Подфорум "Стварање" на ЖРУ

Justin Waters · Новембар 8, 2012

Будалештина од текста.

Нажалост по овог "доктора" историја научне мисли не познаје ниједног еминентног богослова, монаха или побожног човјека који би по критеријуму дотичног проте задовољавао. Ти еминентни и побожни људи су били из "јеретичке" и "отпадничке" римокатоличке цркве и англиканске. Набрајам Коперника, Њутна или Шардена рецимо. Мада њутнова религиозност би по критеријуму овог руског свештеника била сигурно окарактерисана као сатанизам, будући да је Њутн био окултиста, ништа боље не би прошао ни Шарден.

Да је господин "доктор" прочитао или погледао ишта од савремених научних радова на тему еволуције прочотао би мало рецимо о епигенетици и њеном значају за еволуцију, и не би мантаро и у овом тексту да за еволуцију није ништа речено ново већ се покаваља, исто...напротив каквим судом суди дотични прота, биће да он врти једну те исту плочу типичну за креационисте

grigorije22 · Новембар 24, 2012

БИБЛИЈА – ГЕОЛОГИЈА – ПАЛЕОНТОЛОГИЈА

November 24th, 2012 alefshin

Штампање | PDF

Проблем порекла света је одавно заинтересовао људе: стари народи Истока су имали и чували своја предања о томе; Јевреји су преко Мојсија добили мисао о стварању откривењу од самога Бога коју Мојсије саопштава кроз своје излагање, и она престаје да буде проблем за испитивање и постаје предмет вере; природна наука такође приступа овоме питању и, примењујући модерне методе, даје извесне резултате који се односе на постанак Земље, па у једноме даљем смислу, и на постанак васионе у целини. Од њених дисциплина у најтешњој, непосредној, вези са овим питањем стоје геологија и палеонтологија.

Поступак и метод прве иде се од коре према унутрашњости, према језгру Земље. Обично геолози разликују пет сфера; и држећи да је Земља некад била у ужареном стању, сматрају да је хлађење почело са површине према унутрашњости. Зато је – и сада Земљино језгро усијано. Стога само језгро узимају као почетак одакле броје сфере, односно слојеве наше планете.

Барисфeра (тежак, дубок, јак и лопта) је прва сфера, први дакле појас, зона, у саставу наше планете. To је само језгро; оно је усијано и течно. Да је то тако јасан су доказ вулканске ерупције. To су, геолози сматрају, све сами тешки метали – никал, гвожђе и др.
Литосфера (камен, креч(њак) и лопта) је појас који чине лакши елементи – камен, кречњак и сл. To је сфера глечера и камена.
Хидросфера (вода и лопта) је следећи слој – слој водене масе која је лакша од камена и налази се над њим.
Биосфера (живот и лопта) је слој на Земљиној површини који сачињавају жива бића. И, најзад,
Атмосфера (пара и лопта) је ваздушни омотач који опкољава Земљину кору.

Питање друге, палеонтологије, односи се на старост наше планете, односно на појаву живота на Земљи и на његов развој. Док геологија, бавећи се саставом наше планете, иде од коре према унутрашњости – дакле, у предметну дубину, дотле палеонтологија, као наука на основу факата утврђених истраживањем иде од најновијега времена према све старијем и старијем – дакле, у временску дубину.

На своме истраживачком путу кроз дубљу и даљу прошлост она разликује дуге периоде у формирању наше планете, па и космоса. Свака од тих ера је трајала дуг низ година: та цифра је релативна, и разни научници је обележавају различито. Временом су ове ере почеле да се сматрају као пандан, паралела библијским данима стварања. Обично се узима да их, као и геолошких сфера, има пет.

Архајска (стар) или азојска (живо биће и ера, епоха) епоха представља најстарији период Земљине коре кад још није било органскога живота.
Палеозојска (стар и живот) ера је време када су живеле најстарије животиње на Земљи; њихове остатке наука открива приликом разних откопавања.
Мезозојска (средњи и живот) ера заузима средину између двеју ера живота, палеозојске и кенозојске; то је тзв. ера „средњега живота”. За њу су типични гигантски и необични облици гмизаваца.
Кенозојска (нов и животиња) ера је добила такво име јер се односи на новије време. За њу је каракте- ристично изумирање фауне (животињскога света) претходне ере – ишчезавају гигантске животиње и огромне биљке. У њој пада појава цветоноснога биља, затим појава и богат развитак сисаваца од којих су неки преци савремених. Ово је ера катастрофе, јер је она откривена и почела катастрофом претходне. У њој је, наука претпоставља, већ постојао човек.

5. Најновија ера се односи на време откако је наша планета добила свој садашњи облик.

Кроз све епохе провлачи се и наставља неприкидна борба воде и огња, мора и копна, живота и смрти; она се изражава преко разних катастрофа и завршава се светским потопом који пада у време кад човек већ увелико постоји. О времену потопа у науци постоје велике несугласнице.

Ипак, ови археолошки периоди не могу да се идентификују са библијским данима из шестоднева стварања, јер они све време пре појаве живота држе као једну еру – архајску. To је прва формална разлика и мимо ње се не може ићи даље у компарацији геолошких периода и библијских дана.

СМИСАО ШЕСТОДНЕВА

Проблем времена, „дана”, у шестодневу

Бог је писцу Генезиса открио мисао о стварању; али – да ли посредно у неколико грандиозних сцена, визија које је он свео у шест „дана” или непосредно, као идеју којој је он сам нашао форму и оквир како ће је саопштити и представити – не знамо; знамо само то да је стварање као и мисао о њему нешто као идеја натприроднога порекла; дакле надљудско – а то битно овде.

Али функционално значење израза дан у Генезису врло рано се поставља као проблем. Давана су му тројака значења: да је то све један једини тренутак (симултано тумачење), да су то шест сукцесивних тренутака или чак шест реалних астрономских дана, и да су то дужи временски периоди – епохе, чак и еони.

Таква схватања су поникла у хришћанству.

Прво мишљење да је сав свет створен одједном заступали су пајелитнији хришћански мислиоци првих генерација: Ориген признаје моменат стварања а онда постепеност ствари на основу метафизичких и астрономских прилагођавања; за Климента Александријскога дан је била реч, а Атанасије Велики једноставно тврди да су сви облици били створени одједном, и то истом заповеди.

Али израз моменат ништа поближе не означава прелазак беспочетне и бескрајне вечности према времену. Ту је дошло до огромних философско-метафизичких тешкоћа, и идеја симултанога стварања (моментанога стварања света у целини) није ухватила корена. Зато се прешло на буквално схватања израза дан (Василије Велики, Северијан Гавалски и др.). Са идеје реализма у схватању дана, још у патристичко време прелази се на симболику, и дан почиње да означава неодређен дужи период, епоху (Августин); ово поимање дана биће касније пренето на палеонтолошке епохе и геолошке слојеве у формирању Земље и космоса уопште.

И у самој Библији израз дан се различито узима: поред реалнога значења (период од 24 часа), овај израз значи моменат (то имамо у свакој реченици где уз именицу дан. или временски прилог данас стоји предикат који означава перфективну глаголску радњу), а исто тако постоји читав низ цитата из којих је јасно да се под изразом дан подразумева дужи, неограничени временски период (I М 2,3; II М 10,6; III М 7,35-36; IV М 7, 11; V М 32, 7; Пс 2, 7; Јр 46, 10; Јљ 2,31; Зх 14,9; Мт 10,5; 12, 36; Јн 8,56; Рм 2,5; II Кор 6, 2). Ми овде немамо никакве потребе да сравњујемо потребне текстове и тако изводимо закључке о библијском значењу изразa дан потребно је, наиме, само држати пред собом контекст шестоднева – и јасно ће бити да је тамо реч дан употребљена у духу реализма.

Али, једно је пишчева употреба речи дан, а сасвим друго вољни креативни акт ванвременога Творца. Писац се налазио под законом времена, па за временски необухвативу поруку откровења није имао, нити је стварао други израз него временски – онај који су схватали људи којима он као посредник преноси ту поруку. Кад би Бог био под законом времена, онда би њему било потребно време за стварање – било дан, било дужи период; али како је он надвремено и надкосмично, биће – њему није потребно никакво време за творачку акцију, јер је он неконтингентно биће. Зато Он рече, и постаде; он заповеди, и показа се (Пс 33,9). Потчињавање Бога и његове акције временском потоку који траје шест дана, или шест периода – свеједно је, у основу је резултат релативнога рационализма и његов крајњи исход је парадоксан: неусловљиви Бог се условљава временом! Међутим, пишчева употреба речи дан и развијање целога великога дела стварања у шест слика, сцена – дана има посебан циљ – морални (о томе види даље).

Временски појам дан мора се овде осмотрити са два аспекта – онтолошкога и феноменалног. Да ту не може бити речи о свођењу Бога из надвременске вечности у време и о уклапању његове творничке активности у шест временских оквира од по 24 часа јасно је по томе што први астрономски дан може бити тек четврти дан стварања (Булгаков и Зјењковски) јер тада су створени Сунце и Месец, светила која ће као средства да деле светлост од таме, да владају даном и ноћи и да буду знаци временима и годинама (I М 1, 14-19);стварање, значи, претходи раздеоби светлости и таме; а да је ту ипак реч о дану у коме се јасно разликују днев и ноћ, и то у духу јеврејскога рачунања – од вечери до вечери, јасно је по пишчеву рефрену после сваке сцене стварања: И би вече, и би јутро… (I М 1:5, 8, 13,19, 23,31). Генијални писац није стварао нов појам, него је једноставно узео дан према значењу које људи приписују овој речи. Читава ова нејасност је литерарне природе и настала је због лексичке оскудице јеврејскога језика: тамо реч jom (јом) значи и дан и неодређено дуг период времена (В. Иљин) као што и недеља значи – и седам дана и седам година (Вигуру); уосталом, у свим језицима – па и у јеврејском – постоје речи са ужим и речи са ширим значењем, односно – ужа и шира значења једне исте речи.

Основно тежиште овога питања и његову поруку не чини ништа друго до факт да је Бог из ничега и без ичије помоћи створио свет. А трајање стварања је сасвим споредно – за вечнога и надвременога Господа време и не постоји: пред њим је један дан као хиљада година, и хиљада година као један дан (II Петр 3, 8; Пс 90, 4). Ову библијску мисао налазимо и у нашој уметничкој књижевности дату баш у овом духу:

„У Бога је тренућ што и вијек, У Бога је вијек што и тренућ; Друкчије се рачуна на небо но на Земљу што ми рачунамо” (Његош, Шћепан Мали, I, 556-559),

„и све оно што је Бог венчао

…. на бесамртије

Тренућ су му в’јеках милиони” (Његош, Луча микрокозма, III, 148).

Протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић, из књиге Упознајмо религију

grigorije22 · Новембар 29, 2012

Tatica Rusija

Rusija: Darvinizam i kreacionizam zajedno u školi

Komentara 4

1

Ruski zakonodavac predložio je uvođenje u obavezni školski program teorija alternativnih darvinizmu, uključujući kreacionizam ili teoriju stvaranja.

Darvin nije dovoljan u objašnjenju nastanka sveta, smatraju Rusi

Poslanik u državnoj Dumi Vjačeslav Lisakov naglasio je da, ipak, taj potez ne treba povući odmah, ističući da je to njegov lični stav. Nekoliko ruskih novina nedavno je objavilo da su poslanici Jedinstvene Rusije predložili izmene programa nastave iz istorije u srednjim školama, koje bi uključile ne samo Darvinovu teoriju evolucije, već i alternative koje se zasnivaju na veri, prenosi RIA Novosti.

