Претражи Живе Речи Утехе

Нова црногорска нација Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење. Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Пише: о. Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације почело послије објављивања текста Милована Ђиласа под насловом ”О црногорском националном питању”, који је објављен 1. маја 1945. године у ”Борби” као гласилу Комунистичке партије Југославије. У посљедње вријеме се у Црној Гори, такође кроз поједине медије или слично као и 1945. године, уочава идеолошко конципирање и препоручивање нове, друге по реду, црногорске нације која се већ назива ”црногорско-српска” или ”српско-црногорска” нација. Није у питању ништа друго него нова црногорска нација са два преварна заперка који немају никакве везе са српском нацијом и српском историјом. Циљ је да се, путем овог националног инжењеринга, на предстојећем попису на тај начин смањи број и проценат Срба у Црној Гори. У питању је класичан анти-историјски и анти-српски пројекат који се, да би превара била што успјешнија, назива и ”дуалним идентитетом” у Црној Гори! Уочљиво је и то да је медијско пропагирање ”дуалног идентитета” започето послије неуспјелог покушаја да се на предстојећем попису забрани национално, језичко и вјерско изјашњавање грађана. До пола Србин, од пола Црногорац – и обрнуто! Креатори ове нове преваре Срба у Црној Гори су се, посебно послије избора од 30. августа 2020. године, наслонили на резултате пописа становништва од 2011. године. Наиме, у Црној Гори је 2011. године, према званичним подацима Монстата, било 0,30% припадника ”црногорско-српске” и 0,34% припадника ”српско-црногорске” нације, а то је укупно 3936 становника Црне Горе. И сада се настоји да се број од скоро 4 хиљаде грађана повећа како би број и проценат Срба у Црној Гори на предстојећем попису био значајно умањен. С друге стране, 2011. године се 0,04% или 257 грађана изјаснило да припада новој ”муслиманско-црногорској” нацији, а 0,03% или 181 грађанин да припада новој ”бошњачко-муслиманској” нацији. Никоме није пало на памет да идеолошки уобличава ове двије нове нације као што то, на жалост, чине креатори нове црногорске ”дуалне” нације. Сваки грађанин има право да се национално, вјерски, језички и по свему изјашњава по свом осјећању и нахођењу и та се воља мора поштовати. Ипак, мора се имати у виду да се 0,64% грађана ”дуално” изјаснило на попису који је 2011. године извршен у условима дубоке политичке поларизације, државне ”црногоризације” становништва која је наметана са свих државних адреса и страха од голе егзистенције. Форсирање ”дуалног идентитета”, односно нове црногорске нације, прије свега представља чин легализације свега онога што је учињено против Срба и њихових људских права у Црној Гори током претходних деценија. Из различитих изјава и ставова, који су више пута јавно саопштени у Црној Гори, можемо да закључимо шта су креатори и заговорници ове националне преваре намјерили да уобличе као ”идентитетску основу” нове црногорске нације полазећи од нетачне тврдње о ”вјековном и слојевитом идентитету Црне Горе”, јер је он код православног становништва, све до појаве комуниста, био кристално српски јасан и непорецив. Историјски и данашњи појам Црногорца Појмовно одређење данашњег националног Црногорца ни по чему не одговара појмовном одређењу историјског Црногорца. Историјски и идентитетски посматрано на индивидуалном и колективном плану, Црногорци су до 1945. године били национални Срби исто као и Херцеговци, Шумадинци, Косовци и други и представљали су органски дио српског народа. Црногорска државност је по свему била српска државност и о томе постоји обиље доказа. Независна Књажевина и Краљевина Црна Гора је била српска држава. Посебно треба имати у виду да значајан број данашњих националних Црногораца заговара тзв. ЦПЦ, црногорски језик, латиницу, асимилацију Срба и овакву независну Црну Гору која је признала тзв. Републику Косово, гласала да та самопроглашена псевдо-државна окупациона творевина постане чланица УНЕСКО-а и која на територију Републике Србије већ годинама шаље одређени број војника и официра. И да не набрајам даље! Промјена националног идентитета и тобожња ”нужност смјене генерација”!?! Црногорска државност се већ годинама брутално намеће као основ црногорске националности. Неразумно је што се са појединих адреса, послије 30. авгусга 2020. године и прилике да се без егзистенцијалних страхова људима омогући да се врате свом историјском националном идентитету, исказује више него зачуђујуће разумијевање за изградњу новог националног идентитета ”искључиво на основу државних граница и оног оквира који излази из (државних) пасоша (старих 15 година – прим. В.