Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ја'.
Found 7 results
-
Понекад човеку бива тешко. Понекад – толико тешко да уопште нема снаге да издржи. И што је најгоре од свега, колико год да покушава да схвати због којих сагрешења му се то дешава, никако не може то да разуме. Рекло би се, нема ни неких посебно тешких грехова. Ни у црквеном животу нема неке мањкавости. И ни на кога се не љути због увреде да та увреда неби стала између њега и Бога. И труди се врло вредно, и ради, и улаже напоре... У чему је онда ствар? Зашто му је тако тешко да му се чини: још мало и једноставно ће пасти и готово? И то није све: зашто је све тако замршено, тако компликовано, тако загонетно? И понекад долази одговор – јасан, једноставан, задивљујуће прецизан. Па зато што већ одавно све ради... сам! Сам – односно без Бога, самостално, самоуверено у извесном, посебном смислу ових речи. То понекад бива "казна" због гордости, због надмености, понекад због осуђивања других, понекад – због незахвалности. „А знамо да онима који љубе Бога све иде на добро". (Рим. 8, 28). Између осталог и то кад је по Промислу остављен. И довољно је само да човек свега постане свестан, а кад осети промену, па се покаје, већ му бива много лакше и боље. Међутим, све је много теже кад се Господ није удаљио од тебе по Својој милости, већ ти од Њега – због своје неразумности: несвесно, ненамерно. Несвесно и ненамерно се често не примећује – док човек не дође до саме ивице... Како се то дешава и коме? Па управо у томе и јесте ствар што се ова невоља често дешава људима који су у највишој мери добронамерни, вредни, ревносни – како у Маријином духу, тако и у Мартином. Човек узима бреме – чини му се да може да га понесе.Онда додаје још. И још. И још... Иде корак по корак напред, не задржавајући се, не смањујући темпо. И ради добре, потребне ствари. И људима помаже. И подвизава се како може. Али, све то ради сам и на крају најчешће долази до слома. У одређеном тренутку човек престаје да поставља себи питање да ли је оно што намерава да предузме угодно Богу. Престаје да се моли да разуме вољу Божију. Престаје да ослушкује оно што му на ове молитве одговара његово сопствено срце: да ли је мирно, да ли је смирено, да ли живи сећањем на Господа и љубављу према Њему? Или је хладно и озлојеђено, затворено и да ли се скупило? Овде постоји ризик да човек од Павла постане Савле и да изненада чује: „Тешко ти је против бодила праћати се“ (Дап. 9, 5)! А још је већи – да не чује. Урезало ми се у сећање нешто што сам једном чуо на проповеди свештеника којег добро познајем: зашто је Петар почео да се дави? Зато што се уплашио? А зашто би се одједном уплашио? Није се уплашио да крочи у воду у сред буре и да крене по њој по речи Спаситеља, а кад је већ ишао по благодати Божијој по њеној површини као по земљи, уплашио се? Није баш најлогичније... Зар није све због тога што је у једном тренутку помислио да сам иде? Зар није на тренутак заборавио Онога захваљујући Чијој сили и вољи је вода постала као чврста? Ако је тако, шта је онда чудно у томе што се уплашио и што је почео да тоне? Не знам и нико од нас не зна шта се заправо десило с апостолом. Али је чињеница да се то са нама дешава стално и свуда. Кад човек нешто почне ради Бога - неки посао, живот која личи на подвиг – Господ „Који и намере целива“, пружа Своју обилату помоћ. И човек иде – опрезно, са свештеним страхом – напред, плашећи се да се случајно не оклизне, да не згреши, да се не лиши ове Божанске подршке. И постепено се предаје томе, навикава се на труд и на подвиге, они постају нешто свакодневно, што наводно не превазилази човекове снаге. И оно, за шта је раније молио за благослов, почиње да ради сам. И успешно! По инерцији, по навици. И све више му успева. И можда тако дуго живи – у зависности од сопствених природних способности и од многих спољашњих фактора. Међутим, пре или касније, почне да осећа да му није само тешко као што му је бивало раније, већ да нема више снаге. Осећа: још мало – и пући ће... То се дешава многима. И онима који су врло ревносни, и онима који баш нису, а понекад и онима који уопште нису ревносни. Истина, постоји ризик да човек пукне. И да се сломи. Ево зашто је тако важно да човек, схвативши да сам ради, застане и да се разабере: зашто је тако? Зашто је остао сам? Зато што је највероватније намерио да чини Божија дела заборавивши на Бога. Чудно звучи, али се то врло често дешава. Где? Па у нашој, црквеној средини. Због чега би иначе могли да видимо озлојеђене испоснике, намрштене