"Odgovarao sam na pitanje da li se slažem da Darvinova teorija prevlada u udžbenicima kao jedina istinita. Ja sam rekao da je ona verovatno netačna, imajući na umu da je otvorila mnoga pitanja i da je naširoko kritikovana", rekao je Lisakov, dodajući da bi bilo ispravno ponuditi više teorija evolucije čoveka, uključujući onu koja se zasniva na religiji.

On je podsetio da Rusija ima dosta vernika i da je opcija da postoji samo jedna teorija neispravna, napominjujući da se, naravno, još ne sprema zakon o tome.

"Deca u školama već uče da Darvinova teorija nije jedina o poreklu čoveka", rekao je član Komisije Dume o obrazovanjeu Grigorij Balihin.

Od ove godine, učenici četvrtog razreda moći će da uče potpuno novi predmet - Osnove religije. U okviru tog kursa oni mogu da biraju detaljnije proučavanje osnova određene religije, istoriju svih religija generalno i na kraju etiku.

"Mislim da je dodatno učenje ovog predmeta na časovima istorije nepotrebno, jer za to postoji poseban kurs", rekao je on.

Čarls Darvin, britanski biolog, počeo je sa razvojem svoje teorije evolucije i prirodne selekcije 1838. godine, pošto je oplovio svet posmatrajući do tada nepoznate biljke i životinje. Njegova knjiga "Poreklo vrsta" prvi put je objavljena 1859. godine.

Prema ovoj teoriji, sve vrste u prirodi, uključujući čoveka, razvijale su se sporo kroz vreme kao odgovor na proces prirodne selekcije, u kojem određene karakteristike, koje im daju prednost u odnosu na druge, imaju najviše šanse da produže vrstu i tako prenesu te karakteristike budućim generacijama.

Mnogi naučnici, kao i verski kritičari, osporavali su teoriju, govoreći da je ateistička. Prema teoriji stvaranja, materija, različiti oblici života i svet stvoreni su činom Boga iz ničega i obično na način opisan u prvoj knjizi Mojsijevoj - Knjizi postanja.

grigorije22 · Новембар 30, 2012

Један пример неуспешно изграђене теорије “православног еволуционизма”

November 29th, 2012

alefshin

Штампање | PDF

Зауставимо се мало више на једној потпуно свесно разрађеној еволуционистичкој концепцији која претендује на тобоже потпуно помирење научно-критичког разума и хришћанске вере, концепцији изложеној у књизи епископа Василија (Родзјанка) “Теорија распада васионе и вера отаца” (9). Нажалост, књига преосвећеног аутора не представља црквену апологетику, већ управо супротно – изражава на упадљив начин став антиправославни, јеретички и еволуционистички. Ауторова космогонија нема утемељења ни у Светом Писму, ни у учењу Светих Отаца.

Владика Василије сматра да се у стиху Ево све чиним новим (Отк. 21,5), ради о еволуцији: “У процесу развоја палог света врши се његова обнова, потпуно преображење, припрема се свеопште васкрсење и коначна победа на крају векова у Христу Премудрости Божије”. Ауторова мисао, прво, никако не проистиче из наведеног библијског стиха, а друго, непосредно противречи целокупном црквеном схватању новог стварања као дела руку Божијих. “У васиони уопште и на нашој планети посебно одвија се такође рушењу и хаосу супротни процес – еволуција” (9,с. 28).

Не располажући ниједним аргументом у корист еволуције међу црквеним ауторитетима, епископ Василије наводи мишљење савременог космолога Карла Сагана: “Еволуција није теорија, то је научна чињеница. Довољно је бацити поглед на развој домаћих животиња и на развој космоса. Развој и еволуција су свуда” (9,с. 28). Да би доказао научну чињеницу Сагану је “довољно да баци поглед”. Али је чудно да епископ Василије због нечега верује на реч човеку о којем је три стране пре тога писао да Карл Саган “отворено говори да је његова религиозна философија, повезана с његовим проучавањем космоса – пантеизам у духу источњачких религија: будизма, таоизма и других” (9,с. 24).

Због чега издавати субјективно мишљење паганског пантеисте за “научну чињеницу” и стављати ту “чињеницу” у темељ хришћанског погледа на свет? Боље би било ослушнути мишљење православног богослова јеромонаха Серафима Роуза да “еволуција уопште није ‘научна чињеница’, већ лажна философија”, то је идеологија дубоко туђа православном хришћанском учењу (34, с. 459).

Као основу еволуције епископ Василије Родзјанко прихвата популарну физичку хипотезу великог праска – Биг Бенг, а у својству главног присталице те хипотезе бира научника Стивена Хокинга који је увео у расправу тзв. антропни принцип о којем владика пише веома надахнуто: “Тај задатак, та сврсисходност космоса и назива се антропним принципом, зато што тај принцип развоја васионе након праска води непосредно до човека” (9,с. 36). “На нашем језику антропни принцип се назива Промисао Божији о човеку. Овај Божански Промисао је познат само Њему, извео је човека из раја после грехопада (због којег је и дошло до праска) и, супротстављајући се “Кнезу овога света” повео је изгнаног Адама Својим вишевековним путевима (“тренутком” за Божанску вечност!) на ову Земљу, коју је Он већ уредио за њега, да би га спасао Својим Божанским Оваплоћењем и поново вратио у рај и с њим заједно све његове потомке” (9,с. 38).

На тај начин, космологија у излагању епископа Василија изгледа на следећи начин. Наш свет еволуира од “великог праска” (тј. грехопада) ка оном стању првобитног раја који смо изгубили Адамовим грехопадом. Након праска временом су се образовале звезде и планете, а “три милијарде година које су остале после тога отишле су на биолошки развој који је од најпростијих живих бића створио постепено она која су успела да се мисаоно ‘врате’ својим плановима у ‘велики прасак”1 (9,с. 36). При томе епископ Василије чак и не примећује да је ова концепција неспојива с Мојсијевим описом стварања у књизи Постања, пошто се Биг Бенг – почетак еволуције – поистовећује са Адамовим грехопадом, а према Библији, Адам је био врхунац стварања, његова круна. Према Божијем Откривењу и његовом тумачењу од стране Светих Отаца, пре појаве Адама у рају развој земље и неба је био завршен. Тако се доврши небо и земља и сав украс њихов. И заврши Бог у дан шести дела своја која учини; и почину у седми дан од свих дела својих која учини (Пост. 2,12).

Главни садржај књиге епископа Василија састоји се у учењу које се уопште не садржи ни у Библији, ни у учењу Светих Отаца – у учењу да првосаздани Адам наводно представља укупност личности свих осталих представника врсте Homo sapiens. Аутор тако и пише: “Адам… – име, како првог човека, тако и целокупног човечанства је све-Адам (9,с. 59).

Овде је истина само у томе што се такво учење о Адаму Кадмону, свеукупном васељенском човеку, заиста садржи у талмудском јудаизму, и представља карактеристичну црту учења јеврејске Кабале. У вези с тим Лав Тихомиров истиче: “Каснији тумач Кабале, Исак Лурија, сматра да је заједно са Адамом било створено мноштво душа које су сачињавале једну колективну душу, тако да је Адамов пад био заједнички грех свих душа. У том облику Кабала је слична Хермесу Трисмегисту, у чијем учењу, уосталом, нема колективне душе, већ постоји само колективни пад” (37, с. 229).

Али ни у Писму Старог и Новог Завета, ни у делима отаца Цркве оваквог гледања нема и никада га није било. Када би се овакво учење у православној традицији сретало, епископ Василије не би пропустио да га потврди барем једним цитатом. Али ниједан од светоотачких цитата које наводи не потврђује његову мисао. Сви “докази” се заснивају на коментарима у виду следећег ауторског уметка који се због нечега убацује у текст св. Григорија Богослова: “Термин ‘цео Адам’ и ‘човек’ код свих Кападокијаца су једнозначни и истоветни у тумачењу Библије као ‘свечовечанство’” (9,с. 94).

Не налазећи могућност да поткрепи своја размишљања исказима Светих Отаца, епископ Василије прибегава веома сумњивим аргументима: “У предању постоји слика која представља грехопад и која се приписује св. Василију Великом. Стручњаци тврде да у делима св. Василија која су дошла до нас оваквог текста нема; али други његов оригинални текст који изражава исту мисао, посредно указује на његово могуће ауторство” (9,с. 59). Какав се “други његов оригинални текст” има у виду, то остаје тајна. Зато се наводи слика псеудо-Василија Великог: “Замислите скупоцену посуду која пада и разбија се на ситне комадиће. Крхотине падају једне ближе, друге даље, и у складу с тим, брже и даље, у зависности од растојања. Посуда је Адам” (9,с. 59). Смисао ове слике се своди на то да се сви људи прихвате као ‘Адамове крхотине”.

Али светитељ Василије Велики нигде не говори о разбијању Адамове душе на душе својих потомака – крхотине. Напротив, он јасно говори о Адамовој смрти која га је задесила лично због греха непослушности. “Као што је сагрешио због злоупотребе своје слободне воље, тако је и умро због греха. Јер плата за грех је смрт. У мери у којој се удаљио од живота, у тој мери се приближио смрти, зато што је Бог живот, а лишеност живота је смрт. Зато је Адам сам себи припремио смрт кроз удаљавање од Бога, по писаном: Јер онај који се удаљава од Тебе погинуће” (8,с. 60). Епископ Василије Родзјанко покушава да припише своју мисао св. Василију Великом, али то чини веома невешто.

После очигледно неуспелог покушаја да се позове на ауторитет св. Василија Великог чини се да је још мање оправдан покушај да се позове на ауторитет ап. Павла. Из тога што св. ап. Павле назива Христа новим Адамом, епископ Василије извлачи обесхрабрујући закључак: “Тешко је замислити да би апостол Павле, који је добро познавао Свето Писмо и свето предање древних Јевреја, употребио ову аналогију без мисли о Адаму као ‘СвеЧовеку’, пошто је управо у томе њена суштина” (9,с. 60). Али ако се чак претпостави да су кабалистичко учење о Адаму као СвеЧовеку већ формулисали и осмислили јеврејски писмознанци у апостолско доба, чему ту онда Христос?

Следећи закључак епископа Василија је исто тако неуспео: “На тај начин, предање о свечовечности Адама, тј. о томе да је у Адаму било створено цело човечанство, треба сматрати да потиче од апостола Павла од којег је прешло светом Василију” (9,с. 60). Може ли се тако мирно приписивати кабалистичко учење ауторству апостола Павла и “апостолима сличним” светим оцима? Зашто их онда не хвале у Талмуду? Апостол Павле ниједном у својим посланицама не назива старог Адама СвеЧовеком. Овакву реч Православна Црква уопште не познаје.

