Претражи Живе Речи Утехе

Црногорска православна црква није само непризната црква, већ неканонска структура која нема никакве везе са црквеношћу, каже професор филозофије Часлав Копривица, док професор Правног факултета у Београду Далибор Ђукић објашњава да Црна Гора не може да очекује украјински сценарио. "Краљ Никола би се преврнуо у гробу", каже Предраг Марковић коментаришући најаве Мила Ђукановића да ће радити на стварању црногорске аутокефалне цркве. Председник Црне Горе Мило Ђукановић рекао је на Kонгресу ДПС-а у родном Никшићу да је време да у Црној Гори буде исправљена историјска неправда и поручио да ће радити на стварању црногорске аутокефалне цркве. Ове најаве долазе након што је усвојен Предлога закона о слободи вероисповести. Према том предлогу, сва црквена имовина изграђена до 1918. за коју не постоји доказ о власништву, власништво је државе Црне Горе. Професор Правног факултета у Београду Далибор Ђукић објаснио је у емисији "Око" РТС-а да се може очекивати да се у катастру измене подаци који се тичу носиоца права својине над црквама и да се уместо Митрополије црногорско-приморске или њених субјеката појави држава. "Држава би имала право својине. Тврде да би црква задржала државину, односно могла би да користи објекте, али тужбом би власник могао да затражи да се испразне из објеката и лица и ствари. Морало би, дакле, свештенство и монаштво да их напусти, а држава би располагала како жели", навео је Ђукић. Да нема дискриминације, било би комично Професор Факултета политичких наука Часлав Kопривица, родом из Никшића, рекао је да су у том граду згранути и да је њима то наставак перманентне унутрашње агресије према Србима у Црној Гори. Наводи да је Мило Ђукановић деведесетих био српски националиста, али да је онда направио заокрет. Србофобија, као политика Црне Горе се, истиче, манифестује као ортодоксофобија, непријатељство према СПЦ, док је однос према римокатоличкој и исламској заједници добар. "Међу верницима СПЦ-а има доста гласача ДПС-а, јер они независно од свог политичког опредељења, на које су често приморани захваљујући агресивној политици власти, знају да је Српска православна црква у Црној Гори једина права црква, да је то заправо црква, а да оно није само непризната црква, него је то неканонска структура која нема никакве везе са црквеношћу. То су људи који чак симбол вере, који је темељ хришћанства, изговоре на погрешан начин зато што су добили неке клирике из западне Украјине који то раде на начин на који то чине унијати", навео је Копривица. Професор филозофије на ФПН-у истиче да то није само имовинско-правно питање, већ питање традиције: Око тога ко смо и ко смемо да будемо. "Не може Ђукановић и ниједна власт која се темељи на 1945. години да располаже вишевековном историјом црногорске државе и црквом на основу неких нејасних овлашћења се позива на нешто што Црна Гора није била", рекао је Копривица. Када је питање живота и смрти – СПЦ Часлав Копривица је указао и да на Цетињу свега 10 одсто становништва завршава обреде при Црногорској православној цркви, а остали при Митрополији црногорско-приморској. И Историчар из Београда Предраг Марковић сматра да нису чести припадници црногорског режима који сахрањују своје мртве или крштавају децу у ЦПЦ. Каже и да би, када не би било дискриминације Срба у Црној Гори, све ово било комично. Да Црногорска православна црква нема много верника сматра Далибор Ђукић, професор црквеног права на Правном факултету. Сагласан је са изјавама да у ЦПЦ-У има више храмова него свештеника. "Из националних побуда се приклањају тој опцији, немају елементе православне духовности", каже Ђукић. Записник седнице Синода Да тврдња да је 1920. укинута црногорска црква није тачна, Далибор Ђукић образлаже записником са седнице Синода православне цркве у Црној Гори од 16. 12. 1918, непосредно после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. "Тада је донета одлука да се независна српскоправославна света црква у Црној Гори уједини са аутокефалном православном црквом у Краљевини Србији. Нико није укинут ни 1918. ни 1920. Постоји акт регента Александра којим он прима к знању да су православни епископи са целе СХС изразили жељу да се уједине у једну цркву. То је, дакле, изведено на нивоу цркве, а регент је само примио к знању. Све миторполије и епископије задржале су право субјекта које су имале и пре уједињења. Нису угашене ни 1918, ни 1920.", објаснио је Ђукић. Појашњава да је садашњег митрополита ЦПЦ-а Михаила Дедеића рашчинио васељенски патријарх због канонских преступа које је починио, а касније је и анатемисан. На питање да ли је могућ украјински сценарио у Црној Гори, Ђукић каже да није. "Територија Украјине је потпала под Руску православну цркву на основу акта васељенског патријарха из 17. века. С друге стране, територија Црне Горе је потпала под јурисдикцију СПЦ-а на основу томоса. Можда је у Украјини постојала могућност различитог тумачења, али овде не", рекао је Ђукић. Одбацивање српства "Краљ Никола би се преврнуо у гробу", каже Предраг Марковић коментаришући ову ситуацију. "Никола је био Србин по сваком критеријуму. Чак су и његови синови, који су претрпели неправду од рођака Александра били Срби. Одбили су да рађују са италијанским окупаторима, сматрали су себе српским патриотама", истиче Марковић. Указује да овај ниво одбацивања српства никада није био забележен међу Црногорцима. "Ово што раде Ђукановић и његова пословна група је необичан пример стварања идентитета који нико од њихових предака није радио. Аустријанци не граде аустријанство на мржњи према Немцима, они су задовољни што су део шире немачке културе, али су и Аустријанци", рекао је Марковић додајући да би "Македонци и Хрвати" и имали чиме да се пожале, али не и Црногорци. Копривица сматра да је идеја Црне Горе да се одвоји од Србије геополитички пројекат чији је носилац неко споља. Указује и да су 2006, када се Црна Гора одвојила, све римокатоличке цркве звониле, а поглавар исламске заједнице рекао је да Црна Гора не треба да заборави да не би добили државу да није било муслимана. Далибор Ђукић каже да је ситуација тешка, али да морамо да имамо изузетно поверење у свештенство Митрополије црногорско-приморске, и да је подржавамо из Србије, колико је то могуће. "Треба имати на уму да црква увек побеђује, и владика је већ у историји победио гувернадура", закључио је Марковић. Аџић: ЦПЦ је вековима постојала Правник из Подгорице Новак Аџић образлаже политику власти и истиче да је њима важно да постоји Црногорска православна црква, јер је вековима постојала док је 17. 6. 1920. није регент Александар укинуо. "То је историјски исказ државности, етничког и националног идентитета Црне Горе и сматрамо да је потребно да сакрална православна добра буду својина државе, као што су биле у време књажевине и краљевине Црне Горе", рекао је Аџић. Не сматра да се идентитет Црне Горе заснива на потирању српског идентитета. "И Црногорци и Срби и сви други треба паралелно да егзистирају јер Црна Гора треба да буде и јесте грађанска држава, али сматрамо да Амфилохије и Митрополија црногорско приморска има незакониту државину над сакралним добрима, али не може доказати историјско право својине", објашњава Новак Аџић. У питању су, каже, цркве, манастири, покретна и непокретна добра до 1918. године. "Црногорци су обновили аутокефалну цркву на свенародном збору 31. 10. 1993. и изабрали Антонија Амбрамовића за поглавара, 1997. су изабрали Михаила Дедаића за поглавара. Сматрам да може да буде он поглавар ЦПЦ, испуњава све теолошке и друге услове. Битно је ко га подржава – народ и држава", рекао је Аџић. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3555139/crnogorska-crkva--kralj-nikola-se-prevrce-u-grobu.html

