Претражи Живе Речи Утехе

У Пећкој патријаршији данас је свечано прослављена ктиторска слава манастира, празник Св. Арсенија Сремца, другог архиепископа српског и наследника Светога Саве. Свету архијерејску литургију служили су Његово преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије и Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење монаха и свештенства Епархије рашко-призренске и молитвено учешће вјерног народа. Владика Теодосије рекао је у бесједи да је Свети Арсеније Сремац, други архиепископ Српске православне цркве, подигао у Патријаршији цркву Светих апостола који су пострадали за Господа, за истину и правду Божју. – Свети Арсеније је пренио сједиште архиепископије из Жиче у Патријаршију у кањон Пећке Бистрице, јер је тада Бистиричка клисура била сигурнија и безбједнија од Жиче. Послије толико година и ми данас на Косову и Метохији бивамо у опасности, што значи да је Црква гоњена у овом свијету као што су гоњени и страдају ученици Господа Бога – рекао је владика Теодосије. Он је нагласио да је Свети Арсеније Сремац достојан свог учитеља Светог Саве, наставио његово дјело, као и сви арихепископи, патријарси и владари који су слиједили пут Светосавља. Владика је честитао славу окупљеним вјерницима и свим православним хришћанима, те захвалио Његовој светости Патријарху српском Порфирију што је дао благослов да се Света архијерејска литургија данас служи у Пећкој патријаршији, на најсветијем мјесту, у Цркви Светих апостола. – Сви се трудимо да учинимо добро дјело, да постимо, да приносимо Цркви, али то није довољно, Господ хоће да имамо и љубав према ближњима и према онима малима, гладним и жедним, од којих овај свијет окреће главу и не признаје их – рекао је владика Теодосије. Владика Јеротије, викарни епископ Патријарха српског, поручио је у бесједи да дјела Светог Арсенија Сремца надилазе и простор и вријеме у којем су настала. – Његова дјела надилазе ове наше границе које нас више дијеле него зближавају. Његова дјела и њега као свеца славимо ево скоро 800 година од када и постоји овај манастир и Црква Светих апостола – рекао је владика Јеротије. Он је навео да је Свети Сава у Светом Арсенију Срецу видио самог себе и зато га прогласио насљедником на Сабору 1233. године. – Свети Арсеније је био смирен човјек, а смирени људи су невидљиви и управо због тог свог смирења су велики пред Богом – истакао је владика Јеротије, додајући да је Свети Арсеније Сремац једини од монаха одмах постао архиепископ јер је Свети Сава знао да ће сачувати и надоградити оно што је он као први српски ариепископ стицао за земаљског живота. Домаћини славе су били бањалучки Одбор за помоћ Србима на Косову и Метохији и прота Милија Арсовић, а славски колач за наредну годину узела је породица предсједника овог одбора Милорада Арлова и прота Драгутин из Београдске парохије. Након освећења колача и пригодних бесједа, данашња свечаност у патријаршијском манастиру завршена је трпезом љубави коју је приредила игуманија манастира мати Харатина са сестрама. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 19. новембра 2020. године навршава се пет година од упокојења знамените мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије, древног седишта српских патријараха и архијереја, Манастира за који је Мати, током шест деценија подвизавања на том месту, учинила много, стекавши поштовање читаве Србије. Бог да јој подари вечно Царство Своје. Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак... У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве - Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Ризница литургијског богословља и живота: Пет година од упокојења мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