Читајући књигу епископа Василија, човек се непрестано чуди колико његове властите мисли иду у раскорак са оним светоотачким цитатима које он наводи. Закључци владике Василија нипошто не проистичу из тврђења отаца Цркве. Навешћемо пример једног таквог неочекиваног закључка. Епископ Василије наводи одломак из тумачења св. Григорија Нисијског на Соломонову “Песму над песмама”:”… Гле, лепа си драга моја. Зато пре тога ниси била лепа да си се, поставши туђа Првобитној лепоти, од рђавог зближавања с пороком променила до гнусобе. Смисао реченог је овакав: човекова природа је постала спремна да прихвата све што науми; и чему доведе наклоност њене воље, у то се и мења…” (9. с. 118). Одмах после краја цитата, без новог реда и без било каквих раздвајања, епископ Василије извлачи свој закључак: “Тако св. Григорије види и пад (у Адаму) и спасење човечанства (у Христу), у лицима, а не једноставно у ‘природи’ безлично: ‘невеста’, ‘дева’, ‘душа1… у борби против зла на путу према добру” (9,с. 118). Али св. Григорије сам сведочи против оваквих гледишта, када пише да смо у Адаму ми пали не као личности, већ је “природа људска постала спремна да прихвата све што науми”. Од грехопада се променила Адамова (и као последица – наша) људска природа, али ми нисмо уопште пали као личности. Прародитељски грех није наш, већ Адамов грех, и праотац Адам као личност се кајао за свој грех – једини познати нам његов грех. “Седе Адам наспрам раја, и своју голотињу оплакујући, ридаше: Авај мени који сам био лукавом прелашћу наговорен и покраден и од славе удаљен! Авај мени, негда нагом у простосрдачности, а сада пак збуњеноме! Али, о рају, више се твоје сладости нећу насладити, више нећу видети Господа и мога Бога и Створитеља јер ћу у земљу отићи од које и бих узет, милостиви и милосрдни вапијем Ти: Помилуј ме, палога”[1]. Сви ми пак, за разлику од првосазданог Адама, у рају првобитно нисмо били, дело покајања до краја нисмо завршили и рајско достојанство нисмо стекли.

Грешка епископа Василија можда делимично има свој узрок у лингвистичкој збрци. Ствар је у томе што реч “човечанство” има два различита значења. Једно је савремено: реч “човечанство” значи свеукупност свих људи, људских личности. Обично се употребљава у изразима “прогресивно човечанство”, “интереси човечанства” и слично.

Друга употреба ове речи је архаичнија и значи људску природу тј. она обележја по којима се свако од Адамове деце разликује од других живих и неживих створења. Овако схваћено “човечанство” може се упоредити са изразима “звериње”, “камење” и слично. Овакво схваћено “човечанство” често се пореди с речју “божанство”, када се, на пример, говори о двема природама у Исусу Христу. Једна дела Господ је вршио по Свом “човечанству”, тј. по Својој људској природи, а друга дела по Свом “божанству”, тј. по Својој божанској природи.

На тај начин, реч “човечанство” је двозначна: у једним случајевима она укључује појам личности (ипостаси), а у другима само природу (усију). У поднаслову књиге епископа Василија стоји: “Кападокијско богословље је кључ за апологетику нашег доба”. У вези с тим аутор сасвим тачно пише: “Средишња тачка око које се вртео терминолошки рад Кападокијаца, било је питање о разграничењу појмова усија (суштина) и ипостас” (9,с. 98).

Владика Василије пише правилно, али одмах се сам спотиче и “под своју анатему паде”. “Јединственост кападокијског богословља… могућа је само ако постоји вера у ‘првобитну доброту’ у Адаму целог човечанства које је створено у њему” (9,с. 120). “У Адаму је било створено све човечанство” (9,с. 50). Ако се то схвати по природи, онда је то тачно, амин. Али епископ Василије схвата “човечанство” не по природи, већ управо по ипостаси, тј. личносно: “Ако је Адам – ‘крхотина’, шта смо онда ми сви остали? ‘Крхотине’! Сви људи који су икада живели на земљи, који се сада налазе на њој и будући људи – сви они су Адамове крхотине’” (9,с. 59). Не! Ни Библија, ни Свети Оци нису ништа писали о “цепању” Адамове личности. Адам се није “расцепио”, већ је умро: Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесвт година, и умре (Пост. 5,5). Исти такав израз поживе… и умре употребљава Библија и за Адамове потомке. Свето Писмо и оци говоре о Адамовом паду. Промена природе као резултат грехопада је била. Губитак рајског достојанства је био. Кожне ризе су биле добијене. Али да се Адамова личност “расцепила” – где је то написано? Адам као личност остаје самосвојан и након рођења Каина и Авеља. Мислити другачије је чудновато. Адамова природа се преноси на потомке не путем “цепања”, већ путем рађања. Сви смо ми наследили управо Адамову природу, а не његову личност, наследили смо његову палу природу унакажену грехом. По речима св. Максима Исповедника ми имамо “склоност према греху”. На сличан начин деца увек наслеђују (добијају у наследство) не личност, већ природу својих родитеља. Узалуд нас епископ Василије покушава да убеди да је свети апостол Павле наводно мислио другачије.

Навешћемо карактеристично размишљање апостола народа, када пореди ниже свештенство левитско са вишим свештенством “по чину Мелхиседекову”. И могло би се рећи да Левије који узима десвтак, даде десвтак кроз Авраама, пошто он још бејаше у бедрима оца када га срете Мелхиседек (Јевр. 7,910). Блажени Теофилакт Бугарски овако објашњава Павлову мисао: “Показује на који начин је Левије дао десвтак, говорећи да пошто је праотац дао десвтак онда је и он дао због тога што је будући већ у бедрима Авраамовим, имао је да се роди од његовог семена, иако се још није родио” (39,с. 613). Аналогија са Адамом се потпуно очигледно намеће. Адам је пао пред ђаволским искушењем и палу природу су наследили сви Адамови потомци. Авраам је примио благослов од Мелхиседека и предао му десвти део од свог иметка (Пост. 14,1820) и сви они који су постали од семена Авраамовог по свом достојанству нису постали виши од Мелхиседека. Деца првосазданог Адама лично нису учинила Адамов грех, али су наследила проклету земљу која је као казна дата њиховом прародитељу. Левије се лично није клањао Мелхиседеку, није добио од њега благослов и није му давао десвтак. Али је то учинио његов прадеда Авраам и зато је Левијево свештенство ниже од Мелхиседековог свештенства. То је мисао апостола Павла. Очигледно је да се чудно учење епископа Василија Родзјанка никако не подудара са јасним апостоловим учењем.

Видели смо да епископ Василије неуспело покушава да утемељи своју неправославну теорију ‘Адамових крхотина” на ауторитету апостолском и светоотачком. А онда сасвим узалудно свом списку додаје још једно име: “Православни богослов и велики научник новомученик о. Павле Флоренски у познатом раду ‘Стуб и тврђава истине’ истражује питање стварања целог човечанства у рају и свеопштег грехопада у Адаму” (9,с. 61). Владика Василије мора знати да управо по том питању о. Павле флоренски највише искривљава православно учење, будући да је био главни представник софијанске јереси. Ова последња околност чини концепцију владике Василија Родзјанка, изложену у његовој књизи, таквом да још мање заслужује да је Православна Црква прихвати.

grigorije22 · Децембар 16, 2012

ВАСИОНА, КОСМОС, ЖИВОТ – ТРИ ДАНА СТВАРАЊА

Интервју са протојерејем Леонидом Ципином

Отац Леонид Ципин је свештеник који је током година служења основао седам парохија у Немачкој. У време давања овог интервјуа (1. фебруар 2010. године) био је на челу парохије Свете Тројице у Дортмунду, у Берлинској епархији. Изван Немачке отац Леонид је чувен као оригиналан теолог, познат по књизи Дакле, шта су то дани Стварања?, која је у ствари одломак из његовог фундаменталног дела Васиона, космос, живот – три дана Стварања, објављеног почетком 2009. године. Отац Леонид се упокојио 30. октобра 2010. године.

Алексеј Веселов: Шта вас је инспирисало, оче Леониде, за тумачење Шестоднева?

Отац Леонид: Тема порекла створеног света интересовала ме је, може се рећи, од раног детињства. Средином 50-их година прочитао сам у часопису „Млади техничар“ чувену студију о Великом Праску путем којег је покренут наш универзум, о пореклу галаксија и планета. Студија ме је задивила. У њему сам увидео да се људско знање осмелило да обелодани најдубље тајне света око нас, укључујући и оне које се односе на почетак његовог постојања. Показало се да је могуће рећи да универзум као целина није вечан и бесконачан – како смо учили у школи – већ да је имао свој почетак у времену и прилично измериву величину у простору. Даље интересовање о пореклу свих бића подгревано је научном фантастиком и мноштвом научних и популарних чланака објављиваних почетком 60-их година. Разуме се да је у том периоду срећу човечанства сачињавао свеприсутни мит о научном прогресу. У таквом душевном кретању појавило се као решење: постати физичар нужно значи разумети (=разобличити) тајну гравитације.

Програм сам како-тако испунио након окончања специјализације теоријске физике на Универзитету физике, а мој рад био је посвећен једној од тајни гравитације – гравитационим таласима. У годинама студирања нису толико млади физичари и песници упадали у бучне спорове, типичне за њихове године, колико (су били бурни) састанци – како сада схватам – истакнутих научника. Било је ту и успешних личних огледа везаних за научно истраживање на размеђи физике и других наука, а што је касније кулминирало њиховим публиковањем. Међутим, убрзо је било јасно и многим мојим савременицима који су схватили да несавршени и контрадикторни свет науке не само да неће донети срећу човечанству, већ може представљати опасност за његово постојање. Од тада сам постао опрезнији у свом интересовању за фундаментална истраживања.

Ако је мој улазак у Цркву донекле резултат фрустрације могућностима науке, ипак, није био повезан са повесним тумачењем првих глава Књиге Постања. Штавише, у првим годинама мог црквеног живота прихватио сам какве-такве идеје о њиховом полумитолошком садржају, с позиције која подсећа на приступ В. И. Иљина. Другачије схватање ових глава дошло је изненада, крајем 80-их година, када сам предавао у недељној школи за одрасле при Покровском манастиру. Једном од полазника, који је одлучио да чита Библију из почетка, скренуо сам пажњу на очигледне формално-логичке противречности у Шестодневу, као што су: Ако су дани стварања уобичајени земаљски дани, како они могу бити јутро, подне, вече и ноћ у прва три дана, пре него што је било дневне светлости? И друго томе слично.

Припремајући се за одговор, отворио сам Библију и почео да читам прве стихове. Одједном се мојој пажњи прикачио израз: А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом... Како је силна песничка метафора – беше тама над безданом, помислио сам. Шта она може да значи? Одговора нисам налазио. Али, шта ако то није поезија, већ особина створене материје?, помислих. Затим сам се сетио многих расправа о природи прве сингуларности, ембриону васионе у којем је до Великог Праска била фокусирана целокупна творевина. Ембрион садржи бездан материје која се чак и у условима потенцијалне нарушености може назвати и мрак. Сингуларитету у целини погодује израз – у поређењу с уобичајеним формама материје – да је она без облика и пуста. Следећи је дошао на ред Велики Прасак. И рече Бог: Нека буде светлост. И би светлост, првобитна васиона превасходно се састојала од светлости! Почео сам да се присећам познате космолошке теорије: накнадно одвајање светлости од материје описао је Георгије Гамов, потврдивши регистроване остатке исијавања. И опет у подударности са Библијом: ...и растави Бог светлост од таме.

