Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[rahela]

oče Savo,pomoz Bog,

da li ćemo morati sledeći Božić slaviti 25 decembra?

Pozdrav vama i vašim predivnim monasima.

[Arsenija]

Hvala Vam Oče na odgovoru.

Zaista mi je drago što mogu da Vam postavim pitanje.

Svako dobro Vama i Vašoj braći.

 

Nedavno sam našla i ovaj  odgovor....

 

 

Kад се молим за друге имам непријатности, зашто?

Питање валаамском монаху: Молитва за ближње, помоћ ближњима је добро дело. Због чега је оно пропраћено невољама, непријатностима?

Одговор: Зато што постоји ђаво коме се то нимало не свиђа.

[Ljubičasta]

Hvala Oce Savo na iscrpnom odgovoru.

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li će Srpska pravoslavna crkva prihvatiti gregorijanski kalendar?

 

Наша вера суштински не зависи од тога да ли користимо стари или нови календар јер данас имамо канонске православне Цркве које користе различите календаре, а да то ни најмање не нарушава њихово канонско јединство и верност Православљу. Ипак, у времену у коме живимо и посебно у мисији коју Православна Црква данас има у свету "нејединство" око употребе црквеног календара ствара непотребну конфузију јер наша Црква не наступа пред неправославнима у потпуности литургијски јединствено. Питање календара не исцрпљује се, наравно, у томе који је календар исправнији. Са научне тачке гледишта доказано је да су и Јулијански и Григоријански календар недовољно тачни. За Цркву календар није питање астрономије, већ он има превасходну улогу у регулисању богослужбеног живота Цркве, што је од суштинског значаја за њен живот и мисију у свету. Такође треба имати у виду да сваки календар, који је освештан литургијским животом Цркве постаје и сам својеврсна икона времена. Већи део шире јавности није упознат да је један број помесних Цркава прихватио на сабору у Цариграду 1923. год. тзв. Новојулијански календар, а не Григоријански. Тај, Новојулијански или како се још зове,  ревидирани Јулијански календар резултат је рада Србина Милутина Миланковића, професора небеске механике на тадашњем Београдском универзитету. На Сабору све православне Цркве ипак нису прихватиле нови, реформисани календар у бризи да то не изазове унутрашњу неслогу јер се овај нови православни календар практично подудара са Григоријанским календаром и са њим ће ући у раскорак тек од 2800. године. 

 

Познато је да је један од кључних разлога увођења новог календара био намера да се Црква приближи западним хришћанима тако што ће се Божић и остали велики црквени празници славити у исто време. Међутим, исхитрено увођење новог календара без претходне припреме у појединим помесним Црквама довело је до цепања унутрашњег јединства, што је проблем који до данас није зацељен. Истина, раскол у који су ушле тзв. старокалендарске заједнице у Грчкој, Румунији, Бугарској није проузрокован само променом календара од стране црквене јерархије. Он је последица, с једне стране, доношења одлука од далекосежног значаја без довољно припреме и саборске свести, али и, с друге стране, још више незрелог, а како се касније показало "секташког" менталитета, код оних који су у име наводне верности предању кренули у цепање јединства Цркве. Проблем који је настао није само у настајању расколничких тзв. "старокалендарских" заједница, већ и у својеврсном поремећају литургијског јединства између помесних Цркава које су прихватиле нови календар и оних које су наставиле да регулишу свој богослужбени живот по старом календару. Опет и опет, треба нагласити да то суштински не угрожава јединство Цркве, али представља аномалију јер је календар и слављење најважнијих празника у исто време веома важан видљиви символ јединства наше Цркве, нарочито пред неправославнима.

 

Двадесети век, а засигурно и почетак овог века, период су веома важног духовног буђења Православне Цркве која осећа да треба да постепено надилази оквире тзв. националних Цркава и наступи у јавности са појачаном свешћу о свеправославном јединству и васељенској (икуменској) мисији Цркве. У таквој ситуацији условно речено постојање литургијског нејединства (у погледу календара) у великој мери умањује снагу сведочења Православне Цркве. Искрено речено, најоптималнија ситуација била би када би све Православне Цркве регулисале свој литургијски живот по једном календару, без обзира да ли би то био стари, нови или неки сасвим трећи, око којег би се Цркве саборски договориле, што је иницијално била и намера реформисања јулијанског календара на Цариградском сабору 1923. Међутим, у ситуацији у којој поједини конзервативнији сегменти Цркве евентуалну промену календара и даље виде као пут ка издаји Православља, није једноставно наћи право решење решење, а да се истовремено не отворе нова жаришта раскола.