Џ.), стављајући у други план или потпуно поништавајући идентитет предака од пре 100 и више година”, уз тобожње оправдање, јер се ”разумије појава и потреба да људи мијењају свој идентитет, односно да граде другачији у односу на идентитет својих предака”. Промјена идентитета у Црној Гори се, умјесто критичког осврта, оцјењује и као ”нужност смјене генерација у којој сви учествујемо”!?! У питању је, како видимо, процес, а не појава! А да би се тај процес завршио по жељи креатора и заговорника ”дуалног” националног идентитета на посредан начин се, преко медија, предлажу и забране било каквог дјеловања ”политичких или медијских канцеларија у Црној Гори и Србији да се баве ”пожељним” националним идентитетом вјерника СПЦ, било да се ради о пројектовању њиховог српства или црногорства”. Наравно, нису поменуте политичке и медијске канцеларије из Албаније, Хрватске и Босне и Херцеговине које годинама, на разне начине, утичу не само на национални идентитет Албанаца, Хрвата и Бошњака у Црној Гори него и на одређене територијалне претензије (острашћени заговорници ”дуалног” идентитета никако не желе да узму у руке и прочитају, на примјер, књиге хрватског академика Јосипа Печарића ”Борба за Боку которску” (Хрватски информативни центар, Хрватска братовштина и Бокељска морнарица 809, Загреб, 1999.г.) и ”У Боки которској сваки камен говори хрватски” (ауторско издање, Загреб, 2004.г.) или магистарску тезу Расима Халилагића ”Босна и Херцеговина и Црна Гора 1790.-1918.” (”Ел-Калем, Издавачки центар Ријасета Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, Сарајево, 2001.г.). На чему почива нова црногорска нација? Црногорска нација је свој врхунац до сада достигла на попису 2011. године. Зато се управо пред нови попис становништва грчевито траже нови модалитети за смањивање броја и процента Срба, али и свега српског у Црној Гори. Инсистирање на тзв. грађанском идентитету савремене Црне Горе, који је, како се види, мртво слово на папиру представља прво слово ”дуалне” идентитетске преваре. Срби у Црној Гори морају да знају и запамте да је управо у ”грађанској” Црној Гори започет и добрано спроведен монтенегрински национални инжењеринг. Устав Црне Горе од 2007. године јесте темељни правни акт на коме се гради нова црногорска нација са два заперка, а сепаратизам од Српства се налази у сржи овог подухвата. Црногорска државност у њиховој перцепцији, противно историјским чињеницама, траје ”хиљаду година”, иако се Црна Гора као географски појам први пут помиње од половине 15. вијека, а као политички појам од почетка 16. вијека. Да ли изражено ”разумијевање за промјену идентитета” подразумијева и разумијевање и за промјену вјерског и црквеног идентитета, која ће, без икакве сумње, услиједити и поново бити оправдавана као ”нужност смјене генерација”? Јер, ако неко не само да данас разумије него подстиче, соколи и охрабрује људе на промјену историјског идентитета у националном смислу онда сјутра, по природи ствари, можемо очекивати исто или још веће ”разумијевање” и за промјену промјену вјерског идентитета или за промјену црквеног идентитета који, на исти начин, може бити проглашен за ”вјековни и слојевит”. Послије тога, наравно, слиједи и промјена културног и језичког идентитета. Карактеристике нове црногорске нације Из бројних изјава су јасно уочљиве одреднице нове црногорске нације која би се темељила на сљедећем: 1. безрезервно признавање независне Црне Горе коју ”нико не може, нити смије укинути или је утопити у неку другу (државу)”, јер она никада неће постати ”друга српска држава”; 2. безрезервно признавање црногорског језика као службеног, а српског језика као једног од службених језика у Црној Гори; 3. неспорно прихватање и признавање званичне државне заставе и грба при чему би једино била дозвољена”црногорска плаветна тробојка” за коју се само тражи да се не проглашава окупаторском (аналогно томе, српска или било која друга тробојка ће се сматрати окупаторском, туђинском и биће забрањена у Црној Гори); 4. безрезервно признавање званичне државне химне, чији је аутор усташа Секула Дрљевић, у инструменталном облику или касније у потпуности ако се којим случајем негде пронађе да њен аутор није Секула Дрљевић; 5. трајно одбацивање идеје о припадности српском народу и српском језичком, културном, државном и националном јединству; 6. залагање за одређене посебности епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори уз тежњу за промјену њеног назива који је оцијењен као ”непримјерен” и који треба замијенити новим називом ”који нас неће национално оптерећивати”. 7. Свети Сава се може прослављати у Црној Гори, али само због тога што је устројио Епископију Зетску и што је његов празник одштампан црвеним словима у календару Ђурђа Црнојевића од 1494. године, а не због тога што је, поред осталог, утврдио духовно и народно јединство Срба. Српска Црква и нова црногорска нација Нова црногорска нација са два заперка нема никакве везе са Српском Православном Црквом и не може се за њу везивати. Важно је да се истакне да се пастирска брига Цркве и њених клирика за свако људско биће не може (зло)употребљавати за идеолошко уобличавање нове црногорске нације. У Цркви Христовој, по ријечима Светог Апостола Павла, ”нема више ни Јудејца ни Јелина, нема више ни роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човјек) у Христу Исусу” (Гал. 3,28). Управо због тога, а и много чега другога, у Цркву су добро дошли сви без обзира на њихово национално или политичко увјерење. Тај принцип не важи када је у питању нација. Срби су само Срби и не могу бити никакви Србо-Црногорци или Црногорци-Срби. Свештеник Српске Православне Цркве, без обзира на државу у којој му је Црква повјерила да обавља своју свештену службу, не може бити никакав ”национални дуплак”, који ће, како се недавно чуло, спавати као Србин, будити се као Црногорац, а изјашњавати се као Србо-Црногорац. Свештеници Српске Православне Цркве не могу бити заговорници и пропагандисти новог ”пасошког идентитета” него истински, дјелатни и непоколебљиви свједоци историјски потврђеног вјерског, црквеног, језичког, културног и националног идентитета у Црној Гори. Подјеле које постоје у сваком друштву не могу представљати никакво оправдање за одрицање од сопственог националног идентитета. Нација без историје У Књажевини и Краљевини Црној Гори није постојао никакав ”дуални”, ”дупли”, ”српско-црногорски” или ”црногорско-српски” национални идентитет, чак ни када је Пећка Патријаршија два пута насилно укидана од Турака. Државност Књажевине и Краљевине Црне Горе, као ни њен Устав од 1905. године, нису представљали основу некаквог посебног, несрпског националног идентитета. И о томе постоји обиље необоривих историјских доказа. Жртве нове ”дуалне” преваре неће бити национално изјашњени Црногорци него искључиво национално изјашњени Срби из Црне Горе. То се, поред осталог, огледа и у чињеници да се нико од припадника и заговорника црногорске нације није критички осврнуо на пропагирање нове ”дуалне” нације у Црној Гори. Грађанима Црне Горе, послије политичке промјене од 30. августа 2020. године, треба омогућити да се слободно изјасне на предстојећем попису становништва и гарантовати им да, због националног или било ког другог изјашњавања, неће бити грађани другог реда, а не да им се нуди и намеће нова ”дуална” превара и превера која се наслања на анти-српске одлуке Комунистичке партије о дробљењу српског народа од Дрездена преко АВНОЈ-а до данас. Нова црногорска нација WWW.IN4S.NET Пише: др Велибор Џомић Неспорно је да је идеолошко уобличавање, а потом и стварање црногорске нације...

