Jump to content

Разговарајте са теологом Александром Милојковим о догматским темама

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван Цветковић

Препоручена порука

Imam jedno pitanje koje zbog obima podforuma i tema nisam znao gde da postavim drugde.Interesuje me sta u originalu u Novom zavetu stoji u Jevandjelju po Luki 18,16.Na nasem jeziku taj stih je preveden ovako "A Isus dozvavši ih reče: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije."U Bibliji koju je izdao Miroljub Petrovic za koju kaze da je prevedena sa originala pise ovako "jer takvima pripada Bozje carstvo".Interesuje me da li ovde Isus govori da se takvi vec nalaze u carstvu Bozjem ili da ce takvi(koji su po nevinosti i dobroti kao deca) biti u carstvu,tj.da li su bili dok je Isus govorio ili ce tek biti ?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
  • Одговори 1.9k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Pomaže Bog brate Aleksandre!

Ne znam da li je na ovu temu bilo prethodno pitanja, odnosno diskusije, tako da se izvinjavam ako postavljam pitanje ponovo.

Inače zanima me odnos naše crkve i uopšte pravoslavnih prema Koptima. Takođe ako je moguće da mi nešto kažeš o Koptskoj crkvi i razlikama u odnosu na nas pravoslavne. .mense.

Hvala unapred!

Причали смо о томе. Не знам да ли на овој теми, али причали смо. Да не бих понављао, ево овде се можеш информисати:

http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=1810&lang=sr

Ако те нешто интересује о монофизитизму, питај.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Pomaze Bog i sretan praznik!

Zanima me kakve veze ima sa nama Dan Gospodnji i sta znaci za nas?

Bilo na dogmatici 11.6. nisam imala odgovor.

Hvala unapred!

Дан Господњи (Кириаки Имера или Имера ту Кириу) је дан Христовог Васкрсења. Тако су рани хришћани прозвали Недељу у коју је Господ васкрсао. Зато од самих почетака Црква слави Недељу служећи Свету Литургију. О томе имамо сведочанства у самим новозаветним текстовима.

За нас хришћане тај дан није важан само као успомена на Христово васкрсење. Односно, најмање би то и требао да буде - само пуко сећање и успомена. Христово васкрсење представља победу над смрћу и представља васкрсење тог новог човека и света - обоженог и обесмрћеног. Васкрсење Христово није само његово, индивидуално васкрсење, већ васкрсење свеколиког човечанста и света кроз човека. Тај догађај је је присуство оног будућег Царства Божијег. Зато и можемо да кажемо да ми већ сада у историји имамо присуство Есхатона, будућности. То Царство је, заправо, Нови Адам, Нови Човек - Господ Исус Христос који возглављује све нас, од почетка до краја историје и времена. То је Дан Господњи - сами Господ сада и овде, са нама. Како? На Светој Литургији, или боље речено као Света Литургија, као Црква. Евхаристија, то литургијско сабрање епископа, свештенства и народа представља и јесте присуство самога Христа. Христос је неодвојив од свога Тела - од Цркве. А "ја" Цркве је "ја" оваплоћеног Сина Божијег. Дакле, Христос=Црква, а Црква=Света Литургија. Зато ми на свакој Литургији имамо живи опит тог будућег Царства. Парадоксално присуство Есхатона у историји: сада и овде али још увек не. Не у пуноћи већ у икони, јер историја још није дошла до свога краја. А крај, крај је опет и опет Дан Господњи, есхатолошки дан - свршетак историје и присутви Есхатона. Зато недеља, Дан Господњи није седми нити први дан, нити било који историјски дан. Она је дан после седмога дана, после суботе, дан после времена и историје - осми дан, дан невечерњи - Царство Божије сада и овде као икона, као Света Литургија. Ето, зато је за нас хришћане битна недеља, дан Христовог славног Васкрсења који је апостол Јован назвао Даном Господњим.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako treba tumaciti deo iz Starog zaveta u kome pise ko razgovara sa mrtvima gad je pred Gospodom

(5. Mojsijeva 18,11.12)

Треба га тумачити да је свако "призивање духова", сваки спиритизам, свака езотерија, странпутица на путу ка Богу. То је комуникација са нечистим, демонским силама.

Постоји у Старом Завету описан догађај где цар Саул иде ендорској врачари да би ова призвала дух пророка Самуила, како би га цар упитао о својој судбини. Интересантно, Библија описује да се заиста јавио пророк Самуило. Или је, пак, Бог дозволио да Саул буде обманут демонима и да га ови заведу да му се Самуило јавља. Какогод, овај догађај не треба тумачити као Божије слагање са призивањем духова. И сам цар Саул је био отпадник од Бога, па и овај чин не треба узимати за узор, нити се треба чудити Божије допуштењу. Саул је отпадник и само отпадницима од Бога приличи да траже помоћ мрачних сила.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Pomaže Bog brate Aleksandre!

Ne znam da li je na ovu temu bilo prethodno pitanja, odnosno diskusije, tako da se izvinjavam ako postavljam pitanje ponovo.