То је била експлозија. Показало се да почетак Књиге Постања није само поучна прича или репортажа с места збивања. Овде се акумулирало моје природнонаучно знање и трагање за поетским оживљавањем. Такође су се и сазнања из биологије поклопила са узлазном лествицом епохе Дана Божијег Стварања. Нема еволуционих епоха, а у теорију еволуције нисам веровао благодарећи знаменитим публикацијама из 70-их година у студијама И. А. Шредера, И. Чајковског, С. Мајна итд. То је почетак рађања новог схватања Божијег плана при стварању света. Након извесног времена поделио сам своја нова сазнања са полазницима недељне школе. Нису очекивали да ће чути овакве паралеле између Библије и природних наука. На крају је стајала молба: Објавите, молимо вас, све ово. Обећао сам. Ево, недавно је обећање испуњено.

А. В.: Ви сте на књизи Васиона, космос, живот радили више од десет година. Зашто се рад толико одужио?

Отац Л.: Пре свега, због великих пастирских обавеза. И, наравно, због обима посла. У почетку, крајем 1994. године, када се јавила могућност њеног објављивања, испоставило се да извесне природнонаучне претпоставке не одговарају тумачењу Шестоднева. После неколико месеци рада формирала се ова варијанта рукописа. Све ово је било неопходно ради научне и богословске актуелизације. Пре свега, ради науке. У то време био сам готово десет година одвојен од физике. Такође, значење старојеврејских речи и израза аналогних руском небо и земља, без облика и пуста, тама над безданом требало је разјаснити помоћу одговарајућих речника и уџбеника старојеврејског језика. Очигледно да је тумачењу Шестоднева била неопходна богословска дорада и филтрирање светоотачког мишљења.

У том моменту себи сам лоше предочио о каквом се обиму посла ради. И чим сам нашао мало слободног времена постарао сам се да оно што је већ учињено у довољној мери преобликујем. Упознао сам се са физичарима и астрофизичарима, неколико дана сам провео са познаваоцима старојеврејског и старогрчког језика. Неко време провео сам у библиотеци Украјинске акдемије наука, прегледао и копирао савремену научну литературу, а у одељењу у којем се још увек налазила реквирирана дореволуционарна библиотека Кијевске духовне академије радио на тумачењу Шестоднева, укључујући и Светог Григорија Ниског и Блаженог Августина. Код мене се у то време налазило мноштво других тумачења.

Рад на другој варијанти рукописа трајао је неколико година. У периоду када је књига била окончана, упознао сам се с професором А. В. Панкратовим, који је био на челу Одељења за религиозно образовање и катихизацију РПЦ. На Бадњи дан уследило је моје иступање на семинару и редовном заседању наведене секције при РПЦ, које је у целини било успешно, јер је донело корисне коментаре. Професору Панкратову се допао мој рукопис и честитао ми је на таквој књизи. Од нарочите користи биле су примедбе оца Олега Петренка и А. Н. Павленка, као и разговори с њима и В. И. Гоманковим. До тада сам био скептичан према инфлационој теорији Биг Бенга, али након дискусија са А. Н. Павленком променио сам свој став и одлучио да наведену теорију користим као основни природнонаучни модел за упоређивање са закључцима богословске науке. Разговор са Гоманковим такође ми је указао на неопходност озбиљног упознавања с достигнућима геофизике. Посебно ме саветовао да прочитам књигу В. Е. Каина.

Упознавање с новом литературом, рад на језицима и изучавање најзначајнијих истраживања однели су још неколико година. У то време сам уочио основне проблеме богословског тумачења Шестоднева. Било је много непознаница. Сада је текст открио своје тајне. Његови претходни проблеми при разумевању овако су преформулисани:

Шта се подразумева под небо и земља у првом стиху?
Какав је састав земље у другом стиху, за који су карактеристичне речи безоблична, пуста и тама над безданом?
Одакле се појављује вода у другом стиху, о чијем настанку претходно није ништа речено?
Зашто водени бездан у другом стиху није море, које је било створено касније и тако названо у десетом стиху?
Од чега се ствара светлост у трећем стиху?
Шта представља тама у четвртом стиху?
Шта означавају антропоморфизми у Шестодневу?
Шта је свод и зашто се назива небом у осмом стиху?
Какво је значење јеврејске речи јом – дан?
Зашто се као делови свих дана стварања помињу само вече и јутро?
Зашто је дан на почетку стварања Бог назвао квантитативно: један, а не први као код свих наредних дана?
Ако су дани стварања уобичајени земаљски дани, како могу бити јутро, подне, вече и ноћ у прва три дана, пошто још није било дневне светлости?
Зашто се не спомиње вече седмог дана?
Колико траје дан стварања?

Такође је било нејасно како се Божија вечност односи према стварању света. Како изгледа предвечна Божија замисао о створеном свету? Оваква размишљања постепено су довела до тога да су на моме радном столу, међу многим другим књигама, главно место заузели радови В. Н. Лоског. После њих су следили Свети Григорије Палама и Преподобни Максим Исповедник, а онда Г. В. Флоровски и владика Касијан (Безобразов). У једном тренутку постало је јасно да су теологију стварања, у основи, разрешили наведени византијски богослови, иако стваралачку улогу С. Л. Епифановича, Г. В. Флоровског и В. Н. Лоског сматрам значајном при разради мисли грчких Отаца.

Дакле, још је Свети Атанасије Александријски, размишљајући о стварању света, разликовао Божију природу и вољу. При томе, стварање света сматрао је пројавом воље Божије. Ово учење Светог Атанасије усвојено је и развијено од стране многих Отаца. Свети Кирило Александријски, подржавајући и развијајући мисао свога претходника, уместо воље и хтења употребљава термин Божанска енергија (=дејство, деловање), наглашавајући да стварање преставља јављање енергија – рођење свега постојећег (овде има у виду Сина, Логоса Божијег); природа и енергија нису једно те исто. Све је то нашло своје довршење у учењу Светог Григорија Паламе о Божијој суштини и енергијама. Суштина, која постоји као нешто што је само за себе и не допушта заједничарење са собом – непокретни покретач, јавља се узроком свега управо својим енергијама. О суштини се може говорити само у једнини, а о енергијама, које нам допуштају удеоничарење у Богу, најчешће у множини. Флоровски уопштено говори да енергије ни на који начин не могу утицати на унутрашњи живот Бога, као што бива, на пример, када дејствују приликом стварања света. Није Господ створио наш свет из нужности, већ искључиво Његовом добротом, источењем Његовог живота и љубави према нама.

Преподобни Максим Исповедник промишља о стварању света са друге стране, на основу његовог садржаја: свет који нас окружује утиче на нас својом лепотом, сврсисходношћу и организацијом. Уопштено говорећи, античка интуиција је претпостављала некакво постојање идеја свих ствари, називајући их логосима, али их је смештала унутар самих ствари. Хришћански богослови нису просто прихватали идеју о постојању логоса, већ су је и развили, почевши од Климента Александријског, Светих Кападокијаца, Дионисија Ареопагита и других Отаца, достигавши савршенство у лику Преподобног Максима Исповедника. По мишљењу хришћанских Отаца логоси бића нису толико идеје свих ствари, већ свагдашње изливање доброте Божије којом се показује предсуштаствено Божије виђење творевине, принципа и закона створених бића, кроз које (ка Богу) стреми сав свет. Самим тим, неопходно је говорити не толико о логосима идеја колико о логосима воље, чије се постојање налази у сфери Божије воље или Божијих енергија, како је то касније јасно установио Свети Григорије Палама. И, што је најважније, по учењу Преподобног Максима Исповедника, Ипостасна Премудрост Очева, Реч Божија (Логос) јавља се као Источник свих логоса ствари. Самим тим, Божански логоси слободно опредељују сав створени свет, јављају се као разлог његовог постојања, као оригинална, жива стваралачка сила Божија која себе реализује у творевини. Заиста, као што је речено у Символу вере: Од кога је све постало.

Ипак, дуго времена није било јасно каква је веза између ових блиставих богословских конструкција и Мојсијевих речи. На крају, као што често бива, пронађена је (веза) након потпуног застоја. У једном моменту, после поновљеног ишчитавања сакупљених стихова Шестоднева, одједном је постало јасно да је пред нама Откровење које не може да се замени човековим алегоријским тумачењем. А идеја о дану као епохи подразумева да јутро и вече нису ништа друго до алегорије. Оно што треба рећи јесте да су јутро, подне, вече и ноћ пророку Мојсију приказани као сила кроз Откровење...

То је ћорсокак, али то је био и почетак, с тим што дан стварања није обичан земаљски дан – о томе нема говора – јер у прва три дана није било дневне светлости и, сходно томе, јутра и вечери. Потом сам почео размишљати о Откровењу као озарењу и о томе како је било Мојсију, о светлости на његовом лицу када је сишао с планине Преображења, о светлости Божанске енергије, како је схвата свети Григорије Палама. Веома ми је помогла мисао Лоског о усмеравању светолучне силе којом Бог прожима материју, на којој су присутне Његове речи, као и оне који држе Његове заповести, о чему нам говори Књига Постања. Неприметно је дошло поимање да светлост која је обликовала дан Стварања јесте светлост Божанске енергије, несуштасвених логоса свеколике творевине. Али, та светлост није могла отићи из света. Без њега, без логоса, свет би био безоблична структура и некаква материја, таква каква је била, не би могла проговорити: Нека буде светлост! И одједном је постало јасно да је оно што је видео пророк Мојсије – јутро и вече – тако и назвао, видевши умом сенке бесконачног дана, назвавши га – Један Дан. И није тама више била тама, каквом је описана у другом стиху (Пост 1, 2). Тако је настала радикална хипотеза о природи дана стварања, како сам је назвао.

Преостала истина допуњена је објашњењем које се односило на сенке светлости Божанских енергија. Какве сенке? Ишчитавајући преподобног Максима Исповедника, приметио сам да има разних логоса: логоси бића, логоси стварања, логоси познања. У логосима бића присутни су закони природе, а у логосима стварања и познања – сав живот створеног света и свеколико његово кретање. Тумачење логоса и њихово јављање један су од израза садржаја светлости Божанске енергије. Да ли је тај садржај видљив? Мора да се види! Светлост ума је виђење светлости Божанске енергије. Његово виђење означава његово поимање.

Друга радикална хипотеза која се односи на Шестоднев настала је након упознавања с општепознатим садржајем Јеванђеља од стране изузетног библисте, епископа Касијана (Безобразова). Он је скренуо пажњу на двојност њихових садржаја. У њима се, с једне стране, развија историјско казивање, а с друге стране, садрже вишеструку поруку о спасењу и откровењу живота Божијег. И јеванђелисти, у основи, нису могли утиснути искључиво откровење о земаљском, историјском догађању. Надаље је преосвећени Касијан указао на сличност двојединственог садржаја православног иконописа који се не може свести на реалистично осликавање. И четири Јеванђеља, по мишљењу епископа Касијана, јесу четири словесне иконе у којима такође имамо и хронологију и земаљска збивања, али и од Господа дато Откровење и повест о Његовој неземаљској природи. Ако је у једном од Јеванђеља најјасније исписано земаљско, у другом је у средишту казивања Божанско. Принцип иконичности показао се занимљивим у богословској анализи, зато сам покушао да га применим у тумачењу Шестоднева. Резултат је превазишао сва очекивања. Под један, антропоморфизми – мучење за све који се баве тумачењем – И рече Бог... И виде Бог... И позва Бог... и други постали су Божанска дејства, пронашли су смисао и своје место при схватању Откровења. Као друго, Шестоднев је подељен на Божански и земаљски, а у раван Божију сврстале су се речи: И рече Бог... које још од Светог Василија Великог и других светих Отаца и тумача, одражавају логосност створеног света, мудрост и устројство света. Ово одговара логосима бића – створеним суштинама. И наредног јутра Божанског Једног Дана, наредни циљеви стварања откривају се и украшавају управо тим логосима. И виде Бог... одговара ниспослању логоса промисли у свет (управо је овако схватао блажени Августин, како сам касније открио). И сазва Бог... логос воље, окончавши дан стварања.