 

Ових дана смо били сведоци новинских чланака у нашој штампи у којима се поставља питање да ли ћемо догодине славити Божић у децембру. Ово питање које поставља и добар број неупућених верника само по себи показује ситуацију на канонском простору СПЦ. Пре свега, жалосно је да они који постављају то питање нису свесни да ми УВЕК славимо Божић 25. децембра, уосталом као и сви други православни и неправославни хришћани. Разлика је у томе што ми следујемо Јулијанском календару па наш 25. децембар пада у 7. јануар по новом календару. Чињеница коју нико не може да оповргне на нашим просторима јесте да ми црквено следујемо старом календару, али да време и даље рачунамо по новом. Ако данас упитате своје парохијане који је данас дан, готово засигурно ће вам дати одговор по новом календару. Врло често и многи у свештенству и монаштву треба да размисле и прорачунају дане пре него што кажу који је дан по старом календару, док се црквена администрација све чешће води по новом календару и само поједини инсистирају на стављању два датума на званичне документе. Иако се често поносимо тиме што следујемо старом календару, готово сви смо навикли да говоримо како нам Св. Никола пада 19. децембра, а не 6. као што је то увек било у Цркви, да је Велика Госпојина 28. августа, а не 15. августа. Нарочиту конфузију међу мање упућеним верницима стварају редовне Божићне посланице које носе датум претходне године, иако је (ново)календарски већ наступила наредна година. Ова ситуација понајбоље показује колико заправо не размишљамо по старом календару, иако су многи од нас веома ревносни да осуде нови календар као неправославан. Раније такви проблеми нису постојали јер једноставно у православним земљама државни календар био је Јулијански, тако да није постојала ова дихотомија. Ситуација је сада другачија у свим православним земљама.

 

Противници промене календара веома често говоре да ће промена датума слављења празника изазвати велику саблазан у народу. Истина, не би било нимало једноставно да одједном прескочимо 13 дана и пропустимо празнике светитеља који се славе (или их све прославимо у један дан, као што је то учињено приликом промене календара у Грчкој). Али, с друге стране зар није исто тако саблазан да вековима славимо празнике у своје дане, а онда дођемо у ситуацију да у свакодневном животу Божић и Госпојину дочекујемо 7. јануара или 28. августа и да се на то тако лако навикнемо. А то се управо догодило у свакодневном животу већине верника (наравно част ревносним изузецима који у својој глави у потпуности размишљају по старом календару, а такви су, сложићемо се, веома ретки). Дакле, немамо ситуацију у којој ми с једне стране у потпуности живимо по старом календару и треба да евентуално пређемо на нови, већ ситуацију у којој формално рачунамо црквени круг године по старом календару, а практично размишљамо и живимо по новом.

 

Ова конфузија у животу између старог и новог календара посебно се огледа у време божићних празника. Неколико дана пред Божић су период најинтензивније припреме и поста за овај велики празник. Међутим, чињеница да су по новом календару у те дане слави почетак нове календарске године, која се прославља као државни празник са нерадним данима, имамо ситуацију у којој само најревноснији верници настављају пост и избегавају новогодишње славље, док највећи број људи прекида пост и слави и ову и ону православну нову годину (која долази 13 дана касније). Да којим случајем Србија званично следује Јулијанском календару и да Божић и црквено и државно обележавамо 25. децембра, сасвим би било логично да прославимо и Нову годину након великог празника Христовог рођења. 

 

Наравно сви ови проблеми нису суштински препрека оним православним хришћанима који се чврсто држе правила своје вере, али морамо имати у виду да највећи број верника није тако ревносан. У нашим крајевима колико-толико ова разлика није приметна као на пример у западној дијаспори где највећи број становника прославља Божић и друге велике хришћанске празнике у различито време од православних који следују старом календару. Конфузија је још већа што те празнике други број православних, који следују новом календару прослављају у исти дан као и неправославни хришћани. Сви они који живе у тој стварности не могу, а да не признају да то у великој мери отежава литургијско јединство, а календар постоји управо због тога. Зар не би било нормално да Божић и друге велике празнике (осим Васкрса који, хвала Богу сви православни славе у исто време) прослављамо литургијски заједно. Међутим у садашњој ситуацији, док Грчка Архиепископија у Америци слави Божић, епархије СПЦ су још у данима Божићног поста и не могу заједно да прославе празник Рођења Христовог. Док западним хришћанима и православнима који следују новом календару сасвим добро дођу државни празници и слободни дани за одмор крајем месеца децембра, православнима који славе Божић 13 дана касније ови празници падају у државне радне дане.

