Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Данче*]

Како реаговати на увреде

Један човек је јавно вређао једног мудраца: – Ти си безбожник! Ти си пијаница! Лопов!

Он се као одговор тим увредама само насмешио.

Један кицош обучен у најбоље одело посматрао је ту сцену па му рече: – Како можете толерисати тако нешто? Зар вас не боле те његове речи?

Он се поново насмешио и рече: – Идемо код мене, желим да вам дарујем нешто.

Кицош га је пратио до прашњаве дрвне собе. Мудри човек је упалио светло и почео да претура по ормару, где је пронашао потпуно безвредан дроњави капут. Он га баци на кицоша и каза му: – Пробајте, то ће вам сигурно одговарати.

Кицош је узео капут, погледао у њега и огорчено рекао: – Шта ће ми ове прљаве крпе? Ја сам добро обучен, ви сте сигурно луди! – И бацио му капут назад.

– Видиш, – мудрац рече, – ви не желите да прихватите ове прљаве крпе. Слично томе, ја нисам желео да прихватим те прљаве речи које је човек упутио мени.

преко Како реаговати на увреде

[ivanaika]

Дан одмарања пред лицем Господњим

(На лицу дечака, који је стајао крај прозора, јасно се видело да су га бриге мориле. На другом крају оставе, његов отац је био заокупљен премештањем ствари.)

Дечак: Оче, зар се мора недељом ићи у цркву?

Отац: Наравно.

Дечак: А зашто? Зар то није дан као и сваки други?

Отац: Хвала Богу да није! Кад би се, иначе, одморили?

Дечак: Па, ето,… у понедељак, рецимо…

Отац: Ма, што ти то питаш? Каквим си то мислима оптеретио ту твоју малу главу, па се размећеш питањима?

Дечак: Право да ти кажем, размишљам о сену које нисмо стигли да покупимо, јер нас је претекло звоно за вечерње. А чини се да ће киша, па све мислим – покиснуће.

Отац: (прилази сину и милује га)… То је, значи! Него, хајде да ми лепо седнемо и да у миру, као људи, разговарамо… (седају)… Тако! Видиш, сине, није на нама да бринемо о томе, хоће ли бити кише или не. Бог једини зна да ли је она потребна или није.

Дечак: Да, оче, али бојим се да ће сено пропасти, ако покисне.

Отац: Зар у Бога може нешто да пропадне? Никад! Чак и да се деси да падне киша и сено покисне, то неће бити узалуд. Такво би искушење Господ попустио на нас или због наших грехова, или због оних, који од ње зависе, или да би нас нечем поучио, може–бити, наградио, или, пак, из Њему знаних разлога.

Дечак: Не разумем…

Отац: Ти знаш да не живи човек сам на земљи, је ли тако?

Дечак: Знам. Има и животиња, и риба, и птица, дрвећа и цвећа…

Отац: Тачно. А Бог се брине о свима. И, што је најбитније, код Њега нема, као код људи, двојаких мера. Он свима мери једнако према моћи коју им даје. Не сме ништа да штрчи! Он гледа да све поравна.

Дечак: А како?

Отац: Једноставно; онако како нас учи Свето Писмо: каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити. Ако ми дајемо и Он ће нама давати; ако ми закидамо и Он ће нама да закине.

Дечак: Тако ради и твој шеф на послу.

Отац: Управо тако – слично као на послу. Сећаш се, кад је оно пре некако била велика немаштина, а Бог дао те је жито обилно родило, само држава није имала новца да га откупи?

Дечак: Да, сећам се. Шта с тим?!

Отац: А сећаш се како су неки људи радије бацали жито да стока једе, него ли њихови ближњи.

Дечак: Да – да! А следеће године си ми, док смо се возили, шапћући показивао на неке њиве таквих људи, како их је град потукао.

Отац: Лепо, лепо… Добро је знати да ме понекад и чујеш. А памтиш ли кад смо се исто тако некуд возили, па смо поред пута загледали у сојина поља?

Дечак: Памтим и то и шта си ми тада рекао.

Отац: Да чујем…

Дечак: Рекао си: „Није ли, сине, право чудо, да једно исто сунце различито греје?” Онда си ми скренуо пажњу на њиве, које су, иако стојећи једне крај других, различито изгледале; неке су биле прошаране, друге, опет, зелене, а било је и жутих.

Отац: Браво, памети татина!

Дечак: Само мени и даље није јасно која је сврха недеље у свему томе?!

Отац: Погледај: сасвим је просто! Ако Бог служи нама, и ми смо дужни да служимо њему. Он је наш једини добротвор. А, будући да се Васкрс збио у недељу, то јој је донело титулу Дана Господњег.

Дечак: (забринуто)… Оче, питао бих те нешто, али не знам да ли смем?

Отац: Кажи, сине.

Дечак: Како је „добро”: киша која ствара плесањ, град који потуче њиву, сунце које или неће да греје, или пржи?

Отац: Исто онако као када ја тебе укорим. После тога ти одмах процветаш. А Господ ниједног тренутка не престаје да брине о васпитању непослушне деце Своје. Он вазда премишља о нашем спасењу, чак и онда када се ми уморимо.

Дечак: И онда идемо у цркву да се одморимо и подсетимо на Њега.

Отац: Тако је!

Дечак: А шта бива са онима који не дођу?

Отац: Ех, да… Данас има пуно таквих који не долазе. Заборав је узео маха и многи лутају и нешто траже, а не знају ни шта, ни где да то нађу.

Дечак: Хоће ли и њих Бога да учи?

Отац: Хоће… наравно. Да би се сви поправили до дана коначне исплате.

Дечак: А воли ли Бога и кад нас туче?

Отац: Аха, јер из љубави бива, да се не обрукамо пред Њим.

Дечак: Како?

Отац: Ако не научимо да се по Њему равнамо, онда ћемо се на Његовом Суду голи наћи, будући да ће сва наша добра још на земљи бити истрошена. Међутим, ако се поучимо Његовим примером, тада ћемо и овде бити намирени и тамо ће нам се бројати плата по дугу кога ће претећи. Благо оном ко је дочека!

Дечак: Па шта чекамо? Треба ујутру поранити за цркву – плата нас чека!

Отац: (сам са собом) Бог даје; Бог узима; нека је благословено име Господње…

https://www.facebook.com/pages/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86/1611657899060120

[Данче*]

ЗА СВЕ ТАТЕ
Кад је Сведобри Господ стварао оца... узео је висок калуп. На то му анђео, стојећи у близини, рече:
- Какав је то отац? Ако ћеш стварати децу која ће бити тако близу земље, због чега оца уздижеш тако високо? Он неће бити у стању да игра са њим кликера без клечања, нити да га ушушка пре спавања без савијања, али ни да га пољуби уколико није погнут.
Господ одговори уз осмех:
- Да, али ако би био величине детета, на кога би се оно имало угледати?
Када му је Господ направио руке, оне су биле велике и снажне. Анђео, негодујући, тужно одмахиваше главом, говорећи:
- Јеси ли сигуран да знаш шта радиш? Велике руке су незграпне. Оне не могу свладати зихернадлу, малу дугмад, гумицу за косу, нити извадити трн што се зарије у прст са бејзбол палице.
Још једном се Господ осмехну, зборећи:
- Знам и таман су толико велике да у њих може да стане све оно што један мали дечак испразни из свог џепа до краја дана, а опет довољно мале да могу да обгрле дечије лице.
Затим је Бог дуго вајао, правећи му танке ноге и широка рамена. Анђео умало није пресвиснуо од шока.
- Уистину, недеља је на измаку – приговарао је. Да ли си приметио да он нема крило! Како ће држати дете близу себе, а да му оно не заврши између ногу?
Насмеја се Господ и рече:
- Мајка треба да има крило. Отац мора да има снажна рамена како би могао да вуче санке, одржава равнотежу док учи дете да вози бицикл, као и да се на њима одмара поспана главица, кад се из циркуса враћају кући.
Господ је био на половини посла, правећи два огромна стопала, дотад невиђена, да их анђео ни са једним другим није могао упоредити.
- То није у реду. Да ли заиста мислиш да ће се ови велики табани подићи из кревета раном зором кад беба заплаче? Или ће успети да на рођенданској забави прођу, а да не поруше бар троје гостију?
Још једном се Бог насмеја, потврђујући:
- Задовољиће, видећеш. Пружаће подршку малом детету које жели јахати на коњским тркама, или ће преплашити миша у летњој колиби, а саме ципеле ће постати велики изазов који ће требати попунити.
Господ је радио до дубоко у ноћ, стављајући у њега мало речи, али са призвуком постојаности, ауторитативан глас и очи којима ништа неће промаћи, уз неизоставну смиреност и трпељивост. Најпосле, кад би већ при крају, досети се још нечег, па му угради сузе. Затим се окрену према анђелу, упитавши:
- Јеси ли сада уверен да он може волети исто колико и мајка?
Анђео више не рече ни реч.

 

https://scontent-a-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/v/t1.0-9/10891876_901409876545671_3698145625823742538_n.jpg?oh=ae76bff8e5d4583ea3262b05413bd135&oe=5523BB6C

 

[Снежана]

Божићна ружа

У Божићној ноћи са пастирима је седео дечак, сироче, из Витлејема. Радио је по кућама у Витлејему, носио дрва, чистио штале само за парче хлеба. Често је гладан чекао вече, када пастири своја стада враћају у близину градских бедема. Грејао се поред њихове ватре. Пастири су му давали млека и делили са њим своју оскудну храну.
Кад су се отворила небеса и чете анђела слетеле на земљу певајуђи, јављајући радосну вест, пастири су са даровима пожурили у пећину. Сиротан баш ништа није имао, а није могао да иде празних руку. Досетио се, па је од крпице коју је исцепао са кошуље, на гранчици начинио малу белу ружу.
Потрчао је за пастирима. У пећини је седела Пресвета Богородица са Богомладенцом. Анћели су певали: "Слава на висини Богу..." све је обасјавала нека чудесна светлост са неба, а Богомладенац је насмејано гледао на пастире и њихове дарове. Сироти дечак је пришао јаслама и сав устрептао од неког миља и среће прошапутао:
"Ево Боже цветић".
Затим је спустио цветић покрај Христа Спаситеља. Застидео се и брзо пошао ка излазу пећине. Али није могао да изађе, а да још једном не види ”Најлепшег од свих Синова земаљских”.
Окренуо се. Богомладенац Христос је гледао у њега смешећи се. Маленом ручицом је додирнуо цветић од крпица и тај се цветић претворио у прелепу белу ружу опојног мириса.
Дечак се вратио, клекао крај јасала и пољубио Христу Богомладенцу ручицу, плачући од радости.
А бела, мирисна Божићна ружа се и данас расцветава у Витлејему, тачно на дан Рођења Христовог.
Извор: Епархија ваљевска

 

 

 

 

 

 

 

[Данче*]

Једна Божићна прича

 

У неком руском граду, после бденија уочи Божића, владика је изашао у припрату храма да по обичају тог времена дарује сиротињу. Сви су од преосвећеног добили обилну помоћ, само за једног од њих није било ничега. Владика није желео да отпусти старца без дара на тако велики дан и позвао га је у своју резиденцију.

Увео је сиромашка у своје одаје, угостио и сервирао му чај. Владика је слушао старог човека, но током разговора закључио је да и он и није неки прост човек, како му се учинило због свог сиромаштва. Да, тако је и било: овај човек је био некад имућни трговац који је осиромашио и спао на просјачки штап.

„Сећам се, владико свети, једне предбожићне ноћи“, рекао је старац. Владика се заинтересовао. „То је било давно, ишао сам на санкама у један далеки град. Ноћ је била хладна, тамна, мећава се управо смирила. Куда погледаш, снег и равница. Около бескрајна тишина, нарушена само звоном прапораца и шкрипом снега под санкама… Одједном, видим ја нешто црно на снегу. Кочијаш ме је убедио да ми се не причињава. Шта то може бити у пољу, усред ноћи, звер или човек? Заповедио сам да станемо и изашао да погледам. То је био дечак, лежао је потрбушке, покривши главу рукама. Није давао знаке живота, очигледно се смрзао.

Узевши га код себе у санке, почео сам да му трљам лице и руке, замотавајући га у моју медвеђу будну. И оживео је, рођени мој. Рекао ми је да је богослов, да је кренуо да са родитељима прослави Божић. Отац му је био свештеник у селу, 50 врста од града. Пошао је пешице уздајући се у своју младост. Стигла га је мећава и он је залутао. Посустао је, промрзао, приспавало му се. И тако би се смрзао, али Бог то није допустио. Одвезао сам га кући и рекао родитељима: Примите вашег сина живог! Како ли су ме благосиљали, како захваљивали! Где ли је сад тај малишан? Шта ли се збило са њим?“

Архијереј је пажљиво слушао причу старца, ничим не одајући узбуђење, само је рука брже пребирала бројанице. Кад се прича завршила, владика је устао, пришао иконама и почео да се моли. А затим, окренувши се старцу, рече: „Ја сам био тај дечак, богослов, кога си спасао. Нека је благословен Бог! А шта се десило с њим? Видиш и сам, Господ ме је удостојио архијерејског чина. А ти си тај, који ме је спасао. Буди благословен!“

И преосвећени и сиромашак су пали на колена пред иконом Рођења Христова и један пред другим. Владика се побринуо за сиромашног старца и као што га је он некад загрејао својом бундом у хладну зимску ноћ, тако га је владика сад загрејао топлотом своје љубави и бриге, и живео је старац код њега док није пошао у крило Аврамово, где се нашао заједно са праведним Лазаром.

 

[Данче*]

ДВА АНЂЕЛА

Два путујућа анђела зауставила су се код богате породице, да преноће.Породица није била љубазна и није удовољила њиховој жељи да преспавају у соби за госте. Уместо у собу за госте, сместили су их у малу собу у хладном подруму.
Када су припремили кревете за спавање, старији је анђео приметио рупу у зиду и поправио је. Тада га је млађи анђео упитао зашто је поправио рупу. Старији анђео је одговорио: "Ствари нису увек такве каквима се чине".
Следеће ноћи анђели су дошли у врло сиромашну кућу. Љубазан домаћин и његова жена су са њима поделили своју вечеру и дозволили им да преспавају у њиховом кревету, да би се добро наспавали и одморили.
Када се сунце пробудило следећег јутра, анђели су затекли домаћина и његову жену у сузама. Њихова једина крава, чије је млеко било њихов једини извор прихода, лежала је мртва на њиви.
Млађи је анђео био истински бесан и питао старијег анђела како је могао то дозволити:
"Први домаћин је имао све, а ти си му ипак помогао.

Други домаћин има врло мало и упркос томе нас је љубазно примио, нахранио и чак дозволио да преспавамо у његовом кревету, а ти си дозволио да његова једина крава угине".

Други анђео је опет одговорио:

"Ствари нису увек такве каквима се чине. Када смо били у хладном подруму, приметио сам да је у оној рупи у зиду било злато.
Пошто је домаћин био врло похлепан и није био вољан делити своје богаство, поправио сам рупу зато да више не може наћи то злато.
Прошле ноћи, када смо спавали у домаћиновом кревету, анђео смрти је дошао по његову жену. Дао сам му краву уместо ње.
"Ствари нису увек такве каквима се чине". Понекад се деси тачно то, када се ствари не одвијају тако, као што би морале.

Једино је потребно веровати у то, да је сваки такав догађај твоја предност.Временом ћеш сазнати... Неки људи брзо дођу у наш живот и брзо оду из њега.Неки људи нам постану пријатељи и дуго остану у нашем животу.Оставе лепе трагове у нашим срцима.И никада више нисмо исти као што смо пре били, јер смо упознали доброг пријатеља.
Јуче је прошлост.
Сутра је загонетка.
Данас је поклон!

[JESSY]

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

[Данче*]

ДЕЧАК КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО СПАСИТЕЉА

Живео једном један обућар. Остао је удовац, али је имао малог сина. И гле, уочи празника Христовог Рођења дечак рече свом оцу:
„Данас ће нам Спаситељ доћи у госте.“
„Ма хајде,“ није поверовао обућар.
„Ево, видећеш, доћи ће. Лично ми је то рекао у сну.“
Дечак чека драгог госта, гледа кроз прозор, а нема никог. И одједном види – у дворишту, напољу, двојица дечака туку једног дечачића, а овај се чак ни не супротставља. Истрчао је обућарев син напоље, растерао је нападаче, а претученог дечака је довео у кући. Отац и он су га нахранили, умили, очешљали, и тада је обућарев син рекао:
„Оче, имам два пара чизама, а мом новом другу прсти испадају из обуће. Хајде да му дам своје ваљане чизме, јер је напољу ужасно хладно. Осим тога, данас је празник!“
„Нека буде по твом,“ сложио се отац.
Дечачићу дадоше ваљане чизме и он је радостан, озарен, кренуо кући.
Прошло је неко време, а обућарев синчић никако не одлази од прозора, чека Спаситеља да дође у госте. Пролази просјак поред куће, моли:
„Добри људи! Сутра је Божић, а три дана ништа нисам окусио, дајте ми да једем Христа ради!“
Отац и он су нахранили и напојили старца, отишао је од њих радостан.
А дечак је стално чекао Христа, већ је почео да се брине. Наступила је ноћ, напољу су се упалили фењери, дувала је мећава. И одједном обућарев син повика:
„Јаој, татице! Нека жена стоји покрај стуба и то с малим дететом. Види како им је хладно, сиромасима!“
Обућарев син је истрачао напоље, довео је жену и дете у кућу. Нахранили су их, напојили и дечак рече:
„Како ће да иду на мраз? Тата, нека преноће код нас.“
„Па где ће код нас да преноће?“ пита обућар.
„Ево где: ти ћеш на кауч, ја ћу на сандук, а они ће на нашем кревету.“
„Па добро, нека буде тако.“
На крају су сви легли да спавају. И дечак сања да код њега напокон долази Спаситељ и нежно му каже:
„Чедо Моје мило! Буди срећан целог свог живота.“
„Господе, а ја сам Те дању очекивао,“ зачуди се дечак.
А Господ каже:
„Па, долазио сам код тебе три пута, драги Мој. И три пута си Ме примио. И то тако да се лепше не може ни замислити.“
„Господе нисам знао. Али кад?“
„Ниси знао, али си Ме свеједно примио. Први пут ниси спасио дечака из руку дечараца-хулигана, већ си Мене спасио. Некада сам од злих људи примио пљување и ране, слично као овај дечак… Хвала ти, рођени Мој.“
„Господе, а кад си други пут долазио код мене? Цео дан сам гледао кроз прозор,“ пита обућарев син.
„А други пут – уопште није просјак, већ сам Ја долазио код тебе на трпезу. Ти и отац сте јели само корице, а Мени сте дали празнични колач.“
„А трећи пут, Господе? Можда бих Те макар трећи пут препознао?“
„А трећи пут сам чак ноћио код тебе са Својом Мајком.“ „Како то?“
„Као кад смо морали да бежимо у Египат од Ирода. Тако си ти и Моју Мајку код стуба, као у египатској пустињи нашао и пустио си нас под свој кров. Буди срећан, рођени мој, заувек!“
Дечак се пробудио ујутру и прво је упитао:
„А где су жена и дете?“
Гледа – а у кући нема више никог. Ваљане чизме које је јуче поклонио дечаку поново се налазе у углу, на столу је нетакнут празнични колач.
А на срцу му је неизрецива радост, какве никад није било.

[Maslacak_]

Један човјек се увијек молио Богу, да га не оставља на земном путу, и као што је Господ некада пратио своје ученике на путу за Емаус (Лк. 24, 13-32), да тако и њега прати на путу његовог живота. И на крају свог живота имао је овако виђење:

Видио је себе како иде пјешчаном обалом океана. Окренувши се, видио је трагове својих стопа на меком пјеску како иду далеко уназад, то је био пут његовог протеклог живота. И поред трагова својих стопа налазили су се и трагови још једног пара стопа, које су се дубоко урезале у пјесак, као да свједоче о тежини пута у то вријеме. И сјетио се тада човјек, шта је тада било, када су у његовом животу били посебно тешки тренутци и када је живот изгледао преко сваке мјере тежак и мучан. И тај човјек је са прекором рекао Господу: 

"Ето видиш, Господе, у тешка времена мог живота, Ти ниси ишао са мном; видиш ли трагове само једног пара стопа; ја сам тада ишао сам кроз живот, и по томе колико су се моји трагови урезали у земљу, видиш да ми је тада било веома тешко да идем."

Али, Госопод му одговори: "Сине мој, ти гријешиш, ти заиста видиш само трагове једног пара стопа у оно вријеме твог живот, кога се сјећаш као најтежег. Али то нису трагови твојих стопа, већ МОЈИХ. Зато што сам те у тешка времена твог живота узимао на своје руке и носио. Тако, сине мој, то нису твоји трагови, већ моји." 

Из книжице "Како да проведем дан хришћански" Јеромонах Симеон, Манастир Рукумија

 

Ако је већ неко окачио ову причу, извињавам се, нисам све прочитала  

[Rainmaker]

Мolitva koja živote spasava

Došao mladić kod duhovnika sa pitanjem: "Zašto mi se dešavaju loše stvari u životu?" Duhovnik se zamisli pa mu beše žao mladića pa mu reče: "Dođi sutra dete da se pomolim noćas Bogu za tebe".

Kada je sutra dan on došao strac ga već dočeka na vratima: "Slušaj me ovako sine; Prvi put kad ti se desila nezgoda, kada je tvoj drug nastradao, ti si preživeo. Za to trebaš zahvali moltvama tvoje majke. Drugi put kad si upao u reku sa prijateljeima .Oboje su se udavili tebe su pronašli. I za to zahvali svojoj pobožnoj baki koja je celi život postila i išla u crkvu. Treći put si zaspao sa upaljenom grejalicom koja je zahvatila krevet. Verujem da se ni sam ne sećaš ko te je probudio iz sna. Za to moraš zahvaliti tvom poštenom ocu koji je radio celi život i sa smirenjem podnosio svaku nevolju zbog tebe. Sećaš se ono kad si za sekund izbegao stablo dok si sekao drva. Jedna starica kojoj si stalno unosio drva dok je bila živa, suzama ti je zahvaljivala i hvalila Boga zbog tebe". Starac htede da nastavi dalje ali ga mladić vidno uplašen i iznenađen upita: "A, odkud vi to sve znate?"

"Rekao mi Onaj koji sve zna" - odgovori starac. "Dobra dela ljubavi i molitve sve u večnosti stoje; idi i ti sine pa učini nešto za buduće tvoje. I dok naiđu teška vremena i hladan vetar nevolje u budućnosti počne da duva, šapat tvoje tople molitve u hladnim danima decu će da ti čuva.

[Rainmaker]

PISMO RODITELjA

Drago dete,

sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom i pokušaj me razumeti…Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv…Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila…I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me….Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san…Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu…Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me gledati s’ podsmehom na licu…Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom… ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati…Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s’ tobom i da me znaš slušati…Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem…. Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne.. Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake…I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti…Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života…Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu…Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s’ ljubavlju i strpljivošću. Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.

Volim te,

Tvoj roditelj.

[JESSY]

Postoji priča o grupi ljudi koji su živjeli na ostrvu na Atlantskom okeanu. Zbog snažnih morskih struja, putovanje ovim dijelom mora je bilo veoma opasno. Mnogi brodovi su se nasukali i mnogi životi su bili izgubljeni. Zbog toga je grupa volontera odlučila da krene u posao spasavanja života. Udružili su se u organizaciju koja se zvala „Spasioci“. Duž čitave obale postavili su male kolibice iz kojih su volonteri danonoćno posmatrali more. Kad god bi se neki brod nasukao, volonteri bi se brzo skupili i rizikovali svoje živote da bi spasili davljenike koje nikad u životu nisu vidjeli.

Ali stvari su se promjenile. Vremenom je vojska preuzela obalsku stražu. U početku su vojnici i volonteri zajedno spašavali brodolomnike ali je vremenom preovladalo mišljenje da bi profesionalci to trebali da rade.

Volonteri su prestali da stražare u malim kolibicama. Prestali su da posmatraju brodove u opasnosti. Prestali su da šalju timove koji bi spašavali brodolomce.

Ipak, jedna čudna stvar se dogodila. „Spasioci“ nisu mogli da se rasformiraju. Njihovo udruženje postoji i danas. S vremena na vrijeme, članovi se sastanu da bi imali zajedničku večeru. Uživaju u zajedničkom druženju. Jedino što više nisu u poslu spašavanja.

Ti i ja smo smo stvoreni da budemo u poslu spasavanja života. Mi to često ne vidimo, jer smo preokupirani sobom. Ali ljudi oko nas svakog dana imaju male mini-brodolome. Prijatelj koji je dobio otkaz na poslu; dijete koje koje ima problema u školi,

prijateljica koja se svadja sa svojim mužem i razočarana je u brak; kolega koji je izgubio novac na kocki; školska drugarica koja je ostala trudna.

I najčesći konopac za spasavanje koji možemo da ponudimo su naše riječi. Svaka riječ koju izgovorimo ima snagu da ili da malo života i snage ljudima ili da uništi duh i snagu. Mi imamo mogućnost da ponudimo brodolomnicima prihvatanje, ljubav i nadu. Ali isto tako imamo mogućnost da ponudimo kritiku, osudu i odbacivanje.

 

http://www.traganja.com/bloger/prave-vrijednost/153-spusti-svoj-kamen-

[ivanaika]

Адвокат на испиту

 

Један младић затражи од оца да му купи аутомобил како би се возао са својим пријатељима. Отац му рече:

- У реду, купићу ти аутомобил, али под три услова:

1. Да се бациш на учење и стекнеш диплому Правног факултета, коју су твоји другови већ одавно стекли;

2. Да скинеш минђушу, и

3. Да ошишаш косу.

 

После шест месеци упорног учења младић је стекао диплому и пун самоуверења приђе свом оцу.

- Оче, дошао је час да ми купиш аутомобил! Диплому сам стекао, као што видиш а и минђушу сам скинуо!

Отац одговори:

- Да, заиста, изненадио си ме! Стекао си диплому у рекордном времену и скинуо си минђушу која ме је јако узнемиравала, али, као што видим, још једино ниси ошишао косу!

Но млади адвокат је већ имао спремљен одговор.

- Да, оче, али као што веома добро знаш, јер си ревносан Хришћанин, те дане своје проводиш у Цркви, и Исус, Који је ишао са својим ученицима по Галилеји, Капернауму и Јерусалиму, имао је дугачку косу!!!

А отац ће на то:

- Право кажеш, само што су Он и његови ученици ишли пешке...

https://www.facebook.com/pages/%D0%91%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86/1611657899060120

[Снежана]

СРНА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ

 

Крај потока сам, чије обале реси плаво цвеће. А поток је од мојих суза. Ранише ме људи у срце, и место крви потекоше сузе. Нежна небеса, ево вам казујем своју тајну: место крви у срцу имам сузе. У томе је мој живот, у томе моја тајна. Зато плачем за све тужне, за све недужне, за све понижене, за све увређене, за све гладне, за све беспризорне, за све уцвељене, за све намучене, за све ојађене. Моје мисли се од туге брзо загрцну и претворе у осећања, а осећања се излију у сузе. Да, осећања су ми бескрајна, и сузе безбројне. И готово свако моје осећање тугује и плаче, јер чим крене из мене у свет око мене, наиђе на понеку грубост људску. О, има ли грубљег и суровијег бића од човека?
Ава Јустин Поповић

[JESSY]

Живео једном један сељак који је све време мислио да би било много боље кад би он сам
одређивао време.
Бог је видео његове мисли и рекао му је:
„Пошто мислиш да боље знаш кад је какво време потребно, овог лета сам управљај
временом.“
Сељак се јако обрадовао и одмах је пожелео сунчано време. Кад се земља осушила,
пожелео је да ноћу пада киша. Жито је расло на пољима као никад раније. Сви унаоколо су били
радосни гледајући невиђено велико класје.
Ујесен, кад је поље пожутело, сељак је почео да скупља летину. Међутим, његово
разочарење је било велико: показало се да је све класје празно! Пожњео је само сламу.
И опет је сељак почео да се жали Богу због тога што је летина никаква.
„Али, наручивао си време по свом нахођењу,“ одговорио је Творац.
„Слао сам наизменично час кишу, час сунце,“ почео је да објашњава сељак. „Све сам
учинио како треба. Не схватам зашто је класје празно?“
„А на ветар си заборавио? Због тога ти ништа није пошло за руком. Ветар је потребан да
преноси прах с једног класја на други. Тада се жито оплођује и летина бива добра.“
Сељак се постидао и помислио је: „Не, боље је да Господ Сам управља временом. Својом
„мудрошћу“ можемо да направимо само збрку у природи.