Тако, захваљујући труду С. Л. Епифановича, Г. В. Флоровског, В. Н. Лоског и епископа Касијана (Безобразова) богословска достигнућа византијских Отаца могу бити од користи за разумевање Шестоднева.

Дотле је помисао о довршењу мог дугогодишњег рада изгледала као нешто неоствариво. Приликом следећег одмора, користећи део радног материјала, написао сам повећу студију која је по обиму више личила на брошуру. У том периоду упоредо сам студирао на трећој години Кијевске духовне академије и морао сам да мислим о семинарским и дипломским радовима. Исповедник ме је посаветовао да за ментора одаберем оца Владимира Савељева. Ја сам му се представио и као шефу Одељења за апологетику предао свој рад. Иако је било и примедби, за оба дела дао је високу оцену. Такође је предложено да се дело објави, што се за пола године и остварило.

А. В.: Ова прва кратка публикација, посвећена Шестодневу, изашла је пре пет година под називом Како нам се приказују дани стварања? Она је изазвала доста коментара. Како су они утицали на комплетно објављивање вашег дела?

Отац Л.: Критике су углавном добронамерне. Оне примећују нови приступ аутора и оно што је до сада стварало проблем око дана стварања, фактички је отклоњено и није сметња у дијалогу са савременом науком. Штавише, једна од основних идеја византијских Отаца – идеја логосности свега што је створено – даје православном богослову веома активну позицију у овом дијалогу. Такође, многи су приметили уједначеност у тумачењу уводне повести (Пост 2, 4-2, 7) и паламистичког погледа на почетак Јеванђеља по Јовану.

Отац Константин Буфејев једини је међу неокреационистима дао негативну оцену. И не чудим се. По његовом мишљењу, све варијанте по којима је довршено стварање у неком другом трајању осим 144 савремених сати – јесу јерес. Веома је жалостан тон тог чланка, а такође и то што је своје доказе исконструисао на основу цитата из моје књиге, чиме, на крају крајева, искривљује текст и моју мисао. О томе пишем подробно у поглављу 8. 12 своје велике књиге.

Након промоције књиге на Бадњи дан у Москви, расправе и дискусије о њеном садржају показале су да је код православаца мало познато богословско наслеђе Преподобног Максима Исповедника и Светог Григорија Паламе, а што је неопходно за шире и популарно излагање, као и да постоји велика конфузија у умовима када је реч о светоотачком мишљењу о проблемима везаним за Шестоднев. Отуда је и настала идеја да се спроведе ревизија ових мишљења, што је у извесној мери реализовано у допуњеној варијанти књиге. Друга важна последица ове публикације био је предлог ментора да се прибави и сажме сав наведени материјал и да се као преобликована књига предложи за дисертацију, као и да се у договору са редакцијом „Пролога“ изради план рада након прегледа допуњене варијанте књиге.

А. В.: Први део и готово трећина ваше допуњене књиге посвећени су различитим тумачењима Шестоднева од антике до наших дана. Да ли је могуће следити неку црвену нит у тумачењу Светих Отаца или наилазите на оштре противречности?

Отац Л.: Оно што је ушло у садржај првог дела књиге било је написано на самом крају нашег подухвата. У њему је остварен основни преглед мојих ставова наспрам дела античких и новијих коментара. Провео сам око шест месеци на изучавању мишљења античких и светоотачких тумача. Зато могу да закључим да сам у ономе што је учињено покушао да помирим и усагласим мишљења око основних идеја по којима су се Свети Оци руководили.

Очигледна је неопходност спровођења посебних патролошких истраживања тематике која је везана за Шестоднев. Истраживања обављена пре сто и више година данас нису довољна. Неопходна је провера и објашњење светоотачких мишљења према критичким издањима и другим изворима који су сада доступни. Резултат је веома важан. Ово нам говори следеће: када разматрамо светоотачко учење о Рају, стању творевине и човека пре грехопада, дешава се да мишљења Преподобног Григорија Синајског и Преподобног Симеона Новог Богослова стоје засебно у односу на друга мишљења. Међутим, све што је до сада преведно од поменутих Отаца на руски језик везано је за преводе учињене од стране Светог Теофана Затворника. У његовим преводима са новогрчког имамо значајних претензија. Чак су и сами преводи на новогрчки, по општем мишљењу, веома несавршени. Сада имамо могућност да јасније одредимо ставове Преподобног Симеона Новог Богослова, јер је недавно објављено допуњено критичко издање. Са делима Преподобног Григорија Синаита ситуација је веома сложена, али сада постоје сви извори по којима је могуће радити. Међутим, вратимо се разматрању о томе да ли су мишљења Отаца о Шестодневу у сагласју или једна другима противрече.

Противречним се може сматрати тек неколико природнонаучних гледишта Светих Отаца. Дакле, ако је део представника Антиохијске школе сагласан у погледу библијског буквализма, према коме је Земља равна као плоча а небо стоји изнад ње попут шатора, кападокијски Оци, следећи Аристотела, сматрају да је сферична. Сви су сагласни у размишљању о земљи, небу, небеском своду и њиховом различитом устројству. Овде је неопходно напоменути да су се многе античке научне теорије (на пример, учење о стихијама) показале као смеле хипотезе које каснија наука није потврдила. Према томе, отачка мисао следила је ове теорије у којима је било и разликовања и грешака. Узгред, поменимо и Светог Јована Златоустог који је често у својим расуђивањима, попут Светог Василија Великог на неким местима, одлучно одбијао даље разматрање природнонаучних објашњења. Међутим, на многим местима даје нам сјајна природнонаучна објашњења која су прикладна и у нашем времену.

Такође треба напоменути да су богословске школе у антици углавном настале на темељу културе и традиције свог региона, јеврејских и паганских, богословских и филозофских школа. И пошто су различита исходишта културно-религиозне традиције Мале Азије, Сирије, Палестине и Александрије, то се и настанак ових хришћанских богословских школа и струјања – све до VI и VII века, а негде и касније – одликовао оригиналношћу. На пример, многи су у Александријској богословској школи говорили о стварању света као нечем изненадном. Дуго нисам могао да разумем зашто је то тако, али након упознавања са мишљењем паганског аутора Целса (које се налазило у VI књизи против Оригена, узгред, која до недавно није преведена на руски језик) који је сакупио аргументе против јудаизма и хришћанства из читавог свог региона, средишта многобожачке учености – тамо сам пронашао објашњење. Показало се да је паганима за оповргавање Божије свемоћности било довољно то што је Божијем деловању било потребно шест дана да би створио свет и тако је, по њиховим речима, Он био обичан баштован. То је био један од најважнијих разлога зашто су Јевреји у Александрији пре појаве хришћанства сматрали Постање нечим тренутним. Овакав став преузела је и хришћанска богословска школа у Александрији.

И, на крају, задаци светих Отаца били су различити. Свети Василије Велики изговарао је проповеди које су касније обједињене у тексту његовог Шестоднева. Говорио је у препуној цркви, где је било много оних који су живели од труда својих руку. Он је увидео да је ту потребан другачији ниво тумачења (види, на пример, тумачење Једног Дана). Ситуација је захтевала да се кључно схватање што једноставније протумачи. Имамо и белешке проповеди Светог Јована Златоустог и, скоро је сигурно, Преподобног Јефрема Сирина. Климент Александријски је написао своје Стромате као текст који се обраћа високоинтелектуалном саговорнику. Настају и богословски радови Светог Григорија Ниског и Блаженог Августина такође посвећени Шестодневу.

Само место проповеди на богослужењу чинило ју је неумесном при каквом-таквом напору за разумевање Светог Писма. Проповедник у таквим случајевима доноси своја додатна објашњења, али о њиховој тачности може се приметити следеће: Ево, како је то, скоро сигурно, било, али о томе Мојсије није писао. Много је оваквих фраза које су уобичајене код Преподобног Јефрема Сирина. У богословском раду тешкоће у разумевању Шестоднева не можете лако приметити. Читајући Блаженог Августина, почнете да саосећате с њим: у какав је безизлаз довео себе и до каквих крајности настојећи да разабере све и свашта до детаља.

Што се тиче богословске интуиције Отаца, чак и у мноштву детаља, код њих је у основи реч о једномислености, а нарочито у вези трећег дана, али и ако нема потпуне једномислености онда је реч о јединственом скупу мишљења.

Светим Оцима је остало неразрешено питање о томе како се јавља светлост, обликујући дане стварања, а то се показало, можемо рећи, као средишни проблем у тумачењу Шестоднева. Видимо да се о свим данима у Шестодневу говори подједнако – како о другом и трећем, тако и о шестом: И би вече, и би јутро, дан... При томе је обичан дан образован сијањем Сунца и Земљином ротацијом, могао да отпочне тек од четвртог дана, када је створена дневна светлост. Први дан се посебно дазива – Један Дан. Све ово указује на помисао да је узрок дана – светлост – у свим данима једна те иста. Да ли се светлост јавља као материјална? Онда, куда она нестаје ноћу у прва три дана? Слично је и са духовном светлошћу: како ноћ може бити део ње? Оваквим гледиштем није решен проблем данâ и чини се нејасним следеће: о стварању какве светлости се говори у трећем стиху? И од какве се светлости раставља тама?

Такође, у тумачењу догађаја другог дана остаје нејасан сам предмет стварања – свод који је раздељен од воде. Скоро сви Оци тумаче други дан сходно свом времену, вероватно схватајући да им недостаје знање о томе како су настали светлост, небо, звезде, Сунце, Месец, дан и ноћ. Зато Блажени Августин смирено закључује своја размишљања да не зна тачно шта је то свод, речима: Ауторитет Писма неупоредиво је већи од свих нашироко распрострањених човечијих измишљотина. Као и Свети Јован Златоусти: С надом и великом благодарношћу примисмо речи Светога Писма и не залазимо изван предела наше природе, не испитујемо оно што је изнад нас, већ онолико колико знамо ми и чувамо у своме уму да је заповешћу Господњом настао свод, да раставља воду од воде...

А. В.: У трећем делу књиге ви нам доносите развијене научне концепције које, с једне стране, суштински подривају општеприхваћене погледе на космос и његово устројство, показујући немогућност установљавања постојећег поретка без помоћи свемогуће спољашње силе. Зашто људи из нашег окружења тако тешко и споро перципирају таква размишљања?

Отац Л.: То се увек дешава када примамо некаква мишљења или представе који су изван обичног животног искуства. За већину људи истраживање дубоких идеја којима оперише, на пример, савремена физика може бити само ствар поверења. Поверење у науку може нам донети, на пример, идеју о простору који је већи од три димензије и да је то могуће прихватити. То јест, прихвата се вишедимензионалност као некаква фраза, без размишљања о њеном значењу, али се надаље оперише са њом. Ево, није прихватљиво да представите себи, на пример, петодимензионални простор. Њега, заправо, физика не представља другачије него као вишедимензионални математички објекат: постоји таква формула из које следи да је петодимензионалност управо онаква каква је и тродимензионалност. Уосталом, постоје идеје и концепти који се показују предубоким за друштвену перцепцију света у датом времену. Одбацити ове идеје или их прихватити – како у друштву тако и код већине његових представника – моћи ћемо тек након дугих и болних процеса. Дакле, у савременом друштвеном погледу на свет нема Лика Божијег који је створио тај исти свет и човека који потврђује Божије постојање. Насупрот томе, све што је без моћи сазнања окреће се ка вечности и материјалној непропадљивости, укључујући и земаљски свет у којем је човек део природе, свеукупност друштвених односа, онај којем ништа што постоји није страно. Сходно овоме, вредност човековог живота ограничена је вредношћу виђеног и опаженог. Он данас следи за успехом дарвинистичких теорија о свету који се самоусавршава као резултат случајности и у борби за опстанак.

