after_silence

0442_feel se javi!!! 0442_feel kao i uvek iz srca... Zbog cega moramo opravdati? Nije li razumevanje vece od opravdavanja?! Razumevanje je u istini, a mi ne mozemo videti istinu ako nismo u njoj, ako nismo "u prici", ako sve gledamo iz svojih udobnih fotelja i kalkulisemo sta i kako. Onog trena kad iskoracimo iz sebe i udjemo u drugog, mozemo razumeti i pomilovati...

klapklap srecan rodjendan!!!! 0442_feel 0442_feel 0442_feel :cheesy2: 0110_hahaha

ma, moze, moze, nego sta, u necijoj glavi sve moze, i vanzemljaci postoje dakako 0409_feel 0102_laugh daj Boze da pocnemo makar malo da Ga opterecujemo i da Njemu prepustamo sebe, a ne da panicno citav zivot pokusavamo da drzimo konce u svojim rukama

Onaj ko ne zna kako je patnju prineti Bogu, taj nikad nece moci da se pridigne dovoljno visoko... jedna mudra glava mi rece "koliko duboko toliko i visoko", razumece ko treba... stid... cutanje... gadnjenje... borba... retki su Ljudi koji to mogu izneri na svojim plecima i retke su srne koje to nose. One ce cutati i praviti se grdjim nego sto jesu, sakrivace se iza "grehova" i dozvolice da je ruzite i pljujete ali ne shvatajuci da je ono cega se ona stidi onaj biser u njoj. i to je njena lepota. Ne, nema cega da se stidi, ni mnoge srne koje citaju, nemaju cega da se stide iako su u retkim trenucima uspele da priznaju drugima i da podele sa drugima svoj krst, one to vise nikad ne pominju jer se stide... a nemaju zbog radi cega 0409_feel mnogo puta se neko prepoznavao kada nije bilo vreme, a sada bih volela da se prepozna kada je doslo vreme. Srne ste i ja sam ponosna na vas 0102_laugh

0409_feel Medo jedan je Utesitelj i samo Jedan ima "pravo" cackati tamo gde ponekad tako olako svi trpamo ruke da opipamo. Zato i stradamo jer sebi dajemo "pravo" koje nije nase... Kao i uvek, Lazarica pogadjas pravo u metu, srna... eheeeej По моме бићу разливена је нека магнетска сила туге. И све што је тужно у свету она неодољиво привлачи и слаже у моме срцу. Зато сам тужнија од свих створења. И имам сузе за свачији бол. . . Не смејте ми се, о насмејани! Ја сам запрепашћена сазнањем: у овом тужном свету има бића што се смеју. О, проклети и најпроклетији дар: смејати се у свету у коме ври туга, кључа бол, пустоши смрт! Какав осуђенички дар!. . . Ја се од туге никада не смејем. Како бих се смејала када сте тако груби и сурови, ви насмејани! Када сте тако зли и ружни! А ружни сте од зла. Јер само зло наружи лепоту земаљских и небеских створова. . . Сећам се, присећам: ова је земља некада била рај, а ја - рајска срна. О, сећања од кога усхићено посрћем из радости у радост, из бесмртности у бесмртност, из вечности у вечност!. . . А сада? - Мрак је попао све моје очи. На све путеве, којима се крећем, полегла је густа тама. Моје мисли капљу сузама. А осећања вру тугама. Цело моје биће захватио је неки неугасиви пожар туге. Све у мени тугом гори, али никако да сагори. И ја јадна само једно јесам: вечна жртва паљеница на васионском жртвенику туге. А васионски жртвеник туге је Земља, сива и суморна, бледа и сумрачна планета. . . Моје срце је неприступачно острво у бескрајном океану туге. Неприступачно за радост. Да ли је свако срце - неприступачно острво? Реците ви што срце имате! Знате ли чиме су све опкољена ваша срца? Моје - све самим океанским понорима и безданима. И стално се дави у њима. Никако да се извуче из њих, да изађе из њих. Све чега се дохвати меко је као вода. Зато су очи замагљене од суза, а срце разривено од уздаха. Болне су ми зенице, јер су многе поноћи заноћиле у њима. Синоћ је сунце зашло у оку моме, а јутрос се није родило. Удавило се у тминама моје туге. Нешто страшно и језиво проходи моје биће. Плаши ме све што је око мене и изнад мене. О, да бих побегла од страхота овога света! А постоји ли неки свет без страхота? Зазидана сам муком, опијена пелином, пресићена чемером. Ја усплахирено будим срце своје од пијанства тугом, а оно се све више опија. Душу своју, поплашену и разјурену страхотама овога света, вичем да ми се врати, а она све безобзирније бежи од мене, тужне и сетне. . . Срна сам. Али чиме? - Не знам. Видим, али како, и то не разумем. Живим, али шта је то живот, не схватам. Волим, али шта је то љубав, не појимам. Патим, али како у мени ниче, расте и сазрева патња, то никако не разумем. Уопште, врло мало разумем од онога што је у мени и око мене. И живот, и љубав, и патња, све је то шире и дубље и бескрајније од мога знања и разумевања и схватања. Неко ме је спустио у овај свет, и у моје биће ставио мало разума, зато и разумем мало од света око себе и од света у себи. Све нешто несхватљиво и необично гледа у мене из сваке ствари, зато се и плашим. А моје крупне очи, да ли су зато крупне, да би што више сместиле несхватљивог, и сагледале несагледаног? Крај туге, неко је разлио у мени, и обесмртио, и овековечио нешто што је трајно као бесмртност и огромно као вечност. То је инстинкт љубави. У њему има нечег свемоћног и неодољивог. Он се разлива кроз сва моја осећања, кроз све моје мисли, и влада свецелим мојим бићем. Као мало, мајушно острвце, тако је биће моје, а око њега се бескрајно претеже, разлива и прелива она - загонетка моје душе: љубав. Ма куда кренула по своме бићу, свуда наиђем на њу. То је нешто свуда присутно у мени, али и најприсније. У мени: ја јесам, равно је са: ја волим. Љубављу јесам оно што јесам. Бити, постојати за мене је исто што и волети, љубити. И зар може бити бића без љубави? За такво биће не зна моје срнино срце. Не вређајте љубав у мени. Јер вређате моју једину бесмртност и моју једину вечност. А усто, моју једину бесмртну и вечну вредност. Јер шта је вредност, ако не оно што је бесмртно и вечно? А ја сам само љубављу бесмртна и вечна. То ми је све. Ја тиме и осећам, и мислим, и гледам, и чујем, и видим, и знам, и живим, и бесмртујем. Кад кажем: волим - ја тиме обухватам све своје бесмртне мисли, сва своја бесмртна осећања, све своје бесмртне чежње, све своје бесмртне животе. Са тим - ја сам изнад свих смрти и изнад свих небића, ја: срна сребрнаста, срна нежна, срна усплахирена. . .

... "moja" balada..

Ne pitaj me nocas nista, pusti me da sutim, ja nocas trebam mir. Stare rane opet peku, moje bitke dalje teku, duso ti nemas nista s tim. Parni Valjak - Sve Jos Mirise Na Nju

319.gif 0110_hahaha nije me nista sladje nasmejalo nego ovo "vredjanje", ma ne ban nego nagradu bih ti ja dala bleh

E pa sada, a koga si pitao da li smes da spavas?! molim lepo, poslusanje je vece od posta i molitve 319.gif ima do Liturgije ihaaaaj

319.gif Andjeli s vama! Cujemo se sele, dace Bog

nase... Andjeli te cuvali andjele!

kako mi je drago da te vidim i ovde!!! ma uvek ce biti boljih dana, u to nisam nikada sumnjala, samo ko izdrzi do kraja 319.gif

319.gif https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/1307_319.gif.gif 319.gif 319.gif za tebe mila ...

