Претражи Живе Речи Утехе

Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm View full Странице

Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице. Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор. Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“. Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог. Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“ https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/