молитвенике, огорчене социјалне раднике? Знамо да су све то – богоугодна дела. Али, када су тачно угодна и како и с каквим срцем им се приступа – ова питања нам често ни не падају на памет. И тако се дешава да их понекад чинимо не богоугодно, чак директно противно Богу, и заиста – не противећи Му се. Уопште то не примећујући. Само почнемо да осећамо управо ону тежину од које човек више нема снаге да живи. И то се никако не може избећи, никако човек не може да се осигура, ако не застаје чешће на својим путевима и не проверава: да ли су моји путеви Божји? Неко ће, наравно, рећи: а како да се разабере, како да буде сигуран у тачност одговора на ово питање? Постоји једна тајна... Ако буде спреман да се заустави, или да скрене, или чак да крене уназад, чим схвати да је таква воља Божија, Господ ће му сигурно дати одговор – јасан и поучан. Кад после дугог периода самосталне делатности поново осети, не само да га води рука Божија, већ и да се потпуно налази у овој руци, да га она држи, он схвата сву снагу и дубину јеванђељског: „Без Мене не можете ништа чинити“ (Јн. 15, 5). Ништа добро, разуме се. И у срцу му одјекује: „А ја, Господе, и не желим без Тебе...“ Игуман Нектарије (Морозов) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор -
ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори. Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва. Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку. Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен. Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника. Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба… Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем. Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба. Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 17 )
-
Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану Аутор: Драго Пилсел среда, 04.12.2019. у 13:40 Јован Павле други у Аушвицу 1979. године (Фото www.auschwitz.org) Мало људи у Хрватској зна, или се заборавља, да је у селу Кућанци, општина Магаденовац (недалеко од Доњег Михољца), рођен патријарх Павле и да је само због те чињенице у децембру 1991. до темеља минирана црква у којој је крштен. Знамо то добро, село Кућанци је било далеко од фронте, минирање православног храма је носило поруку Србима: „Ми вас овдје не желимо.” Кућанци су мало, али емблематично и важно мјесто када говоримо о суживоту Хрвата и Срба. За Кућанце, написао ми је ових дана мој пријатељ и мјесни западнославонски владика Јован Ћулибрк: „Најважније је да се надамо да они постану мјесто мира и сусрета.” У суботу 16. новембра у Кућанцима се окупило силно мноштво, јер је патријарх српски Иринеј предводио архијерејску литургију и поновно посветио изнова саграђени храм. То је израван повод за тему коју сам одабрао за ово моје прво јављање у „Политици”, потреба да мало сагледамо ситуацију и сами себи одговоримо на питање: Како стојимо када је ријеч о кајању и о помирењу између нас Срба и Хрвата? Елем, Иринеј је славио у заједништву с петнаестак епископа и неколико десетака свештеника. Храм, посвећен апостолима светом Петру и Павлу, а изграђен на темељима старе дрвене цркве светог Георгија, миниран је и до темеља уништен, понављам, у децембру 1991. а градња је трајала скоро десет година. Ово је прво што ваља истакнути: у обнови је у великој мјери судјеловала општина Магаденовац којом руководи Стјепан Живковић (из коалиције хрватских странака коју предводи у Хрватској владајући ХДЗ). Био је то начин да се прихвати одговорност, барем морална, за уништење цркве 1991. Обраћајући се вјерницима, патријарх Иринеј је казао: „Обновили смо храм и надамо се да ће се та обнова пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје и никада. Обнова овог храма је и обнова међусобног повјерења и живота.” Могло се чути да ће бити саграђена истовјетна кућа у каквој је живио Павле, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак. На позив домаћина, епископа Ћулибрка, стигли су и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог пожешки бискуп Антун Шкворчевић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те београдски надбискуп и метрополит Станислав Хочевар. Ово је друго што желим истакнути: у Кућанцима су се братски и срдачно дружили католички (над)бискупи с патријархом и владикама (онкрај тешких ријечи упућених од стране хрватских бискупа патријарху Иринеју у писму потписаном прије годину дана). Тиме што је Иринеј нагласио како су Кућанци мјесто посебног значења, наиме, не само јер упућују на суживот