Црногорска православна црква није само непризната црква, већ неканонска структура која нема никакве везе са црквеношћу, каже професор филозофије Часлав Копривица, док професор Правног факултета у Београду Далибор Ђукић објашњава да Црна Гора не може да очекује украјински сценарио. "Краљ Никола би се преврнуо у гробу", каже Предраг Марковић коментаришући најаве Мила Ђукановића да ће радити на стварању црногорске аутокефалне цркве. Председник Црне Горе Мило Ђукановић рекао је на Kонгресу ДПС-а у родном Никшићу да је време да у Црној Гори буде исправљена историјска неправда и поручио да ће радити на стварању црногорске аутокефалне цркве. Ове најаве долазе након што је усвојен Предлога закона о слободи вероисповести. Према том предлогу, сва црквена имовина изграђена до 1918. за коју не постоји доказ о власништву, власништво је државе Црне Горе. Професор Правног факултета у Београду Далибор Ђукић објаснио је у емисији "Око" РТС-а да се може очекивати да се у катастру измене подаци који се тичу носиоца права својине над црквама и да се уместо Митрополије црногорско-приморске или њених субјеката појави држава. "Држава би имала право својине. Тврде да би црква задржала државину, односно могла би да користи објекте, али тужбом би власник могао да затражи да се испразне из објеката и лица и ствари. Морало би, дакле, свештенство и монаштво да их напусти, а држава би располагала како жели", навео је Ђукић. Да нема дискриминације, било би комично Професор Факултета политичких наука Часлав Kопривица, родом из Никшића, рекао је да су у том граду згранути и да је њима то наставак перманентне унутрашње агресије према Србима у Црној Гори. Наводи да је Мило Ђукановић деведесетих био српски националиста, али да је онда направио заокрет. Србофобија, као политика Црне Горе се, истиче, манифестује као ортодоксофобија, непријатељство према СПЦ, док је однос према римокатоличкој и исламској заједници добар. "Међу верницима СПЦ-а има доста гласача ДПС-а, јер они независно од свог политичког опредељења, на које су често приморани захваљујући агресивној политици власти, знају да је Српска православна црква у Црној Гори једина права црква, да је то заправо црква, а да оно није само непризната црква, него је то неканонска структура која нема никакве везе са црквеношћу. То су људи који чак симбол вере, који је темељ хришћанства, изговоре на погрешан начин зато што су добили неке клирике из западне Украјине који то раде на начин на који то чине унијати", навео је Копривица. Професор филозофије на ФПН-у истиче да то није само имовинско-правно питање, већ питање традиције: Око тога ко смо и ко смемо да будемо. "Не може Ђукановић и ниједна власт која се темељи на 1945. години да располаже вишевековном историјом црногорске државе и црквом на основу неких нејасних овлашћења се позива на нешто што Црна Гора није била", рекао је Копривица. Када је питање живота и смрти – СПЦ Часлав Копривица је указао и да на Цетињу свега 10 одсто становништва завршава обреде при Црногорској православној цркви, а остали при Митрополији црногорско-приморској. И Историчар из Београда Предраг Марковић сматра да нису чести припадници црногорског режима који сахрањују своје мртве или крштавају децу у ЦПЦ. Каже и да би, када не би било дискриминације Срба у Црној Гори, све ово било комично. Да Црногорска православна црква нема много верника сматра Далибор Ђукић, професор црквеног права на Правном факултету. Сагласан је са изјавама да у ЦПЦ-У има више храмова него свештеника. "Из националних побуда се приклањају тој опцији, немају елементе православне духовности", каже Ђукић. Записник седнице Синода Да тврдња да је 1920. укинута црногорска црква није тачна, Далибор Ђукић образлаже записником са седнице Синода православне цркве у Црној Гори од 16. 12. 