У Пећкој Патријаршији другог дана по Спасовдану молитвено је прослављен празник чудотворне Пећке иконе Пресвете Богородице која се налази у седишту српских архиепископа и патријараха. Свету Литургију су служили архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца, протосинђел Андреј (Сајц), свештеници Драган Радовановић, парох пећки, и Ненад Нашпалић, парох гораждевачки, као и протојереј-ставрофор Радивоје Панић из Београда, уз молитвено учешће игуманије Харитине и сестринства свете обитељи пећке, као и малог броја верника пошто су на снази мере донете због епидемиолошке ситуације. Након свете службе Божје, благосиљани су славски приноси у част Пећке Краснице, која је после Свете Тројеручице у нашем народу једна од најпоштованијих икона Богородице. Потом је литија са светом чудотворном иконом Пећке Богородице опходила око зидина свесрпске светиње. Икону је носио протојереј-ставрофор Радивоје Панић. Током молитвеног хода читано је Јеванђеље, као и акатист Пресветој Богородици Пећкој који је написао митрополит Михаило. Иначе то је други пут ове године како икона Богородице Пећке у свештеном ходу опходи манастирске зидине. Наиме, почетком марта, мати Харитина и сестре монахиње су са Красницом опходиле манастирске зидине и то је била прва литија након четрдесет година у којој је чудотворна икона пронета око спољних зидина Пећаршије. За вријеме тог крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести, коју је саставио румунски патријарх Данило, и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени богојављенском водицом. Тада су сестре узнеле топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса и здравље и спасење свих. Икона вековима чува свету Пећаршију, а њено се заштитништво нарочито осећа данас у овим тешким временима за нашу Цркву и народ на Косову и Метохији. У овој чудотворној икони мученичко Косово и Метохија, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се са вером обраћају. Извор: Инфо-служба СПЦ

На Четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша Света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној, српској, сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је недјељна, празнична Света литургија. После одслужене Свете службе Божије, око 14 часова, кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске Светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Свете лавре Пећаршије. Ову велику Светињу рода српскогправославног на рукама су носиле мати Харитина Игуманија Пећка и сестре монахиње ове Свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, Икона Мајке Божује Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјерним слугама својим. Извор: Радио Светигора

У манастиру Пећкој Патријаршији свечано је прослављена слава манастира - Покров Пресвете Богородице. Свету Литургију са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење Преосвећене господе Епископа буеносајреског и централно-јужноамеричког Кирила и ремезијанског Стефана, викара Патријарха српског, као и двадесетак свештенослужитеља из више епархија Српске Православне Цркве. У препуном храму Светих Апостола и уз појање хора Свети Стефан Дечански из Новог Сада епископ Теодосије је рукоположио ђакона Јована Радића, професора Призренске богословије, у чин презвитера. Новорукоположени свештеник добио је дужност новог пароха призренског при Саборном храму Светог Георгија. Епископ Теодосије је беседио о празнику Покрова Пресвете Богородице и молитвеној заштити коју Она вековима даје нашем патријаршијском манастиру, а посебно у данашња тешка времена. На крају Литургије, епископ Стефан је благословио славски колач и преломио га са свечарима, игуманијом Пећке Патријаршије мати Харитином и др Гораном Бојовићем. Владика Стефан је пренео благослове Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Славље је настављено уз трпезу љубави, појање старих косовских песама и пригодни културно-уметнички програм са фолклорним играма. Извор: Инфо-служба СПЦ

О манастиру Пећка Патријаршија вјековном сједишту српских архиепископа и патријарха у Пећи, које више од седам вијекова одолијева освајачима и чува сјећање на најславније, али и најтеже тренутке српске историје, разговарали смо са игуманијом ове Свете обитељи мати Харитином. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Мати Харитина каже да је Пећка патријашија матица свих цркава која молитвом спасава род српски. Иако је ова Светиња кроз цијелу своју бурну историју трпјела страдања, као и цио српски род, мати каже да је по њеном мишљењу најтеже, ипак, било 1999. године. „Много нам је помогао Митрополит Амфилохије у то вријеме и небројено му пута хвала на свему. Оно што је он учинио за нас мислим да није нико“, каже мати Харитина, сјећајући се тих тешких дана 1999. године, када су сестре, на челу са тадашњом игуманијом блаженог спомена мати Февронијом, одлучиле да остану и чувају ову Светињу која је сачувала и њих и цио наш род. У манастиру Пећка Патријаршија сада се подвизава око двадесет сестара, има и старих и болесних. Сестре се радују свакој посјети вјерног народа, а по ријечима мати Харитине најчешће им долазе вјерници управо из наше Митрополије. „И да се опет родим била бих ово што сам сада“-каже мати Харитина савјетујући оне жене које желе да крену монашким путем да претходно добро размисле, јер је то пут пун одрицања али и радости. „Чувајмо сваку стопу српске земље на Косову. Молим Србе да не продају своју земљу на Косову и Метохији“-каже мати Харитина. У емисији се могу чути и изводи из бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија изговорене у овој Светињи 29. јуна ове године а исто тако и поуке блаженог спомена мати Февроније Пећке. Извор: Радио Светигора

Желимо да митрополит црногорски зависи од пећског патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо за сад, да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, т. ј. да га бирају: гувернадури потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Ово је тачка 11. акта из 1799. године који је црногорска депутације упутила аустријској царици Марији Терезији, послије разговора са канцеларом кнезом Кауницом у Бечу. Депутацију су чинили: гувернадур Јован Радонић, архимандрит Петар Петровић и сердар Иван Петровић. Из акта је јасно да депутација, у којој је био будући Архиепископ цетињски и Митрополит црногорски Петар I Петровић Његош, сматра Митрополију црногорску као неодвојиви дио (епархију) Пећке патријаршије, тј. Православне српске цркве. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска

Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер, нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године: у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у разговору за ИН4С. Можда је скроз необично да два пута, у кратком времену, водимо разговор на готово исту тему, али сматрамо прилично интригантним то што поједини медији из дана у дан, без престанка, засипају јавност ”новим открићима” у погледу аутокефалности СПЦ. Недавно је објављен документ у коме се неколико водећих патријараха православља, у 16. вијеку, ограђују од аутокефалности датој СПЦ, и готово да је негирају. Какав однос да има вјерујући човјек према оваквим публицистичким појавама? – Прочитао сам тај чланак и бојим се да његов аутор нема добре намјере, и да није вођен истраживачким поривом него жељом да сервира полуистине. А сви добро знамо да су полуистине често горе од лажи. Дакле, Велики свеправославни сабор на Криту 2016, међу првим својим документима, побројао је све канонске православне аутокефалне Цркве. Међу њима је и Српска православна црква, па је свака дискусија о томе има ли СПЦ аутокефалност и да ли је она ваљана – лишена сваког смисла. Е сад, историја аутокефалне СПЦ је дуга осам вјекова и веома бурна. Ова је Црква проживјала многе успоне, родила бројне плодове, али и бивала на распећу разних искушења. Ово што се објављује у неким црногорским медијима управо има карактер полуистина. То су документа истргнута из историјског контекста, а публици се не нуди ваљано објашњење – када је, како је и зашто је, дошло до настанка таквих аката (нпр. критика коју је Св. Сави упутио Охридски архиепископ Димитрије; посланица источних патријараха из 1531. и … ко зна шта је сљедеће на програму ових ”истраживача” ). Мислим да смо читаоцима ИН4С-а у прошлом разговору прилично објаснили историјски и канонски контекст односа Светог Саве и Димитрија охридског архиепсикопа. Шта недостаје у појашњењу прилика које су довеле до поменуте посланице 1531. године? – Недостаје пуно тога. Не можеш данашњој читалачкој публици тек тако издекламовати садржај поменуте посланице а не објаснити им о чему се заправо ради. Ко је смедеревски Митрополит Павле? Зашто га осуђују источни патријарси? Какав је интерес турске империје у том моменту? И многа друга веома сложена питања остала су без одговора, у том чланку који је очигледно имао само једну намјеру – да омаловажи цјелокупну СПЦ и њену историју. Међутим, то је тако, кад се теме из науке и уско-стручних области, развлаче по новинама и то у политикантске сврхе. Бојим се да и ови наши разговори на поменуту тему, иако имају намјеру да појасне и да допуне, у суштини, само дају легитимитет таквом не-научном приступу овим питањима. Па, ипак, реците нам каква је то била ситуација у вези Митрополита Павла и турских власти? Шта је довело до тога, да рад овог српског архијереја буде осуђен од Цариградског и других источних патријараха? – Ријеч је о доста тешком периоду за Православну цркву уопште. Све се дешава непосредно (непун вијек) након пада Цариграда под Турке (1453) а и коначног пада српске деспотовине (1459) под исту ту отоманску власт. Добро се зна да је однос султана према Православној цркви био такав, да Турцима није одговарало постојање више црквених поглавара у царству. За султана је било идеално да то буде један поглавар, и да, по могућности, то буде онај кога ће султан најлакше моћи да контролише – а то је управо патријарх у Цариграду. Ово не значи да су сви цариградски патријарси били султанови послушници. Далеко од тога! Али генерално, кроз историју, ова црквена столица била је на том распећу, да трпи велики и директан притисак турских власти и њихових политичких интереса. Ово је сигурно било тако док су Истанбулом владали султани, тј. до Ататуркове револуције. Тако да, послије пада Смедерева, долази до запуштења Пећке патријаршије (која се, прије тога, по нужди селила и у Жичу, и у Смедерево), и једно вријеме није ни било патријарха, нити могућности (објективних, физичких) да се он изабере. Турци су ту прилику искористили да све православне на Балкану ставе под једну јединствену управу, односно, да се територија Пећке патријаршије, нађе под управом охридског архиепископа (а овај је свакако већ под управом цариградског). Искрено речено, то се не противи ни црквеним канонима (и они прописују да кад једна црквена област остане без поглавара, тада старање о њој преузима прва најближа Црква), али хоћу да нагласим овај политички моменат, како би се боље разумјело оно што слиједи. Е сад, почетком 16. вијека, на историјску сцену ступа један веома храбар и родољубиви архијереј, смедеревски Митрополит Павле. Он је настојао да поврати српску црквену самосталност, која је била неупитна у цијелом православљу, од 1219, па до турске окупације. И имао је за то подршку локалних турских управитеља, али је султан лично стао на страну охридског архиепископа! И сад, питам ја вас, – шта се могло очекивати од цариградског патријарха (а једнако и од осталих источних патријараха који су такође под султановом влашћу)? Да се успротиве султану, ради једног српског владике? Има научног основа да се сумња у самосталност одлука како Цариграда, тако и осталих патријараха – у овом поменутом случају из 1531! Другим ријечима, јасан је султанов ”рукопис” у тексту ове посланице. Султан не зна каноне, али он нареди, па се читају они канони који одговарају његовој одлуци. Како другачије схватити ноторну чињеницу да је само 20-так година касније, упркос садржају посланице из 1531. православна васељена подржала обнову Пећке патријаршије и њене самосталности, под Макаријем Соколовићем 1557. године! Појавио се Мехмед-паша Соколовић и – промијенио се однос према Пећкој патријаршији! И код султана и код патријарха у Цариграду! Само, то није био једнократни акт (као онај из 1531. г.) који важи док су живи његови потписници, него васпостављање Пећке патријаршије и њеног угледа у православљу, које ће потрајати наредних 200 година и више! До 1766. и насилног укинућа Пећке патријаршије! Па добро сад, како се разабрати у том историјском клупку? Изгледа да се од 1453, па до 20. вијека, све одлуке цариградског патријарха, мање-више тичу султановог утицаја. Некад је тај утицај био против српске црквене самосталности, а некад у њену корист. Гдје је ту Божији благослов? – Е ту треба бити опрезан. Врло опрезан. Султанов утицај не треба изједначити са одсуством благослова! То – никакао! Цариградски патријарх све вријеме има Божији благослов да руководи Црквом, да окупља друге патријархе да помаже друге Цркве. А са друге стране и султан је