Психичка траума – када није довољно само молити се

[JESSY]

                      

 

Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице.

Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор.

Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна  литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“.

Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог.

Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/

 

[Милошшш]

Psihoterapija mora da zna kako da tretira dušu čoveka, a to može samo sledeći Jevanđelje. Mislim da je ispovest najbolja psihoterapija koja postoji, i učestvovanje u životu Crkve. Ovo sa psihoterapeutima mi ne deluje kao nešto što može da pomogne, pa svaki razgovor sa prijateljem je vid psihoterapije. Ne znam, ne treba se tu mnogo oslanjati na psihoterapeute, pogotovu što ne znamo ko su ti ljudi, a duša je ranjiva.