 

Из свих ових примера које сам навео може да се закључи да постоји више проблема везаних за црквени календар који се не могу лако занемаривати. Црква је увек све такве проблеме решавала руководећи се пастирским циљевима и потребама своје мисије у свету и зато није нимало чудно што ће се питање календара наћи на дневном реду свеправославног сабора који је у припреми. Најважније је да се нађе саборно решење које ће помоћи Цркви да у времену у коме живимо још више потврди своје пуно јединство и као таква да снажније мисијски наступи у свету.

 

У вези са ревидираним Јулијанским календаром препоручујем ова два чланка са српске Википедије:

 

Ревидирани јулијански календар http://bit.ly/1iLdI1Q

Миланковићев календар http://bit.ly/1ark0ln

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Šta mislite o stanju zaljubljenosti i koliko je to dobro za čoveka?

Da li čovek, konkretno Hrišćanin, ako je dovoljno zreo kao ličnost, može da se zaljubi?

 

Способност да (за)волимо другог је заправо суштина оног што нас чини иконом Божијом. Бог нас је створио као личности, а не као индивидуе, а личност без суштинске заједнице са другим не постоји. Када истински љубимо наше себично ја нестаје и губи се и постајемо једно са љубљеним. Таква је пре свега љубав према Богу, али и љубав пријатељска, љубав међу супружницима уколико је заснована на љубави Божијој. Уколико нисмо спремни да себе бацимо у амбис љубави и закорачимо у ту егзистенцијалну неизвесност у којој на известан начин поништавамо своје себично ја да бисмо открили себе као личност заједнице, далеко смо од онога што треба да постанемо у Христу.

 

Треба, наравно, имати у виду да је најчистија и најузвишенија љубав према Богу, а љубав према ближњима, било да је реч о сродницима, пријатељима или другим особама само је одраз те љубави. Постоје себичне и страсне љубави у којима једна особа љуби другу, а заправо у тој другој воли саму рефлексију свог себичног ја. Такве љубави пре или касније пропадају или се претварају у острашћену мржњу. Истинска љубав према ближњем, која је одраз и икона љубави којом је Христос заволео нас и васцелу творевину, љубав је саможртвена, љубав у којој не тражимо себе у другоме, већ другог прихватамо као непоновљиву и јединствену личност, љубав у којој смо у стању да волимо другог и у његовим или њеним слабостима и манама. Укратко, онај који није никада волео нити био спреман да заволи, није ни упознао Бога, нити ће га икада видети. 

 

Да се подсетимо још једном предивних речи Апостола о љубави, 1Кор, 13

 

"Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав."

[DankaM]

Davno nisam čula da je neko tako lepo govorio o ljubavi...

Hvala Vam, oče.

[Архимандрит Сава Јањић]

Ма неко ми споменуо оно што је Бог рекао светом Силуану (држи ум свој у аду и не очајавај), и да требамо као ниско да ходимо. Није битно, хвала свеједно. 

 

Поука светог старца Силуана "Држи свој ум у аду и не очајавај" изражава један од најдубљих аспеката духовне философије нашег живота.

 

Темељ ове поуке јесте тајна смирења, јер смирење је савршено познање сопствене немоћи уз савршено познање Божије свемоћи (управо као што је гордост савршено одсуство познања сопствене слабости уз одсуство свести о Богу и његовој свемоћи). Ми као људи живимо највећим делом у нереалном познању стварности и самих себе. Нити познајемо нити смо спремни да познамо своје слабости, а с друге стране наша вера је слаба па често заборављамо свемоћ Божију, па чак се понашамо често као да Бог не постоји. Зато је наше духовно стање већином стање оболелости. Дубоко патимо у свету јер не можемо разумети како нам се догађају разне тешке ствари у животу, док истоврмено немамо снаге ни воље да завапимо Богу и поверујемо да он може разрешити све наше тешкоће. Наша пажња је расејана, а воља раслабљена до потпуне духовне парализе. Зато је основа аскетског пута сваког хришћанина јестествено познање своје слабости и немоћи, што није ништа друго до пут покајања. Кажем јестествено, јер сви смо формално увек спремни да кажемо да смо слаби и грешни, али мали број људи то суштински осећа и доживљава. Напомињем, овде није реч само о личној грешности, већ пре свега о јестественом познању пале човекове природе коју ми људи, будући једносушни, делимо и у њој саучествујемо. Најважније на путу смирења и самим тим познања Божије љубави јесте да кроз лично покајање пониремо у познање огреховљене људске природе. Напредујући у том познању, слабости и сагрешења других више не доживљавамо као пад некога другог који је потпуно независан од нас, већ као сопствени пад. Отуда, што више напредујемо у овом познању, све мање осуђујемо и мрзимо, а све више саосећамо и састрадавамо.