У том смислу, несвесном безбожношћу озбиљно је нарушена идеја о Великом Праску. Испоставило се да васиона има свој почетак. Да ли и свој крај? Није ли као резултат Праска све настало некако случајно? Али, широка публика не зна да је вероватноћа стварања света путем Праска прецењена и безначајна. Ми смо одлучили да овај парадокс физике учинимо природним законом који је замишљен као антрополошки принцип, снажна варијанта и да гласи овако: Васиона (и, следствено томе, фундаментални параметри од којих она зависи) мора бити таква да се у некој етапи њене еволуције допушта постојање посматрача.

Најмање имамо користи од безбожне инфлаторне теорије о пореклу васионе. Испоставило се да је цео универзум покренут из ничега за мање од једне секунде. Како све ово личи на дело руку Божијих! Широка публика не зна истину по којој овакво покретање може имати бесконачно много варијанти, као и да је план савремене физике о универзуму морао бити математички утемељен на самом почетку. Не изненађује што инфлаторна теорија, која се пре 15-20 година појавила у савременој науци, још увек није нашла своје место у школским уџбеницима.

Што се тиче теорије времена Козирева, у којој је од самог почетка очигледна самосталност нашег света, или ди Бартинијев пројекат универзума, на њих се реагује више него на друге као на нешто што није ништа више од подсвесног погледа на свет. Као по правилу, нико не поставља питања о чињеницама које потврђују теорију. Овом делу књиге, углавном написаном пре више од једне деценије, недостаје неколико допуна уочи њеног изласка – понајвише од свега реакције читалаца – одушевљење, збуњеност или негирање, попут овог: Како то бива (како смете тако разумевати!) да звезде сијају енергијом времена?! То је глупост! Овако је одговарао, на пример, познати доктор филозофских наука.

Понекад ме питају: Зашто сте споменули Козирева – видите да је то контроверзна научна теорија: Не стављате ли тиме на удар црквену апологетику? На ово сам одговарао: ако ову или ону концепцију не прихвата савремена научна парадигма, она, сама по себи, не показује лажност те концепције; много пута је бивало да се концепција, која је на почетку одбацивана, након извесног времена прихвата. С друге стране, нисмо обавезни да свој ауторитет везујемо за ауторитет науке. То се покушало учинити у Католичкој цркви, али су њихови резултати углавном негативни. Основни ауторитет Цркве свагда је био независтан и непоткупљив спрам друштвене савести. Ми смо дужни да се управо тако односимо према науци: да сачувамо њену исправност, да имамо право расправљати о свакој теорији, њеним претпоставкама, основним ставовима, закључцима. Све што је учињено у књизи поводом теорије Козирова, смештено је унутар научне парадигме о хоризонту научног знања.

При томе наш најважнији задатак није научна теорија сама по себи, већ апологија вере и морална страна истраживања, морални утицај саме науке. Одувек је тако. Наука, да тако кажемо, уопштено или у неком од својих закључака о одређеној теорији или концепцији, чува своју неутралност; јер, сваки научни идеал, ако није самоодржив, и те како би утонуо у општи систем друштвених вредности и критеријума истинитости. У том смислу, идеја о самодовољности нашег света бива кључна: ако наше постојање ни од кога и ни од чега не зависи, све је настало само од себе, случајно или по некаквом закону, све бива по оној: човек – како то гордо звучи. Али, уколико наш свет није самосталан, обликован је и чуван од стране неке разумне Личности, онда за самодовољност нема места. Нама је неопходно да тражимо контакт с том Личношћу и да усагласимо свој живот с Његовим Заповестима.

Теорија Козирева не иде тако далеко. Међутим, у њој се налази идеја о животу као продужетку изливања универзалног живота који очувава биће сваке ствари; ако она и води у науку, ипак може много да промени у човековом схватању света који нас окружује и у нашем дијалогу с науком. Зато не могу а да не пишем о Козирову на мој начин.

Што се тиче саме науке, она је сложени друштвени феномен. У XVIII и XIX веку у западном друштву се размишљало о односу вере и разума. То се показало толико важним – што је касније забележено и у поставкама I Ватиканског концила – да они никада не могу противречити једно другом, будући да се узајамно допуњавају. Не улазећи у детаље спорења у прошлим временима, питам се данас: може ли савремена наука бити поистовећена с оним што се некада сматрало разумом? Или претендује на то да обухвата сву сазнајну делатност човечанства? Ја мислим да би правилно питање било само: у коликој мери. Средином XX века Т. Кун је предложио успешан модел за разумевање овога, уопштивши грчки термин парадигма, који је означавао пример, образац. Кун је предложио да се о парадигми говори у ширем смислу: о парадигми науке као систему прихваћених идеја, погледа, теорија, свеукупних основних концептуалних схема или модела, постављених проблема и њихових решења карактеристичних за предстојећу етапу развоја науке. Кун је на многим примерима показао да се временом научна парадигма може изменити: савлађујући спорост коју је Кун сматрао одбрамбеном реакцијом оних који чувају парадигму од изобличавања и критике.

Дакле, садашња парадигма науке је безбожна. Може бити да је ово преоштро речено, може некоме изгледати увредљиво, али је за сада, у суштини, управо тако. Уколико постоје чињенице, теорије или концепције које не одговарају парадигми, у почетку наступа само проста и ефектна реакција на њих – ћутање, наука као да их не примећује. Међутим, ми видимо да наука контролише образовне и истраживачке установе, њихово истраживање, часописе, награде и донације. Затим, ако вам је све ово познато и ако не учествујете у овој парадигми, тада радите о свом трошку не очекујући никакву извесност и признања.

Ако не можете да ћутите, ту има простора критици и иступању у име науке, на пример, чувени говор академика. Али, бивало је парадигми по којима је лакше канонизовати проблематичну ситуацију него закон природе. На пример, ако еволуцију заменимо антрополошким принципом стварања, онда је то снажнија варијанта надалеко чувене формулације: Бог је створио такву васиону у којој би могао да живи човек. Другим речима, антрополошки принцип је у ствари рука Божија. Истина, сада је већа нада за братске земље (Русију, Украјину и Белорусију), јер је јавно мнење окренуло лице религији и започело дијалог Православља и науке. С тога, морамо се сложити да је нова хришћанска парадигма науке она која уважава научну истину и Откровење. Потребна је специјална конференција физичара, биолога, геофизичара међу којима би могао да се одвија дијалог. И периодика... Било би добро успоставити и финансијску потпору таквог истраживања. У недавној прошлости изнели смо концепције и теорије које би могле допринети бољем разумевању науке. Она је сама по себи велико дело људског духа. Непристрасна научна дискусија могла би и духовно и материјално да обогати друштво. На страну то што Герловинова теорија за пола века надилази своје време, а Козиревљева још и више. Ди Бартини, судећи по филму о њему, приказаном недавно на РТР, наредио је да се његов коверат запечати и отвори за 200 година. Уморио се, јадник, од доказивања. Ова три научника нису нижа класа од Ајнштајна. Какве смо људе, какво богатство, од Бога послано, испустили. Наравно, онај ко с Богом не сакупља, тај расипа.

А. В.: Ви у књизи излажете свој поглед на стварање света, допуњавајући га најновијим научним подацима и савременом егзегетиком. У чему је специфичност ваше одабране методе истраживања и како развијате постојеће теорије?

Отац Л.: Специфичности у изабраном методу проучавања нема. Тако су поступали многи (на пример, Блажени Августин, Свети Василије Велики и Свети Григорије Ниски), библијски текст је анализиран према сопственим могућностима и упоређиван са подацима природних наука. Али, овде имамо различите могућности из области критике текста, богословља и науке о природи.

У првом миленијуму хришћанства критика библијског текста тек се рађала: Свети Оци по правилу нису савршено познавали старојеврејски и код њих није било таквог изобиља речника, критичких издања, лингвистичких приручника и посебних књига из граматике, компјутерских програма и специјализованих истраживања о библијском језику, који су доступни данас. Осим тога, изузев Септуагинте, Оци су имали и друге преводе Старог Завета који су сачинили Аквила, Симах и Теодотион.

Богословље IV века начинило је свој први, али веома важан корак, најчешће у веома драматичним околностима. У IV веку дошло је до првих Васељенских Сабора који су поставили основе христологије и учења о Светој Тројици. Свети Атанасије Александријски, који је унео склад у теологију стварања највећи период свога епископовања провео је у изгнанству. Расуђивања у вези стварања развијао је у оквиру општијег задатка – борбе с аријанством. Такође је и Свети Василије Велики произносио беседе о Шестодневу у условима огорчене борбе. Његову борбу помагали су и Свети Григорије Ниски и Свети Григорије Богослов који такође има интересантних мисли о Шестодневу. Много тога што је ново у теологији стварања унео је Преподобни Максим Исповедник, али није могао да ћути када се рушила Истина, већ је постао Њен Исповедник. Свети Григорије Палама довршава византијско богословље новом синтезом, теологијом богопознања, теологијом Божанствених енергија. Затим, ако говоримо о прејемственом развоју мог богословља, оно се ослања на постојеће стабло светоотачког богословља, на мисли и приступ учитеља Цркве, Климента Александријског, Светитеља Атанасија Александријског, Василија Великог, Григорија Ниског, Григорија Богослова, Августина Хипонског, Григорија Великог, Преподобног Максима Исповедника и светог Григорија Паламе. Такође нећемо заборавити богослове XX века, који су, у ствари, створили нову синтезу византијског богословља: С. Л. Епифановича, Г. В. Флоровског и В. Н. Лоског, као и изузетног егзегете, епископа Касијана (Безобразова).

Светим Оцима је било тешко у области природних наука, јер су били приморани да на основу библијског текста састављају теорије о постању света. При томе, из области природних наука било је мало тога на шта се могло ослонити. Било је много претпоставки. Сада има много космогонијских и њима сличних теорија. Могуће је да посебност спроведеног истраживања и њено састављање има другу тешкоћу. Скоро све савремене теорије претпостављају самоеволуциони развој материјалних форми света. Зато ове теорије или концепције није могуће у целини испунити. И неопходно је, зарад супротстављања тумачењу Шестоднева, из њих издвојити чврсто установљене чињенице, или указати на њихове најважније стране и следственост догађаја. При том, приметна је погрешност општих самоеволуционих схема због одсуства разлога за постојање самоеволуционог усложњавања структуре и одсуства механизама који би реализовали самоусложњавање. Пошто не постоји разлог за самоусложњавање, тада преостаје свемоћна, свеобликујућа случајност. Међутим, случајност догађаја оповргава се постојећом закономерношћу света који нас окружује, његовом разумношћу, лепотом; све ово проистекло је из логосности света. Разматрање ове логосности и холистичности на свим нивоима материјалних структура можда сачињава одличну особину апологетски изложеног материјала који је наведен у књизи.

А. В.: Које вас је лично откриће за време писања овог дела, највише поразило?

Отац Л.: Било је много открића. Претежна већина међу њима показала се као оно што обично називамо окретање бицикла – то јест, откриће онога што је стручњацима одавно познато. Уопштено говорећи, књига је пуна нових приступа и идеја. Истина, неке од идеја су пре дванаест година изложене на Бадњи дан и мојом непажњом постале доступне у писаном облику, свеобухватне и нашироко прихваћене. Али, у књизи има и нових идеја којима смо настојали открити, надам се, идеје које ће тек бити разматране. То се односи на све оно што се дотиче иконичног читања Шестоднева, на тумачење Једног Дана и антропоморфизама (о чему смо претходно говорили). Такође је било успешно, како ми се чини, разрешење богословских тешкоћа везаних за тумачење друге главе Постања, посебно његове уводне повести (Пост 2, 4-8). Значајан резултат добијен је приликом тумачења догађаја другог дана. Ово тумачење развијено је и прецизно изложено још средином XIX века и поткрепљено многим идејама о раздвајању космичке воде, једне капи од које је настала наша растопљена планета. На први поглед, предмет стварања другог дана је очигледан: то је свод-небо: И сазда Бог свод... И назва Бог свод небом. Реч небо изражава све оно што човек види док стоји на земаљској површини и посматра оно што је горе. Али, то се односи на два нивоа: космички и земаљски; земаљски – атмосфера која окружује планету, и космички – оно што се налази изван планете, пространство с небеским телима (планетама, звездама, галаксијама), све оно што је садржано у називу космоса. Као што показује истраживање описано у књизи, било би неправилно употребитити један смисао приликом тумачења: било земаљски, било космички. Све што је речено о вишеструком значењу јеврејске речи ракиа... У древним временима превођена је као свод, а такође и као тврђава у словенском и руском синодалном преводу. Ракиа буквално значи распрострањеност, простор, растојање. Савремени преводиоци, па тако и јеврејски, преводе ракиа као пространство. Превод речи ракиа речју свод настао је кроз поступак тумачења. Могуће је да се ракиа односи на земљину атмосферу, али тада није јасно у чему се састојало Божанско дело стварања ракие. Јер, атмосфера, оваква или другачија, увек постоји изнад релативно великих космичких тела, утолико пре изнад растопљених тела. Наше откриће је у томе да ракиа одговара сложеној структури васионе, а ово откриће датира неколико деценија уназад. Формирање ове структуре јесте једна од тајни астрофизике. Може се рећи да је васиона некакав плошан облик, капа или пространство дебљине од 16 до 30 милиона светлосних година. Капа се састоји од појединачних ћелија које подсећају на мреже или пчелиње саће са зидовима дугим до 100 милиона светлосних година од галактичких јата или суперјата. У овој капи-ракии налазе се сва космичка тела, у њој и ми живимо на нашој планети, у нашем звезданом систему, у нашој галаксији која се налази у локалној галактичкој скупини, а скупина се налази у галактичком јату или суперјату.

Божанско деловање другога дана састојало се, пре свега, у стварању овог нарочитог слојевитог пространства-капе (површине гигантске сфере и размере, можда, око 100 милијарди светлосних година, како неки тумаче) по којој су се пружале раздељене воде које су створене пре галактичких и звезданих материјалних форми на почетку другог дана. Речју Божијом ове воде су биле раздељене на потоке расуте по капи небеској што је била ћелијска прерасподела твари у великим размерама. Потоци су се разбили на велике и мале капи (облака) из којих су настале галаксије, звезде, планете... Овако изгледа оно што посматрамо: Божанско дејство раздељењем воде ствара космос и Земљу. Када површинска температура планете падне испод тачке кључања воде, завршава се раздељење воде на ону која се односи на наше земаљско небо, то јест атмосферу. Затим се површина планете, услед кондензације, покрива слојем обичне воде.

У савременој науци није јасно на који начин су формиране космичке структуре тела, прегалактичке и презвездане форме материје. Умножила су се мишљења о каквим се формама ради након открића тамне материје и тамне енергије, које поседују 95% масе и енергије универзума. Другим речима, кључни фактори у обликовању структуре космоса нису тих 5% познатих нам форми материје, већ оно о чему мало шта можемо рећи – епитет тамна означава наше незнање. Није искључено да се превођењем ракие као свода може пронаћи какав-такав будући смисао.

Исто тако, одлука о начину формирања космичких структура јесте ствар науке. За апологетско богословље важно је утврдити какви су узроци овог обликовања Божанских речи-заповести, створених логоса. И сада, на основу савремене астрофизике и геофизике индиректно откривамо ову логосност по којој Сунце уопште није обична звезда у нашој галаксији, смештено у њој као у некаквој мирној и спокојној улици. Сунчев планетарни систем је изненађујуће стабилан, што је важно за дуговечност живота у њему, док је наша Земља – чудо над чудима. Све је чудо: и устројство наше планете, и њен површински слој, и температура површине, и састав атмосфере. Међутим, посебно чудо је вода, њена распрострањеност и тајанственост материје. Коначно, то што Земља није обичан гигантски полурастопљени камени облутак, већ, можемо рећи, организам са својим неорганским животом који све што живи на површини планете – микроорганизме, биљке, животиње, човечанство – снабдева топлотом, ваздухом, водом, као и изузетним списком различитих супстанци о којима само понешто знамо. И да планета може бити насељена чак и када је активна њена утроба, како гласи геохемијски принцип очувања живота. Ова нераскидива веза између неорганског живота наше планете и биосфере, можемо рећи да је њихово јединство обухваћено термином биогеосфера, науци је у основи сасвим познато, али остаје изван друштвеног сазнања, пажње и истраживања.

Постоје два броја који треба све и свја да објасне, да живот на Земљи не сматрамо случајношћу. У сунчевом систему само површина Земље има два структурална нивоа: земљу са просечном висином од 0,3 км изнад нивоа мора и постељу океанског дна на дубини од 5 км. Дакле, висина земљишта је само 6% у поређењу с просечном дубином светског океана! Унутрашња машина наше Земље на удаљености од милијарду година биће потпомогнута управо од тих 6%. При томе, запремина воде у океанима непрестано се мења и зависи од неколико разнородних процеса. Чак и у савременом добу значајне количине воде долазе из унутрашњег слоја Земље, који се налази испод земљине коре. Други извор воде јесу вулкански гасови који садрже 95-98% водене паре. Поред тога, подземне воде као последица активног формирања планина истискују се на површину, а количина подземних вода чак и у савременом добу није мања од једне трећине светског океана. А топљење леда... С друге стране, сасвим је извесно да се Земља шири. Водена пара, заједно с другим атмосферским гасовима распршује се космичким пространством. Биљке, животиње и људи користе воду промишљено. Како је неопходно да подешавање самог механизма буде тачно! Начини грешку у регулацији за свега неколико процената и великог дела Земље неће бити или неће бити живота на њој! Сада постаје јасно зашто Господ трећег дана сачињава рељеф на површини наше планете (заправо, ендогени живот Земље) скупа са царством растиња. Све ово било је откриће за мене лично и, мислим, за већину читалаца.

Поред тога, логосност се пројављује у лепоти света који нас окружује. Ова мисао, присутна код Отаца, налази своју потврду у астрономији. У књизи пружамо мноштво примера. Откриће је постало могуће снабдевањем логике законима семиотике, нарочито Зипфовим законом. Тако, међу објектима у којима Зипф открива закономерност (логику, информације) постоје и такви у којима су звезде распоређене по масама у звезданим скупинама, док су у земљиној кори по масама распоређени хемијски елементи. И ово наводи на помисао да у поретку звезда најчешће постоје логоси бића звезданих скупина – логоси постојања, промишљања и воље.

У разумевању догађаја трећег дана има много осмишљавања. Логосност устројавања живих организама почиње од посебне симетричности материје, а њихови састављачи се налазе у природним процесима (у инертној материји – термин академика В. Вернадског), а овако бива јер никакви живи организми и не могу, у принципу, настати из инертне материје. Себи својствена симетрија налази се на свим нивоима живота, чему је у књизи посвећена велика пажња.

У књизи је развијена још једна идеја, проистекла из логосности-холистичности. Показало се да је мноштво проблема у савременој науци – а посебно у биологији – проистекло из њене фактички неупотребљиве холистичке представе о целокупној структури света који нас окружује.

На жалост, највеће откриће које може бити искоришћено у науци показује се као хипотеза изнесена у књизи о главном извору светлости на површини планете у прекамбријуму. Нема сумње у то да је тада била слаба светлост на површини планете. Имајући свој положај, она се показала као резултат значајне атмосферске густине и прашине. Земљина атмосфера је у то време била налик на ову садашњу Венерину, која пропушта десетохиљадити део сунчеве светлости. Ово је у супротности са научним доказима о томе да су фотосинтетичке бактерије постојале још пре 3,8 милијарди година уназад и да се геохемијски циклус код угљеника у том времену стабилизовао. Моја хипотеза објашњава да главни извор осветљења површине планете у то време није било Сунце или месечина, већ су светлећи микроорганизми учествовали и симбиотичким биоценозама заједно са фотосинтетишућим цијанобактеријама. На овај начин увиђамо да је светлосна енергија – живот који самог себе снабдева.

И много другог пронаћи ће читалац.

А. В.: Како је тако дуготрајан рад на Шестодневу утицао на вас, на ваш поглед на свет?

Отац Л.: Пре свега, умножио је моју веру у Бога, у Свето Писмо, у свете Оце, у Свету Православну Цркву и, ако хоћете, веру у науку али не без теологије. Логосност и холистичност – ако стоје чак и у центру научног погледа на свет – откриће нове и необјашњиве просторе за сазнање.

Такође, рад на Шестодневу допунио је запажање о Светом Писму у смислу још шире перспективе. Проширила се метода рада са текстом и његовим тумачењем. Изменио се видокруг читања. Омиљени аутори постали су Преподобни Максим Исповедник и Свети Григорије Палама. У целини, како да кажем, прешао сам праг након кога се усуђујем да богословски размишљам о наведеним темама.

А. В.: Шта је то што више од свега омета савременог човека да допусти могућност истинитости библијске повести?

Отац Л.: Пре свега, опште неповерење у религију, настало још у совјетском добу. Од тада код многих постоји убеђење да су све религије настале у давнини од самих људи, слажу се међусобно, подједнако су примитивне и говоре о једном те истом. Бившем совјетском човеку тешко пада признање да у Библији имамо Откровење Божије, док, на пример, у Ведама немамо.

О томе да све религије о стварању света не говоре исто, једном ћу писати ако Господ да времена и снаге. Најважније је да одагнамо предубеђење о примитивности. За тако нешто неопходно је показати некакву општу композицију Шестоднева. Рецимо, старојеврејска реч јом, као и у руском језику дан (нпр. отац – сину: у дану када ћеш бити самосталан...) може значити не само светло доба дана, већ и временски размак неодређеног трајања. И ради једноставности предложићу да посматрамо значење ове речи као епохе. Дакле, свет је створен за шест међупросторних епоха. Редослед стварања је (исти) онакав каквим га представља савремена наука. Потом, у мојој књизи можете наћи много апологетског материјала који је довео до развијања способности убеђивања у односу на многе скептике, али не све.