Радивоје Круљ је мостарски свештеник. У град на Неретви стигао је прије више од десет година. Затекао је порушену цркву, а сада на служби окупља вјернике и бори се за завршетак обнове Саборне цркве. За емисију Реците Ал Џазири говори о еванђељу, али и о детињству у Мостару, о порушеном Старом мосту, о томе зашто га зову "поп-рок". С њим је разговарала Ивана Момчиловић-Одобашић.

Масони су 1942. године морали да одгоре на 33 питања која им је поставио Недићев министар полиције Танасије Динић по концепту нацистичких стручњака за антимасонерију и под надзором Гестапоа. Од одговора је зависило да ли ће слободне зидаре послати у логор, избацити из службе, одузети пензије, стрељати као таоце... Око двеста масона из Београда и Србије је одговорило на та питања. На основу одговора др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића, који се чувају у Архиву Југославије, написан је сценарио за серију од седам полусатних епизода "33 одговора". Они су одабрани зато што су рођени у различитим крајевима бивше краљевине Југославије, различитих су националности и религија, 1942. су живели у Београду и Србији и били се на удару нациста и колаборациониста. Њихови одговори су били веома храбри, нису одступили ни од једног принципа слободног зидарства. Избегавање одговора такође је могло имати трагичне последице. У серији играју глумци Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Микица Петронијевић, Тома Трифуновић. Њихове одговоре, кључне појмове и догађаје коментаришу Зоран Д. Ненезић, Немања Девић, Драгомир Анђелковић и Бранко Радун. Сценарио су на основу аутентичних докумената написали Драган Коларевић и Милан Јовановић. Уредник серије Драган Коларевић, редитељ Милан Јовановић. После хапшења масона у ноћи између 4. и 5. новембра 1941. године, када су одведени у логор на Бањици, где су држани као таоци до средине јануара 1942, масони су морали да одговоре на 33 питања која им је упутио Танасије Динић, тад већ министар полиције у Недићевој влади. Масоне су, истовремено, у Загребу оптуживали да су створили Југославију, у Београду да су је растурили. Били су национално непоуздани и једнима и другима. Нацистичко-недићевска пропаганда оптуживала је масоне да су искључиви кривици за слом краљевине Југославије уз Јевреје и комунисте. Одабрани су одговори др Виктора Новака, Хасана Репца, Јована Алексића, Јована Вељића и Петра Шрепловића. У првој епизоди масони саопштавају податке из биографије и непознате чињенице које су актуелне и данас. Хасан Ребац објашњава зашто је Србин а не Турчин, зашто је био четник пре Балканских ратова. Ребац је био потпредседник Народне одбране чији члан је био и Виктор Новак, животни циљ му је био превазилажење разлика и предрасуда између Срба православне и мухамеданске вере. Био је у истој ложи са др Виктором Новаком у Београду, а са Јованом Алексићем у скопској ложи "Косово" од 1930. Нажалост његови животни циљеви нису остварени. Уредник Драган Коларевић, сценарио Драган Коларевић и Милан Јовановић, редитељ Милан Јовановић. Глуме: Младен Андрејевић, Тома Курузовић, Радомир Миљанић, Милан-Цаци Михаиловић, Владислав Михаиловић, Тома Трифуновић, Микица Петронијевић.