Inače zanima me odnos naše crkve i uopšte pravoslavnih prema Koptima. Takođe ako je moguće da mi nešto kažeš o Koptskoj crkvi i razlikama u odnosu na nas pravoslavne. .mense.

Hvala unapred!

Причали смо о томе. Не знам да ли на овој теми, али причали смо. Да не бих понављао, ево овде се можеш информисати:

http://www.spcoluzern.ch/index.php?pg=1810〈=sr

Ако те нешто интересује о монофизитизму, питај.

Ацо, опрости што упадам, ево овде има доста о дохалкидонцима:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3073.0.html

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Imam jedno pitanje koje zbog obima podforuma i tema nisam znao gde da postavim drugde.Interesuje me sta u originalu u Novom zavetu stoji u Jevandjelju po Luki 18,16.Na nasem jeziku taj stih je preveden ovako "A Isus dozvavši ih reče: Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im; jer je takvih carstvo Božije."U Bibliji koju je izdao Miroljub Petrovic za koju kaze da je prevedena sa originala pise ovako "jer takvima pripada Bozje carstvo".Interesuje me da li ovde Isus govori da se takvi vec nalaze u carstvu Bozjem ili da ce takvi(koji su po nevinosti i dobroti kao deca) biti u carstvu,tj.da li su bili dok je Isus govorio ili ce tek biti ?

Не поуздам се пуно у Мирољуба, али не видим суштинску разлику између ова два превода. Питање времена и Есхатона смо већ одговорили. Направљен је чак и видео клип. Замолио бих оца Ивана да линкује, јербо ја не знам где је.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево мог одговора на слично питање:

Врло интересантно питање и, напротив, веома важно питање.

Прво да одговоримо шта је то есхатон. Есхатон је свршетак историје, васкрсење мртвих, последњи Суд и васпостављање вечног Царства Божијег. То је оно што у Символу вере јасно исповедамо: "...Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века."

Као догађај који чекамо, есхатон представља будућност, он се још није десио. Међутим, овде сад мало треба застати. Осврнуо бих се мало на философију времена, на философију која је заокупљала пажњу отаца Цркве, све до наших дана. Свети Августин је изнео једну маестралну философију, када је време у питању. Њега ће цитирати и наш блаженопочивши Патријарх Павле, када буде трагао за одговором на једно питање које га је дуго мучило. Које је то питање? То је питање Божије свезнања. Бог зна све о нама и пре него што нешто учинимп, чак и пре него што се родимо. За ово имамо примера и у Библији. Када је Исакова жена Рвека, у позним годинама, била у другом стању и носила близанце, Господ јој је рекао: "Два су племена у утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе; и један ће народ бити јачи од другога, и већи ће служити мањем." (1. Мој 25, 23). Пророку Јеремији Господ чак говори ово: "Пре него те саздах у утроби знах те; и пре него изиђе из утробе посветих те, за пророка народа поставих те." (Јер 1, 5). Из овоога се види да Бог зна и нас и дела наша и пре нашег биолошког рођења. Ово питање је јако мучило и саблажњавало нашег Патријарха Павла, о чему он лично сведочи у својој књизи "Да нам буду јаснија нека питања наше вере". Као млад богослов мислио је о овоме и било га је страх да некога пита за оговор јер се плашио да га не окриве за јерес. Наиме, ако Бог зна сва неша дела унапред, како смо онда то ми слободни? Нисмо ли предестинисани Божијом свезнањем унапред? Ако јесмо, како онда можемо бити одговорни за своја дела? Та је питања постављао себи млади богослов Павле. И онда је нашао одговор, између осталих, и код светог Августина (књига "О слободи воље", постоји хрватски превод). Какав је одговор нашао богослов Павле? Прво, поставља се питање шта је то време? Ми живимо у времену, заиста. Време, пак, се састоји из три компоненте: прошлости, садашњости и будућности. Шта је ту стваро постојеће? Јер гле, прошлост је оно прошло и као такво више непостојеће. Будућност је оно што тек треба да дође и као такво још непостојеће. А садашњост, шта је садашњост? То је тренутак који нам стално бежи, тренутак где се будућност претвара у прошлост - непостојеће одлази у друго непостојеће. То је реалност у којој живимо ми људи и сва створена природа са нама. Међутим, да ли исто важи и за Бога? Њему, као вечном и нествореном, чине ли шта наши векови, наша прошлост и наша будућност? Библијски писац метафорично каже да је наших хиљаду година пред Господом као један дан. Бог је реалност ван времена и простора, Он живи у вечности у којој нема ни терета прошлости ни неизвесности будућности. Пред вечним Богом је све вечно "сада", вечна и непролазна садашњост. Зато је могуће тврдити да Бог све зна унапред (из наше перспектибе гледано), а да то знање не значи предестинацију и укидање наше слободе. Пред Богом су сва наша дела садашња и као таква она су наша и слободна и ничим присиљена.