Божији створ. Може Бог и њега усмјерити, па и надахнути да учини нешто што ће помоћи патријарху. Као што је накада у Старом завјету, надахнуо Бог незнабожачког цара Кира, владара Персије, да изда указ о обнови Соломоновог храма (а таквих је примјера безброј), тако и исламски владар и окупатор, по промислу Божијем, може утицати и на неке позитивне одлуке, корисне за Цркву. А ако ме питате како ја разликујем – који је султанов утицај исправан, онај из 1531. или онај из 1557. рећи ћу вам, врло просто: ја сам из Црне Горе и за мене нема дилеме, да је обнова Пећке патријаршије позитиван чин, а њено укинуће да је негативан! Какве то има директне везе са тим што сте ви из Црне Горе? – Има велике везе. И управо су ту разлози мога чуђења, како неко из Црне Горе, ма којој опцији да припада, може да дисквалификује самобитност Пећке патријаршије? Ко је рукополагао зетске и црногорске владике? Пећки патријарх или охридски архиепископ? Како се неко бори за добробит православља у Црној Гори и за напредак Цркве у Црној Гори (ма како да је схватао и доживљавао а да се из петних жила труди да дискредитује ону патријаршију која је хиротонисала све нама познате цетињске митрополите? Управо су историја и живот Цетињске митрополије најбољи докази аутокефалности Пећке патријаршије. Јер нијесу наши кандидати за владике ишли у Цариград ни у Охрид на хиротонију – него у Пећку цркву. Ону цркву, за коју Св. Петар Цетињски каже Црногорцима и Брђанима 1822. године у коју су патријари наши стојали, и коју су цари наши оградили! И ето, да овај осврт завршим са нашом црногорском историјом. Не можемо имати двоструке аршине. Ако смо спремни да са правом величамо отпор Црногораца руском Црквеном синоду (из 1804.) кад су се Руси о Светом Петру Цетињском изјашњавали више политички него црквено (и у ком отпору се јасно може прочитати везаност Црногораца за Пећку патријаршију, чак и онда кад је нема, кад је укинута, онда морамо и у писму четири патријарха из 1531. препознати исти ”однос снага” међу ”великима” и ”малима”, а у дјелу Митрополита Павла из Смедерева, видјети исту ону искру коју су носили Црногорци вјековима, чувајући Цетиње као ”једину слободну светосавску столицу” (како рече предсједник краљевске Владе Црне Горе Лазар Томановић, у свом говору, приликом проглашења краљевине 1910. године). Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвешетнство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички г. Кирило, уз саслужење игумана манастира Високи Дечани архимандрита Саве (Јањића) и свештенства и молитвено учешће мати Харитине, игуманије Пећке Патријаршије са сестринством и вјерним народом, служио је у суботу 10. новембра Свету архијерејску литургију у манастиру Пећка Патријаршија поводом празника Светог Арсенијан другог Архиепископа српског- ктиторске славе ове светиње. Прилог радија Светигоре ,,Најљепше говори о Косову онај који до краја преживљава косовску драму и голготу“, рекао је, између осталог, у литургијској бесједи преосвећени Владика Кирило. Он се осврнуо на саопштење Светог архијерејског сабора у коме се каже да је Црква против било какве независности Косова и Метохије, а такође и подјеле. Владика се запитао какви су то двоструки аршини и лицемјерје западног свијета који примају милионе избјеглица разних религијских опредјељења са Блиског Истока и желе да их социјализују у својим демократским друштвима, док нас овдје тјерају да правимо етнички чисте границе. ,,Они морају да знају да етнички чисте границе у савременом свијету могу само да буду извор нових сукоба и да се тиме не рјешава никакво питање. Ми смо против тих подјела, јер би ван територије наших традиционално православних држава остале наше највеће светиње, међу којима и Пећка Патријаршија, историјска престоница наше Цркве, Дечани, Грачаница и друге велике светиње“, рекао је Владика Кирило. У литургијској проповиједи након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља архимандрит Сава (Јањић) је рекао да се Господ прославио и прославља у свима онима који исповиједају Његову вјеру и Његову истину. ,,Тако је било и са нашим народом кроз вјекове. Док смо се год држали Господа Христа и онога што су нас научили Свети архиепископи и патријарси