1918, непосредно после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. "Тада је донета одлука да се независна српскоправославна света црква у Црној Гори уједини са аутокефалном православном црквом у Краљевини Србији. Нико није укинут ни 1918. ни 1920. Постоји акт регента Александра којим он прима к знању да су православни епископи са целе СХС изразили жељу да се уједине у једну цркву. То је, дакле, изведено на нивоу цркве, а регент је само примио к знању. Све миторполије и епископије задржале су право субјекта које су имале и пре уједињења. Нису угашене ни 1918, ни 1920.", објаснио је Ђукић. Појашњава да је садашњег митрополита ЦПЦ-а Михаила Дедеића рашчинио васељенски патријарх због канонских преступа које је починио, а касније је и анатемисан. На питање да ли је могућ украјински сценарио у Црној Гори, Ђукић каже да није. "Територија Украјине је потпала под Руску православну цркву на основу акта васељенског патријарха из 17. века. С друге стране, територија Црне Горе је потпала под јурисдикцију СПЦ-а на основу томоса. Можда је у Украјини постојала могућност различитог тумачења, али овде не", рекао је Ђукић. Одбацивање српства "Краљ Никола би се преврнуо у гробу", каже Предраг Марковић коментаришући ову ситуацију. "Никола је био Србин по сваком критеријуму. Чак су и његови синови, који су претрпели неправду од рођака Александра били Срби. Одбили су да рађују са италијанским окупаторима, сматрали су себе српским патриотама", истиче Марковић. Указује да овај ниво одбацивања српства никада није био забележен међу Црногорцима. "Ово што раде Ђукановић и његова пословна група је необичан пример стварања идентитета који нико од њихових предака није радио. Аустријанци не граде аустријанство на мржњи према Немцима, они су задовољни што су део шире немачке културе, али су и Аустријанци", рекао је Марковић додајући да би "Македонци и Хрвати" и имали чиме да се пожале, али не и Црногорци. Копривица сматра да је идеја Црне Горе да се одвоји од Србије геополитички пројекат чији је носилац неко споља. Указује и да су 2006, када се Црна Гора одвојила, све римокатоличке цркве звониле, а поглавар исламске заједнице рекао је да Црна Гора не треба да заборави да не би добили државу да није било муслимана. Далибор Ђукић каже да је ситуација тешка, али да морамо да имамо изузетно поверење у свештенство Митрополије црногорско-приморске, и да је подржавамо из Србије, колико је то могуће. "Треба имати на уму да црква увек побеђује, и владика је већ у историји победио гувернадура", закључио је Марковић. Аџић: ЦПЦ је вековима постојала Правник из Подгорице Новак Аџић образлаже политику власти и истиче да је њима важно да постоји Црногорска православна црква, јер је вековима постојала док је 17. 6. 1920. није регент Александар укинуо. "То је историјски исказ државности, етничког и националног идентитета Црне Горе и сматрамо да је потребно да сакрална православна добра буду својина државе, као што су биле у време књажевине и краљевине Црне Горе", рекао је Аџић. Не сматра да се идентитет Црне Горе заснива на потирању српског идентитета. "И Црногорци и Срби и сви други треба паралелно да егзистирају јер Црна Гора треба да буде и јесте грађанска држава, али сматрамо да Амфилохије и Митрополија црногорско приморска има незакониту државину над сакралним добрима, али не може доказати историјско право својине", објашњава Новак Аџић. У питању су, каже, цркве, манастири, покретна и непокретна добра до 1918. године. "Црногорци су обновили аутокефалну цркву на свенародном збору 31. 10. 1993. и изабрали Антонија Амбрамовића за поглавара, 1997. су изабрали Михаила Дедаића за поглавара. Сматрам да може да буде он поглавар ЦПЦ, испуњава све теолошке и друге услове. Битно је ко га подржава – народ и држава", рекао је Аџић. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3555139/crnogorska-crkva--kralj-nikola-se-prevrce-u-grobu.html

Представници Митрополије црногорско приморске упозоравају да ових дана са једне приватне телевизије наводни „истјеривач митова“ заводи и забавља лаковјерни народ и савјетују вјерницима да не слушају његово лажно учење. -Памти се, да је у вријеме Светог Петра Цетињског, Црном Гором лутао некакав самозвани калуђер Авакум, који је мутио народ својим мудровањима, па је Свети упозоравао Црногорце да се ”чувају од лажи и обећања његових” и да не буду ”безумни ни лаковјерни”. А на другој страни, за некога бившег калуђера, архимандрита Стефана, Цетињски светитељ опомиње народ да се од њега уклањају као од ”злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа”. Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују. Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде. Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује- поручују из МПЦ. У Митрополији наводе да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. ) –Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради. А да видимо како он то ”истјерује митове”. Прво, он тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената- сматрају у МПЦ. Они такође упозоравају да помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. На тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) -А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”- сматрају у МПЦ. Самозваном истјеривачу митова и духова на мети је и Свети Сава. Он тврди да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека. Самозванац има невоља са голим чињеницама, доказаним у науци. –Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили- појашњавају у МПЦ. Тај ”трговац маглом”, упоран је да докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Он чак инсистира да нам се представи као научник и истраживач,па постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! –Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици? – питају у МПЦ. https://www.in4s.net/mitropolija-crnogorska-primorska-upozorava-na-lazne-ucitelje-na-privatnoj-tv-od-drzavnih-para-istjerivac-mitova-zabavlja-lakovjerne/ View full Странице

Црногорска јавност је била запрепашћена када је недавно радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се икона Богородице Филеримске налази у ужасном стању. У Митрополији црногорско-приморској незадовољни су „маћехинским односом“ државе према тој вредној хришћанској реликвији. Историја доласка иконе у Црну Гору почиње након Октобарске револуције када су, посредством многобројне руске емиграције, до краља Александра Карађорђевића стигле неке од најврједнијих хришћанских светиња — дио Часног крста, десница Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филеримске. Реликвије су неко вријеме биле чуване у Цркви Светог aпостола Андреја Првозваног у Белом двору на Дедињу, након чега их је краљ Петар II Карађорђевић, законити насљедник свога оца краља Александра, у априлу 1941. године, непосредно пред напуштање Краљевине Југославије послије нацифашистичког напада на своју земљу, завјештао и предао Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острог. Нажалост, рђаво вријеме и сплет неповољних околности учинили су да реликвије ни ту не нађу мира, па су 1952. године, у оквиру једне полицијске акције у манастиру Острог, записнички изузете од стране тајне комунистичке полиције, а према казивању протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, догодило се да су од 1978. године те три светиње први пут, у њиховој двије хиљаде година дугој историји, раздвојене, односно, прецизније — „да су атеисти и богоборци врло намјерно нарушили њихову духовну цјелину“. „Комунистичке власти су их држале у депоу Удбе све до 20. јануара 1978. године када су дио Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља вратили Митрополији црногорско-приморској, а икону Богородице Филеримске су, до даљњег и привремено, на чување предали Народном музеју Црне Горе. Важно је да се зна да је у том периоду од 26 година, односно од 1952. до 1978. године, икона Богородице оскрнављена и опљачкана. Они који су је изузели да би је чували до окончања кривичног поступка, који је вођен против архимандрита Леонтија (Митровића), украли су њен централни драгуљ, а што се види када се упореде фотографије приликом изузимања у Острогу и њене предаје на привремено чување у Народни музеј. Постоји и кратки видео запис о томе како су светиње изгледале 1952. године у манастиру Острог, а видимо како икона изгледа данас“, каже отац Џомић у разговору за Спутњик. Од тада, према ријечима оца Џомића, траје „атак на духовно јединство три светиње“, због чињенице да је икона Богородице Филеримске депонована у тзв. Плаву капелу у Народном музеју на Цетињу, која, како каже, „представља профани и неприкладан простор за такву светињу“. Већ деценијама Митрополија црногорско-приморска захтијева да икона буде враћена тамо гдје она суштински припада, а то је у — храм Божији, у цркву. Међутим, за сада од стране црногорских власти није било слуха за један такав захтјев, а отац Џомић који је и координатор Правног савјета Митрополије Црногорско-приморске, каже да судски и парнични поступак по овом питању од стране Митрополије још није покренут, али да то не значи да га неће бити. „Наш досадашњи став је, прије свега, представљао израз жеље да са државним органима, а ту прије свега мислим на Владу Црне Горе, дођемо до најбољег решења мирним путем. У једном моменту је све већ било договорено и завршено. Влада Црне Горе и Министарство културе су својевремено опредијелили 200.000 марака за изградњу параклиса при Цетињском Манастиру у коме би привремено биле обједињене све три светиње. Међутим, из идеолошко-политикантских разлога се потом једнострано одустало од стране Владе“, каже наш саговорник. Митрополија се такође оштро противи и намјери цетињских општинских власти да икона Богородице Филеримске буде смјештена у Цетињској пећини која би изнутра била футуристички озидана, што би суштински био прави пагански храм за једну светињу, а отац Џомић подсјећа и на чињеницу како би то значило да би сама икона у том случају била и физички угрожена због изложености Цетињске пећине поплавама. „Сматрам да је то један од најпримитивнијих и најнецивилизованијих атака на икону Богородице од кад је настала. Мислим да је и сеф Удбе боље мјесто за икону од те пећине из које је осамдесетих година 20. вијека потопљено Цетиње. С друге стране, реконструкција цетињске пећине већ је дубоко загазила у незаконите, противправне токове и Митрополија ће, сасвим извјесно, против одговорних за то поднијети кривичне пријаве. Против сваког од њих без изузетка“, наглашава отац Џомић. Подсјећања ради, икону Богородице Филеримске по предању је насликао Свети апостол Лука и она представља једну од првих икона Пресвете Богородице, а како каже отац Џомић, „никада никоме из Цркве током двије хиљаде година хришћанства није пало на памет ни да размишља, а камоли да процјењује вриједност иконе Филеримске или осталих светиња“, додајући да „нема новца, нити блага на земљи које би могло да представља еквиваленцу било којој светињи, а посебно не таквима као што су три светиње“ које се данас налазе у Црној Гори. Црногорска јавност је утолико више била више запрепашћена и шокирана када је прије неколико дана радник Народног музеја на Цетињу Александар Беркуљан приказао слике на којима се види да се услед лошег третирања и небриге надлежних, икона Богородице Филеримске данас налази у „ужасном стању“, гдје се види да је површина иконе „екстремно деградирана“ и да се ради о инкаустици, односно слици која је рађена воштаном бојом (тинтом отопљеном у воску), а не техником уље на платну или темпером, како се раније мислило. Оквир слике је такође оштећен, што датира још од деведесетих година када је Цетиње посјетила италијанка Ђованела Ферарис Барте, при чему је за потребе њеног истраживања икона први пут растављена, а оквир оштећен нестручним руковањем надлежних. Да невоља буде већа, према мишљењу Беркуљана, службеника Народног музеја, који је имао прилику да изблиза проучава икону, Црна Гора нема довољно техничких и стручних капацитета да заустави пропадање иконе и да је на неки начин обнови. „Колико ја знам, нико се код нас не бави инкаустиком, нити конзервацијом воштане боје. Ту је и проблем температурних отклона. Ако је већа температура, постоји опасност да се боја истопи или отпадне. Икона је већ у фази када изгледа као крљушт. Испуцала је читавом својом површином“, рекао је Беркуљан. Због свега наведеног, у Митрополији су у потпуности незадовољни маћехинским односом државе према икони Богородице Филеримске, па отац Велибор Џомић поручује да су у овакво стање свету реликвију могли да доведу само савремени „мрзитељи икона и иконоборци“. „То је само један од примјера невиђеног скрнављења иконе. То је нова врста иконоборства и ријеч је о новим иконокластима у 21. вијеку. Онакве ствари које су учињене на икони, а које нам је аргументовано приказао Александар Беркуљан, могли су да учине не само нестручни људи, него савремени иконокласти — мрзитељи икона и иконоборци. И то све да би једна Италијанка, из ко зна каквих разлога и побуда, а зна се за чији интерес, мимо научних институција Црне Горе, писала некакву своју књигу о икони. То је велика срамота и то оних који су годинама контаминирали јавни простор и тровали црногорску јавност неистинама да је Црква која је створила и очувала светиње кроз све претходне вјекове ’вршила девастацију‘. Срамота до неба, али не видим да тим типовима од тога црвене образи. Ипак, очекујем хитну реакцију тужилачких и судских органа“, јасан је отац Џомић. Извор: Спутњик View full Странице