Хрвата и Срба већ зато што тај суживот мора бити обележен карактеристикама које су красиле Павла: изузетна једноставност, смиреност, скромност и доброта, што су људи разумјели и поштовали, свима је са тог окупљања показан утабан пут којим морамо кренути: пут мира и дијалога. Корак је то конкретан након што су се у Пожеги, 17. јануара ове године, на позив домаћина бискупа Шкворчевића састали бискупи и све владике чије епархије имају сједиште у Хрватској изразивши увјерење „како ниједна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу”. Штовише, бискупи и епископи су рекли да не желе остати заробљеници прошлости и губитници у садашњости јер су свјесни да нас у такво ропство води међусобно оптуживање, манипулирање повијесном истином, интерпретација ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђања и понижавања због припадности одређеној нацији или вјери! Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што пак сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану. А ствар је врло једноставна и неће бити скривених порука: морамо се осјећати судионицима, сукривцима (у смислу моралне кривње коју је Карл Јасперс описао 1946. након ужаса нацизма), особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом. Ја сам морао преузети кривњу оца (Павелићева тјелохранитеља у Буенос Аиресу) и дједова (један је био усташа, други је био сурадник Гестапоа), морао сам се преобразити, морао сам осјетити терет једне обитељи која је стала на страну усташтва и нацизма. Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само кајање, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво. Сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести. Ако је свети папа Иван Павао Други могао клекнути у Аушвицу (7. јуна 1979) и ако се могао у име Цркве покајати за све страхоте учињене у њено име (пред Ускрс 2000), што чекају хрватски бискупи и зашто не напишу један цјеловити документ посвећен одговорности католика у страдању Срба под усташама? Браћо Срби, није ли вријеме за узвратну гесту? Није ли заиста наступило вријеме да се престанемо мрзити? Тај пут „јединства и мира”, сматрам, нитко не смије избјегавати! ****** Ко је Драго Пилсел, нови колумниста „Политике” Драго Пилсел рођен је 21. септембра 1962. у Буенос Ајресу у породици послератних хрватских и немачких исељеника. Дипломирао је машинство, новинарство и теологију (студије који је започео у Буенос Ајресу 1986. где му је професор био и садашњи Папа Фрањо), а у Осијеку је магистрирао у области моралне и политичке теологије. Недавно је уписао докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. У новинарству је пуних 40 година. У Хрватску се преселио у мају 1989. као припадник фрањевачког реда. Фрањевце је напустио почетком 1991. године, потом је прешао у ријечку богословију, коју је пак напустио крајем октобра исте године након погибије-нестанка млађега брата Бранка, припадника Хрватске војске, у близини острва Шипана (након размене ватре с патролним чамцем 178 Југословенске ратне морнарице), да би тада и сâм приступио Четвртој. бригади ХВ-а у Далмацији. Пилсел је дуго активан на цивилној и политичкој сцени Хрватске и међу првима је проговорио о злочинима хрватских снага над преосталим Србима након „Олује”. Због тога је и постао члан Колације за РЕКОМ. Уредник је портала аутограф.хр где наставља да пише седмичну колумну „Демокроација”, која излази без паузе од 1995. када је покренута у ријечком „Новом листу”. Уређује и теолошку библиотеку „Знакови времена” у издавачкој кући „Сyнопсис” (Сарајево-Загреб). Води емисију „Вријеме суодговорности” на Фејс ТВ у Сарајеву. Аутор је више књига међу којима је аутобиографски бестселер „Аргентински роман”. Живи и ради у Загребу. Политика Online - Ја, син усташа, кажем вам: Покајмо се и помиримо се WWW.POLITIKA.RS Мало људи у Хрватској зна, или се заборавља, да је у селу Кућанци, општина Магаденовац (недалеко од Доњег Михољца), рођен патријарх Павле и да је само због те чињенице у децембру 1991. до темеља минирана црква у којој је крштен. Знамо то добро, село Кућанци је било далеко... -
Протопрезвитер Жељко Ћалић: ,,Ја сам свјетлост свијету“
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Предавање протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског на тему ,,Ја сам свјетлост свијету“, које је одржао 8. децембра у Парохијском дому цркве Светог Николе у Старом Бару. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Прота др Милош Весин: "Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она..."