 

Први човек је створен као колективна личност и наш пут повратка Богу управо јесте урастање у колективну личност Христа, новог Адама. Аутономно поимање личног идентитета, односно поимање себе као индивидуе последица је човековог пада и док год пребивамо у палом и огреховљеном стању, себе и све око нас посматрамо кроз призму сопствене индивидуе, себично и парцијално. Почетак духовног исцелења, односно оцелотворења, јесте пут на коме себе и васцели људски род, па и целу створену природу, доживљавамо као део колективне личности Адамове у којој и сами саучествујемо по природи. У том познању други није није наш супарник и непријатељ, већ састрадалник, јер сви проживљавамо последице егзистенцијалног губитка заједнице са Богом. Кроз Христа као Новог Адама, крштењем, а потом и кроз све остале свете тајне исцељујемо се од таквог стања и урастамо у Њега као колективну личност. Другим речима, у Цркви, као историјској манифестацији Христове Личности након Васкрсења и Вазнсења, живимо у новој реалности у којој ћемо потпуније заживети и вечно постојати тек у есхатолошком Царству Божијем.

 

У практичном смислу, познање палости људске природе уводи нас у метафизички ад јер се суочавамо са ништавилом и смрћу који су последица човековог пада. У том аду никаква људска сила није у стању да нас избави и врати нам живот. Као што је старац Силуан често говорио, ми плачемо Адамовим плачем за изгубљеним рајем, односно заједницом коју смо имали у Богу. Међутим, то пребивање у аду, односно дубоком познању човековог пада, блажи интензивна радост која долази од новог Адама, Христа у чије име смо крштени и избављени од власти смрти и ништавила. Иако још носимо ране греховне пребивајући у смртном и пропадљивом телу, ми већ овде и сада у том аду полупостојања осећамо силину новог живота који долази једино кроз Христа који је сам пут, истина и живот, тако да наша туга и бол постају истовремено преизобилна радост и утеха. Пребивамо у аду, али истовремено осећамо утеху и радост.

 

Зато је пут духовног силаска у ад кроз познање пале људске природе истовремено и закорак у вечну радост будућег Царства које нам не да да паднемо у очајање и које нашу тугу блажи све интензивнијом надом. 

[Јанко]

@ Администрација

Ако је могуће од одговора о. Саве направити један зборник у pdf-у за дељење па на насловну-наравно, ако отац благослови...

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo da li biste mogli da nam kazete nesto o meditaciji. Kako na nju gleda pravoslavlje da li je treba upraznjavati. Prostite kao je ovakvo pitanje vec bilo postavljeno nisam imao vremena da pogledam. Mir vam.

 

Мислим да сам већ о овој теми говорио објашњавајући наш православни концепт молитве. Треба погледати неколико претходних одговора.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Možete oče i da zamolite administraciju da obriše ovu moju emociju kako ne bi ispalo da sam samo slatkorečiv...

 

dakle, pokušavam ponekad da podebljam važne stvari za mene u vašim odgovorima ali na kraju ispadne da moram sve da podebljam. Toliko i nek nas Bog sačuva od prejakih emocija.

[Дејан]

@ Администрација

Ако је могуће од одговора о. Саве направити један зборник у pdf-у за дељење па на насловну-наравно, ако отац благослови...

 

Tekstove postavljamo na naslovnu

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,pomoz Bog,

da li ćemo morati sledeći Božić slaviti 25 decembra?

Pozdrav vama i vašim predivnim monasima.