Вежба Војске Србије и Министарства унутрашњих послова „Заједнички удар 2018“ биће одржана 27. јуна 2018. године, са почетком у 10 часова, на Тргу српских ратника и Атлетском стадиону у Краљеву. На вежби учествују припадници Жандармерије, САЈ, Хеликоптерске јединице, Полицијске бригаде и Интервентне јединице полиције заједно са Специјалном бригадом Копнене војске, јединицама Војне полиције Војске Србије, батаљоном Војне полиције специјалне намене „Кобре“ и снагама за подршку из ваздухопловних бригада РВ и ПВО. Након вежбе уследиће приказ пешадијског ешалона снага за реаговање Војске Србије, који је опремљен наоружањем и војном опремом по „Пројекту 1500“ и војна свечаност полагање војничке заклетве војника на служењу војног рока генерација ЈУН 2018.

После неколико дана, када су се емоције смириле, седох да напишем коју реч о промоцији моје књиге „ДОСАЊАНО НЕБО“ у Дому ваздухолповства у Земуну. Било је то једно величанствено вече, препуно емоција, сећања, искрености у сваком стиску руку и осмеху. Писао сам ову књигу са жељом да неке догађаје и неке драге људе отмем од заборава али сам увек имао једну покретачку мисао која ме терала да књигу што пре приведем крају. Била је то мисао да покушам окупити што више тих драгих лица на једном месту. Те вечери када сам после најаве Златомира Грујића стао за микрофон, осетио сам по први пут после дуго времена од кад се бавим овим послом и наступам, трему и речи су негде застале у грлу. Поглед на готово пуну салу која има 250 места, деловао је толико јако да сам једва успео обуздати емоције. Шта рећи, осим да сам био поносан док сам прелазио погледом преко знаних лица која су оставила вечити отисак у мом срцу. Моје драге колеге, моји другови из летачких комбинезона и војничких чизама, класићи, ратници из рова, моја родбина колеге песници учинили су да се осетим вољеним и поштованим и на томе им неизмерно хвала. Било је то вече када смо се сетили и оних који нису више међу нама али које нисмо и нећемо никад заборавити. Гледао сам моје бивше команданте у првом реду: Љубишу Величковића, и Дулета Косановића, који су ми погледом и изразом лица показивали да су срећни што су ту тог тренутка и што су део моје књиге и мог живота. Моје драге колеге Диња, Сића, Мојке, Медо, Соћо, Зоки, Дачо, Клупски, Мишко, Рађа, Ико, Коша, Ивеша, Мики, Раћо, Ацо, Пено, Бата, Болић, Боки, Слобо, Лаза, Локи, Саша, Звеки, Ашанин, Микс, Глуш, Бобар, Весна, затим моји „Мостарци“ Поп, Вранке, Жиле као и сви остали учинили су да тог тренутка дам себи задатак о обавезу да другу књигу морам још детаљније и студиозније срочити, и наредне године их опет окупити. Што се тиче саме промоције, она је протекла у прелепој атмосфери, са садржајима који су по оцени присутних били изванредни, а за то су се побринули пре свега Златомир Грујић рецензент ове књиге, професор Саша Митровић, Љуба Манасијевић и ненадмашна Снежана Дубак у улози модератора. На крају морам да изразим захвалност Удружењу пензионисаних војних летача и падобранаца Србиј (УПВЛПС) на челу са мр Златомиром Грујићем, који су ми омогућили да моја књига истинитих прича „ДОСАЊАНО НЕБО“ полети у сазвежђе читалачке публике управо са места великих тековина нашег ваздухопловства. Љутомир РУНДИЋ, књижевник