Смисао патње..."Свјакоје дајаније Божије благо"...Колико вера и Литургија, побеђују проблем бола и смрти?

[JESSY]

КАКВУ ШТЕТУ ЈЕ НАПРАВИО ГРЕХ

Сви ми смо прекршили Божије законе. Сви смо показали побуну против Бога и тиме је грех ушао у цео  свет. Зато ништа у овом свету не фунционише како би требало или се то дешава јако ретко. Тако је са нашим здрављем, са браковима, са финансијама, у односима са другим људима. Ништа не фунционише како треба, јер грех је све покварио. Ако ово добро схватите, онда више никада нећете морати да се питате; ”Зашто се ово дешава и зашто се мени дешава?” Више се никада нећете изненађивати зато што се ствари не одвијају како треба, кад се ваши планови не остварују и кад све почне да се дешава негативно, и моћи ћете лакше подности животне тешкоће.

Дакле, зашто је живот борба и зашто је препун тешкоћа? Одговор је да је побуна против Бога све покварила у нама и у свету око нас. Каква се штета тиме изазвала? Штета је велика и погодила је апсолутно сваку област нашег живота.

Штета је космичког карактера. Више ништа не функционише савршено, како је то Бог у почетку устројио. Прво се искварило и извитоперило људско биће услед првог греха, а  након тога још и више услед сталног понављања греха кроз многобројне генерације.

Наше поимање света се искривило, наше емоције су се извитопериле, наше страсти су страшно ојачале и надвладале нас, наша комуникација са Богом се утишала и смањила на минимум. Грех је уништио, повредио и упропастио све у овом животу, све односе међу људима, све идеје, сваки план, свако људско тело. Грех је упропастио апсолутно све. Све је дотакнуто овом космичком штетом.

[Зорица Бубало]

Негде сам прочитала да патња оплемењује, а страдања су ту да од нас направе праве људе.

Односно да су ЉУБАВ И ВЕРА Божији дарови.

Често баш кроз страдање проналазимо Бога у свом срцу. Тако да се онда труд, патња и бол исплатио. Јер си стигао до Најсавршенијег циља.

[Deki992]

Ja mislim da je veliki deo toga u covekovom mozgu i pogledu na zivot.Neko moze imati puno toga i stalno biti nezadovoljan a neko moze imati minimum minimuma i radovati se svemu.

A sto se tice Adama i Eve,stalno se potencira na njihovom sagresenju koje je promenilo dotadasnji svet.Stvarno i oni,ej imali sve i zapeli za to jedno drvo,nije mi jasno

A nije mi jasno ni zasto je Bog pustio dalje ljudski rod da se razvija tako naopak,ja bih sve to porusio i pravio ispocetka kad bih video da ne valja.

[Зорица Бубало]

Ja mislim da je veliki deo toga u covekovom mozgu i pogledu na zivot.Neko moze imati puno toga i stalno biti nezadovoljan a neko moze imati minimum minimuma i radovati se svemu.

A sto se tice Adama i Eve,stalno se potencira na njihovom sagresenju koje je promenilo dotadasnji svet.Stvarno i oni,ej imali sve i zapeli za to jedno drvo,nije mi jasno

A nije mi jasno ni zasto je Bog pustio dalje ljudski rod da se razvija tako naopak,ja bih sve to porusio i pravio ispocetka kad bih video da ne valja.

 

Па јесте велики део тога у човековом мозгу, али човек није само рационално биће већ и емотивно. Зато и није добро да се користи само разум, већ да се информација пропусти и кроз срце.

Бог није насилник, дао је човеку слободну вољу и није Он крив што људи више гледају и исправљају друге, односно констатују како је данас у савременом свету све наопако постављено.

Ако реално погледаш све полази од нас самих и то и јесте кључ нашег спасења.

Кад видиш да нешто не ваља, покајеш се (преумиш) и почнеш испочетка.

Господ баш то једва чека, да се преобразимо и поново родимо и изборимо са нашом палом природом.

Односно да научимо да пре свега ТРПИМО, ОПРАШТАМО И ВОЛИМО.

[Жедни]

Zato što na svojim ledjima nosimo breme koje možemo da ponesemo i ništa preko toga a uporno se trudimo da dižemo teret koji je duplo teži od naših mogucnosti.