српски, почевши од Светог Саве па преко Светог Арсенија и осталих, наш народ је живио и пролазећи највећа страдања из њих излазио увијек оснажен и окријепљен. А када смо се одрицали Јеванђења, тражећи људску мудрост, логику и благостање овога свијета налазили смо само нове невоље и нова страдања. Једино са Господом можемо наћи истински пут, и ми и наш народ, јер је наш народ завјетни народ и само је оно што јесте док живи вјером лазаревском. Без тога смо само једно племе на размеђи цивилизација, које је дошло и које ће да нестане“, рекао је отац Сава (Јањић) јутрос у Пећкој Патријаршији. Подводом ктиторске славе манастира благосиљан је и пререзан славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пећка патријаршија: Гордијев чвор српске историје Од Слобода - 11/03/2018 acebook Пише: Александар Живковић Промјена званичног имена помјесне Светосавске цркве има оправдање само ако потврди свој завјетни смисао. Који је то завјетни смисао Пећке патријаршије за Србе уопште, а особито за нас Црногорце, који смо њени вишевјековни заточници пред живим Богом и пред свијетом? Зашто је Свети Василије Острошки, Слава Му и Милост, у стијени чувао и чува светост пећког трона, зашто нас је на вјерност Пећкој патријаршији завјетовао Свети Петар Цетињски, као и толике цетињске владике прије њега, егзарси Пећког трона од владике Василија Петровића, зашто је „наш патрика из Пећи питоме“, Његошев пјев и сан? Или су све то сање прошлости, које данас немају дубље значење за наше постојање као духовних бића? У овом чланку ћемо трагом још необјављених радова нашег великог православног мислиоца, и то мислиоца прожетог његошевским духом, Жарка Видовића (1921-2016), покушати да започнемо дебату о стварном смислу Пећке патријаршије за нас у повијести и ближој и даљој будућности. Шта је историософски посматрано представљала, по мишљењу Жарка Видовића, Пећка патријаршија? У капиталном, још необјављеном дјелу „Његош и Косовски завет у Новом веку“, он са поузданошћу с каквом за Лучу Микрокозма каже: ако вас неко пита шта је то Небеско царство Косовског завета, реците му – то је управо Луча Микрокозма („мало дјелце“ писано баш ових првих неђеља Великог и Часног поста), Видовић слично каже (парафразирам): ако вас неко пита шта је то Небеско царство Српске православне цркве, одговорите: то је Пећка патријаршија. Заокупљени данас земаљским и заборављајући да је оно „за малена царство“, изгубили смо ту слободу да се као млади Његош, као појединачан Црногорац обратимо к Свемогућем Богу с тим питањем о вјечности, о Небеском царству. И „црквене работе“ и канонска питања (а читајући нашу штампу чини се да у Црној Гори нема прешније науке од канонског права) посматрамо посвјетовњачено, заслијепљени техничким, материјалним, родовским, страначким… Из сасвим другог угла треба посматрати да би се јасније видјело. Пећка патријаршија, пише Жарко Видовић, јесте Гордијев чвор српске историје. И то Гордијев чвор који се није смио и не смије пресјећи (у томе је, између осталих, и Његошева лична драма и суштина наших данашњих недостојних политичких играрија), већ чвор чије се нити морају брижљиво размотавати (и чувати од Злога), јер показују да смо повезани у нешто много више од пуке крвне заједнице, страначке припадности или држављанства, односно да припадамо једној духовној заједници – Небеском царству Косовског завјета. Завјети су положени прије нас, ми можемо да их обновимо или одбацимо, али смо при сваком одбацивању завјета, на дну срца, свјесни да смо изгубили оно одакле смо и чему смо призвани – Небеско царство. Тек када смо у завјетној заједници јесмо Изабрани народ Божији и само завјетном заједницом оправдавамо нашу историју, оплемењујемо садашњицу и обезбјеђујемо будућност. То није ништа друго до обожујуће Уздизање, у односу на прелесну Гордост, којој се Небо осмјехује. Обновити завјете, уздићи се чојски, може се само кроз прочишћење од страсти, кроз духовни пост. Због тога је од највећег значаја да се схвати разлика између свјетовне заједнице (државне, политичке, правне) и духовне заједнице (охристовљене, морално-љубавне). Тек, ова друга заједница заслужује да се назове нацијом у хришћанском смислу. Наравно, сваки облик државне