Нилс Хенрик Дејвид Бор - 127 година од рођења

[Andre Williams]

Нилс Хенрик Дејвид Бор (дан.Niels Henrik David Bohr; 7. октобар1885 — 18. новембар1962) је дански физичар. Један је од најистакнутијих научника 20. века. Творац је савремене атомистике.

Завршио је универзитет и докторирао у Копенхагену, а затим је 1911. године отишао у Манчестер. Тамо је са Ернестом Радерфордом изучавао структуру атома. После пет година рада у Енглеској, враћа се у Копенхаген и постаје директор данског Института за теоријску физику. Године 1922. добио је Нобелову награду за физику. Потом је низ година изучавао нуклеарну физику, а од 1939. године посебно је проучавао уран.

Када су 1943. године Немци окупирали Данску, Бор је избегао у САД где је учествовао у истраживањима која су касније омогућила израду прве нуклеарне бомбе.

По завршетку Другог светског рата, Бор се вратио у Копенхаген где је изабран за председника Данске академије наука. Заузимао се за ограничење нуклеарног наоружања и забрану коришћења атомских бомби.

Из Википедије, слободне енциклопедије

[Andre Williams]

Гугл поводом 127 година од рођења Нилса Бора

[Justin Waters]

Бор је изјавио, да ко није шокиран квантном физиком тај је није сасвим добро разумио.

[Avocado]

Бор је изјавио, да ко није шокиран квантном физиком тај је није сасвим добро разумио.

Ajnštajn je bio protiv kvantne fizike jer nije mogao da se pomiri sa verovatnoćom na koju se ista oslanjala, odnosno, smatrao je da je univerzum elegantnije uređen, te je napisao:

"Bog ne baca kockice"...

na šta mu je Bor odgovorio:

"Ajnštajn ne bi trebalo da govori Bogu šta da radi sa svojim kockicama."

[Justin Waters]

Ajnštajn je bio protiv kvantne fizike jer nije mogao da se pomiri sa verovatnoćom na koju se ista oslanjala, odnosno, smatrao je da je univerzum elegantnije uređen, te je napisao:

"Bog ne baca kockice"...

na šta mu je Bor odgovorio:

"Ajnštajn ne bi trebalo da govori Bogu šta da radi sa svojim kockicama."

Те његове изјаве или нису добро пренесне или се погрешно тумаче, јер ево управо се на аукцији продаје писмо у коме износи тврдњу да су описи из Библије само часни, али дјетињасти прикази јеврејских легенди. Многи те његове ријечи са коцкицама узимају се за примјер кад се расправљају око тога јесу ли научници вјеровали у Бога или не. Па често се позову на њега и то што је рекао, па као ето једном таквом уму је било логично да јеу свемиру све лијепо посложено смисленим дизајном Бога.

Мада мислим да он када је поменуо Бога у тој реченици није мислио да у свемиру постоји детерминисан поредак због интервенције Бога, већ то је његово неко научно размишљање и очекивање било прије него се зашло у свијет квантне физике. Можда је он имао у себи оног старог детермнистичко-њутновског духа 19 вијека којег се тешко скидао.

[Avocado]

Те његове изјаве или нису добро пренесне или се погрешно тумаче, јер ево управо се на аукцији продаје писмо у коме износи тврдњу да су описи из Библије само часни, али дјетињасти прикази јеврејских легенди. Многи те његове ријечи са коцкицама узимају се за примјер кад се расправљају око тога јесу ли научници вјеровали у Бога или не. Па често се позову на њега и то што је рекао, па као ето једном таквом уму је било логично да јеу свемиру све лијепо посложено смисленим дизајном Бога.

Мада мислим да он када је поменуо Бога у тој реченици није мислио да у свемиру постоји детерминисан поредак због интервенције Бога, већ то је његово неко научно размишљање и очекивање било прије него се зашло у свијет квантне физике. Можда је он имао у себи оног старог детермнистичко-њутновског духа 19 вијека којег се тешко скидао.

Ajnštajn je verovao u nešto nalik Spinozinom Bogu... (ne verujem ni da je Bor smatrao da hrišćanski Bog sedi i baca kockice)... meni je ta razmena između njega i Bora interesantna upravo zato što je dobar odgovor kreacionistima... i zapravo ukazuje na to koliko je ideja da je Bog mogao da stvara samo na jedan određen način, zapravo nemaštovita i unižava ideju o Bogu, odnosno ukida mu svemogućnost...