[Зорица Бубало]

Slede reci koje je Vladika Hrizostom uputio vernicima na Vaskrs 2004. godine.

 

 Nema nikoga medju nama , ciji zivot ne protice vecim delom u stradanju.

Jedne ubija zalost, zbog gubitka onih koji su im bili najmiliji na svetu.

 

Druge razjeda bolest.

 

Trece razocarenje u ljude, u prijatelje i izneverene nade.

 

Cetvrte boli nerazumevanje i nezahvalnost od strane najblizih i najrodjenijih. Nerazumevanje od strane onih, koje su najvise voleli, za koje su se toliko zrtvovali i zbog kojih su tolike suze prolili.

 

Zivot svakoga od nas protkan je bolom i protice u znaku Krsta. Shvatimo to, i pozalimo ne samo sebe, nego i jedan drugoga.

 

   Prolaze kraj nas ljudi naizgled zadovoljni i veseli. Smeju se i sale. Ali, kad vam u samoci otvore svoje srce, vi osetite u njima crnu tugu i duboko pacenistvo.

Ima ljudi koje je zivot pritisnuo tako strahovito, da samo sto ne jaucu od bola. Ima domova i porodica u kojima se ljudi muce kao u pravom paklu.

 

   Zato, braco i sestre, kada mislimo o ljudima, umesto da ih osudjujemo i mrzimo, mnogo je bolje da ih pozalimo. Da pozalimo sve, jer su svi dostojni sazaljenja.

 

Pomolimo se Gospodu da nam pomogne da izmenimo taj neprijateljski i tudjinski stav,

koji jedan prema drugome zauzimamo.

 

 

Malo sam skratila, i evo ti jos neke misli naseg  Vladike Grigorija.

 

   Pravi hriscanin nikada ne ocajava, nikad se ne razocarava, moze da ima padove, ali mora brzo da se iz toga iscupa.

Jednostavno, covek ne sme da se preda. Zato je vazna borba.

Najgore je i najlakse je da legnes i kazes, predajem se. I kazes ja ne mogu vise i ne mogu nista.

Najgore je da nadjes izgovor, koji te oslobadja od borbe.

Pa da kazes, ne mogu da imam prijatelje, jer se prijateljstva prekidaju; ne mogu da volim ljude, zato sto ljudi izneveravaju; ne mogu da zivim u braku, zato sto je brak tezak; ne mogu da imam decu, zato sto to nije lako.

 

Moras da udjes u to. Moras da udjes u dogadjaj.

ZIVOT JE DOGADJAJ, ZIVOT JE DAR.

A sa darom se trebamo ophoditi onako kako se ophodimo prema Darodavcu koji nam daruje nekog ko nas voli, i koga mi volimo, a to znaci blagodarnost.

A blagodarnost znaci novi pokret, da budes dobar, da umnozis dobijene darove i obradujes svog Darodavca.

[Гром]

Патња

Треба разликовати осећања и осећаје. Бол је осећај, а патња је духовни осећај или осећање.

Бол служи да заштити човека од самога себе. Увек када осетимо бол ми ћемо се после такве ситуације чувати да нам се не деси више. Читао сам о девојчици,мислим да је из Индије, која није имала нервне завршеткe за бол, па су морали да је чувају јер је стално повређивала себе, ваљда је и око себи ископала.

Као што постоје телесни болови, да научимо да се чувамо телесно, тако постоје и душевни болови   ( знате оно кад кажу боли ме душа), а то су патња,мука,гнев,јад,беда, нервоза, мржња итд.

И ови душевни болови служе да научимо да се чuвамо ситуација у којима душевно повређујемо себе, и то је сврха таквих осећања. Када човек схвати да му гнев,патња, мука и слична лоша осећања разарају живот и повређују га , тада он одлучује да  преиспита откуда ова осећања долазе, и кад схвати да су она последица  његовог погрешног односа према сопственом животу, као и према  другима, онда он променом свог понашања и мишљенја, спречава да поново дође у ситуацију да себе повређује на тај начин.

[Srdasce]

Mislim, da je smisao bio pročišćenje. U mom slučaju, da otvrdnem. Očvrsnem. Jako sam bila nejaka za neke sada stvari, shvatam. Jako neprimetna i jako bezazleno gledala za nešto. I dalje mi se ne dopada što je tako, priznajem. I meni je malo preteško palo, svakako. Ali, ljudi moji...ja sam tako to iskreno proživela, da sada sebi ne mogu da dođem. U tom momentu, me je savršeno bilo briga  i šta će svet reći, i kako ću ja delovati pred tim istim nazovi svetom. Da li će reći, ovo ili ono. Ja znala sma da tako beše ispravno. Nešto je u meni to govorilo, da takvim i treba da se odigra. Po cenu svega, sta cena bila je... Ja sam iskreno i duboko patila. Najčistije, kao nikad u životu svom. Za mene je to bilo primarno i najvažnije. Rešiti sama s sobom to. sama pokušati to prevaziđi. I bilo je užasno. Koprcanje, u mulju živom, poput živog blata, kao da te skidaju, na živo. Gule. U ponekim momentima sam stvarno vrištala u sebi. Figurativno, naravno. Jednostavno, pređoh neki prag praga svog i tog bola, što ga je nosilo, to nešto. Sva vrata su se zatvarala, gde god sam htela glasić da pustim, jendostavno kao da mi je bilo naređeno da umuknem, nikoga da te zadrži, pridrži, uteši...Svakako da je uticalo da očvrsnem, ali i da se negde dobrim povučem u sebe. Preispitam, preispitujem sebe. Šta je moglo bolje, šta nije bilo dobro, šta još mogu ili šta više nikada kao čovek moći neću. Imam utisak da me je bičovalo, kao u nekom filmiću, s svih strana.

 

Dobro je, kako nije. Mada, možda u pogrešnom momentu, stiglo je. Bejah nespremna. Zato možda i toliki trag na meni, ostavilo je.

[JESSY]

Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku; jer dođe čas njen: ali kad rodi dete, više se ne opominje žalosti od radosti, jer se rodi čovek na svet. Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas; I u onaj dan nećete me pitati nizašta. Zaista, zaista vam kažem da šta god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. (Jovan,16,20-23)

[JESSY]

Jedan čovjek bio je preopterećen svojom patnjom. Svaki dan bi se molio Bogu: „Zašto ja? Svi izgledaju tako srećno, zašto samo ja ovoliko patim?“ Jednog dana se iz velikog očaja obratio Bogu riječima: „Daj mi bilo čiju patnju i spreman sam da je prihvatim. Samo uzmi moju, ne mogu više da je podnesem.“

Te noći sanjao je divan san. Sanjao je da se Bog pojavio likom na nebu i svima rekao: „Donesite svu svoju patnju u hram.“ Svi su bili umorni od svoje patnje, u stvari svi su ponekad u svojim molitvama govorili: „Spreman sam da prihvatim tuđu patnju, ali uzmi moju, ovo je previše, nepodnošljivo je.“

I tako je svako stavio svoju patnju u torbu, donio je u hram, i svi su izgledali srećno. Došao je i taj dan, njihove molitve su uslišene! I onaj čovjek požurio je do hrama. Bog je rekao: „Spustite svoje torbe do zida.“ Sve torbe su bile stavljene do zida, i Bog je rekao: „Sada možete da birate. Svako može da uzme torbu koju hoće.“

Najveće iznenađenje bilo je što je ovaj čovjek, koji se stalno molio, požurio da uzme svoju torbu prije nego što je neko drugi uzme! Iznenadilo ga je i što su svi drugi krenuli za svojim torbama, i svi su bili srećni uzevši ih sebi natrag.

Zbog čega je to bilo tako? Svi su prvi put vidjeli očaj i patnju drugih – i druge torbe su bile isto toliko velike, ili čak i veće! Drugi razlog je to što su se svi već navikli na svoju patnju. A kad treba da izaberu tuđu patnju, pih, ko zna kakva bi bila? Zašto se mučiti? Bar znaš kakva je tvoja patnja i navikao si se na nju. Ona je čak i podnošljiva, toliko se znate. Trpiš je, zašto bi sada birao nešto nepoznato?

Svi su se vratili kući srećni. Ništa se nije promijenilo, vratili su sa sobom istu torbu u kojoj je patnja, ali su svi bili srećni, smijali se i bili radosni što su mogli da uzmu nazad svoju torbu. Ujutru se čovjek pomolio Bogu riječima: „Hvala ti na ovom snu, nikada ti to više neću tražiti. Šta god da si mi dao, meni je dobro, mora biti dobro za mene, zato si mi to i dao.“

 

mudremisli.com

[Ključ]

Meni je patnja samo signal da covek ne obavlja kako valja svoju mentalnu higijenu , tj da je stavio dushevno iznad duhovnog, a to dushevno nije njegovo dushevno nego uvezeno iz grupe...

