање поред оног које ће наследити праведници и оног које ће наследити грешници. Дакле, постоји заједница са Богом или не постоји.

 

2. Као што се говори о различитим адским мукама у зависности од стања огреховљености, тако и међу праведницима сви неће доживљавати исти степен заједнице са Богом. Већ смо говорили да различити грехови на различите начине, односно више или мање дезинтегришу човекову личност и њену способност за заједницу са Богом и ближњима. Тако је и са врлинама. Имамо светитеље који су достигли висок степен блискости са Богом и који пред њим, како се то често каже, имају већу слободу пред Богом, а биће и оних који ће живети у радости лица Божијег, али неће имати такав степен слободе. То није питање неке јуридичке правде колико ће који грех бити кажњен или врлина награђена, већ онтолошко питање и коначно питање слободе, односно колико ће се неко отворити срцем за Бога и ближње, односно колико ће одступити од пута живота на пут ништавила и вечне смрти. 

 

За нас је важно да се мање бавимо интелектуалним спекулисањем о недокучивим тајнама Божијим, а више да користимо овај живот како бисмо отворили срце за Бога. Људи се често питају, да ли ће ми Бог опростити моје грехове. Хришћанин у то не сме да сумња али опроштај Божији није нешто што не зависи од нас већ је само питање Божије милости. Бог жели да се сви спасу али они који не отворе своје срце за љубав Божију и остану затворени у мраку свог самољубља и себичности једноставно нису у могућности, нису способни да приме благодат Божију. Није Бог тај који неће да опрости јер га нисмо довољно умилостивили. То је потпуно погрешна перспектива и размишљање. Ми смо ти од којих зависи да ли ћемо Божију љубав, радост и светлост примити у своје срце и да ли ћемо присуство Божије доживљавати као радост или као бол. Када људи исувише размишљају у контексту казне, заслуге, милости Божије врло често се заборавља да главну одговорност за своје спасење носи сваки од нас. Није реч о томе да Бог не може спасити сваког човека, па чак и онога који неће заједницус а њим и који је одбацио његову љубав. Божија свемоћ нема ограничења. Међутим, проблем је у томе што ће такви управо ту Божију љубав доживљавати као вечну муку и патњу. Већ смо о томе доста говорили на страницама овог форума.

 

Зато Свети Оци наше Цркве нерадо улазе у философске дискурсе о овим питањима и најчешће у својим пастирским беседама подстичу на покајање, промену нашег размишљања и делања стално наглашавајући да је наше главно мерило љубави према Богу љубав према ближњем, не као емоција, већ као спремност да одвојимо од свога и дамо другоме, себе жртвујемо ради другога и осиромашимо другог ради и Бога ради да би другога обогатили. 

 

Св. Јован Златоуст каже: "Христос говори о онима, који Га нису нахранили: „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Матеј 25:46). Немој ми говорити, где је ту праведност, ако мучење неће имати краја? Када Бог чини нешто, повинуј се Његовим одлукама и не потчињавај их људском умовању".

 

Божије судове је немогуће сместити у ускре границе човековог морализма и човекове логике која је суштински егоцентрична и заснована на нашем поимању љубави, правде и истине. Зато су унапред осуђени на пропаст сви покушаји да се Бог и Божији поступци објасне ограниченом људском логиком.