[Justin Waters]

Ajnštajn je verovao u nešto nalik Spinozinom Bogu... (ne verujem ni da je Bor smatrao da hrišćanski Bog sedi i baca kockice)... meni je ta razmena između njega i Bora interesantna upravo zato što je dobar odgovor kreacionistima... i zapravo ukazuje na to koliko je ideja da je Bog mogao da stvara samo na jedan određen način, zapravo nemaštovita i unižava ideju o Bogu, odnosno ukida mu svemogućnost...

Мање више сви велики научници су вјеровали у таквог једног Бога. Што опет ништа не говори о томе какав Бог јесте, али свакако побија аргументе креационистима.

Квантни свијет је стварно шокантан. Оно што је откривено у свијету квантне физике, уздрмало је и дотадашње мејнстрим научнике, али квантни свијет сам је по себи изазов и за традиционално круте ставове Цркве по питању суштине природе, поријекла свега што постоји и односа Бога према свему томе итд...у хришћанском свијету од теолога и богослова још се нико озбиљно није дотакао свега што квантни свијет открива, нити какве то последице има по традиционално хришћанско учење о природи свијета. А како иде даље могло бити још шокантнијих открића.

Рецимо позната је чињеница да честице које изграђују све атоме, а атоми сву материју, могу да постоје на више мјеса у исто вријеме. То би повлачило за собом, да рецимо честице овог компјутера на коме куцам, такођер егзистирају на квантном нивоу на Х мјеста у истом времену, а да то што мени изгледа да постоји само тај један компјутер на коме куцам, као и ја сам један на коме куцам, а по Нилсу Бору то је посљедица обзервације која укида све остале могућности. Квантна физика према томе дозвољава постојање паралелних свјетова, а сам појам паралелног свијета, шокантан је и за саму науку, тек за хришћанство.

[Juan Valdez]

Малкице о том квантном мултиверзуму.

Kvantni (Everetov) multiverzum

Kvantna fizika, revolucionarna teorija mikrosveta razvijena u prvim decenijama 20. veka objasnila je ponašanje molekula, atoma i elementarnih čestica koje nije saglasno sa klasičnom Njutnovom fizikom, ali ni sa svim našim svakodnevnim iskustvom i intuicijom. Uprkos očiglednim uspesima ove teorije (bez koje bi i čitanje i pisanje ovog teksta, na primer, bili nemogući) i dalje traje dosta žustra debata oko toga šta ona zapravo znači.

Kvantna teorija specifikuje stanje nekog fizičkog sistema ne kroz klasične veličine, poput položaja i brzina čestice, već kroz matematički objekt nazvan talasna funkcija. Prema slavnoj Šredingerovoj jednačini, ovo stanje evoluira sa vremenom na način koji matematičari nazivaju

unitarnim, što grubo govoreći znači da se vektor koji označava talasnu funkciju rotira oko koordinatnog početka u jednom apstraktnom vektorskom prostoru nazvanom Hilbertovim prostorom. Iako se kvantna mehanika često opisuje kao slučajna i neodređena, talasna funkcija se menja na potpuno predvidljiv, deterministički način, baš kao i u klasičnoj fizici. Nema ničeg slučajnog ili neodređenog u vezi sa talasnom funkcijom.

Nezgodan trenutak je, međutim, kako povezati talasnu funkciju sa onim što posmatramo u eksperimentima. Mnoge sasvim legitimne talasne funkcije odgovaraju neintuitivnim i bizarnim situacijama – najpoznatiji primer je misaoni eksperiment sa Šredingerovom mačkom (Slika 7) gde nam talasna funkcija govori kako je mačka istovremeno i živa i mrtva u stanju koje fizičari nazivaju superpozicijom.

Nils Bor i njegovi učenici razvili su tokom 1920-tih i 30-tih godina ideju da se takve bizarnosti otklanjaju postuliranjem “kolapsa” talasne funkcije u neko definitivno klasično stanje kad god neko posmatra pojavu ili eksperiment. Ovo svakako pomaže da se objasne posmatranja (ko god posmatra, uvek će videti mačku ili kao živu ili kao mrtvu), ali istovremeno pretvara elegantnu, unitarnu, determinističku teoriju u ružnu, kabastu, neunitarnu, indeterminističku verziju. Ovo gledište (pojednostavljeno govoreći), dobilo je naziv “Kopenhagenška interpretacija” kvantne mehanike.