Medjutim, najcesci slucaj patnje je posledica mentalne destrukcije u detinjstvu od strane roditelja.A to je prilicno cesto na ovim prostorima, pa se pitam treba li radi zastite dece odvajati decu cim podju u skolu od svojih roditelja....

Naravno da se kod vecine nece videti nista patolosko, ali samo na povrsini, a ispod, haos samo takav...

Ipak jako sociolosko jednoumlje pomaze da se pokriju i prikriju svi oblici patologije i utope se u mnostvo tj u integrisani arhetip.

Tada arhetip postaje adut, pokrice, opravdanje za patologiju , a sve sto nije patologija terena postaje anomalija.

[Никола Поповић]

ух... мене је патња у једном тренутку баш сломила. Али ме је тада и очистила. Све оно што сам мислио да знам о себи је уздрмала и толико поломила све те предрасуде и слике да се и сада на неки начин опорављам и ослобађам истих стега...

 

Али исцелила ме је у исто време, разумем да сам просто морао толико да се поломим. 

 

Она ме је вратила мени, то  је сигурно

[Дијана.]

Зато ти је Господ и морао склонити све зидове, све заштите, да би твоје срце изашло на видјело, да би се чуо глас његов. А, то боли... то боли... Кад си отупео и срце ти је затворено, ниси жив. То што те сада боли – управо те ране те чине живим. Томе треба да се радујеш. Пробудио те је Бог – и буди Му захвалан на томе... Жив си... И кад те највише заболи, и кад највише паднеш, кад ти је најтеже, а ти се подигнеш јер знаш да те Бог воли. Он је љубав. ОН је Љубав. Не ове наше мале, земаљске љубави, ма како јаке биле, не то. ОН је Љубав. И Он те у сваком тренутку чека раширених руку... (О. Петар Лукић)

O. Petar ima pravo da kaže nešto na tu temu, zbog svog ličnog stradanja...

[Дијана.]

Vječito pitanje, na koje ljudski um od davnina pokušava dati odgovor - tema i filozofije, i književnosti. Eto recimo Dostojevski - o čemu je drugom i pisao? Još u prizmi Božijeg dopuštenja i odnosa Boga i čovjeka.

Frankl (jedan od najvećih umova XX vijeka i ljudski gorostas u svakom smislu) je osmislio pravac u psihoterapiji zvani logoterapija - terapija logosom, razumom, smislom. On je Jevrejin, a njegova ideja je tako hrišćanska. Nastala je na osnovu njegovog iskustva preživjelog iz Aušvica. "Misliš da ti život duguje nešto? Ne, ti njemu duguješ! Stradaš? To ne možeš da izmijeniš, ali možeš da izmijeniš svoj odgovor na to, da iz kukavičkog roptanja kreneš ka osmišljavanju i herojskom podnošenju", tako nekako.

Tako su plitke hedonističke filozofije. Frojd je prvo rekao da je osnovni poriv psihe zadovoljstvo, pa onda preinačio u smanjenje bola ili neugodnosti, što je bliže istini.

Osmisliti stradanje, to je najveći zadatak našeg čovječijeg bitisanja. Ostati u stradanju čist. Ne pohuliti na Boga, ne okrenuti se protiv ljudi. Popraviti sebe. Umanjiti sveopšte stradanje bar za zrno.

[Данче*]

Могла би да причам на ову тему до миле воље.Патила сам оног тренутка када сам сазнала да моје дете остаће слепо у својој другој години живота,то је било крај за мене јер је рођена као здрава беба.Сломила сам се била тад али Богу хвала мој рођени брат је био моја највећа подршка иначе Свештеник подигао ме духовно и повратио моју веру у Бога од тада сам активно у вери ..Моја цурица сада има седам година,и ви не знате која је радост у њој,колико она ужива у свему што јој живот пружа а притом ускраћена да све то види...Види њено срце и да додам:
"ЖИВОТ ЈЕ МИО КАКАВ ГОД БИО"!