Размена мишљења о разним животно-психолошким темама

[Srdasce]

Bojim se ljudi, sada. Kada negde spoznate šta sve recimo može da se skocka u čoveku, počnete recimo eh, da se s velikom bojažljivošću , da ne kažem opreznošću, ophodiš s njima u komunikaciji. Ne kažem da očekuješ da ti svako nanese zlo, da odmah pomišljaš e šta sada ovaj/ ova hoće od mene, kakve su mu namere...ali da ti neke stvarčice recimo sada prolete, svetlošću munje, to em niko neće ubediti. A možda se naprosto svi različito kao ljudi nosimo s nekim stvarima. Neko će da otrese nešto kao prašinu i neće više da se pozabavi što sobom, što drugima u korelaciji s nekim petima ili opet samim sobom i kako ti sam /a deluješ sada na druge ili oni na tebe, šta znam. Ali, znam da svakoga menja, samo je pitanje u kojoj merici, na koji način , recimo.

 

Možda se sada recimo bojim, da opet kasno i u nevreme, skapiram sve, odakle trebam da "bežim" i od čega da se "sklanjam". Možda u tom domenu slabo kapiram stvarčice, pa kada bude poprekasno, e onda ti slaba vajda Srdašce, od nekog tutnja, tada je već, dockan.

 

Grozan osećaj, da se bojiš popriličnog broja stvari sada. I svakako da koči u funkcionisanju.

 

Mislim, da se bojim sada i veza. Ljubavi. Sreće. I kada je dosegnem, hoće li to sve da ostane tako, ili će opet da mami tuđe poglediće, da bih ja opet trebala da nespavam, svisnem od brige, žderem se zbog tztavičica ili ću moći mirno da spavam, ne brinući ni o čemu, znajući šta treba (m) da znam i da bez potrebe stresiram se? Ma, kako neću.

 

Kada si srećan /a ne misliš o patnji. Dugo ti treba da se navikneš na isto. Kada svariš to, zaboraviš kako treba "izgledati" kada si hepi. I tako iznova, i iznova ti izgleda kao čovečica , gubiš vreme u nekom konstantnom "prelaznom" , "tranzistorskom" rokiću, poput tranzicije - faza prilagođavanja. Ni ne navikneš se ni na jedno kao čovek, a ono nešto te peto već izbacuje iz orbite i mesta za sedenje, stajanje.

 

Mislim da se sada bojim i da volim i da dopustim da mene neko voli, upozna. Dobro, nemam ni kome, (olakšavajuća okolnost, svakako ) , ali danas - sutra, sam Gospod zna, ne mogu ja ovako zauvek, kriti se u svojoj ljušturici oraha graviranoj od najlepše emocije. I svakome blebetati isto i od svakoga očekivati strpljenje, razumevanje. Alo, Srdašce, dobrodošla u realan svet, niko niti ima vremena, još manje, želje, alo devojko živiš u potrošačkom društvu, gde današnjim mladićima i muškarcima si zanimljiva, koliko i ovaj tvoj današnji post, koji će zamreti u moru sutrašnjih...u fasciklici beskraja, ako ne ućutiš, ma ako progovoriš, ma ako si zatvorena, ma ako si previše iskrena..ispada da to nikad nije to - to, uvek nešto prokleto fali, uvek menjaj se, uvek ono ili ono...uvek nešto...pa dokle? !

 

Bojim se vidim ja sada, zaista svega i svačega. Bojim se ne odanih bića. Bojim se da danas sutra opet ne znam šta je u umu, duši, srcu, je li to zaista u korelacijici sve, ili je isprazna priča poput ispraznih farki koje predugo bejaše u veš mašinici...bojim se da sutra opet ne budem ja ta, samo ja...dovoljna. Da opet to ništa nije samo moje i moje ( kao u crtaću "moje, moje, moje...sve je moje"), ali znate Vi na šta ja mislim, svakako...da ti prokleto opet nisi ta, jedna jedina, dovoljna i ono za čim se tragalo, bez mogućnosti da se sve kaže sasvim ok, fino,s mireno i lepim tonom i preupredi tragedija kasnije za sve učesnike monodrame zvane moj život ispočetka s poznatim krajem i još bednijim početkom...znači, toga se bojim.

 

Bojim se, da previše očekujem i da polako gubim veru, snagu, strpljenje, volju. Živaca imam fala bogu, na izvolte. Valjda je to jedino i ostalo, od svega. A možda je ipak neka pritajena upornost, koja neće da "umukne" ili se ja samo klasično zamajavam tako slatko, ušuškavajući sebe , sve u nadi, da je sutra novi dan i da baš taj dan, neke tamo godine i baš nekog tamo meseca može da donese smiraj, sreću...da donese ne znam...bilo šta. Ali, da je lepo i da malo oporavi dušu.