Tokom proteklih decenija pojavile su se mnoge alternative ovom gledištu (koje je i dalje, nažalost, dominantno u udžbenicima), a najveću popularnost je stekla ona koju je razvio 1957. godine prinstonski postdiplomac Hju Everet, koji je pokazao da je postuliranje kolapsa talasne funkcije zapravo nepotrebno. “Čista” kvantna teorija ne sadrži, zapravo nikakve kontradikcije, i mi treba da prihvatimo bizarni zaključak eksperimenta sa Šredingerovom mačkom! Iako kvantna teorija predviđa da se jedna klasična realnost zapravo cepa u superpozicije mnogo takvih realnosti, posmatrači subjektivno opažaju ovo cepanje samo kao malu slučajnost i neodređenost, sa verovatnoćama koje su u skladu sa onima iz starog postulata o kolapsu. Ova superpozicija klasičnih svetova predstavlja kvantni, ili Everetov, multiverzum.

“Kvantni kompjuter je jednak velikom broju klasičnih kompjutera koji istovremeno rade u paralelnim svetovima Everetovog multiverzuma”

Dejvid Dojč

Za razliku od Fridmanovog ili Lindeovog multiverzuma koji se nalaze bezmerno daleko, Everetov multiverzum je baš ovde, svuda oko nas. Šredingerova mačka je živa u jednom univerzumu, mrtva u drugom; to su dva majušna segmenta čitavog multiverzuma. Iz “ptičje perspektive”, neka inteligencija koja bi bila u stanju da sagleda materijalni svet “spolja” videla bi Everetov multiverzum kao neobično jednostavan: postoji samo jedna univerzalna talasna funkcija čitavog svemira, i ona evoluira glatko i deterministički – to je sve! Ona u sebi sadrži ogroman broj paralelnih klasičnih istorija, koje se stalno cepaju, ali i stapaju, kao i jedan broj potpuno kvantnih fenomena koji nemaju nikakav klasični opis.

Iz naše “žablje” perspektive, mi opažamo samo majušni delić ukupne realnosti (kao i kod drugih multiverzuma). Druge delove Everetovog multiverzuma (one u kojima smo napravili drugačije izbore, ili kod kojih je Šredingerova mačka u onom drugom stanju od ovog koje vidimo) ne vidimo zbog procesa koji se naziva dekoherencija – koji, pojednostavljeno, imitira kolaps talasne funkcije ali očuvava unitarnost i druge poželjne osobine.

Kadgod posmatrači imaju neki izbor, recimo “nastaviti sa čitanjem ovog teksta” ili “prekinuti čitanje ovog teksta”, kvantni efekti u mozgu posmatrača vode do superpozicije ishoda; iz ptičje perspektive, akt odluke čini da se osoba deli u višestruke kopije: kopiju koja nastavlja da čita i onu koja to ne čini. Iz žablje perspektive, međutim, svaki od ovih dvojnika je nesvestan drugih i opaža ovo grananje talasne funkcije kao malu neodređenost: izvesnu verovatnoću da će nastaviti sa čitanjem ili ne.

Everetov multiverzum proslavljen je i detaljno razrađen u popularnoj knjizi jednog od najvećih savremenih fizičara, oca kvantnih računara, Dejvida Dojča, “Tkanje stvarnosti” gde se susreće praktično na svakoj stranici (David Deutsch, The Fabric of Reality, Penguin Press, London, 1997). Funkcionisanje samih kvantnih računara, tih uzbudljivih teorijskih (za sada!) mašina koje su u stanju da u realnom vremenu rešavaju probleme poput faktorisanja velikih brojeva na proste činioce za koje bi svim kompjuterima sveta bile potrebne milijarde godina, najlakše se razume upravo kroz sliku ovog kvantnomehaničkog multiverzuma. Dojčovim rečima: kvantni kompjuter je jednak velikom broju klasičnih kompjutera koji istovremeno rade u paralelnim svetovima Everetovog multiverzuma!

Zanimljivo je pomenuti da bi univerzalna talasna funkcija, koja je za Evereta bila izvorište ideje o multiverzumu, odgovarala pojmu

arupyadhatu iz budističke filozofije, kojim se označava nad-domen koji sadrži sve svetove, dok je sam nepromenljiv, nasuprot čulno dostupnom domenu (“univerzumu”) koji Budisti nazivaju kamadhatu, i čija je najznačajnija osobina fizička promenljivost u vremenu. Nije nemoguće da je ova koncepcija uticala na Majkla Murkoka, oca termina “multiverzum”, preko Rudolfa Štajnera, velikog poznavaoca orijentalnih filozofskih tradicija.

M.Ć.

[Branka62]