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Поучни
Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки беседио је у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду 14. маја 2019. године. Уважени прота беседио је на тему „Праведни Јов и неправедни ја, ти, он, она...“, а предавање је забележио репортер Радија "Слово љубве" Марко Весић. 17.05.19 ZBOR o. Milos Vesin, Pravedni Jov.mp3 радио слово љубве -
Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618 -
А живим не више ја, него живи у мени Христос
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млијеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вјери. „Млијеком вас напојих а не јелом, јер не могосте“, (1. Кор. 3, 2) пише он хришћанима коринтским. Хришћане из јеврејства укорава Апостол што не напредују у вјери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. „Јер ви, који би, по годинама, требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи Божијих; и такви постадосте да вам треба млијеко а не јака храна.“ (Јевр. 5, 12) Међутим, апостолско штиво, из Посланице Галатима, (2, 16-20), заиста је јака и тврда храна. Пише им свети Апостол да се ману и окане законичког формализма и да истински пригрле вјеру у Христа Господа. Свети апостол Павле често себе свој околини својој за примјер даје. У својим исказима он умије да буде личан; понекад из његових ријечи зна да избије жал, пријекор; да се његов темперамент пробије из њих. Тако он и сада за себе говори потресне, снажне, ријечи; да је себе, страдалном вјером својом, саобразио Христу; да се потпуно идентификовао, сјединио са Господом својим. „Са Христом се разапех – вели он. А живим не више ја него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде Себе за мене.“ (Гал. 2, 20) Сјећате се оних Господњих ријечи да онај који оца или матер, сина или кћер љуби више него Господа, није Господа достојан. (Мт. 10, 37). И ово је тврда храна. Ријетки су и преријетки који ово могу примити и примјенити. Јер, у нашим свакодневицама, кад треба само мало да промјенимо уобичајени ток ствари, кад, рецимо, треба да запостимо, у недјељу свету из топла кревета у цркву да кренемо, ми то налазимо за „тешки“ подвиг и велико „одрицање“. А шта тек да Господ стане пред нас и затражи од нас да дјецу своју, унучад, жене своје или мужеве подредимо Њему, ако треба, да их се и одрекнемо – шта бисмо ми Господу одговорили. А наш свети Апостол успио је да овај Господњи захтијев потпуно испуни; да надиђе и превазиђе све што би га од Христа његовог одвајало и на страну одводило и да сваки свој корак, своје дисање и свеукупно битисање, у Христа преточи. Тако он, с пуним правом, може да говори – јер зна шта говори – о човјеку савршеном, који је достигао мјеру раста пуноће Христове. (Еф. 4, 11-13) У Посланици својој Филипљанима поново себе ставља за примјер и наводи како би он, више него ли ико, мјерен мјерама људским, могао се хвалити собом, својим поријеком и достигнућима. „По правди закона беспријекоран“, (Фил. 3, 6) вели он. „Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио. Да познам Њега и силу Васкрсења Његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих.“ (Фил. 3, 7-8; 10) Пред крај свог земног живота, требало је да на путу ка Господу своме још једном прође кроз Јерусалим. Знао је он, и Дух му Свети у сваком граду свједочаше, да га тамо окови и невоље чекају. Молише га сви, којима је драг био, да не иде горе у Јерусалим. А он их благо прекори, рекавши им да је готов не само да буде свезан него и да умре у Јерусалиму за име Господа Исуса. (Дап. 21. глава) „Ни за што не бринем, нити марим за свој живот – вели он – само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посвједочим јеванђеље благодати Божије.“ (Дап. 20, 24). Ходећи земљом, свети Апостол је живљење своје на Небо био пренио. Свој живот земаљски, сваки свој тренутак он усмјерава на добро и спасење оних којима је послат. Не живи себи него живи за друге. „Јер је мени живот Христос и смрт добитак – пише он хришћанима Филипа. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обоје ми је мило: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради“, (Фил. 1, 20-24) пише он Филипљанима. Жедна је душа његова Бога, Бога живога, и једва чека час кад ће се, коначно, јавити лицу Божијему. (Пс. 41, 2) „Ево чежње неодољиве праве љубави према Богу. Нека се застиде сви – вели нам наш свети Владика Николај – који говоре да верују у Бога и љубе Бога, док их сама помисао на смрт, на одлазак из овог света, доводи до безумља.“ Ријечи светог апостола Павла дате су нам за то да животом светог апостола Павла животе своје мјеримо. Далеко смо и предалеко од тога да, попут њега, можемо за себе рећи да једино Господом живимо. Ако то за себе не можемо казати, примјер Апостолов нам је дат да томе тежимо, на томе да настојимо. Вјера је плодотворна у мјери у којој Божије слово у своје животе преточавамо. Што више пратимо и практикујемо, више нам се открива и подвиг нам слађи бива. Свети апостол Павле показао нам је пут којим се до Господа долази. Он нас позива, да свако од нас покаже ту исту ревност ради остварења наде све до краја. „Да не будете лијени – вели нам – него да подражавате оне који вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12). https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3618 View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.