заједнице може да образује политичку нацију, али њено трајање је временски ограничено, у савременом свијету, чак, пролази толиком брзином да такве заједнице морају да одржавају сталну кризу идентитета, не би ли се некако окупљале. Духовна заједница, Небеско царство Пећке Патријаршије или завјетна нација, представља сушту супротност пукој политичкој нацији. Пећка Патријаршија, по Жарку Видовићу, чува византијске и источномедитеранске коријене српске културе. То значи да она поштујућу свјетовност државе засноване на римском праву, окупља народ у духовну заједницу. Умјесто култа државе којим се завршава метафизика Запада, тачније: државе као крунског „западног“ појма метафизике, Пећка патријаршија доноси топао дах изворног Медитерана, ромејског (јелинско-римског) и јудејског, охристовљеног и искушаног кроз вијековно одржавање Светосавског и Косовског завјета. Таква Црква не бори се са државом за власт над поданицима, нити прави идолатрију од наших, иначе лијепих, етничких традиција, него сабира сутјелеснике Божије. Кроз култ она прави културу вишег реда, морал уздиже од временске обичајности и уводи љубав као основни критеријум социјалних односа. Пећки патријарси и српске владике, на првом мјесту цетињске и карловачке, као и бројни манастирски Божји угодници, знамо из историје, нијесу се либили да преузимају свјетовну улогу, али је она увијек била надмашана њиховим духовном зрачењем, о коме најбоље свједочи култ Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског у Црној Гори и много шире од ње. Славећи их кроз вјеки, ми смо стално, као што то данас чинимо црквено-правно, обнављали Свету Пећку патријаршију. Њиховим молитвама и молитвама светих архиепископа и патријараха пећких, нека би нас Господ очувао на завјетном путу.

О Митрополиту Никодиму (1670 – 1695) читамо следеће: „Када је постављен за призренског митрополита – не знамо, али се зна да је – године 1670, новембра 7. приспео у Кијев српски митрополит Никодим“. Из Кијева био је „пропуштен“ у Москву и добио основна средства за издршавање. Приликом свог доласка имао је намеру да се стално настани у Русији, па кад му то није дозвољено, отишао је у Малорусију и „живео у Батурину четири године“, од 1671. до 1675. године. „Отуда се вратио у Призрен, али због великог гоњења од стране Турака, није се могао одржати на престолу своје Митрополије, већ га је предао Патријарху српском Арсенију III Црнојевићу, а сам отишао у Свету Гору и живео тамо осам година“. Из Свете Горе поново одлази у Батурин, где је остао све до 1695. године, када је отишао у Москву да тражи милостињу и „дозволу да може вечно живети у Кијевопечерском манастиру“. Од њега нам је остао један омофор са следећим натписом: „Сеи омофор устроен на служение милостију Божиеју преосвајашценому кир оцу НИкодиму, митроп. прзрнскому, року от рождества Христава 1672.“ Наилазимо на још два имена: Митрополита Исаије Димитријевића Туцака „1731 в лета в времја блажењејших и словесњејших господин патриарх Моисеи месеца ноевриа 10 приде в Призрен и постави митрополитом Исаија Димитриевича...“ и Митрополита Васцилија – 1756. године. Управљао је за време Патријарха Гаврила III Николића (1752 – 1758). Септембра 11. године 1766. издан је беран о укидању Пећке патријаршије, са одлуком: „Никад ником више да се не даје та Патријаршија, ни на какву и ни на чију молбу.“ Када је она укинута, десило се на национално – политичком плану друго српско Косово. Српски православни народ потпао је сада поред политичко – националног ропства и под црквено – духовно ропство Фанариота, људи „материјално веома лакомих и национално великогрчки оријентисаних“. Да би уништио значај Пећи као верско – националног и политичког средишта српског народа – Цариградски патријарх „потчинио је Пећ под управу Призренске митрополије“ на челу са Митрополитом Гаврилом, бившим митрополитом амасијским – дакле, Грком, који је дао свој пристанак за укидање Пећке патријаршије. Тако је сада Призренска митрополија обухватала: призренски, новобрдски, ђаковички и пећки крај. На формирање овако простране митрополије, наследнице Пећке патријаршије, дали су пристанак и бивши Патријарх Калиник II, нишки Гаврило, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило, дакле иста лица која су дала пристанак на укидање Пећке патријаршије. Једна од трагичних последица укидања Пећке патријаршије за српски народ, а посебно за Призренску митрополију, је прелазак становништва Горе и Опоља у ислам. Снежана Крупниковић Извор: Телевизија Храм

Прилог Радија Светигора -ФОТОГАЛЕРИЈА- Уз молитвено учешће мноштва вјерника из свих крајева нашег Отачаства, салуживало му је многобројно свештенство Српске православне цркве. У току Литургије Владика је миропомазао новокрштену слушкињу Божју Павлу. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да су се у пећкој светињи вјековима сабирали наши свети архиепископи и патријарси и проповиједали Христа распетога и васкрслога. „И крштавали су читава покољења у име Оца и Сина и Духа Светога и прибројавали их изабраном Божјем народу, Христовом народу“, казао је Владика. Говорећи о Покрову Пресвете Богородице, који покрива читаву васељену, Митрополит Амфилохије је рекао да је њен свети покров доспио и у нашу древну апостолску светињу пећку. „И ево, покрива вјековима овај народ Божји светосавски, народ који цјелива лик Богородице краснице пећке, чуварке и покровитељке нашега народа светосавскога. Света Богородица – чуварка и покровитељка, свети апостоли – путеводитељи пута који води у живот вјечни. И њихови наследници, наши свети архиепископи Арсеније, Данило, Јефрем, Спиридон, Максим, Евстатије, Пајсије и сви они који су овдје кроз вјекове свједочили Господа, проповиједали име свето Његово, који су сабирали и око којих се сабирао народ овај Божји“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је рекао да је историја ове светиње у знаку Голготе. „У знаку Голготе је и живот свих оних који су се овдје кроз вјекове крштавали, миропомазивали и ходили Божјим путем – у знаку Голготе и у знаку васкрсења. У том знаку је и Христов живот. Преко Голготе и преко крста силази Бог међу нас и постаје наш Бог“, казао је он. Егзарх Трона пећкога је рекао да Косово и Метохија, наш Јерусалим, није само, попут неба звијездама, посут светим храмовима, него и светим Божјим људима. Посут је светим архиепископима, старцима, младићима и дјевојкама, мученицима, мученицама. И ако је вјековима постојање Косова и Метохије било у знаку Христовога распећа, зашто се онда чудите што се и данас поново исто то догађа“, казао је он. Додао је да је опредјељењем наших светих предака за царство небеско на Косову 1389. године косовска гробница постала живоносни гроб, као што је и Христов гроб у Јерусалиму постао живоносан. „Није онда чудо што је наш Тајновидац ловћенски Његош записао: нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке, надање се (не безнађе) наше закопало на Косово у једну гробницу. Косово је гробница изданак Христове гробнице“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је позвао раслабљене потомке Светог Саве да ходе путем који води у живот вјечни. „Да схватимо да је земаљско за малена царство, поготово царство које се отима насиљем. Давно је народ рекао: отето је проклето. И то треба да схвате и сви моћници земаљски који су допринијели отимању, гажењу, скрнављењу ових светиња. А то је гажење и скрнављење и себе самих, без обзира ко су и који су – амерички или европски, или овдашњи терористи који су тим насиљем осрамотили свој народ“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа благосиљан је славски колач, а онда се Владика Амфилохије поново обратио вјерном народу и казао да се српски народ након Другог свјетског рата у огромној већини одрекао косовског завјета. „Одрекао се царства небескога, оне велике истине која се открила по птици из Јерусалима Светом цару Лазару, који је био свјестан онога што огромној већини Срба у двадесетом вијеку није јасно – да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека. Главни носиоци безбожништва на Косову и Метохији били су Срби“, подсјетио је Владика. Нагласио је да су Српскиње у наше вријеме постале мајке чедоморке. „Оне у својим утробама побију за једну годину више дјеце него што су побили Мусолини и Хитлер и Броз и ови који су овдје на Косову и Метохији. А хоћете да као народ имамо благослов Божји“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска