Моје молитвено правило

[Чунга Лунга]

Моје изгледа овако:

Јутарње:
1. Моја молитва (у себи)
2. Из молитвеника (заправо из главе, јер сам временом научила напамет, па не користим молитвеник; наглас) овим редом:
- молитва Светом Духу (и све оно после ње)
- Оче наш
- псалам 50
- Символ вере
- молитва седма, Поноћна песма Пресветој Богородици
- м. осма, Господу нашем Исусу Христу
- м. девета, Анђелу Чувару
- завршна м. јутарња Пресветој Богородици
- м. у болести
- м. за умножење љубави
- м. против ружних помисли
- м. за упокојене
- м. св. Василију Острошком
- м. св. Петки Београдској (или Трновској)
3. Три главе из Новог Завета (редом, па у круг; у себи)

Вечерње:
1. Пет псалама (редом, па у круг; најчешће их прочитам током дана када нађем време, а не увече; у себи)
2. Моја молитва (пред спавање; у кревету; у себи)

Ово сам све овако сама себи одавно одредила, тако што сам прво имала само моју молитву, од раног детињства, па до после 30-е, а онда сам повећала на ово све тако што сам прво прочитала цео молитвеник и оно што се за срце закачило, то сам обележила и тако почела да редовно примењујем само то, а остало прескачем. И додала сам Свето Писмо као редовно читање ујутру и то сам сама себи одредила на три главе.
Када сам стекла духовника, питала сам га да ми сам одреди молитвена правила и он је одредио мање него ово моје и још неке друге молитве. То сам слушала пар недеља, а онда сам му рекла да ми недостају оне моје молитве и он се сложио да се вратим на старо, а то је ово све.
Додао ми је само псалтир као вечерњу и то је то.
Можда је сада време за повећање за још једну-две молитве, спрам духовног стања и потреба. Али никад више нећу уводити сама себи нове духовне акције, него све како духовник каже, што и препоручујем сваком и свагда.

[kopitar]

  On 10. 11. 2017. at 11:31, Марина Савковић рече

Моје изгледа овако:

Јутарње:
1. Моја молитва (у себи)
2. Из молитвеника (заправо из главе, јер сам временом научила напамет, па не користим молитвеник; наглас) овим редом:
- молитва Светом Духу (и све оно после ње)
- Оче наш
- псалам 50
- Символ вере
- молитва седма, Поноћна песма Пресветој Богородици
- м. осма, Господу нашем Исусу Христу
- м. девета, Анђелу Чувару
- завршна м. јутарња Пресветој Богородици
- м. у болести
- м. за умножење љубави
- м. против ружних помисли
- м. за упокојене
- м. св. Василију Острошком
- м. св. Петки Београдској (или Трновској)
3. Три главе из Новог Завета (редом, па у круг; у себи)

Вечерње:
1. Пет псалама (редом, па у круг; најчешће их прочитам током дана када нађем време, а не увече; у себи)
2. Моја молитва (пред спавање; у кревету; у себи)

Ово сам све овако сама себи одавно одредила, тако што сам прво имала само моју молитву, од раног детињства, па до после 30-е, а онда сам повећала на ово све тако што сам прво прочитала цео молитвеник и оно што се за срце закачило, то сам обележила и тако почела да редовно примењујем само то, а остало прескачем. И додала сам Свето Писмо као редовно читање ујутру и то сам сама себи одредила на три главе.
Када сам стекла духовника, питала сам га да ми сам одреди молитвена правила и он је одредио мање него ово моје и још неке друге молитве. То сам слушала пар недеља, а онда сам му рекла да ми недостају оне моје молитве и он се сложио да се вратим на старо, а то је ово све.
Додао ми је само псалтир као вечерњу и то је то.
Можда је сада време за повећање за још једну-две молитве, спрам духовног стања и потреба. Али никад више нећу уводити сама себи нове духовне акције, него све како духовник каже, што и препоручујем сваком и свагда.

Expand  

Probaj još poslije svake kafe uzeti i pročitati nešto od Ava Zorana Rimskog za par tjedana ćeš osjetiti veliku promjenu.

[Чунга Лунга]

  On 10. 11. 2017. at 13:19, kopitar рече

Probaj još poslije svake kafe uzeti i pročitati nešto od Ava Zorana Rimskog za par tjedana ćeš osjetiti veliku promjenu.

Expand  

Ко је то? Сада сам гуглала и ништа не пронађох.

Заправо, осећам да би требало да уведем молитву св. Николи, јер некако волим тог светитеља од малена. Мислим да су акатисти добра ствар, али ту треба знати који акатист изабрати. Тема брака и породице ми је на првом месту, па тако нешто би најбоље одговарало, али то ваља свештеника питати, он ће то знати.

Е, да, ту су и молитве пред Свето Причешће и после Светог Причешћа. То сам заборавила да наведем, али то свакако сви раде, тако да...

[GeniusAtWork]

  On 10. 11. 2017. at 14:22, Марина Савковић рече

Ко је то? Сада сам гуглала и ништа не пронађох.

Expand  

То ти је форумски надимак за  https://pouke.org/forum/profile/14509-zoran-đurović/

 

[Чунга Лунга]

  On 10. 11. 2017. at 14:28, GeniusAtWork рече

То ти је форумски надимак за  https://pouke.org/forum/profile/14509-zoran-đurović/

 

Expand  

Оооуууукккеееејјј... Ово ми је преозбиљна тема, па нисам очекивала шалу. Бићу спремна следећи пут.

Уз сво дужно поштовање вас који сте од њега нешто научили, не читам писања тог свештеника. Прочитала сам онако пар постова у неким расправама, не сећам се тачно, и не могу да поштујем тај његов жаргон и то све, немам појма, некако ружно, као неки џанки да пише, а не свештеник. Некако ми се не (по)слуша такав свештеник, па његове постове једноставно игноришем, јер нема се времена за читање свачијих писања овде.

[Sva imena su vec zauzeta]

Jutarnje ( kombinacijia iz molitvenika i svojih )

Molitve pre jela

Pojenje Isusove molitve u sebi

Akatist Sv Kseniji

Molitva Sv Kiprijanu

Vecernje ( kombinacija iz molitvenika i svojih )

Psaltiri

 

[srema]

Imam problem koji se tice, ili bolje da kazem koji je ''nastao'' iz mog pravila, ili na neki nacin neizvrsavanja istog.

Uglavnom, moje molitveno pravilo je bilo ujutru: pet metanija i uz svaku po jedna isusova molitva, nekoliko molitava iz molitvenika, i na kraju recimo dve glave iz svetog pisma

oko 3, pre rucka: isusova molitva dve brojanice

pred spavanje: isto kao jutarnja, samo umesto novog zaveta psalmi

E sad, u teoriji je to bilo tako, ali ustvari ja sam produzivao to pravilo jer sam se tako osecao, osecao sam se kao da se nisam dovoljno dugo i kvalitetno molio, pa umesto da molitva traje koliko god, ja sam je produzivao, pa recimo umesto pet metanija ja uradim 10. Ili umesto da procitam dve molitve, ja dodam onu u svako doba dana ili tako nesto. Prosle nedelje, uhvatila me je panika i osecao sam da, koliko god sam se molio, nije dovoljno. Mada sam ja tu forsirao bio neku vrlinu smirenja, da ne duzim pricu nebitno je - ali mislio sam da mozda tim osecajem sto se tice ''nedovoljnosti'' molitve, Bog hoce da me urazumi da ostavim to lazno i preterano samoosudjivanje i da predjem na nesto razumnije, a ne ''ja sam gori od svih''. I tu sam nekako danuo dusom.

Dalje, u sredu, imao sam odbranu maturskog ispita. Malo sam se uspavao, pa mi molitva onako, imao bi vremena kada je ne bi produzivao. Ali opet ista stvar, ne znam, kao da mi savest govori da se nisam dovoljno pomolio. I na kraju, ja nekako odem tamo iako nisam zavrsio do kraja, mada tehnicki jesam. Od tad, dosao sam na ideju da prepolovim molitveno pravilo i da ono traje nekih 15 minuta. Mada, ono sto me muci je da nemam isti stepen "revnosti" kao ranije. Uopste se ne brinem da li sam lenj, ili se prejedam, ili spavam, dolaze mi i misli da ponovo rukoblidim da izvinete, onako u sustini celokupan asketizam mi onako, nekako postao nebitan. Sa druge strane, imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da skitam po gradu, da idem na more, na ekskurziju, nekako mi se cini da sam otvoreniji i sa ljudima, samo bi gledao filmove igrao igrice itd. Sta vi mislite, i da li je neko imao slicno iskustvo? Da li da se vratim na staro pravilo?

[Олимп]

  On 9. 6. 2018. at 13:38, srema рече

Imam problem koji se tice, ili bolje da kazem koji je ''nastao'' iz mog pravila, ili na neki nacin neizvrsavanja istog.

Uglavnom, moje molitveno pravilo je bilo ujutru: pet metanija i uz svaku po jedna isusova molitva, nekoliko molitava iz molitvenika, i na kraju recimo dve glave iz svetog pisma

oko 3, pre rucka: isusova molitva dve brojanice

pred spavanje: isto kao jutarnja, samo umesto novog zaveta psalmi

E sad, u teoriji je to bilo tako, ali ustvari ja sam produzivao to pravilo jer sam se tako osecao, osecao sam se kao da se nisam dovoljno dugo i kvalitetno molio, pa umesto da molitva traje koliko god, ja sam je produzivao, pa recimo umesto pet metanija ja uradim 10. Ili umesto da procitam dve molitve, ja dodam onu u svako doba dana ili tako nesto. Prosle nedelje, uhvatila me je panika i osecao sam da, koliko god sam se molio, nije dovoljno. Mada sam ja tu forsirao bio neku vrlinu smirenja, da ne duzim pricu nebitno je - ali mislio sam da mozda tim osecajem sto se tice ''nedovoljnosti'' molitve, Bog hoce da me urazumi da ostavim to lazno i preterano samoosudjivanje i da predjem na nesto razumnije, a ne ''ja sam gori od svih''. I tu sam nekako danuo dusom.

Dalje, u sredu, imao sam odbranu maturskog ispita. Malo sam se uspavao, pa mi molitva onako, imao bi vremena kada je ne bi produzivao. Ali opet ista stvar, ne znam, kao da mi savest govori da se nisam dovoljno pomolio. I na kraju, ja nekako odem tamo iako nisam zavrsio do kraja, mada tehnicki jesam. Od tad, dosao sam na ideju da prepolovim molitveno pravilo i da ono traje nekih 15 minuta. Mada, ono sto me muci je da nemam isti stepen "revnosti" kao ranije. Uopste se ne brinem da li sam lenj, ili se prejedam, ili spavam, dolaze mi i misli da ponovo rukoblidim da izvinete, onako u sustini celokupan asketizam mi onako, nekako postao nebitan. Sa druge strane, imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da skitam po gradu, da idem na more, na ekskurziju, nekako mi se cini da sam otvoreniji i sa ljudima, samo bi gledao filmove igrao igrice itd. Sta vi mislite, i da li je neko imao slicno iskustvo? Da li da se vratim na staro pravilo?

Expand  

 Помог’о ти Бог брате Хвала на искрености! Ево изнећу ти неко моје искуство па се ти ту идентификуј У суштини и ја сам раније тако некако радио, повећавао сам број молитава мислећи да нешто радим корисно и форсирао сам себе на дужа мољења, иако ми је срце често било далеко од тога. Убрзо ме је савладала сујета и некако је молитва постајала временом да ми буде самобитна, па сам падао у прелест на неки начин. Онда сам схватио да молитва може трајати и један минут, и да она буде тако концентрисана да човек ни о чему друго не размишља, већ све своје снаге усмери га Богу, и тако тих минут молитве има исту снагу као не знам, 15 минута читања. Тешко је пратити себе и видети када стварно треба да скратиш, када је лењост, када умор и сл.

Треба се само фокусирати на искрености и отворености. На изливању срца пред Господом, па колико то трајало. Мислим да молитву треба повећати онда када се срце загреје и распали довољно љубављу и осети истинску потребу. И иначе, сваки подвиг је најплодоноснији и најбезопаснији и успешан ако је покренут љубављу Божијом.

Искрено, због све деликатности ове ствари, потребан је духовник (као ’леб) да би уз његову помоћ одредио праву своју меру.

Свако добро брате!

[Дијана.]

Sremo, pretjerao si u mladalackom zanosu i revnovanju, pa tvoja psiha trazi prirodan otklon u suprotnost, tj. potpunu mladalacku pricu. 

Nadji sredinu. Posavjetuj se sa svestenikom i nek ti on odredi sta i koliko. 

Zivi normalno i hodi pred Bogom, tj.budi svjestan Bozjeg prisustva. Ne opterecuj se monaskim nacinom zivota, u svijetu si i jos uz to premlad. 

Molitvena pravila nisu toliko bitna, bitnija su nama neg'Bogu. Bitno je da imamo vjeru i neku stalnu ili cestu molitvu unutra, plus pricesce. To lagano mijenja covjeka..

I sve to opet sluzi samo za nadogradnju sebe. Tek kad izadjes van iz sebe i pocnes da se odnosis prema ljudima vidis koliko si zapravo hriscanin.

Rijec ljubav je toliko vec izlizana od upotrebe i pretvorila u najboljem slucaju u floskulu. Otvorenost, paznja, milost, spremnost da se drugi vidi, cuje, pripomogne...

Bog ne zeli da se podvizavas preko svojih snaga. Bog zeli da budes bolji covjek.

Ako imas monaski priziv, sto pre nadji duhovnog oca i nek te on rukovodi. 

[srema]

Ма немам појма... Причао сам јуче са њим, он је рекао да је у реду молитвено правило Серафима Саровског, мада се нисам нешто умирио од тог савета. Није имао времена да му све детаљно испричам, рекао је углавном да је битно да идем у Цркву. Јутрос, кад сам дошао из цркве, помолио сам се на "уобичајен начин", тј. по оној савести коју сам помињао.

Е сад, да ли да послушам његов савет, мада морам да признам да би ми то можда и служило као изговор за лењост, можда и не би. Ако не послушам, онда испадне да сам непослушан. Мислим разумем ја све што ми говорите и није да се не слажем али ја знам шта осећам. Мислим имао сам и жељу за монаштвом писао сам тему о томе хтео сам да цркнем... Али ја се некако плашим да се помолим Богу да ме учврсти на том путу (ка монаштву) зато што знам да он може то да учини са мном, и да има ту моћ, једина ствар је што ја то нећу.

[Freedom]

  On 9. 6. 2018. at 13:38, srema рече

Imam problem koji se tice, ili bolje da kazem koji je ''nastao'' iz mog pravila, ili na neki nacin neizvrsavanja istog.

Uglavnom, moje molitveno pravilo je bilo ujutru: pet metanija i uz svaku po jedna isusova molitva, nekoliko molitava iz molitvenika, i na kraju recimo dve glave iz svetog pisma

oko 3, pre rucka: isusova molitva dve brojanice

pred spavanje: isto kao jutarnja, samo umesto novog zaveta psalmi

E sad, u teoriji je to bilo tako, ali ustvari ja sam produzivao to pravilo jer sam se tako osecao, osecao sam se kao da se nisam dovoljno dugo i kvalitetno molio, pa umesto da molitva traje koliko god, ja sam je produzivao, pa recimo umesto pet metanija ja uradim 10. Ili umesto da procitam dve molitve, ja dodam onu u svako doba dana ili tako nesto. Prosle nedelje, uhvatila me je panika i osecao sam da, koliko god sam se molio, nije dovoljno. Mada sam ja tu forsirao bio neku vrlinu smirenja, da ne duzim pricu nebitno je - ali mislio sam da mozda tim osecajem sto se tice ''nedovoljnosti'' molitve, Bog hoce da me urazumi da ostavim to lazno i preterano samoosudjivanje i da predjem na nesto razumnije, a ne ''ja sam gori od svih''. I tu sam nekako danuo dusom.

Dalje, u sredu, imao sam odbranu maturskog ispita. Malo sam se uspavao, pa mi molitva onako, imao bi vremena kada je ne bi produzivao. Ali opet ista stvar, ne znam, kao da mi savest govori da se nisam dovoljno pomolio. I na kraju, ja nekako odem tamo iako nisam zavrsio do kraja, mada tehnicki jesam. Od tad, dosao sam na ideju da prepolovim molitveno pravilo i da ono traje nekih 15 minuta. Mada, ono sto me muci je da nemam isti stepen "revnosti" kao ranije. Uopste se ne brinem da li sam lenj, ili se prejedam, ili spavam, dolaze mi i misli da ponovo rukoblidim da izvinete, onako u sustini celokupan asketizam mi onako, nekako postao nebitan. Sa druge strane, imam povecanu zelju da se druzim sa ljudima, da skitam po gradu, da idem na more, na ekskurziju, nekako mi se cini da sam otvoreniji i sa ljudima, samo bi gledao filmove igrao igrice itd. Sta vi mislite, i da li je neko imao slicno iskustvo? Da li da se vratim na staro pravilo?

Expand  

Cuj brate moj..moj najjednostavniji savet na tvoj tekst i pitanje je da..nepropustas nijednu Liturgiju ni Subotnju ni Nedeljnu i da preko radnih dana ne propustas sluzbe znaci svaki dan da ides. Da se neprestano ceo dan u slobodnim trenucima na razno razne nacine i u raznoranim raspolozenjima i situacijama molis Isusovom molitvom. Znas da nas Apostoli pozivaju na neprestanu molitvu..e sad naravno ides radis druzis se a u sebi se neprestano molis Gospodu. Ono sto je za mene od presudnog znacaja to je redovno se ispovedati svake nedelje ISTICEM ne stedeti sebe u tome nego biti nemilosrdan prema svojim gresima i sve ih obelodanjivati Gospodu koliko god da su naizgled nevini ili koliko god da su naizgled teski i veliki i besprekorno postovati ustanovljeni Crkveni post to je najbolje i najlakse po meni i sto cesce se Pricescivati. 

Da mili brate uvek svaki dan citati Jevandjelje kao lek ujutru i uvece po malo..ima mnogo lepa molitva na sajtu Molitvenik pre citanja Evandjelja.

I imam jos jedan predlog brate..znas da su nasi Sveti Oci isticali Smirenje kao najvecu hriscansku vrlinu koju svaki hriscanin treba da uci. E tako ima jedna molitva takodje na tom sajtu jako lepa za dar Smirenja od Gospoda.

https://svetosavlje.org/molitva-za-hriscansko-smirenje/

Koliko god da je tesko bato samo smerno i vredno i ne zaboravi i radost je plod smirenja tako da raduj se brate al Gopodom nasim najvise i kao dete malo uz majku nepustaj ruku nasega Oca i Majke.

Pisi i ti neke utiske i predloge

Hristos po sredi nas!

[srema]

  On 25. 11. 2018. at 20:50, Freedom рече

Cuj brate moj..moj najjednostavniji savet na tvoj tekst i pitanje je da..nepropustas nijednu Liturgiju ni Subotnju ni Nedeljnu i da preko radnih dana ne propustas sluzbe znaci svaki dan da ides. Da se neprestano ceo dan u slobodnim trenucima na razno razne nacine i u raznoranim raspolozenjima i situacijama molis Isusovom molitvom. Znas da nas Apostoli pozivaju na neprestanu molitvu..e sad naravno ides radis druzis se a u sebi se neprestano molis Gospodu. Ono sto je za mene od presudnog znacaja to je redovno se ispovedati svake nedelje ISTICEM ne stedeti sebe u tome nego biti nemilosrdan prema svojim gresima i sve ih obelodanjivati Gospodu koliko god da su naizgled nevini ili koliko god da su naizgled teski i veliki i besprekorno postovati ustanovljeni Crkveni post to je najbolje i najlakse po meni i sto cesce se Pricescivati. 

Da mili brate uvek svaki dan citati Jevandjelje kao lek ujutru i uvece po malo..ima mnogo lepa molitva na sajtu Molitvenik pre citanja Evandjelja.

I imam jos jedan predlog brate..znas da su nasi Sveti Oci isticali Smirenje kao najvecu hriscansku vrlinu koju svaki hriscanin treba da uci. E tako ima jedna molitva takodje na tom sajtu jako lepa za dar Smirenja od Gospoda.

https://svetosavlje.org/molitva-za-hriscansko-smirenje/

Koliko god da je tesko bato samo smerno i vredno i ne zaboravi i radost je plod smirenja tako da raduj se brate al Gopodom nasim najvise i kao dete malo uz majku nepustaj ruku nasega Oca i Majke.

Pisi i ti neke utiske i predloge

Hristos po sredi nas!

Expand  

Hvala ti stvarno na odgovoru, pošto je pisano ne baš skoro xD

Ali kako da ti kažem, bio sam kod psihologa razgovarao sam sa njim, jeste da je bio pravoslavni psiholog, ali ja sam očekivao nešto skroz drugačije od njega. On mi je rekao da se ispovedim, da se ne opterećujem previše, da probam nađem ljubav prema Bogu što je suština duhovnog života, rekao je da je tokom molitve ne bitno koliko ti čitaš ili kako god, nego da li ti osećaš ljubav prema Bogu, da li si ti zaljubljen u Boga. Ali nisam siguran šta to znači. Znao sam da je suština svega da se sjedinimo sa Bogom, da budemo sa Bogom, i biće sve u redu. Sad sam izgubio tu veru, nekako ne verujem više da ako čovek ima Boga da će, eto tako, šta god da ga snađe biti radostan. Na primer, teško mi pada što sam odvojen od prijatelja, teško mi pada što ne znam kako će moja veza da se dalje odigrava...

E sad, bilo je vreme kad sam stvarno bio u veri i kad sam išao i ponekad na večernje, uglavnom uvek na Liturgiju, ponekad i praznik, nema izlaska subotom, petak i sreda post, nema alkohola postom, velika pažnja na to da li se prejedam ili ne. Da li jedem koliko mi je potrebno, ili jedem iz užitka. Pa onda, bilo je i smirenje, na neki način usiljeno, ne pred drugima nego pred sobom u svojim mislima... Ispovest svake tri nedelje recimo. Molitve ujutru, po podne, i uveče. I onda, kažem, to je prestalo, i sad kada hoću da se vratim na to, kao da ne mogu, ili možda ne želim. Kad hoću da pratim tu neku svoju savest ona me tera da kad uradim pet Isusovih molitava, da uradim više, jer ono nije valjalo. Možda bi trebalo. Možda sam ja jednostavno lenj.

Sad mi se sve nekako vrti oko pomisli. Zavisi šta prihvatim, tako se i osećam. Znam da postoje neki periodi kada prihvatim pomisao da, ne bi trebalo da se *ne opterećujem*, kao da se osećam bolje. Mada, ja to i ne sprovodim u delo, ne mislim na način "pa da, ne bi trebao da se ne opterećujem, znači, trebao bi da malo da se opterećujem i da postim sredu i petak, i trebao bih da prestanem da pušim". Nego nekako to prihvatim, pa kako ide, ide. To mi se prekjuče desilo, bio sam skroz smoren, i odjednom rešim da prihvatim to i odjednom sam živnuo, kao da sam mogao da pričam sa ljudima, kao da mi se vratio malo apetit, cigaru sam odbio, vratila mi se savest koju sam mogao da slušam i da osetim nekako. Meni se čini da to i jeste moje normalno stanje, ali sad, ne znam da li sam još uvek "u tome", jer, juče, kad sam došao kući, zapalio sam cigaru, odjednom sam osetio osećaj krivice. Ili ne možda osećaj krivice, nego pre, osećaj da sam loša osoba, da sam grešan. Ne u nekom smislu da se kajem, nego jedan negativan osećaj, suprotan od smirenja gde smatramo sebe grešnim. I dosta sam se gordio, kao "pa da, sad sam ponovo normalan, sad ću ovo, sad ću ono, svi će da vide kakav ću da postanem, svi će da me gledaju kao na idola, itd. itd."

Meni se vrti ta priča sa pomislima već neko vreme. Uvek tražim nešto što bi "prihvatio" da bi mi bilo bolje, i da li bi bio ponovo onaj stari. Možda to nema veze sa mozgom, ali opet, ako prihvatim pomisao da to stvarno i nema veze sa mozgom, nije mi dobro. 

 

[Freedom]

Pojednostavi svoj zivot brate na sledeci nacin..poslusaj me.
Stavi tacku na cigarete zauvek neka ti Gospod da snagu prva stavka .
Ja sam brate prosao kroz pakao zivi dve godine borbe za zivot teske borbe ali slatke sa slatkim plodovima Gospodnjega mira i radosti..problem je bio isti ali me je Gospod icupao bas na nacine koje sam ti opisao u prethodnom tekstu a ponovo cu.
Znas brate moj mili vera znace dela..sta to znaci to znaci ne brini se i trpi. Boli znam da boli ali zgazi na gas brate u sjedinjavanju sa Gospodom.
Poslusaj me sad brate dragi kako..
Ne propustaj ni jednu Liturgija nikada, redovno idi i na Jeleosvecenja ona ce ti takodje mnogo pomoci. A tu brate Gospod leci i to znas kako..On kali coveka..pravi od njega zivu silu. Jer znas onu izreku sto je brzo to je kuso...ee ide to i brzo. Kazem ti zato sto ti govorim licno iskustvo ali sam zagrizao bio i ne pustam..Sluzbe, molitve, ispovest, pricest. A recu ti posle nesto jos jako vazno za mene.
Opusti se i uzivaj u jutarnjim molitvama i u vecernjim..kako otvoris oci ne dozvoli da ti bilo ko ili sta ili zbog cega omete..prvo molitva par molitava zna se koje idu po pravilima nekim i izaberes jednu dve tri koje su ti drage plus.
Citanje Svetog Pisma je Lek. Istina Ziva. Zato neprestano ujutru i uvece cita se po malo Jevandjelja.
A onda brate kreces sa svojim svakodnevnim aktivnostima i sa sobom nosis neprestanu Isusovu molitvu u trenucima kad nisi u zizi aktivnosti. Znaci kad ides na posao kad spremas klopu..kad dobijes zadatak na poslu pa lagano radis i molis se u sebi itd.. U toj molitvi osnovno je pravilo da bi brzo donela plodove je da se fokusiras na reci molitve bez obaziranja na emocije i misli. Jer znaj djavo zna coveka da napada ne samo laznim i svakakvim mislima vec i emocijama na neki cudan naci i naravno preko drugih ljudi koji Gospoda nisu poznali ali cesto i od ljudi koji jesu al ni sami toga nismo svesni i mi smo nekad djavolji provodnici provokacija i ne dobra. Ali misli ne mozes zaustaviti to nemoj da te opterecuje samo je fora da ih ignorises a neke lepe i dobre pustas da slecu i da ti donose mir i radost.
Ono sto sam rekao da cu na kraju reci to je sledece..brate moj druzi se sa dobrim ljudima koji postuju svoje roditelje koji vole da se druze i koji sire pozitivnu energiju..a videces brate ono sto coveka najvise boli je to sto veoma malo trenutno kod nas u Srbiji ima takvih ljudi..ljudi ne veruju u Boga stide se Boga rade protiv njega ljudi su ti u ovome svetu djavolji emiteri zarobljeni u svojim strastima, a ljude koji Sluze Bogu odvracaju od Boga odbacuju ih..bez razloga ih muce, postavljaju zamke, vredjaju, savetuju ih kobojagi da ne preteruju sa molitvom da ne idu u Crkvu nikoga od njih ne slusaj..i oni i djavo su samo jaki dok covek malo ne stasa u Gospodu pa cak ni tad nisu zato sto su plasljivci.. to se najvise odnosi na one koji ne poste i ne idu u Crkvu..i sami smo takvi dok nam Gospod ne pocne da vida dusu u Crkvi..
Ovo ti kazem zato sto je svako ljidsko bice kao sundjer upija..hteo on to ne hteo. Kaze kada Gospodom i Gospod krenu da pune nasu casu duse punu mutne i ne retko prljave vode ona pocinje da se razbistruje..iz case izlazi onda i dobro i zlo dok ne ostane samo Gospod i nasa dusa cista znaci ne ramisljaj nikada mnogo o svojim gresima jer uz Gospoda oni sami od sebe uz tvoju malu asistenciju nestaju. A ta asistencija kao najmocnija je ispovest. A Pricest pecat kao Lek najjaci od svih za otpustsnje ispovedjenih greha. Znaci to vazi samo za druzenje..jer sundjer kao sto rekoh upija. Ali da bi pomogao Gospodu jos brze da se ispunis radoscu tj Njim pomazi i dobrima i zlima i voli ih jer ih i Gospod voli i zeli da im pomogne da se i oni spasu a oni se pracaju protiv Bodila.
Hristos po sredi nas brate!!!



Послато са SM-G361F користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Ведран*]

  On 26. 11. 2018. at 13:58, srema рече

nekako ne verujem više da ako čovek ima Boga da će, eto tako, šta god da ga snađe biti radostan.

Expand  

Брате ево ти пар речи од  мене, ако шта значе.

Ово си лепо запазио. Неће.

Оно што срећа значи у духовном животу јесте присуство свести да је Бог са нама. Увек, без изузетка, било да грешимо, било да добро творимо. 

Дакле,  то није свест да је Бог са нама када радимо исправне ствари. Ти си као илустрацију навео пушење. Него свест да је Он са нама и када падамо и грешимо. Ту се тек рађа истинско покајање које није утемељено на ономе "сад сам урадио погрешну ствар, да се исправим и нећу више, па ће све кренути на боље и бити ок", које рађа разочарење јер опет и опет падамо. Што нам само показује нашу слабост, из чега може да се роди и депресија и потпуно или делимично слабљење воље да се у духовном животу напредује.

Уместо оваквог пристпа својим гресима боље је размишљање "сад сам повредио Тебе Господе, а ти ме и даље милујеш као Отац, опрости ми, и помози ми, ја ћу опет пасти без Тебе, не остави ме". Помирење са својом грешношћу је јако важно. Не помирење са грехом, против њега треба увек да се боримо, него са грешношћу, то јест са чињеницом да смо грешни, и да нећемо бити праведни, макар и све радили како треба.

И тај Крст ћемо носити до смрти. Од неких грехова, страсти, склоности ћемо се ослобађати, са другима се рвати, у неке падати и устајати, до последњег даха. Тако да потрага за миром у смислу слободе од греха није достижна до смрти. Али зато истински мир који нас теши од самог Господа долази од дубоког познања да кроз то страдање носимо свој крст и саучествујемо у Његовом Крсту. И имамо обећање и наду вечнога живота, и одатле наша радост, упркос свему. 

[Ana B.]

Moje molitveno pravilo je jutarnja molitva, liturgija jednom nedeljno i ponekad kratke molitve u toku dana.