 

Jeeeeee, Srdašce, čega se sve bojiš. Au. Bruko, št bi stare babe rekle.   Roman. Roman! Stidi se...

 

(Stidim se. )

[maks]

Bojim se pakla.A onda se setim sta je Gospod rekao starcu Siluanu:"Drzi um svoj u adu i ne ocajavaj"!

[maks]

  On 16. 11. 2013. at 19:48, Никола Поповић рече

Плашим се авиона, некако му не верујем. Мислим да се страх полако смањује како све више летим, али ми стварно није пријатно. Једноставно му не верујем. Мислим да је то страх од смрти. 

Ne,nije to strah od smrti.U strahu od letenja ukorenjen je strah od gubitka kontrole.

[Vladimir Vlada]

Bojim se Boga..

[Srdasce]

Jedan deo mene, neće nikada ostariti, već će se kao dete verujem negde u umu igrati, čak i kada fizički, naprosto..fiziološki...ostarim.

 

S druge strane, ne bojim se starosti kao starosti...nego onoga šta ona nosi. Volela bih samo da ne budem tada nikome na teretu, ne dao Bog, zbog neke teške bolesti i da me pamet služi; volela bih vitalnu starost.

 

Ono šta me plaši, jeste ta nemoć, samo zbog neke bolesti. Da ne mogu da brinem i da se staram o sebi, ili ne dao Bog da ne znam ko sam.

 

A ovako, kao stadijum života, ne.

 

Ja imam neki "trip" u glavi, da ne patim od godina, kao da nikada ostariti neću, ne znam. Kao da živeću još života pet, najozbiljnije. Nekada me uhvati, kada shvatim šta sve nemam, pa me uhvati panika, ali onaj klasičan, e biću jednog dana stara, izborana, ovo, ono...ne.

 

Ako ja ne ostarim u duši i srcu, ovo me ne pokoleba i prevaziđem...što bi rekli,  ne umrem i ne ostarim pre prave i starosti i smrti, ja sam na konju.   Živela još pet dana ili pedeset godina.

 

[Драгана П.]

Не бојим се старости, бојим се да не останем сама у старости.

[Natasa.]

Da, bojim se starosti, bolesti, nemoci i da cu nekom biti na teretu .

[RYLAH]

Бојим се да ћу у старости да будем ко онај чича из Кунг Фуа и да ћу да бијем све око себе и да будем много луд, па после нико неће смети да комуницира са мном.

 

А доћи ће ми и часови кад се ужелим приче, а не само да ломим цигле рукама...

[Natasa.]

  On 7. 1. 2014. at 19:17, RYLAH рече

Бојим се да ћу у старости да будем ко онај чича из Кунг Фуа и да ћу да бијем све око себе и да будем много луд, па после нико неће смети да комуницира са мном.

 

А доћи ће ми и часови кад се ужелим приче, а не само да ломим цигле рукама...

Pa ce da ti dodje neko pile da ga poducavas borilackim vestinama i uvideti tvoju soft side, you sweet old man .

[RYLAH]

  On 7. 1. 2014. at 19:20, Natasa B. рече

Pa ce da ti dodje neko pile da ga poducavas borilackim vestinama i uvideti tvoju soft side, you sweet old man .

 

Њега ћу тек да млатим. Мало да очврсне, а мало јер ћу да будем много луд од толико самоће и кунг фуа.

[Natasa.]

  On 7. 1. 2014. at 19:21, RYLAH рече

Њега ћу тек да млатим. Мало да очврсне, а мало јер ћу да будем много луд од толико самоће и кунг фуа.

Kad ocvrsne, onda ces da mu ispricas svoju tesku zivotnu pricu.

[grigorije22]

Ne planiram da oko 70 izvrsim kompletnu zamenu delova.

[RYLAH]

  On 7. 1. 2014. at 19:22, Natasa B. рече

Kad ocvrsne, onda ces da mu ispricas svoju tesku zivotnu pricu.

 

И да га... иницирам, јелте

[Natasa.]

  On 7. 1. 2014. at 19:24, RYLAH рече

И да га... иницирам, јелте

 

Sensei .

 

[Караконџула]

Младост не мисли много о старости, тако да тренутно немам никаквог страха. Мада сумњам да ћу икада имати некакав посебан страх од старости. Нема ту страха, једноставно је то најнормалнији могући круг који се мора обићи (иако је мало ти "сретника" који заиста доживе старост). 

 

Под старошћу сматрам све изнад 60 година.