Uh, mnogo pitanja, a ja malo znanja imam. Slazem se potpuno sa tobom, pa da Bog ne zove sve ne bih ni ja ovde gde sam bila, a nisam ni na pocetku crvenilo Ne delim ljude na "gresnike" i "pravednike", ali kao i svi imam neku svoju podelu ljudi nazalost. Eto to je neka potreba koju bih zaista volela kod sebe da "ukinem", da pustim Gospoda da me preobrazi. Da ne moram sve da stavljam u kalupe, jer ma koliko siroki ipak su samo ljudski i ograniceni i smrtni, i neke potrebe koje su meni intimne i o kojima ne bih ovako jer ne biste razumeli i da ih iskazem. Da nemam potrebu za "dalje" i za "vise", nego da naucim da sve primam sa zahvalnoscu i da mi dobro bude gde god bude moje mesto... Kao i za Svetog Jovana, svaki put kad mislim o njemu vidim ga drugacije, valjda kao i uvek spram svog stanja posmatram i druge... Sada ne mogu da ga sagledam, sada je misao koja mi je "tu", je da je odnos nesto vaznije od konkretne projave tog odnosa i ne bih volela da izgubim nego da samo unapredjujem svoj odnos sa Gospodom ma kakve konkretne oblike zauzimao, da li to znacilo da necu spavati do kraja zivota ili da cu svoju leptu dati na neki drugi nacin, ali znam da nije na meni da mozgam, kao sto ne mislim da je on mozgao "e aj eci peci pec da vidim sta da cinim, ju vidis bas bih mogao da ne spavam do kraja zivota"...

crvenilo 0110_hahaha

Evo jednog sms-a "kada ponoc stari sat objavi, digni casu i svima nazdravi. Pozeli nam zdravlje i veselje i da Bog nam ispuni sve zelje! U Pristini dragacevska truba, ameriku pokorila Kuba, da Evropu gazi korak ruski, englezi svi da zbore Srpski! A da papa s tri se prsta krsti, sve dok Putin gasa im ne pusti. Bijeli oro darazvije krila, crna gora da otera Mila~ Neka jece zvona starostavna srecna nova pravoslavna" crvenilo 0110_hahaha

Pa Shme, naravno da te ozbiljno shvatam Odo da odgovaram Kaliopi, a ako moze jedna i recimo multivitamin, spremte molim ve lepo :cmizdrenje:

Izi to je jos i najlepsa recenica koju cuh, da li onda ima potrebe da navodim ostalo confused 0110_hahaha

i ja sam tuj, vece svima confused

confused 0110_hahaha Aljonka, hvala ti! Hvala ti na svim divnim recima!!! Koristicu izraz koga mnogo puta cuh "da verujes bila bi zdrava i srecna", ovaj da, Bog je neko kome mozzemo narediti i On je bas duzan da nama cini po volji onako kako mi zamisljamo da On treba da se postavi...

Procitacu besedu sutra, hvala ti Lave 0442_feel Poslah danas poruku sa molbom za pominjanje, bas zbog tog osecanja jednom svom "prijatelju" monahu i dobih kao i uvek po usima. I uvek to shvatim kao nacin da se i ja smirim, makar malo, da ne odgovorim, da me ne potrese, ali mi teze ide. Zaista ne shvatam tu potrebu "pravoslavaca" da uvek budu "srecni i radosni" kao da ako bi dozvolili sebi da osete bilo sta drugo, da bi se raspali. Kao da nose naocare, vise ne ni ruzicaste nego ne znam ti koje boje, koje ih sprecavaju da sastradavaju sa onima i koji tuguju. Pa toliko je raznih osecanja sam Bog dao coveku, da ih preobrazimo u Njemu, a ne da ih ukinemo i svedemo na crnobeli svet na "raduj se" i "ono drugo, tuguj", kao da jedno govori kako "verujemo", a drugo pokazuje nedostatak vere i nade u vaskrsenje. izvinte, ali ne bi nam sam Gospod davao kao ljudima mogucnost da osetimo toliko toga. Zasto se plasite svih drugih osecanja?! I ona imaju svoje mesto i vreme... Tako, ja sam nocas tuzna, uplasena, svakakva, ali to je moj krst, svima onima koji bi me "tesili" pominjajuci Hristovo vaskrsenje, odma da recem, "da ga ne poznajem i da Ga ne znam, odavno bih sebi grkljan prerezala, On je jedini razlog mog postojanja na ovoj zemlji i izdrzavanja pakla, borbe, jedini cilj i jedina uteha, jedini prijatelj i drug, jedini savetni, sve mi je samo On jer nikog drugog nemam, tako da molim vas nemojte me uciti ono o cemu pojma nemate, jer da biste znali morali bi se odreci sebe i svog crno belog sveta i preko pakla doci do Njega, a vi to niste sposobni sada"... To je moja poruka svim "dobronamernim radosti punim ljudima", a ja odoh pomolit' se pa cemo da nastavimo bitke... Svima vama saljem veliki crvenilo

Bas lepa tema... Ne samo pre pisanja na forumu, molitve nam nedostaje... Na kraju vecernjih molitvi u molitvenicima nekim ima ono "svakodnevno ispovedanje greha", negde to i nisam nasla. Samo da malo vise mislimo na onog ko cita i kome su reci upucene, a manje ta to sta "ja" zelim reci...

Ljutnja, bes, strah, depresija, ljubomora, zavist su neke od negativnih odnosno destruktivnih emocija kojih se vecina nas zeli osloboditi posto poto. Za neke nije "hriscanski" osecati se tako, za neke to treba potisnuti i samo nasmejan ici kroz zivot, za neke postoje drugi razlozi zbog kojih u ovom new age-u nije moderno pokazivati nista osim radosti i smeha. Kako vi izlazite na kraj sa svojim emocijama i sta mislite zbog cega ih potiskujemo?! Koji su vasi razlozi bili za potiskivanje osecanja?! Sta mislite kako vasa porodica, prijatelji, okolina reaguje na ispoljavanje i ovih "negativnih" emocija? Zasto ne bismo analizirali i te "negativne" emocije i videli sta nam porucuju? Sta nam govore da je potrebno da promenimo u svom zivotu ili na sta da obratimo paznju?!

Da, mi smo posle od malko drugacijeg definisanja potreba odnosno podrazumevamo razlicite stvari... Svidjaju mi se tvoji primeri, bas je lepo misliti uopste o tome, ja sam odvikla skroz na skroz trening Nekako sam vremenom naucila da je Gospod taj koji stvara sve moje potrebe i stavlja ih u prvi plan kad i kako je potrebno. Ne razmisljam cak oko toga, znam da ce biti jednog dana kada to bude trebalo. Da, krivo mi je i tesko kada neko ko mi je drag ne oseca potrebu da ode u crkvu, kada ja ne osecam potrebu da budem bolja itd ali sam nekako sigurna da cu osetiti kada za to dodje vreme. Ne znam kako da drugacije objasnim, jednostavno sve dodje na svoje. Sto ono kazu kada bude trebalo dobicemo priziv i superiska. Do tada, pa da dajemo sve od sebe. Nekada to sve od sebe znaci da ma koliko se osecala lose ima da odem u crkvu "na silu", nekada to sve od sebe znaci da stanem pred ikonu i cutim, nekada to znaci da se prekrstim, da se "trgnem" i ucinim ono malo sto je do mene. Vreme me je naucilo da molitva cini cuda i strpljenje, da niko ne dolazi Sinu do kroz oca odnosno da niko ni ne moze osetiti potrebu za Bogom, za Liturgijom, za molitvom, postom, bilo cim ako ga Bog ne "pozove", ne da mu tu zelju... Nisam mislila da treba da se poistovetimo sa Svetim Jovanom i da ne spavamo, cak ni da ne zelimo da ne spavamo, nego sam ga upotrebila kao ektreman primer, da i ono sto nam se cini prosto "nemoguce" bude sasvim moguce. Ja sam vise za imitiranje njegovih motiva, da se svako od nas zapita "a zasto bi uopste nekome palo na pamet da pozeli da ne spava?sta se iza toga krije" i da potrazimo svako za sebe odgovor na to pitanje... On je bio primer za "nemoguce" i za to da bez Boga ne mozemo nista, da je jako bitno "zasto", jer zaista mislim da ako bi neko uzeo i samo prekopirao to sta su Sveti radili, a ne zasto, onda bi u najblazem dobio sizofreniju i posecivali bismo ga u Lazi.