 

Јутрос сам одговорио на питање у вези календара па мислим да ћете ту наћи моје виђење ове проблематике. Сигурно је да ћемо Божић, ако Бог да увек славити 25. децембра, али да ли ће то бити по старом, Јулијанском календару или новом календару зависи од саборног става наше Цркве. Увек морамо да имамо у виду да Црква може да уведе и нова празновања и промени њихов датум по потреби. Прослава Божића 25. децембра најпре је почела на хришћанском Западу. На хришћанском Истоку прослава Божића дуго времена је била везана за прославу Богојављења 6. јануара. На пример, Јермени и дан данас рођење Христово славе у тај дан.

 

Крајем четвртог века можемо да видимо из беседа Св. Златоуста да је у Антиохију пренесена западна пракса прославе Божића у децембру. Александријска Црква је то учинила тек у петом веку. Међутим пракса није увек била уједначена тако да има трагова да је прослава рођења Христовог на празник Богојављења у јануару настављена и понегде на Западу. Занимљиво је да је у римском календару 25. децембар био „Дан рођења непобедивог сунца“ Dies Natalis Solis Invicti. Празник је увео цар Аурелијан како би се обележила зимска краткодневница. У дане пред тај празник прослављане су Сатурналије од којих су остали многи обичаји који су касније ушли у божићну традицију, посебно на хришћанском Западу (међу њима је посебно важно поменути 23. децембар када су укућани једни другима давали поклоне, а тих дана господари су се према својим робовима односили као према једнаким себи и са њима су заједно обедовали. Тих дана су били нерадни дани и нису радиле државне установе).

 

У време цара Константина хришћани су  прихватили празник Непобедивог сунца као дан Рођења Христовог јер је за хришћане Христос Господ „сунце правде“ Sol Iustitiae  (Мал 4,2) . Иринеј Лиионски  (130-202) пише од 25. марту као дану Христовог зачећа и помиње његово рођење девет месеци касније, тј. у децембру. Празник Христовог бесеменог зачећа, односно Благовести такође пада на дан пролетње равнодневнице коју су пагани обележавали празновањем. Коинциденција ових празника са прославама из римског календара показује да је Црква од почетка настојала да празницима на које је народ навикао пренесе нови, хришћански смисао.

 

Може још много да се говори о развоју хришћанских празника у односу на паганске фестивале, али је најважније да имамо у виду да ниједан празник није календарски одређен сам по себи и да Црква има ауторитет да уведе нове празнике или промени дан њиховог празновања према својим пастирским и мисијским потребама, што се и дешавало у историји Цркве. 

[Kolega2357]

Zašto Srpska pravoslavna crkva ne plaća porez?

[Архимандрит Сава Јањић]

Zašto Srpska pravoslavna crkva ne plaća porez?

 

Морам одмах да кажем да нисам експерт за ова питања. Знам да је овде, на територији Косова и Метохије, СПЦ, као и остале верске заједнице, ослобођена плаћања пореза и ПДВ због тога што Црква није профитна организација и финансира се већином од прилога верника. Наши манастири се финансирају највећим делом од рукодеља и пољопривредне производње, а веће пројекте изградње или обнове можемо да спроведемо једино уз помоћ донација. Наша епархија има 6 народних кухиња у којима се храни преко 2000 најугроженијих лица на КиМ. Кухиње раде искључиво захваљујући помоћи људи добре воље.

 

После Другог светског рата неправедно нам је одузета од стране комуниста велика имовина која још није враћена, што у великој мери отежава активније бављење добротворним радом. У нормалним условима, нпр у Грчкој, Црква има своје школе, сиротишта, болнице и друге установе, а такође поједине јаче Православне Цркве издвајају и знатне суме новца за помоћ угроженима широм света.  Претпостављам да би пре увођења евентуалних пореза за Цркву требало да се Цркви врати сва њена покретна и непокретна имовина која је узурпирана, за што још не постоји довољно спремности.  

[Калеидоскоп]

Oče Savo, ja bi Vas zamolio, bar sažeto, da pričate o svoje svakodnevne, aj da tako kažem, rutine.
Kako živite, koja su Vaša razmišljanja, kao čovek, kao monah i duhovnik u jednom, verujem, komplikovanom istorijskom kontekstu?

Kako se spravite sa iskušenjima "iz vani", kako se ponašaju ljudi sa KiMa (ne mislim pri tome, na srpsko stanovništvo i vaša duhovna čeda)?

Naravno, mislim na sve ono što se dešava, u Vašoj okolini, na KiM-u, i kako Vi gledate na svoju (kao ličnost) ulogu u ovom kontekstu.

Oprostite ako tražim previše.