Причам ти причу.... али праву и лепу...

[Marta]

Jermenin i njegov sin

Na samrti pozva stari Jermenin svoga sina, pa ga dovede do prozora i upita sta vidi.

- Ljude, odgovori on.

Zatim mu pruzi ogledalo da se pogleda i upita ga sta vidi.

- Vidim sebe, odgovori on.

- Eto, sine! I prozor i ogledalo su od istog stakla, s tom razlikom sto se na staklu od ogledala nalazi tanak sloj srebra. I u zivotu je tako: gde god se srebro nadje izmedju ljudi, tu covek vidi samo sebe.

[Marta]

Два брата

Два брата, један нежења а други ожењен, имали су имање на плодној земљи, с великим приносима жита. Сваки од њих двојице добијао је половину жетве.

У почетку, све је ишло како треба. Затим, мало по мало, ожењени брат почео је изненада да се буди ноћу и мисли: „Овако није право. Мој брат није ожењен и узима пола жетве. Ја имам жену и петоро ђеце, не морам да бринем у старости. Али ко ће се старати о мом брату кад остари? Он би морао више да одваја за будућност него што то сада чини, логично је да су његове потребе веће од мојих”.

И, размишљајући тако, устајао је из кревета, кришом одлазио у кућу свога брата и празнио џак жита у његов амбар.

Али, и нежења је почео да се буди ноћу и говори у себи: „Овако даље не иде. Мој брат има жену и петоро ђеце, а добија половину приноса. Ја издржавам само себе. Зар је право да мој сироти брат, коме очигледно треба више од мене, добија исто колико и ја?” И тако, устајао је из кревета и носио џак жита у амбар свога брата.

Једне ноћи, устали су у исто вријеме и тако се срели, сваки са џаком жита на леђима!

Послије много година, кад су већ умрли, дознало се за њихову причу. И тако, кад су њихови суграђани ријешили да саграде храм, одабрали су мјесто на коме су се два брата сусрела, јер, по њима, није било светијег мјеста у читавом крају.

Искрена и безувјетна љубав понекад не тражи ријечи.

[Тавита]

Marta otkuda uzimas price?  :smiley:

[Зоран]

Ма она ти је чудо  0110_hahaha  0205_whistling

[Marta]

Marta otkuda uzimas price?  :smiley:

citaj i uzivaj  0205_whistling

[Зоран]

Marta otkuda uzimas price?  :smiley:

citaj i uzivaj  0205_whistling

??? ??? ????? ?? ????? ?? ????  0110_hahaha

[Marta]

ЗАМУКЛА ЗВОНА

Било је то на навечерје Успенија Богородице, храмовне славе манастира Ш…, који је надалеко чувен због своје чудотворне иконе Богородице и своја три милозвучна звона, чији је звук целу плодоносну удолину, којом влада манастир усред својих белих зидина и планине наовамо, освајао и побожно благосиљао.

Према древном обичају ова звона су звонила само о Успенију Богородице и о Васкрсу и увек их је први повукао својом руком старешина манастира. Тада се надалеко разлегао мелодични звук са звоника, снажан, гласан и свечан, као да је долазио право с плавога неба, ширио се снажним таласима, спуштао се до села, уздизао душе Богу и присиљавао свакога да упире очи горе, право до царства Божјег - пространи, сјајни небески свод.

И побожни из нових насеља велике удолине и из даљине, куљали су ка улазу старе лавре, да се помоле пред чудотворном иконом Богородице, да принесу дарове и измоле здравља телу и души.

Старац игуман отац Јоаким био је унутра - утом упре свој поглед у сунце које је већ допрло иза великог ораховог дрвета у манастирском дворишту, - тако да је сенка дугачког доксата прекрила допола малену цркву; обузе га узрујаност. Скоро је већ било време вечерњу, требало би да иде да звони.

Да ли је био спреман?

Погледао је своје руке, да ли су и оне чисте, баци поглед на пометено двориште и људе који су наоколо стајали у групицама и упирали погледе у звоник. Попе се за једну степеницу више, корачаше дуж широког доксата зграде, где су се поређале ћелије сабраће, сађе брзим корацима низ неколико високих дрвених степеница и изгуби се поново негде у дворишту. Већ два дана добри старац није имао ниједног минута мира. Требало је да све блиста и да је на свом месту. Требало је да све одише чистоћом. Наћи ће се свакојаких људи, скромнијих и угледнијих. И епископ би могао доћи. Свака паучина била је брижљиво обрисана, прегледао је сваки кутак. Камене плочице су биле свеже опране и углачане. Необична радост обузе игумана због златног ореола који је један богомољац даровао, да се украси глава чудотворне Богородице. Даровао је и завесу за Богородичин престо.

Више пута је одлазио отац Јоаким пред икону Богородице, исправљао наборе завесе и дивио се ореолу од чистога злата.

Све је било спремљено. Приближавао се свечан час. Братија по својим ћелијама се спремала за бденије. Али старешину је копкало да се увери још последњи пут, да ли је одиста било све у реду. Шта би било ако би се заборавило нешто, ако би се превидело? И поново уђе у стару црквицу, за коју нико није знао када је саграђена. У унутрашњост цркве већ се спуштао мрак и изгледао је као да се моли у подножју запаљених кандила, чији су се пламичци сјединили с благим осмехом светитеља. Предстојећи велики празник давао им је нарочити, очаравајући сјај.

Стари игуман застаде на прагу запрепашћен, јер се пред чудотворном иконом назирала тамна силуета једне жене, која је држала дете у своме наручју. Старца попаде бес. На данашње бденије није смео нико ући у цркву пре првог свечаног ударца звона. Такво је било предање.

Полако је пришао оној која је продрла и посматраше је изблиза. Била је прљава и подрпана, једна подерана марама је покривала њено лице, испод које су вириле само очи. Њене босе, окореле од прљавштине ноге остављале су трагове, и то је било довољно да разјари старог фанатика чистоће. Жена га није приметила. Гласно се молила и сузе су јој лиле. Она је ставила на степеницу престола Мајке Божје своје дете, које је болесно и бледо личило на прошлогодишњи увели цвет. Имало је затворене очи, тешко је дисало и цвилело, да се човеку сажали.

"Одржи ми га, света Мајко Божја, спаси ми га! То је једино што ја имам" мрмољила је жена и пресавијала се горњим делом тела тако јако као дрво које тресе бура. Њене сузе су капале по хладном камењу као растопљени восак од свећа. Маши се груди и извуче из своје кошуље једну обичну чиоду с главићем и забоде је у нову скупоцену свилену завесу. "Прими ово од мене, Мајко Божја, то је све што ти могу дати!"

"Шта тражиш овде?" љутито рече старац. "Још нису ни звона лупала. Не знаш ли ти за обичај?"

"Не знам, оче", одговорила је сва збуњена жена.

"Излази одмах напоље. Дођи доцније, доцније!"

Смирено се окренула жена, притисла је чврсто своје дете у наручје и изиђе. Отац Јоаким је пратио погледом. и како је она корачала поново је приметио у сенци од светлости отвореног довратка, како је била одрпана и прљава.

Игуман је са згражањем гледао како су на каменим плочицама, где је баш она стајала, остали трагови од блата. Видео је на завеси просту чиоду с плавим главићем. Овај главић је одударао од лепе завесе као нека стеница и страховито је наружио. Отац Јоаким истрже чиоду и баци је негде у ћошак. Тада се прекрсти пред чудотворном иконом, пажљиво исправи завесу и изиђе. Све остало је било у највећем реду.

И простосрдачан као што је био, већ у том тренутку је заборавио на своју љутњу угледавши на окупу мноштво света у манастирском дворишту са свећама у рукама а који је упорно чекао да звона зазвоне, да би сви заједно могли у цркву. И побожни монаси су сашли из својих ћелија и пришли народу да поразговарају о предстојећем чину пуном светости.

Када се игуман појавио настало је комешање међу присутнима. Људи су му се дубоко клањали а жене су се сврстале да му целивају руку. Дошао је и свечани тренутак. Побожно узбуђење испунило је душу старчеву и гласом који је одјекивао надалеко, поделио је благослов.

Сунце је већ ниже сашло а слабији поветарац је ћарлијао с брда, лепршао је лишће ораховог дрвета и хитао је у долину да усталаса површину реке.

Стари игуман је прао руке испод бунарске луле. Млади црквењак пружио му је убрус којим се он добро обрисао. Отац Јоаким се свечано осени крсним знаком и пошао је на звоник, успињући се степеницама. Братија се сврстала у најбољем реду пред црквеним улазом, док се за њима сврстао сав народ, пун нестрпљења, у поредак као што је на литијама.

Игуман се прекрсти горе још једном, дохвати крај конопца, који је истовремено покретао сва три клатна звона, и поче да вуче. И истовремено се покренуше три језика тучана у умилним звуцима благословеним, устима тешких звона. Једанпут, двапут, трипут.

Али, звона су била заглушена и нису давала од себе ни најмањи звук. Занемеле су бронзане мајке небројених милозвучних позива.

Страшно је било погледати како су тешки тучани језици свом силином ударали о племенити метал, не изваравши му ни једног јединог гласка. Био је то ужасан и мучан призор. Три звона су се клатила као луда и упињала се на један начин достојан сажаљења према глувонемима, који би хтели да најаве ужасну опасност од пожара, а не знају како би се могли споразумети.

Старац је вукао свом снагом сагибајући се и опружајући се уз конопац, али звона су ћутала неумољивом упорношћу. Самртан ужас спопаде монаха. Дах га издаде, било му је црно пред очима. Конопац му исклизну из руку и он се опружи дуж уског пода од дасака.

Доле у дворишту стајали су људи и жене као да су сишли с ума, бијући се у прса, не усуђујући се да пусте гласка од себе. Пометња је овладала свим душама. Братија потрча на звоник, да виде шта је са старим. Подигоше га онако скљоканог и помогоше му да сађе са звоника. Он се наслањао на њих, самртнички блед, сломљен душом и телом, уништен од овог несхватљивог чуда, и мрмољио је без престанка:

"Знамење Божје, знамење Божје! Молите се, молите се моја браћо у Христу, јер смо навукли тежак грех на себе."

Одвели су га у цркву. А за њим је поврвео сав свет и сви падоше на колена, прекрстише се и шапутаху молитве. Жене су на глас јецале, а деца смртно уплашена ужасно су плакала.

Отац Јоаким је метанисао пред чудотворном иконом, до лудила узнемирен и пун очајања. Челом је додиривао камене плочице и остао је дуже времена тако. Лице му је било овлажено сузама.

Свестан је био тога, да се нешто страховито морало догодити, што је у оваквој мери изазвало гнев Божји, да је некакав тежак грех морао навући на себе и да се овај одразио на цео скуп као неко проклетство. Није знао шта би заправо могло то бити, и није могао да нађе погодне речи да измоли милост Божју.

Беспомоћно је уздизао очи Мајци Божјој, која се из свог оквира од чистог злата благо осмејкиваше, између оба крила љубичастог свиленог застора…

И изненада се подиже, брзо се прекрсти, дохвати се као у сну завесе и његов поглед је несвесно блудео по иконама, столовима и каменим плочицама. У кутку постоља иконе сјајио је главић чиоде, коју је он бацио. Саже се, подиже је, несвестан свега што је чинио, врати се опет и забоде је на њено старо место на завеси.

У том тренутку разлеже се звук звона, која прослављаху Бога, разлегао се свечано тутњећи преко поља и улазио је у цркву, да би је испунио живим присуством Божјим.

Они који су се молили излетеше напоље, тискаху се у манастирској порти и падоше као покошени на колена.

Уопште се није мицала жива рука на торњу. Али тешка звона су се клатила тамо и амо, слободно, пуним звуком, лако и као с неописаном радошћу. Она су сасвим сама од себе најављивала велики празник.

[Marta]

СРПСКЕ ЛИТИЈЕ

          Литија значи - зједничка молитва, или свенародна молитва. Било је то у срећно време када је народ био побожан па је волео молитву и светак и петак. Али се временом искварио и презрео своју веру и молитву, занемарио је молитву и у дому и у храму па и у пољу. Све је претворио у обичаје за уживање и оргијање. Ево само једне слике какве су биле литије пред Други светски рат.

          У једном селу мало је њих марило за литију. Свештеник чекао и чекао, па кад се сабрало неколико жена и деце, он крене преко поља на литију.

          Тек око ужине враћала се литија са поља и њива опет ка цркви. Кад тамо, а  оно  скупила се маса људи на игру. Па играју ли, играју, ни две бриге за молитву. Кад их свесштеник укори, они наружише свештеника па продужише играти.

          У том се натушти небо, и удари силан пљусак. Провала облака баш над тим местом. А људи се склоне у кафану и почну пити и псовати, па се посвађају побију, и разиђу крвавих глава,

мучећи се да разликују пут од њива, јер је мутна бујица била све покрила блатом, њиве као и друмове и све уједначила.

          Ово је жалосна слика само из једног места, а тако се радило скоро свуда у последње време. Зато је Господ пустио рат и глад и погибију, јер Срби престаше да се Богу моле, престаше да посте, и све до сада тако траје. Сваку помоћ само од људи траже, Бог им више није потребан. А кад дође невоља, чуде се зашто је дошла?

                                                          Схиархимандрит Гаврило ( Димитријевић )

                                                                        Из књиге '' Поучне Примери ''

[Тавита]

Маестров Додир  0202_238

Била је прашњава и ружна, и аукционар је мислио да просто не вреди губити време на стару виолину, али ју је ипак подигао са смешком.

"Колико нудите, добри људи?" - викнуо је.

"Ко ће почети да лицитира?"

"Један долар, затим два. Само два?"

"Два долара, а ко ће понудити три?"

"Три долара, први пут; три долара други пут; иде за три... али не ..."

Из неке просторије отпозади дошао је седокоси човек и поклонио се. Онда је, пошто је обрисао прашину са старе виолине и затегао опуштене струне, засвирао једноставну и пријатну мелодију као кад анђео пева Божићну песму.

Музика је престала, а аукционар је тихим и мирним гласом питао:

"Колико нудите за ову стару виолину?"

И држао ју је са наклоном.

"Хиљаду долара! Ко даје две хиљаде? Две хиљаде; ко нуди три...? Три хиљаде први пут, три хиљаде други пут... Продато је" – рекао је.

Људи су се веселили, али су неки викнули:

"Не схватамо баш најбоље шта је променило њену вредност?"

Брзо је стигао одговор:

"Додир Маестрове руке."

И човек неуредног живота, упрљан грехом, јефтино се нуди гомили која не размишља. Исто као та стара виолина. Тањир потажа, чаша вина, једна игра и он наставља пут. Одлази једном, и одлази други пут, одлази и за мало да оде.

[Тавита]

Банка времена

Замислите да вам свако јутро, када се пробудите, једна банка стави на рачун 86.400 евра. Шта ћете направити?

Прво правило: Све што нисте успели потрошити током дана узима вам се навече! Не смете варати, нити пребацити новац на неки други рачун. Имате га право потрошити искључиво током ток истог дана али не заборавите да свако јутро кад отворите очи банка вам отвара нови рачун од 86.400 евра за тај дан и тако сваки дан.

Друго правило: Банка може прекинути ту "ИГРУ" без упозорења! У било којем моменту може вас обавестити да је све готово и да се рачун дефинитивно затвара.

По мом мишљењу, несумњиво ћете добијени новац трошити на забаву и куповину поклона онима које волите. Трудићете се да вам сваки евро донесе срећу и задовољство.

Па где има таква банка?

Ту чудесну банку имамо сви ми на нашем располагању. То је ВРЕМЕ! Свако јутро кад се пробудимо наша животна банка нам отвара кредит од 86.400 секунди живота за тај дан до спавања. Што нисмо проживели тај дан - изгубљено је. Јуче је заувек прошло!

Свако јутро та магија се понавља. Зато немојмо заборавити незаобилазно правило да банка може затворити рачун сваког минута, без упозорења. У било којем моменту живот може стати!

Шта ви радите са ваших 86.400 секунда на дан?

Живот је кратак, чак и онима који увек мисле да имају бескрајно пуно времена на располагању.

[Тавита]

Није важан капитал времена који још имамо у резерви; битно је употребити сваки делић живота најбоље што можемо.  :smiley:

[Тавита]

Река дома мог  0110_hahaha

У једног доброг оца беше син који би ожењен прелепом женом. А пожеле овај да се одвоји од родитеља и, у договору са невестом, а без знања очевог, њих се двоје одважише на пут. Но тек што пређоше родитељски праг, кад из ограде искочи змија и уједе их, од чега син ослепи а жена занеми. Обогаљени, они не нађоше у себи снаге да победе сујету па да се врате оцу, већ наставише путем којег су започели.

Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.

И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.

Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.

А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.

Јелена Јергић

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/jelenine-price/2009/02/04/reka-doma-mog

[Тавита]

Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.

0110_hahaha

[Тавита]

Љубав према непријатељу

Војсковођа Sigisbert Hugo, отац великог и познатог писца (Виктора Игоа), једне је ноћи, јашући на коњу, пролазио кроз бојно поље. У једном тренутку зачуо је запомагање. Непријатељски војник, тешко рањен, тражио је мало воде да угаси жеђ. Војсковођа је извадио чутуру из појаса и, обративши се свом штићенику, рече:

- Дај му да пије.

Када се штићеник сагнуо како би рањенику пружио воду, овај потеже пиштољ на њега, али, на срећу, метак промаши. Но војсковођа ,и након пуцња, понови штићенику:

- Дај му да пије.

Колико узвишености у чину војсковође и колика великодушност исказана на делу! Потребно је много храбрости да би неко показао на делу љубав према свом непријатељу. Реч Божија жели да је сваки верник такав. "Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га;..." (Рим.12;20)

У томе се и огледа узвишеност Хришћанства. Љубав, не само према онима који нас воле, већ и према онима који нас мрзе; љубав према свима, а пре свега према непријатељима.

Il Silenzio - The most beautiful version by Maurice André

[Тавита]

ЛЕГЕНДА О НИJЕМОЈ ЦРКВИ Епископ Кинешемскиј Василиј ( Преображенскиј) (1876-1945)

Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше.

„Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево , људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом , понесе га високо изнад земље... како га је носио све више и више , све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови , утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични и нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

То су свете молитве- одговорио је Анђео – само се оне овде чују!

Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму....

Анђео га погледа тужног лица.

Желиш са знаш? Погледај...

Далеко доле , видео се велики храм. Чудесном снагом су се оворили његови зидови и старац је могао видети све што се дешава унутра. Храм ју увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба-није су могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући , али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и ... ни звука! На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

Аха, хор ћу сигурно чути...- помислио је старац.

Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак , али као и раније – царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: регент махао рукам, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварли уста, али пасме није било.

Шта је ово- помислио је старац.

Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много , разних узраста иположаја: мушкараца и жена, старих имладих господе и простих сељака. Сви су се крстили , клањали , многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема.

Жашто је тако? – питао је старац.

Спустимо се и ти ћеш видети и разумети – рекао је Анђео .

Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да су усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком... и одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

Ах, то проклета женетина! – размишљала је она- Опет у новој одећи! Муж пијаница, деца неваспитанци, а она не обраћа пажњу! .. Само се лицка!

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле њгове тајне мисли: „ ... Тешка досада! Лоше сам трговао .. изгубио сам хиљаду, а можда и хиљаду и по...“

Даље је стајао младић. Он се већ није молио , све време је гледао лево где су стајале жене , црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо , и старац је прочитао његове мисли . „ Ах, како је добра Дуљаша! Код ње све вреди: и лепа и има посао ... добар. Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?

И многе је додиривао Анђео , и сви су имали сличне мисли празне , световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгладали као да се моле.

Разумеш ли сада? – питао је Анђео – Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако – сви су заиста неми...

Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио: Господе, Ти си благ и милостив... Спаси , помилуј , исцели моју сироту маму!“

У углу , на коленим,а прибијен уза зид, стајао је дечачић.

У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.

Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.

Ето зато , наше лицемерне , чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не донесе.