Ову би логику размишљања ваљало применити и на питање односа есхатона и историје. Рекосмо да је за нас људе, у историји и времену, догађај есхатона догађај будућности - тек треба да се збуде. Међутим, за Бога то је догађај који већ јесте. Опет, за ову моју тврдњу, имамо примере и Библији, овог пута у Новом Завету. Сетимо се Хридтовог пророчанства да "име неких међу ученицима који неће умрети док не виде Царство Божије да долази у слави". На овом форуму смо имали једну примедбу да се ово Христово пророчанство није испунило, апостоли су помрли а Христос није дошао у слави. Да ли је тако? Не, није. Христово пророчанство се испунило. На гори Тавору од се пред своја три ученика преобразио и показао у слави ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ. И не само то. Он је поред себе показао и два житеља тог Царства, за нас будућег, Мојсија и Илију. Дакле, за вечног Бога Царство Небеско, есхатон који ми очекујемо, је реалност која јесте. Заправо, сам Господ је то Царство. У Јеванђељима Христос и каже: "Ако ли ја болесне исцељујем и мртве васкрсавам, онда је к вама ВЕЋ ДОШЛО Царство Божије."

Да ли то значи, као други део твог питања, да есхатон и историја постоје паралелно? Условно говорећи, да. Али само условно, док постојимо у стању одвојености од Бога, у стању промашај циља (греха) - Царство Божије је унутра у вама, каже Господ. Есхатон, иако свршетак историје, не значи укидање историје. Есхатон значи смисао и циљ историје. Када се творевина обожи, када Бог буде све у свему, онда ће се историја преобразити у истину и смисао свог постојања - у есхатон. Историја ће престати да буде покрет који значи промену, кретање ка пролазности и смрти. Историја ће бити прожета Истином, добиће истинско "Јесте". Кретање више неће бити кретање ка смрти већ стално узрастање у Богопознању и вечни напредак у наслади Богом.

Дакле, када савладамо одвојеност од Бога, промашај циља, есхатон је већ ту, сада и овде као истина нашег постојања. Ту тајну и тај парадокс предокушамо у Цркви, на свакој Светој Литургији. У том контексту требамо да посматрамо и оно толико разглабано питање смртности/бесмртности душе. Како? Као одвојени од Бога, ми имамо искуство смрти. Пред нашим очима човек заиста нестаје. Тело постаје беживотно и убрзо се распада и губи свој облик. Једном речју - човек, у нашем исуству, нестаје као да га никад није ни било. Све што остаје јесте сећање на покојника. Међутим, Црква се моли светима који су се упокојили. Имамо поменути догађај на гори Тавору. Одакле Мојсије тамо ако је умро? А он јесте био тамо и светитељи заиста чују наше молитве и моле се за нас Господу. Како када су у нашем искустви мртви? Кажемо - душа је бесмртна. Добро. Ако душу схватимо као скуп животних моћи чвекових, сам словесни и бесловесни живот у њему, то је тачно. Јер, ми заиста имамо искусто у Цркви да су светитељи живи. И не само то. У Библији сам Бог каже да су пред њим сви живи и да је Он Бог живих а не Бог мртвих. Како су живи када ми видимо њихова мртва тела? Да ли је довољно прихватити бесмртност душе, у неком античком грчком смислу, да би се овај парадокс објаснио? Не. Ово би требало објаснити управо у овом односу есхатона и историје. Свети јесу живи, али не као духови већ као коплети и потуни обожени људи у Царству Божијем. Они су се преселили у вечност и за њих је есхатон реалност у којој живе. Отуда се и Мојсије јавио на Тавору, отуда нам се и светитељи јављају и отуда чују наше молитве - из Царства Божијег. Покајаном разбојнику Христос је рекао: "Данас ћеш бити самном у Рају". Данас, сада. Ко? Ти разбојниче као човек. Како се молимо светитељима? Обраћамо ли се њиховим душама или њима као целим и комплетним људима, живим људима? Биће да је ово друго у питању. Ово је могуће управо због тога што есхатон за Бога и свете његове већ јесте. За нас, који смо још у историји, у палом начину постојања, тај догађај тек треба да се збуде. Зато је ту Тајна над Тајнама - Црква Божија. Да у њој окушамо, сада и овде али још увек не, оно будуће. Тамо, у том "будућем" чека нас Бог и сви наши свети. Прадоксално, ту будућност имамо као садашњост у Цркви. Како то и кажемо у молитви Анамнезе (сећања): Сећајући се свега ште се за нас ЗБИЛО, крста, гроба, васкрсења...Другог и славног доласка...

Видиш, на Литургији се СЕЋАМО онога што се за нас ЗБИЛО. Међу тим догађајима који су се догодили је и Други и славни Долазак Христов - есхатон. То је могуће јер је Литургија предокус Вечности, Вечности која Јесте за сваког оног ко позна да је "Царство Божије унутра у нама".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Pravoslavna vera uci da ne postoji nijedan greh koji Bog ne moze i nece da oprosti. Kakv je to onda greh

koji ni mucenicka krv ne moze da spere, i na koji nacin se takav greh moze da okaje?

хула на Духа Светога, имаш цитат у Новом Завету:

Зато вам кажем: сваки грех и хула опростиће се људима; а на Духа Светог хула неће се опростити људима.

свето Јеванђеље по Матеју, глава 12, стих 31

само је питање, шта је то све хула на Духа Светог?

сем расколништва ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...