На пример, некако после једног од мојих предавања у Кијеву к мени је пришао човек и, може се рећи, затражио коначна решења о постојању Божијем. Одмах сам предложио да наведе какав аргумент би хтео да чује: из области физике, астрономије, хемије, геологије, историје, археологије... Један минут је размислио и одговорио: Па, ја нисам добар из физике, астрономије још мање, хемије, геологије, историје такође. Окончао је свој одговор богохулним питањем: Зашто Он не наступи на телевизији? Оваква је тужна снага телевизијске кутије у срцима бивших совјетских људи. И како је тешко преоријентисати таква срца. Али, Богу је све могуће!

Овом светлом мишљу хтео бих да завршим наш интервју.

Превео са руског Горан Дабетић

МАРКО Мaленчић · Децембар 16, 2012

U Srbiji je najjaca kreacionisticka organizacija CENTAR ZA PRIRODNJACKE STUDIJE i izdavacka kuca EDEN iz N.Sada

Срећко Петровић · Фебруар 26, 2013

Izgleda da se u medjuvremenu na forumu izmenila klima u pogledu ovih tzv. kreacionistickih tema. Takodje, primetio sam da forumasi s kojima sa sam nekada raspravljao nisu vise aktivni korisnici, vec su neki gosti...

'Glavo luda,

sve se menja...'

Milan Nikolic · Фебруар 26, 2013

,На истоку старe причe...'

Стварање уствари припада космологији. Наука говори од тренутка Великог праска до експлозија супернових као креирању свих елемената - ту су скувани сви елементи од чега су звезде, планете и живи свет.

Ми живимо у тзв. златном добу космологије. Једино што се не зна то је како је било 0.0000000000000000000000000000000001 секунде раније по Великом праску - тзв. Планкова ера.

Тај мехурић је био величине 0.0000000000000000000000000000000001 центиметара. Најмодернија теорија Великог праска јесте инфлаторна квантна космологија која каже да је космос набубрео можда и 10000000000000000000000000000000000000000000000000 пута за невероватно мали делић секунде.

Не знамо још ни то шта је тамна материја и тамна енергија који чине велику већину масе космоса. О антиматерији се нешто и спекулише.

Али на свему томе се још ради. Битно је да религија и наука оставе једно друго на миру.

grigorije22 · Март 7, 2013

Articles

Send This

Remembering Dr. Duane T. Gish, Creation's 'Bulldog'

A mixture of sorrow and thankfulness comes over the Institute for Creation Research family as we note the passing of Dr. Duane Gish on March 5, 2013. Dr. Gish has been a champion of creation at ICR for decades, and we will miss him.

Born in Kansas and educated at University of California, Los Angeles, he later received his Ph.D. at UC Berkeley. He joined the ICR faculty in 1970, after a fruitful career in biochemistry at the Upjohn Company in Michigan. Soon after the publication of The Genesis Flood in 1961, he joined with other creation-minded scientists to found the Creation Research Society in 1963 and served on their governing board until 1997. As his opportunities for creation ministry grew, he joined Dr. Henry Morris at the newly formed Institute for Creation Research. This was a true step of faith as he left a secure, well-paying position for a very uncertain future. But God blessed both his faith and his efforts.

At the time, there were no such ministries and no clear path to follow. Dr. Gish shouldered the daunting burden of speaking to any audience about the evidence for creation. He especially found his own ministry niche on the college campus, where evolution was thoroughly entrenched. His expertise equipped him to speak on origin of life subjects, enriched with his personal laboratory experiences. He had worked and published with recognized experts in the field, and his voluminous knowledge of the subject served him well.

In those early days, evolutionists were caught somewhat by surprise when a qualified speaker challenged their worldview, complete with a working knowledge of the relevant literature and research.

Soon the lectures turned into debate opportunities, and Dr. Gish rose to the occasion. Over the years, he participated in over 300 formal debates, and by all accounts he won them all. Soon spokespersons for evolution were publicly recommending that evolutionists not debate Duane Gish, because they would surely lose. He never enjoyed the confrontations, but he relished the chance to present creation's evidences.

The debates and campus lectures were always billed as a scientific—not religious—comparison of the evidence for and against evolution. His opponents many times tried to discredit him as a scientist by branding him as a Bible-believer. He never denied his Christianity, but scrupulously stuck to the scientific evidence, never bringing up the Bible. No doubt, audiences knew where he was coming from, and in the process of presenting truth unapologetically, he gave a good testimony. Josh McDowell claimed ICR's work was "the cutting edge of evangelism." Christian campus groups reported a great harvest of souls following the debates.

His lectures most often began with an explanation of the nature of science, and how any discussion of origins involved speculation about the unobserved past. He would then present a study of the record of life in the past as seen in the fossil record. He concluded with the laws of science, saying they precluded any self-transformation of organisms from simple to more complex forms. Depending on the time and interest, Dr. Gish would follow the lecture with sections on origin of life experiments or dinosaurs. Perhaps he shone the best during question and answer sessions, because his encyclopedic knowledge and winsome way often won over the most aloof audience and sometimes even disarmed his most avid opponents.

The subject of fossils proved the most valuable anti-evolution subject, and before long his debate lecture developed into a book, Evolution? The Fossils Say NO! Years later, after many printings and updates, the book was reissued as Evolution? The Fossils Still Say NO! This was a strong foundation on which the rest of creation thinking was built. He also authored other books, including A Creation Scientist Answers His Critics, Evidence Against Evolution, Dinosaurs: Those Terrible Lizards, and Dinosaurs by Design.

Even though evolutionists frequently mocked him openly, censured him, and tried to silence him, Dr. Gish always comported himself as a Christian gentleman. Sprinkling in good humor, he had a habit of winning the hearts of those in the audience. His arguments were logical, his documentation relevant, and his case more believable than that of his opponents, but it was perhaps his personal presentation that carried the day. In short, the audiences liked him. Through it all, creationism grew into a movement that has impact to this day.

Dr. Gish had an eternal impact, and the entire creation ministry will miss him, especially his ICR family. He leaves a wife, Lolly, four children by his deceased first wife (also named Lolly), nine grandchildren, three great-grandchildren, and hundreds of thousands of intellectual "children" who are advocates of biblical and scientific creation. He was not a large man, but stood as a giant in defense of scriptural authority. Well done, Dr. Duane Gish. Well done.

montezuma · Април 12, 2013

Articles

Send This
Remembering Dr. Duane T. Gish, Creation's 'Bulldog'
A mixture of sorrow and thankfulness comes over the Institute for Creation Research family as we note the passing of Dr. Duane Gish on March 5, 2013. Dr. Gish has been a champion of creation at ICR for decades, and we will miss him.

Born in Kansas and educated at University of California, Los Angeles, he later received his Ph.D. at UC Berkeley. He joined the ICR faculty in 1970, after a fruitful career in biochemistry at the Upjohn Company in Michigan. Soon after the publication of The Genesis Flood in 1961, he joined with other creation-minded scientists to found the Creation Research Society in 1963 and served on their governing board until 1997. As his opportunities for creation ministry grew, he joined Dr. Henry Morris at the newly formed Institute for Creation Research. This was a true step of faith as he left a secure, well-paying position for a very uncertain future. But God blessed both his faith and his efforts.

At the time, there were no such ministries and no clear path to follow. Dr. Gish shouldered the daunting burden of speaking to any audience about the evidence for creation. He especially found his own ministry niche on the college campus, where evolution was thoroughly entrenched. His expertise equipped him to speak on origin of life subjects, enriched with his personal laboratory experiences. He had worked and published with recognized experts in the field, and his voluminous knowledge of the subject served him well.

In those early days, evolutionists were caught somewhat by surprise when a qualified speaker challenged their worldview, complete with a working knowledge of the relevant literature and research.

Soon the lectures turned into debate opportunities, and Dr. Gish rose to the occasion. Over the years, he participated in over 300 formal debates, and by all accounts he won them all. Soon spokespersons for evolution were publicly recommending that evolutionists not debate Duane Gish, because they would surely lose. He never enjoyed the confrontations, but he relished the chance to present creation's evidences.

The debates and campus lectures were always billed as a scientific—not religious—comparison of the evidence for and against evolution. His opponents many times tried to discredit him as a scientist by branding him as a Bible-believer. He never denied his Christianity, but scrupulously stuck to the scientific evidence, never bringing up the Bible. No doubt, audiences knew where he was coming from, and in the process of presenting truth unapologetically, he gave a good testimony. Josh McDowell claimed ICR's work was "the cutting edge of evangelism." Christian campus groups reported a great harvest of souls following the debates.

His lectures most often began with an explanation of the nature of science, and how any discussion of origins involved speculation about the unobserved past. He would then present a study of the record of life in the past as seen in the fossil record. He concluded with the laws of science, saying they precluded any self-transformation of organisms from simple to more complex forms. Depending on the time and interest, Dr. Gish would follow the lecture with sections on origin of life experiments or dinosaurs. Perhaps he shone the best during question and answer sessions, because his encyclopedic knowledge and winsome way often won over the most aloof audience and sometimes even disarmed his most avid opponents.

The subject of fossils proved the most valuable anti-evolution subject, and before long his debate lecture developed into a book, Evolution? The Fossils Say NO! Years later, after many printings and updates, the book was reissued as Evolution? The Fossils Still Say NO! This was a strong foundation on which the rest of creation thinking was built. He also authored other books, including A Creation Scientist Answers His Critics, Evidence Against Evolution, Dinosaurs: Those Terrible Lizards, and Dinosaurs by Design.

Even though evolutionists frequently mocked him openly, censured him, and tried to silence him, Dr. Gish always comported himself as a Christian gentleman. Sprinkling in good humor, he had a habit of winning the hearts of those in the audience. His arguments were logical, his documentation relevant, and his case more believable than that of his opponents, but it was perhaps his personal presentation that carried the day. In short, the audiences liked him. Through it all, creationism grew into a movement that has impact to this day.

Dr. Gish had an eternal impact, and the entire creation ministry will miss him, especially his ICR family. He leaves a wife, Lolly, four children by his deceased first wife (also named Lolly), nine grandchildren, three great-grandchildren, and hundreds of thousands of intellectual "children" who are advocates of biblical and scientific creation. He was not a large man, but stood as a giant in defense of scriptural authority. Well done, Dr. Duane Gish. Well done.

http://en.wikipedia.org/wiki/Duane_Gish

Pa onda nesto o odgovorimana njegove "genijalne " tvrdnje.

Pa onda deo iz jednog od njegovih "naucnih" predavanja.

Ukoliko se ne drzimo onog cuvenog 'o pokojniku sve nejlepse'...onda stvari stoje ovako:

-ili je nestrucan

-ili je strucan a deeeebeeelooo laze

U svakom sjucaju je prevarant,jer tvrdi da se bioloska teorija evolucije bavi nastankom zivota...da ne komentarisem ostale nebuloze koje je izneo.

Tipicno za nekoga ko je bio kreacionisticka perjanica

PS:

Neozbiljan lik i to do bola.

grigorije22 · Април 25, 2013

Avocado · Април 25, 2013

Comments are disabled for this video.

Klasika...

grigorije22 · Април 26, 2013

Avocado evo ovde mozes da komentarises

Avocado · Април 26, 2013

Avocado evo ovde mozes da komentarises

Ne znam da li mi je smešniji Ian Juby ili gluposti u vezi sa Paluksijem... odavno prežvakana tema....

http://www.talkorigins.org/faqs/paluxy.html

grigorije22 · Мај 6, 2013

Пријави се

Подфорум "Стварање" на ЖРУ

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Avocado

Avocado

grigorije22

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај