Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Тавита]

Наши стари родитељи

Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих.

Али једног дана, остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци.

Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.

Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку.

(Колико такве деце постоји данас у нашем друштву која напуштају своје родитеље, остављајући их да умру од глади. Много је таквих примера, где су родитељи жртве небрижне деце своје. А несрећа је што се сете својих родитеља само кад ови затворе очи.

Тада долазе као орлови да уграбе од очинске имовине шта је преостало.

Тада се сећају да су деца својих родитеља.)

[Тавита]

Кутијица са бригама

Као мала била сам превише осећајна и увек спремна да поверујем како ме други исмејавају. Да би се излечила од те слабости, бака ми је дала једну лепу кутијицу, коју је назвала «Кутијица с бригама».

- Сваки пут кад допаднеш брига - објаснила ми је, - или осетиш неку тежину у срцу, напиши своју бригу на један папирић и стави га у кутију.

Једног дана смо отворили «Кутијицу с бригама» и читали папириће с великом озбиљношћу: « Марија ми није рекла добар дан, сигурно је помислила нешто ружно о мени. Катарина ме није приметила, вероватно ме не воли. Димитра ми није честитала Имендан, сигурно је равнодушна према мени... «

На крају сам се почела смејати. Све ми се то учинило празно и небитно.

Године су прошле, али сам кутијицу задржала. Кад наиђе какав тренутак кризе, настојим да сагледам ствари онаквим какве јесу и цео монолог завршим смејући се.

Та моја горчина је свакако за «Кутијицу с бригама». То је брига коју сам увећала, којој сам допустила да ме окружи и да шири нерасположење по целој кући.

И друга моја брига је за кутијицу, јер потиче од безумних, неприземљених мојих прохтева, којима допуштам да гуше моју радост, тако да ни моја деца, ни супруг, кад ме виде, не налазе преко потребни подстрек.

И још једна моја брига је за кутијицу, која настаје услед мог брундајућег расположења, и која ме осамљује, па остајем слепа за потребе оних око мене, што вапе за мојом помоћи, само кад бих нашла времена да се осврнем.

Откуда у нама таква склоност према смешним бригама, које помрачују наша лица и доносе немир у наше домове?

Помислимо ли икад како наше ненасмешено лице умара наше укућане?

Појмимо ли уопште да наша намраченост тера наше вољене из њихове луке?

И кад покажемо једно такво лице, меланхолично и осорно, мајчинско и супружничко, тада... Боже мој!

И још нешто? Што не гледамо на наше бриге микроскопом вере? Да! Микроскопом вере, и тада ћемо добити прегршт одговора, и моћи ћемо се смејати и славити.

Шта кажете? Да начинимо и ми једну кутијицу за наше бриге? И ко зна? Можда се и нама неке учине испразне а неке смешне,

неке безначајне,

неке недостојне речи,

те да поново повратимо радост у наш живот и да вратимо осмех на лица наших вољених.

Шта кажете?

Заиста, није ли вредно труда?

[Тавита]

Из грчког часописа "Лидија", бр. 273, 1995.гoдине

[Тавита]

Перје на вјетру

Једна млада жена је једног дана рекла нешто чиме је увредила своју најбољу пријатељицу. И, зажаливши у тренутку, осетила је спремност да учини било шта само да повуче своје речи назад. Изрекла их је импулсивно, у моменту непажње, ни не промисливши унапред какав би учинак могле произвести.

У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, упитала ју је за савет. Стара мудра жена слушала је стрпљиво, трудећи се да одреди њену искреност и у њој спремност да исправи учињено.

Старица је рекла:

- Мораш учинити две ствари, да би могла исправити ствар. Једна од њих је изузетно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја и у сваком од њих начини мале рупе. Затим, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перо. Када завршиш са тим, врати се опет мени и рећи ћу ти која је друга ствар.

Млада жена се вратила кући, да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући с прага на праг. Прсти су јој се смрзнули, јер је ветар био много оштар. Међутим, она је неуморно ишла даље тамним улицама...

Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе жене. Била је исцрпљена, али је осећала извесно олакшање, надајући се да ће њен труд бити награђен.

- Моји јастуци су празни. Остављала сам испред сваког кућног прага по једно перо.

- Сада – рече јој старица, - иди назад и врати пера у јастуке, тако да све буде као и раније.

Млада жена је погледа с неверицом.

- Та... ти знаш да је то немогуће! Ветар је засигурно одувао перје са прагова! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.

- Истину збориш – рече јој старица. Никад не заборави: свака твоја реч је попут пера у ваздуху. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен, неће вратити речи у твоја уста. Увек мотри на себе док изабираш речи и пази на њих кад си у друштву оних које волиш.

[Тавита]

Отац и син

Отац и син

И те је вечери један отац дошао касно кући и много уморан. Када је стигао, угледао је свога сина како га чека сам на вратима.

- Оче – рече дечко, - кажи ми колико зарађујеш на сат?

Отац је био изненађен.

- А зашто ти мени постављаш такво питање?

- Реци ми, тата – мољаше син. Желим да знам колико ти зарађујеш на сат.

- Па, ако баш хоћеш да знаш, 50 франака по сату. И шта с тим?

- Ах, тако дакле! – рече дечак вртећи главом. Е, оче, позајми ми, молим те, 25 франака, потребно ми је!

Отац је почео да се осећа помало ухваћеним и како га све то поче узнемиравати, он стаде да се буни.

- Хеј, дечко! Штa треба да значи то да ме прво питаш колико зарађујем, а онда: дај ми толико новца...?! Да се расипаш, јел то хоћеш...? За неку играчку?! Ти не мислиш ни на шта друго, већ само на себе. Хајде! Одлази на спавање! После овако тешког дана потребно ми је да се мало одморим.

Дечак се безнадежно повинова и оде у собу на спавање, затворивши за собом врата своје собе. Отац се спусти у фотељу. Али понашање његовог сина га поче интригирати у тој мери, да настави размишљати. Питао се: како је само имао храбрости да га испитује колико зарађује, а потом да му тражи новац?

Најзад, кад се мало умири, његов ум почеше да салећу и друге мисли. Можда се, ипак, понео грубо према сину? Можда му је стварно потребно 25 франака. До сада му никада није тражио новац. И на крају одлучи да посети сина у његовој соби.

- Ти још не спаваш, сине? – упита га отац љубазно.

- Не, тата, не спавам!

- Ето, мало сам размислио, и мислим да сам био превише груб према теби. Знаш... имао сам јако тежак дан. Ево! Узми 25 франака што си тражио.

Дечко осети топлину у срцу.

- Ох, хвала, оче!

И одједном извуче испод јастука паре које је штедео, изброја, и пружи оцу, говорећи:

- Ево, тата, има све скупа 50 франака, тако да ти, оче, сутра можеш остати један сат са мном. Заједно нас два, оче.

[Тавита]

Суви храст

Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”

„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.

„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.

„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”

Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.

„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”

Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:

„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи, тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”

Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

[Тавита]

Ехо

Један човек и његов син ишли су шумом. Одједном, дечак запе и, осећајући бол, крикну:

- Аххх!

Изненада зачу глас који је долазио с планине:

- Аххх!

Знатижеља га обузе, па дрекну:

- Ко си ти?

Али одговор који доби беше:

- Ко си ти?

Ово га наљути, па поново дрекну:

- Кукавицо!

Глас одговори:

- Кукавицо!

Дечак погледа оца и упита га:

- Тата, шта се ово дешава?

- Сине – рече отац, - обрати пажњу.

Тада отац викну:

- Дивим ти се!

Глас одговори:

- Дивим ти се!

Отац поново узвикну:

- Предиван си!

Глас рече:

- Предиван си!

Дечак је стајао изненађен, али још увек не схватајући шта се дешава.

Отац му објасни:

- Људи ово зову `ехо`. Али то је, у ствари – живот.

Живот ти увек враћа оно што ти дајеш. Живот је огледало твојих дела. Желиш ли више љубави, подај више љубави. Желиш ли више добра, подари више добра. Желиш ли разумевање и поштовање, тада разуми и сам поштуј. Ако желиш да људи буду стрпљиви с тобом и да те респектују, тада и ти буди стрпљив са људима и респектуј их. Ово правило односи се на сваки аспект живота

[Тавита]

Живот ти увек враћа оно што дајеш. Ток твога живота није случајност. Он је огледало твојих дела.

[Тавита]

Имам нешто да ти кажем...

У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.

Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.

Ветар није успео.

Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.

И тако је Сунце добило опкладу.

* * *

Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.

Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.

Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.

Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.

Љубав!

Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.

[Тавита]

Једна животна прича

На добротворној гала-вечери, на којој су се прикупљала средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу коју неће заборавити нико ко је тада присуствовао том догађају.

Пошто је захвалио школи и њеном преданом особљу, поставио је следеће питање:

"Ако није ометена спољашњим утицајима, све што природа створи је савршено креирано. Али мој син Синиша не може да научи све оне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради све оно што и његови вршњаци. Где је ту природни поредак ствари, када се ради о мом сину?"

Публика је утихнула после тог питања.

Отац је наставио:

"Верујем да се, када телесно и умно инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, прилика за исказивање истинске људске природе сама јави и покаже, и то у виду начина на који други људи третирају то дете".

Потом продужи:

Синиша и његов отац шетали су поред парка, где су неки дечаци, које је Синиша иначе познавао, на терену играли фудбал.

Синиша је упитао оца:

"Шта мислиш, тата, да ли би ме пустили да играм са њима?"

Синишин отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако врло добро знао колико би његовом сину значило да му дозволе да заигра, и колико би му то само дало толико потребни осећај припадности и самопоуздања, уверење да од друштва бива прихваћен упркос свом инвалидитету.

Синишин отац је пришао једном од дечака поред аут-линије и упитао, (не очекујући превише), да ли би и Синиша могао да заигра са њима.

Момчић се у неверици окренуо према игралишту и рекао:

"Знате шта, господине, ми губимо са 4 : 1, а ближи се и крај другог полувремена. Па,... може да игра за нашу екипу, покушаћемо да га поставимо на позицију левог бека".

Синиша се мало намучио ходајући до екипе, али је са широким осмехом обукао дрес свог тима.

Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем нарастајуће топлине у грудима.

Дечаци су могли јасно да виде и осете срећу овог човека, ганутог оца који радосно гледа како његов син бива приман у њихов тим.

При крају утакмице Синишина екипа је дала гол из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике.

Синиша је покривао леву страну половине терена. Иако никакве акције туда нису ишле, он је очито био у еуфоричном расположењу, јер је добио прилику ДА БУДЕ у игри, на травнатом тепиху; развукао је осмех од ува до ува, док му је отац махао са трибине.

У самој завршници Синишина екипа је опет постигла гол, дакле, губила је само са 4 : 3!

Сада, са једним голом у минусу, смешила им се прилика за евентуално изједначење у зауставном времену од 5 минута. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим и дечаци су стали да се погађају ко ће га извести.

Паде идеја да пуца Синиша, али уз велики ризик да изгубе утакмицу !?

На опште изненађење - Синиши је ипак дата лопта!

Сви су знали да је то била немогућа мисија, јер Синиша није ни умео правилно да шутира, а камо ли да погоди оквир гола и да превари голмана.

Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно рескира пораз ради тог једног јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци у погрешну страну како би лопта ипак ушла у мрежу. Синиша је узео залет, замахнуо и... траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи.

Утакмица би у овом тренутку била практично решена, јер је лопта била спора и већина противничких играча би је могла сустићи. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:

"Синиша, Синиша, трчи за њом, Синиша, трчи, стигни је, стигни !!! Трчи, трчи, и ћушни је у мрежу !!!

Никада пре у свом животу Синиша није толико брзо трчао. Успео је, на једвите јаде, да стигне до ње пре него што је завршила у гол-ауту.

Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, упитног погледа, застао да види шта ће даље. Сви гракнуше:

"Шутни је, шутни је у гол !!!

Ухвативши дах, Синиша је видно потресен, напрежући задње снаге, као у неком делиријуму, магновењу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и... и сместио је у мрежу!!!

Мук... а онда провала... прасак - сви скочише:

"Синиша, Синиша, браво, Синиша!!!"

Зајапуреном и пренераженом Синиши прискочише сви саиграчи, грлећи га, љубећи га и славећи га као хероја који је спасао свој тим од пораза.

"Тог дана ...", окончавајући своју причу с дрхтајем у гласу говораше потресени отац, док су му се сузе котрљале низ лице, "... дечаци обеју екипа донели су комадић праве љубави и хуманости у овај свет".

Синиша није преживео до следећег лета. Умро је још исте зиме, никада не заборавивши да је био херој, да је због тога његов отац био пресрећан и памтећи како је свог малог хероја дочекала одушевљена мајка, грливши га плачући од среће!

[after_silence]

РУЖА МАРИЈИНА

Очи су им се среле на Петровдан, за време народног весеља пред сеоском црквом, Григорију и Марији.

Свадба је била скромна, а већ сутрадан, зором, морали су поћи на рад у поље. Потом приспеше, једно за другим, дечица. Њих петоро.

Бледа Марија брзо је старила. Време је вејало прво иње у косу, прве колуте око очију, али у њеним кротким зеницама није гаснула варница спокоја са којим је изашла, у празнично јутро, из дрвене сеоске црквице, после венчања.

Једног рујног септембра у њихово село наиђе путујуће позориште. Када, после пар дана, глумачка дружина напусти село, са њима, изгубивши главу за неком варошком глумицом, побеже и Григорије. Марија остаде сама са петоро ситне деце на рукама.

Дом без оца и домаћина као кућа без крова, али Марија нити је клела, нити роптала. Сузе су јој текле изнутра. Пустила би тек по коју, с вечери, када полежу деца и када је нико не може чути, док пали кандило пред иконом Богомајке "Свих жалосних Радост", молећи се немо и без икаквих питања за Григорија, који отиде за својом несрећом у бели свет.

Понекад би свратила и која сусетка и, уз уздах, вртела главом и шапутала: "Ех, тај Црни Гриша, проклетник..." Марија би је ућуткивала, да деца не чују, говорећи: "Не греши душу, немој пред децом оца кудити... отац је један и светиња". Деци је, у зимским вечерима, причала о оцу који се, њих сиромашних ради, злопати у далекој туђини, мукотрпно зарађујући новце и који ће се једног дана вратити да опет заједно живе у срећи.

Пролазиле су распете године. Марија је децу сама подизала, држећи се за Божију Руку и месећи хлеб са сузама. Устајала је с праскозорјима, када се душа меша са руменим облацима. Легала кад брда утихну у сан, а месец пролије срму преко брезових шума у срце.

После много лета, једног завејаног сумрака на капију покуца оронули незнанац. Одмах га је препознала. Примила га је уздрхтале душе, без речи, као да се вратио с пута.

Није га ништа питала. Нису много говорили. Убрзо га страшна болест, којом га посети Господ и којом га врати дому, обори у самртну постељу. Копнео је брзо пред њеним очима. С ћутљивом нежношћу га је служила, умивала, пресвлачила, појила. Последњих дана покушаво је непрестано да јој нешто каже, но она му је закрштавала уста, шапћући: "Нека Гриша, Бог да прости и Мајка Божија..."

Умро је првог дана пролећа на њеним стрпљивим рукама. Сахранила га је тихо, а врх гроба посадила ружу црвену као пожар. Често су је виђали како, седећи ниско погнуте главе, на дрвеној клупи крај гроба, преко воштанице, нечујно прича свом Гриши колико га је волела, и чекала, и надала му се свих оних година.

И данас, крај зараслог гроба Григорија и Марије, упорно процветава ружа. Сељани је зову Ружа Маријина. Старице приповедају унукама да је та чудесна ружа израсла из суза Маријине љубави, која је умела све да истрпи, све да опрости и све да спасе.

(Семјон Зерцалов)

[after_silence]

Немој да се мењаш

Некада сам био веома раздражљив, нервозан, намргођен, а уз то и велики егоиста. Људи су ми стално говорили како треба да се променим. Често сам се супротстављао том њиховом мишљењу, али сам се неретко и слагао са њима и заиста хтео да се променим, но једноставно нисам могао. Јер, ма колико да сам се трудио, никаквих резултата није било.

Највише ме је жалостило то што је мој најбољи пријатељ био на страни тих људи и што је и он инсистирао да постанем другачији но што јесам. Осећао сам се потпуно беспомоћним и чинило ми се да сам заиста у безизлазној ситуацији. Али једнога дана мој пријатељ ми је рекао: “Немој да се мењаш. Ја сам те заволео таквога какав јеси.”

Те речи су за мене биле најлепша музика и мом су срцу стално одјекивале. “Немој да се мењаш! Немој да се мењаш... Ја те волим таквога какав јеси.”

Нестало је напетости и ја сам се опустио у најбољем смислу те речи. Запљуснули су ме таласи животне радости и ја сам се, сасвим неочекивано, променио!

Сигуран сам да се не бих могао променити да се није нашао неко ко ме је заволео онаквим какав јесам.

Господе, није ли и Твоја љубав према мени управо таква?

[Тавита]

Пекар у селу је куповао маслац од оближњег сељака. Једног је дана извагао количину купљена маслаца и установио да ју је сељак смањио, иако му је зарачунао исту цену. И тако је пекар оптужио сељака за превару.

На суду је судија упитао сељака:

- Имате ли проверену вагу и тегове?

- Немам - одговорио је сељак.

- Па како онда мерите количину маслаца којег продајете?

Сељак је одговорио:

- Кад је пекар почео од мене куповати маслац, сматрао сам да бих требао од њега куповати хлеб. Почео сам користити његов хлеб од пола килограма као утег за моју вагу, кад сам вагао маслац. Ако је тежина мојег маслаца мања, онда је томе крив пекар.

[Тавита]

велика слика? 

јој иде ми се до пекаре  0203_cool

[Тавита]

Негде на мору живи једна велика црна птица. Храни се искључиво са шкољкама. То је за њу најлепши слаткиш. Али јако јој је тешко извући храну из шкољке. И шта онда ради? Узима шкољку у свој кљун и пење се високо изнад стена. Затим пушта шкољку да падне на стене и да се разбије. Једино тако може појести унутрашњост шкољке.

Сличан метод употребљава и непомјаник. Кад изгуби битку прса у прса, почиње да помаже човеку да се успне високо. Пљешће му, поје хвалоспеве, диви му се. А кад опије човека светском славом и гордошћу, тад га пушта да падне са стене живота, тако да ударац буде што је могуће јачи, да истовремено наступи и духовна смрт.