Причам ти причу.... али праву и лепу...

[ines]

Свети апостол Јерма
Један од Седамдесеторице. Споменут у посланици апостола Павла к Римљанима (Рм 16, 14). Родом је био Грк, но живео је дуго у Риму. Био је епископ у Филипопољу, и завршио је свој живот мученички. Саставио је врло поучну књигу Пастир према откровењима ангела Божјег. Јерма је био богат човек, но због греха својих и својих синова падне у крајњу сиромаштину. Једном на молитви јави му се човек у белој одећи и са штапом у руци, и рече му да је он ангел покајања, који је њему послат до краја живота његовог (Јерминог). И даде му ангел дванаест заповести: 1. веровати у Бога; 2. живети у простоти и невиности, не злостављати и давати милостињу сваком ко проси; 3. љубити истину и избегавати лаж; 4. чувати целомудреност у помислима; 5. учити се трпљењу и великодушности; 6. знати да уза сваког човека пристављен је по један добар и по један зао дух; 7. бојати се Бога и не бојати се ђавола; 8. чинити свако добро и уздржавати се од сваког зла дела; 9. молити се Богу из дубине душе с вером да ће се молитва наша услишити; 10. чувати се од туге, као сестре сумње и гнева; 11. испитивати истинита и лажна пророчанства; 12. чувати се од сваке зле жеље.

[ines]

Јављање грешних душа.
Свети Григорије Двојеслов

Он каже да је у његово време живео један презвитер који је често ишао у бању. Једном дошавши у бању он је видео једног непознатог, који му је пришао и који му је почео прислуживати. Он му је прислуживао и при завршетку бање то се поновило још неколико пута. Презвитер желећи да заблагодари непознатом понео је једном у бању две просфоре. Незнанац му је пришао и овај пут је почео да помаже презвитеру да скине обућу и дао му је пешкире после купања. Презвитер му је дао за његову усрдност и љубав обе просфоре али непознати је рекао са горким сузама : " Оче шта то радиш, па то је свети хлеб, ја то не смем да једем. Ја сам био господар овог места, али сам због својих грехова осуђен. Ако ти хоћеш да ми покажеш љубав своју тада принеси тај хлеб Господу и помоли се за мене код престола Божијег и ако ме следећи пут овде не будеш видео тада је твоја молитва услишена!"
Презвитер се целу недељу са сузама молио за душу овог незнанца, приносећи за његову душу сваки дан бескрвну жртву. Када је поново посетио бању незнанац му се није појавио.
Проповед о истинитом постојању вечног загробног живота.
Архимандрит Кирил Павлов

Презвитер -(грч. πρεσβύτερος, свештеник, старјешина, старац) је служитељ другог степена свештенства. Свештеници презвитери у хришћанским заједницама одређени су за пастире Духом Светим (Дап. 20,28). Они имају пастирску улогу. Презвитере рукополаже епископ. Презвитер прима антиминс од свога епископа, чије име спомиње на Литургији. Презвитер је свештенослужитељ, проповедник и пастир (1Тим. 4,13 ). Он, дакле, води вјерни народ ка Христу[1].

 

[ines]

Ispričat ću vam svoju priču ukratko: moji roditelji nisu imali dece 3 godine i onda sam ja kao poklon došla njima, ali kada sam se rodila, rodila sam se sa prstenom u jednjaku koji je rastao samnom i sprečavao da hrana ulazi u moj želudac, lagano sam umirala od gladi.Patronažna sestra ništa nije primećivala bez obzira što je mojoj mami bilo sumnjivo da gubim na težini. Moj polu djed je kasnio na babinje jer je bio profesionalni vozač autobusa pa je bio na putu, tako da nakon par dana od mog izlaska iz bolnice kad me video odmah je rekao: zar ne vidite da ovo dete umire! zgrabio me i odvezao u bolnicu! 5 sati me odvajalo od smrti! moji roditelji su potpisali i te noći helihopterom došao je doktor jedini koji se usudio operisati tako malu bebu. Te noći mamina sestra sanjala je san: u školskom hodniku moja mama stoji i prilazi joj žena u crnom vodeći sa sobom zdravu devojčicu i predaje je mojoj mami. Tetka od straha od žene u crnom sa vriskom se probudi i u tom času zvoni telefon da je operacija uspela.Doktor je tada rekao da se tokom operacije dešavalo nešto što je njega fasciniralo, da koliko god sam ja gubila krv, toliko ga je moje malo srce pumpalo i nije bila potrebna transfuzija. Ikonu žene u crnom godinama imam u svojoj sobi kraj potvrde o krštenju koje je obavljeno po mom izlasku iz bolnice.

[Данче*]

КРСТ

 

Живео једном један човек, усамљен и несрећан. И он завапи:

- Господе, пошаљи ми лепу жену! Много сам усамљен, потребна ми је жена.

Бог га упита:

- А зашто не крст?

Човек се наљути:

- Крст? Па није ми досадио живот! Желим само лепу жену.

Добио је лепу жену, али је убрзо после тога постао још несрећнији него што је био. Жена је почела да га вара, постала је бол у његовом срцу и камен о његовом врату.

Човек поново замоли:

- Господе, пошаљи ми мач!

Одлучио је да убије жену, да је се ослободи како би вратио стара добра времена.

И Бог поново упита:

- Да ти пошаљем крст?

Човек се прогневио:

- Па зар не мислиш да је ова жена гора од сваког крста? Пошаљи ми мач!

Добио је и мач. Човек покуша да убије жену, али је био ухваћен и осуђен на распеће. И на крсту, молећи се Богу, гласно се смејао:

- Опрости ми, Господе! Нисам Те слушао, а Ти си ме од почетка питао да ли да ми пошаљеш крст. Да сам Те послушао, избавио бих се од све ове непотребне таштине.

[Данче*]

Поучна прича о вери у Господа

Једна јадно обучена жена која је изгледала поражено, ушла је у продавницу. Пришла је власнику продавнице на најпонизнији начин и питала га је да јој да неке намернице. Нежно је објаснила да је њен муж тешко болестан и да није способна за рад. Имају седморо деце и треба им храна.
Власник продавнице издрао се на њу и грубо је затражио од жене да напусти његову радњу. Жена је рекла: " молим Вас господине, донећу новац чим будем могла". Он је одговоро да је не може кредитирати јер нема рачун отворен у тој продавници.
Стојећи поред касе један купац је начуо конверзацију између ово двоје. Купац је дошао до власника радње и рекао му је да је спреман да плати све што што овој жени треба за породицу.
Трговац је врло озбиљним гласом упитао :"имате ли листу онога што вам треба?". Жена је одговорила потврдно. " У реду, ставите вашу листу намерница на вагу и колико год покаже вага ја ћу вам дати намернице једнаке вредности", шаљиво је рекао трговац.
Она је оклевала тренутак са спуштеном главом. Онда је посегла за у своју торбицу,узела је папир и написала нешто на њега. Онда је пажљиво ставила комад папира на вагу стојећи и даље погнуте главе.
Очи власника радње и купца показивале су неверицу док су гледали вагу како се спушта до крајње тачке и остаје тако спуштена.
Власник стојећи уз вагу, окренуо се полако према купцу и невољно рекао :" не могу да верујем". Купац се насмејао а власник је почео да ставља намернице на другу страну ваге да би се изједначила тежина на једној и другој страни.
Он је наставио стављати намернице, док кеса више није могла да издржи.Власник је стајао са изразом шока.
Напокон, узео је комад папира са ваге, прочитао га је и остао је запањен. То није била листа намерница за куповину.
Уместо ње била је молитва која је изгледала овако :" Драги Боже, ти знаш моје потребе и стављам ово у руке Твоје!"

[мирођија]

 

 

 

 

 

 

 

 

 

среда, 25. јун 2014. Радмила Мишев, ОПРОШТАЈ

 

   Био једном један дивни старац, кога су сви звали Учитељем. Његова је реч била мудра, а молитва јака. До Учитеља није било лако доћи. Живео је у малом манастиру у подножју великих планина. Путеви су били лоши, шуме густе, а кад набујају потоци било је скоро немогуће стићи до манастира. Ипак су многи долазили Учитељу. И свако је добијао баш оно што му треба, неко поуку, неко утеху, а по некад би неког изгрдио, управљајући га тако на прави

 

пут. Учитељ, духовник манастирски писао је књиге, игуманија се бринула о манастиру и радила заједно са сестрама од јутра до мрака. Све је ту било као у кошници, знао се домаћински и кућни ред. Свако је имао своје послушање. Једна од монахиња, Параскева, бринула се о сточици. Музла је краве, пазила на телиће, и све послове у штали је обављала.

   Сестра Параскева се плашила паса. Осећајући њен страх, један мали пас, шарпланинац звани Тигар, мајушан и смешан, стар само три месеца (а то је код паса узраст као детета од две и по године), стално је ишао за њома и правио се важан. Параскева раном зором крене у шталу, Тигар је ту. Још није истерала телад на пашу, а Тигар већ стигао да направи многе несташлуке и по ливади плаши телад. Све у свему, понашао се као и сви несташни малишани у тим годинама. Грдила га је, али се он због тога није много бринуо. Једног дана је Тигар био посебно расположен за игру по штали, где су били теоци. Трчао је око њих, вукао их за репове, и чинио још хиљаду несташлука, док сви телићи нису почели унезверено да мучу, узнемириле се краве, ричу, свака хоће да заштити своје теленце, а Тигар сав срећан мота се Параскеви око ногу и саплиће је и плаши. Сирота Параскева више није знала шта ће, викала је на Тигра, грдила га, а он се уопште није освртао на њене грдње. Једном сестра Параскева изгуби стрпљење и прутићем истуче Тигра иако тог дана није био посебно несташан. Мали псић никако није могао да схвати зашто је добио батине, јер је мислио да је све то само велика игра. У педагогију се уопште није разумео, па је цвилео и плакао читав дан.

 

Манастир Вазнесење

 

   Сутра му је Параскева, као и обично, донела храну, а он је само окренуо главу. Гладовао је све док му храну не донесе нека друга монахиња. Кад је мало ојачао, поче да режи на Параскеву. До следећег пролећа израстао је у правог шарпланинаца, великог и снажног. Бољег чувара није било на далеко. Нико непозван, ни човек, ни вук, ни медвед нису смели да се приближе манастиру. Према монахињама и старцу духовнику био је умиљат као јагње, само је са Параскевом и даље ратовао. Читаву годину дана није јадница смела, без неке од сестара, ни да помисли да уђе у шталу. Стално је лајао на њу и покушавао да је нападне. Једном су монахиње нешто радиле близу Тигрове кућице, он се отргао, јурнуо, одгурнуо остале сестре и угризао Параскеву.

 

                             

 

   Сирота монахиња више није знала шта ће, па иако јој је било непријатно да се жали на пса, оде код духовника, и све му исприча. Мудри Учитељ је саслушао Параскевине речи. Дубоко се замисли гладећи дугу седу браду, онда подиже главу и рече да оде код Тигра, и од њега затражи опроштај. Иако запрепашћена, без поговора је извршила то што јој је Старац рекао. Скупила је сву храброст и пошла до Тигрове кућице. Тигар је страшно залајао кад је угледао, умало да искида ланац, а онда је стао. Осетио је да се нешто догађа, да његов највећи непријатељ, како је усвојој псећој глави мислио, долази некако другачије. Монахиња је дошла до Тигра, направила велику метанију и искрено замолила за опроштај. Сестре су у чуду гледале како је Тигар престао да лаје, и пажљиво слуша то што му Параскева говори. Виделе су како је ушао у кућицу и више се на њу није ни окренуо. Од тога дана Тигар никада није ни зарежао а камоли залајао на монахињу Параскеву.

   Ово није прича из давних времена, и далеких земаља. Догодила се пре тридесетак година у земљи Србији, у манастиру Ћелије. Мудри Учитељ био је, нико други до, свети ава Јустин Поповић, кога су сви и онда и данас, иако одавно није физички међу нама, звали Ава, што на грчком значи учитељ.

   Људи посебног богоугодног, чистог и молитвеног живота, светитељског, блиски су са свима и разумеју сва Божја створења, и људе и животиње и биљке.

 

Прича је записана према казивању епископа Атанасија Јевтића

 

Радмила Мишев, ПРИЧЕ ИЗ СМЕЂЕ СВЕСКЕ, Artis Media Net, Београд, 2007.

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014/06/blog-post_25.html

[JESSY]

Пре неколико година, у Сијетлу на Специјалним Олимпијским играма, девет такмичара, сви физички или ментално оболели, постављени су на стартну линију за почетак трке на 100 јарди. На звук пиштоља, све и један потрчаше – истина, не баш са црте – али са уживањем и жељом да истрче трку до краја и победе. Сви, такорећи, изузев једног дечака који се спотакнуо на стази, преврнувши се неколико пута, и који је почео да плаче.

Његов плач дође до ушију осталих осам такмичара. Они успорише и осврнуше се. И сви се окренуше и пођоше ка њему. Све и један! Једна девојчица, која је боловала од Дауновог синдрома, саже се к њему, пољуби га и рече:

- Ово ће помоћи да буде боље.

И њих деветоро, испреплетених руку, прођоше заједно кроз циљ.

Сви на стадиону устадоше и навијачка радост потраја неколико дугих минута. Људи који су томе присуствовали још увек препричавају ову причу.

Зашто?

Зато што сви ми, дубоко у себи, знамо једну ствар. Оно најважније у нашем животу није да будемо победници.

 

 

Далеко важније је да будемо ти који ће другима помоћи да победе, чак и ако ће то нас саме успорити или изменити наш смер кретања.

[JESSY]

Једног лепог дана возач аутобуса је дошао у гаражу, где је покренуо возило, извезавши га у обилазак свакодневне руте.

Прошавши првих неколико станица све је било у реду; неколико је људи сишло, неколико ушло и, уопштено говорећи, возач је био задовољан вожњом. Међутим, на следећој станици у аутобус уђе див од човека: висине преко 2 м, грађе попут рвача са рукама до земље. Приступивши возачу, он рече:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

И оде на крај аутобуса да седне.

Возач је, за разлику од њега, био просечне висине, око 1,70 цм, ситан и прилично благе нарави. Наравно, ни на крај памети му није било да се расправља са Великим Џоном, али због свега осећаше велико незадовољство.

Следећег дана се понови исто: тек што се беше укрцао у аутобус, горостас рече возачу:

- Велики Џон не плаћа вожњу!

А онда и дан након тога, и дан после њега и настави се то дешавати у континуитету.

 

Ово је у толикој мери иритирало возача, да је због Великог Џона и његове надмоћи почео да губи сан. На крају одлучи да се избори са тим. Уписао се на боди-билдинг, карате, џудо и све такве програме самозаштите.

До краја лета је прилично ојачао, тако да је свог првог радног дана, а у понедељак, када је горостас ушао у аутобус и рекао своје чувено: «Велики Џон не плаћа вожњу!», дочекао ове његове речи придижући се и уз повик:

- А зашто не?!?

Са нескривеним изразом изненађења на своме лицу, горостас се окрете ка њему и узврати:

- Велики Џон има режијску карту.

 

Наравоученије: Прво утврди да ли проблем постоји пре него што кренеш да га решаваш.

[JESSY]

У једној бајци говори се како су се Ветар и Сунце кладили око тога ко ће од њих скинути шешир неког пролазника.

Ветар, убеђен да ће однети победу, дуну снажно – али пролазник навуче шешир дубље. Затим је дунуо још снажније, али је пролазник, ради сигурности, ставио на шешир и своју руку, како би га још јаче учврстио.

Ветар није успео.

Дошао је ред на Сунце. Загрејало је и Ветар и Земљу. Загрејао се и пролазник и не прође дуго те он скине свој шешир.

И тако је Сунце добило опкладу.

* * *

Да! Силом и бесом, нервозом и виком ништа се не постиже. Напротив; тиме само раздражујемо и другог. И он се затвара и повлачи. С топлином љубави све успева. Љубав је једини пут да стигнемо до жељеног резултата. Једини начин да поразимо зло у другом. Једини начин - љубав, да се превазиђе сваки мрачан и тежак тренутак. Једини начин понашања. Једини начин да се приближиш другоме. Једини кључ да отвориш нечије срце.

Једини начин да другог разоружаш, једини начин - љубав, да га умириш. Једини начин да буде прихваћен твој савет.

Љубав је једини начин да неког мотивишеш. Једини начин да другог приведеш покајању.

Да! Љубав, било као разумевање или мук, било као повлачење или као осмех, било као мирноћа или понуђено извињење, љубав је истинска сила.

Љубав!

Не само да је много јача од Ветра, него је и немерљиво јача од смрти.

Не мислите ли и ви тако?

[JESSY]

све ваше причице су овде.....

 

Причам ти причу.... али праву и лепу...       -         Libra 

[JESSY]

Млада је мама у кухињи припремала вечеру усредоточена на припрему пржених кромпира. Хтела је учинити све да њезина деца буду задовољна, јер је то било једно од њима најдражих јела.

Најмлађа цурица навршила је тек четири године и приповедала је о напорном дану у малој школи, о ономе шта је све видела и шта су радили. Мама је одговарала мрмљајући и мењајући тон да покаже како прати причу и саосећа са ћерком. Одједном осети како је неко вуче за хаљину и виче: "Мама!"

Мама кимну главом, промрмља нешто успут, но повлачење за хаљину није престајало, а ни гласни позиви.

Одговарала је на уобичајени начин пазећи да кромпири не изгоре. Након неколико минута њена је ћеркица свом снагом повуче за хаљину, тако да је била присиљена сагнути се да је види.

Онa јој својим ручицама обухвати лице, привуче га својему и рече:

"Мама, слушај ме очима!"

[Данче*]

О ДВОРУ НА НЕБЕСИМА
(прича о Св. апостолу Томи)

Здање од Бога имамо, кућу нерукотворену, вечну на небесима, говори видовити апостол Павле (II Кор. 5, 1). Сви наши трудови по Богу на земљи имају ту сврху, да заслужимо по сили нашој ту нерукотворену вечну кућу на небу. Неки цар Индијски Гундафор намисли зидати себи предиван двор, каквога нема на земљи. Када његов изасланик Аван тражаше мајстора вештога да сазида цару такав двор, срете по Промислу Божјем, апостола Тому, који му рече, да је он мајстор, и да нико цару не може саградити оно што жели осим њега. Прими, дакле, Тома много злата од цара на зидање тога двора. Но чим изађе од цара, он све злато раздаде сиромасима. После две године посла цар слуге да питају Тому, да ли је двор готов. Јер двор требаше да се зида негде далеко од престонице. Одговори Тома: све је готово осим крова. И потражи још новаца од цара, и цар му даде. А Тома опет раздаде све сиромасима па хођаше по царевини својим послом, т.ј. проповедаше Јеванђеље. Сазнаде цар, да Тома није ни почео двор зидати, ухвати га и баци у тамницу. Те ноћи умре брат царев, и цар паде у велику жалост. Ангел узе душу умрлога и проведе је по Рају, и показа му један предиван двор, какав ни ум људски не може замислити. Пожели душа умрлога да уђе у тај двор, али му ангел рече, да не може, јер је то двор његовог брата што му сазида апостол Тома милостињом његовом. И врати ангел душу опет у тело. Када брат дође себи рече цару: „закуни ми се да ћеш дати што ти иштем." И цар се закле. Тада брат рече: „дај ми двор твој који имаш на небесима". Зачуди се цар, и посумња да може бити двор на небесима. Но када му брат све потанко описа, поверова цар, и одмах изведе Тому из тамнице, и кад чу из уста апостолових речи спасења и живота вечног, крсти се цар и брат његов. И потруди се цар новим милосрдним делима, те и он сазида за себе двор предиван на небесима.

Охридски пролог

[JESSY]

Један је свештеник, из далеког великог града, био изузетно вредан и пожртвован. Бринуо је о својим парохијанима. Сређујући летопис цркве, сетио се једне своје старе парохијанке која се недавно разболела.

Живела је сама, није имала никаквих прихода, нити било кога ко би о њој бринуо. Свештеник је одлучио да се обрати Центру за социјални рад, а као „прву помоћ“, решио је да јој пошаље нешто новца, колико има и може. Одложио је рукопис на којем је радио и почео да сакупља новац. Приложио је све што је имао и још нешто што је оставио за ванредне трошкове. И тако, „зрно по зрно – погача“. Новац је ставио у коверат, написао њено име и ставио на сто. Намеравао је да сутра после службе замоли неког од парохијана да старици однесе новац, а он би прексутра пошао да је обиђе.

Кад је то све урадио, наставио је прекинути посао. У том тренутку неко је покуцао на врата. „Ко ли је сада у ово касно доба?“ – запитао се свештеник. И не слутећи што га чека, пришао је вратима и отворио их. Угледао је маскираног човека с пиштољем у руци. Уперивши пиштољ у свештеника хладно му се обратио:
„Дај паре или живот!“ – Свештеник није имао куд, морао је лопову да преда новац који је имао. Узео је коверат припремљен за стару госпођу и с тугом у срцу, предао га лопову.

Лопов је превртао по канцеларији и кад ништа вредно није нашао, отишао не повредивши свештеника. Дођавши у склониште, лопов је погледао коверат. Кад је прочитао коме је био намењен, застао је као громом погођен. Нешто га је стегло у грлу. Имао је утисак да ће се угушити. Од бола се савио до земље и почео грчевито да плаче. На коветру је писало име његове мајке. Њој је новац био намењен. Пробудила се његова успавана савест.

Помислио је: „Свештеник брине о мојој мајци и шаље јој новац. А ја моју старицу мајку годинама нисам обишао, нити питао како је и има ли од чега да живи. Чак и крадем новац који је њој намењен. Какав сам ја то човек? У шта сам се то претворио?“ Обрисао је сузе и отишао поново код свештеника. Ушао је, клекао и замолио за опроштај. Свештеник га је исповедио и благословио. Лопов је потом отишао код мајке, одневши јој коверат и поздрав од свештеника. Те ноћи се у њему нешто преломило. Одлучио је да прекине са дотадашњим животом. Почео је да живи са мајком. Никад више није крао, него је нашао посао и бринуо о мајци.

Поука:
Љубав има толику снагу да може чинити чуда и препородити људе.
Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2013.

 

извор: Манастир Клисина

[JESSY]

Nekada davno, i jednoj dalekoj zemlji, živeli su Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajednistvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, sto i sam naziv kraljevstva kazuje.
Cim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskocio u pomoc: «Evo, taaaako, pridrzacu ti.... .»... Drugo nasmeseno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: «Dan pun ljubavi ti zelim, evo, idem u pekaru, zelis da ti donesem toplog hleba?»...
Cim bi neko uocio neku, tvoju, neispunjenu zelju, potrebu...Odmah bi se potrudio da ti se zelja ostvari, makar ucinio i najsitniji korak da te priblizi tvom cilju.
.Koliko je ko mogao pomoci, pomogao je.. bez pitanja, bez ocekivanja «revansa», bez kalkulacija u glavi...
U Kraljevstvu se, svakodnevno, cuo zvonki smeh i nazdravljanje: «U tvoje zdravlje i srecu, domacine!», «Za srecu i ljubav mojih gostiju!»...
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, pripremali zajednicke ruckove, vecere, organizovali plesove, drustvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe i zavisti.
Osmeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dosla iz duse. Nije bilo trenutka, u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubavi ili ucinio dobro delo podstaknuto, iskrenom ljubavlju prema bliznjem...
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvracenih ljubavi, ali pre ili kasnije bas svako bi nasao srodnu dusu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako uociti ko, prema kome, gaji posebne simpatije. Bilo je lakse naci zivotnog saputnika, nego u '' nasem svetu '', bas zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjecaja.
No, jednoga dana, Kralj je nacuo kako svaki zivi covjek ima ogranicen broj osmeha koji moze pokloniti, ogranicen broj puta kada sme reci «Volim te»...
Shvatio je da je energija ljubavi konacna, a ne beskonacna kako se cinilo...Covek ljubav trosi dajuci je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba, tesko oboli, a moze i umreti!!! Jako se zabrinuo.
Razmisljao je, dugo, sta ce da uradi. Prestao se osmehivati Kraljici, prestao ju je grliti «iz cista mira», prosao bi ceo dan, a da nije rekao koliko je voli i koliko mu znaci.
Vidio je kako se Kraljicino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promenio, video je kako skriva suze.
I Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i paznje pokljanjala suprugu. Jer kada je covjek tuzan, nesretan, ventili duse, kojima propusta ljubav, zatvore se...
Kralj nije bio zadovoljan. Voleo je dobijati ljubav i paznju, veselili su ga Kraljicini osmesi... Odlucio je potraziti pomoc Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio resenje:
proizveo je lazne osmehe, lazne cinove ljubavi i napisao je prirucnik kako se njima koristiti. U Kraljevstva se prosirila vest kako nesebicno davanje ljubavi i poklanjanje osmeha oduzima dane zivota i kako im Dvorski Mudrac moze pruziti pomoc.
Mudrac se preko noci obogatio prodajuci laznu ljubav i prirucnike.
Do tada nepoznati osjecaji i stanja zavladali su Zemljom Ljubavi:
ljubomora «Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni», «Poklonila si mi lazni osmeh, a njemu iskreni!!!»;
strah «Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!»,
laz «Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!»,
sumnja «Je li njegov osmeh pravi ili ga je Mudrac tome naucio?»....
Pocelo se trgovati ljubalju: «Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!», «Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!»...
Vise nije bilo zajednistva na koje su ljudi u, Zemlji Ljubavi navikli. Pocele su se formirati grupice, mala drustva. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.
Ali i unutar drustva se događalo da se pojavi lazni osmeh!
Niko ni u koga nije imao poverenja «Voli li me zaista?», «Daje li drugome pravu ljubav?»...
Mudrac je laznu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Tesko je, od oka, bilo proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan ...
koja je ljubav prava, a koja lazna.. cuvanju iskrenih osmjeha i ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su obolevali. Lica su bila blijeda, oci bez sjaja, a dusa, nekako, prazna. Cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj je, i sam tesko bolestan, ponovo odlucio posetiti Dvorskog Mudraca i upitati ga sto je, u tako savrsenom planu, krenulo po zlu. Pretrazio je ceo dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
Odjednom Kralj shvati da je prevaren! Kada je malo bolje razmislio od Dvorskog Mudraca je, prvi put, cuo kako je ljubav konacna.
Odmah je dao nalog da se, u Kraljevstvu, spale svi prirucnici o laznoj ljubavi, da se iskorene svi recepti za stvaranje laznih osmeha i uputstva o njihovom koristenju.
Na velikoj gozbi, priredenoj u cast pravoj ljubavi, rekao je okupljnima: «Najdrazi moji, zivjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na nasoj naivnosti. No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, donese srecu. Zelim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo, materijalno, bogatstvo ne moze nadomestiti.
Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite, poput grudve je, sto se kotrlja niz breg...Postaje sve veca i veca i veca...Takva vam se vraca i rusi svaku nedacu pred sobom! Zivela ljubav: mocna i beskonacna!».


Jeste li, nekome, danas, rekli «Volim te?»

[JESSY]

О СТРАХУ ГОСПОДЊЕМ

 

Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божије, који је саставио целу једну књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњему, а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа.
            “Читао сам”, рекох, и нашао сам да је врло красно сачињена.
            “Па би ли је хтели препоручити у вашој епархији?”
            “А то никако.”
            Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио кад налазим да је тако красно сачињена.
            “Зато”, одговорих, “што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ.”
            “Како то? Како за савршене?”
            “Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх – страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је ваша књига проповед без корена.”
            “Какав страх?”, негодоваше мој сабеседник, “Зар не каже свети апостол Јован: У љубави нема страха?”
            “Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: … него савршена љубав изгони страх напоље (1. Јов. 4,18). Зато и велим: Ваша је књига за савршене, а не за грешне.”

 

http://podmaine.weebly.com/blog/category/1ce73795b6