Претражи Живе Речи Утехе

Да се слажете да, када бисмо тачно знали када ће се завршити ово или оно искушење, онда то више не би било стрпљење, већ чекање. У том смислу, трпљење је сложенија врлина, јер истинско трпљење произилази из поверења у Господа, из пристанка да се све патње подносе без услова док их Сам Бог не заустави. Беспоговорно подношење туге важна је карика у ланцу других врлина.О томе говори апостол Павле: «И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама. » (Рим. 5:3–5). Као што видимо, плод трпљења треба да буде искуство у духовним стварима, а само трпљење је немогуће без туге. Ово увек треба имати на уму када нам ствари иду јако тешко. Такође је важно запамтити да нам се без воље Божије ништа не може десити, а сва наша искушења, ма колико тешка изгледала, у ствари су подношљива, јер их је Господ створио за нас. Али најважније је да нас стрпљење много чему учи. „Стрпљење нас чини угоднима Богу и чува нас за Бога. Оно ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир...“ пише св. Кипријан Картагински. А у ствари, погледајте како се сада понашају свештеници и верници који највише страдају од угњетавања: у њиховим устима су молитве и благослови као одговор на поруге, увреде и насиље. И обрнуто, као што трпљење, по Светом Кипријану, обуздава страсти, тако их његово одсуство ослобађа. Зато је патња толико важна, толико је важна ова сурова школа, јер иначе немамо шансе да превазиђемо себе, своју самовољу, свој језик, своје емоције. Пример супротне поjаве су они који сада прогоне Цркву. Овде видимо потпуно необуздане страсти: гордост, самозадовољство, гнев, псовање, богохуљење... Ово је најважнији барометар који показује ниво духовног живота. Још је горе за гоњене ако у дубини душе негују мисли да буду на месту својих прогонитеља – да би се, као и они, самоправедно уздизали и, заузврат, прогонили своје противнике. Такво „стрпљење“, баш као и жеља за осветом, неће донети никакву корист. И ово је такође један од аспеката стрпљења – све своје озлојеђености дати Господу. Јер Онај Који је рекао: „Моја је освета, ја ћу вратити“, зна боље од нас како да утеши Своју децу и како да се носи са њиховим прогонитељима. Наставићемо да носимо свој крст са понизношћу, стрпљењем и подржавајући једни друге. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-terpenie-mnogomu-nas-uchit

Сада верници тешко пате од војних операција и истовремено од неправедног прогона. Са разних страна чују неправедне оптужбе, увреде и понижења. Са овим лудим притиском врло је лако изгубити живце и мрзети. Можда ће се, са људске тачке гледишта, таква реакција чинити оправданом. Али са хришћанинске — никада. Ово је поента. Хришћанско трпљење се не може мешати са злом, са злобом и мржњом. Свети Теофан Затворник је писао, цитирајући Јеванђеље: „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт 24,13). Али неће се спасти свако ко истраје, него само онај који истраје на путу Господњем.” Хајде да размислимо о овим речима. Они који издрже на путу Господњем биће спасени. Односно, не онај који трпи зарад неких овоземаљских циљева, ма како се они свету чинили – подли или „узвишени“ (све је то таштина), већ само онај који иде за Христом. Или, ако погледате са друге стране, само онај ко иде путем Господњим може непоколебљиво и смерно издржати све невоље. Да бисмо разумели да ли радимо исправно, да ли је наше трпљење побожно, довољно је само да проверимо себе: какве плодове доноси наше трпљење? О томе свештеномученик Кипријан Картагински каже следеће: „Стрпљење... ублажава гнев, обуздава језик, контролише ум, чува мир, одржава побожност, кроти наступ пожуде, ублажава силу гнева, гаси пламен срџбе, зауставља насиље...“ Ово су знаци истинског стрпљења. А ако нам је лице изобличено од гнева, и клетве се свакодневно силазе са наших усана, ово „стрпљење“ није од Бога. И што је најважније: подносећи све туге, ми не само да испуњавамо вољу Божију, ми трпимо заједно са Њим. „Јеси ли увређен? Они такође вређају Бога. Да ли си оклеветан? Они такође хуле на Бога. Да ли си попљуван? И наш Господ је то исто претрпео. У томе Он има заједничко са нама, али у супротном нема. Никада није увредио, нити ће, није оцрнио, није увредио. Дакле, ми који смо увређени имамо нешто заједничко са Њим, а не они који вређају. Трпити увреде својствено је Богу, а вређати, напротив, својствено је ђаволу. Ево две супротне стране“ – речи су светог Јована Златоустог, који је знао о чему говори, нимало у теорији. На крају крајева, светитељ је био издан, оклеветан и умро у изгнанству. Слушајмо речи светих наших, слушајмо срца своја, слушајмо Господа у срцу свом и све трпимо ради Њега. Свевишњи нас никада неће оставити. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-shta-je-istinsko-trpljenje

Раслабљеност и размаженост данашњег човека последица је духа самољубља, саможивости и самозадовољства којем смо се предали и у којем нема места ни за какво трпљење. Парола данашњег човека и јесте изражена у ставу: нећу да трпим! А човек и не слути да га управо трпљење приближава Богу и смислу његовог постојања у овоме свету. Колико човек презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју богату милост и штити га целог живота. Бог допушта жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости, него да их још желимо, јер ће се тако испитати наша љубав према Богу. Убоги Лазар, како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут. Када не подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би нашли многоцени бисер, Христа. Када помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе. Својим трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим, затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости, близу Бога. Ето зашто су у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење! Ако су, дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак. Господ нас је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да би се удостојили славе Божије, "заступништвом Пресвете Владичице наше Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих", који су многим трудом и знојем угодили Христу. Св. Исаак Сирин ''ПОДВИГ У НАШЕМ ЖИВОТУ'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

У 26. недјељу по Духовима, на празник Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, 15. децембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Прије свете службе, Преосвећени Епископ је у чин ипођакона рукопроизвео Огњена Фемића, дипломираног теолога, из Равне Ријеке у Бијелом Пољу. Након читања светог Јеванђеља, ријечима литургијске поуке сабрани вјерни народ, поучио је протосинђел Евстатије (Драгојевић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. О данашњем великом празнику, којим наша Света Црква молитвено прославља велике српске Божје угоднике Светог цара Уроша и Преподобног Јоаникија Девичког, архипастирском бесједом обратио се Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Казао је да је Светог цара Уроша наш народ називао Урошем Нејаким, што се погрешно схвата због асоцијације како је он био нејаки владар. Његов отац, цар Душан је био силни, а он, цар Урош нејаки. „Како год то било историјски, он се пред Богом узвисио својим смирењем. Када се распадало велико, славно и силно царство Немањића, он је био тај који је, још увијек, држао престо српских краљева и царева, али га није могао сачувати, јер су биле такве историјске прилике, већ су Турци надирали. Грци нас оптужују да смо им хтјели узети царство, а ми њих да су они, изнајмљујући Турке као најамничку војску, довели Турке на Балкан, али смо заједно покусали последице тих међусобних оптужби. Ипак, ми смо са Грцима браћа, кроз цијелу историју смо имали динамичне односе, најчешће добре, а било је и врло великих неспоразума“. „Цар Урош се везивао за Царство небеско и главни акценат стављао на вјеру и на светињу, заједно са својом мајком Јеленом, која се пред крај живота замонашила са именом Евгенија. И она се помиње као света, њена рука налази се у манастиру Савини“, бесједио је Владика. Заједно са Светим царом Урошем данас се слави и велики Божји угодник Преподобни и богоносни Отац наш Јоаникије Девички. Народ из ових крајева од Полимља ишао је, често, у манастир Девич, а из других крајева на славу Манастира. „Сабирају се код његових Светих моштију многи да себи и својој души траже исцјељења и снаге. Велика је светиња манастир Девич, много је страдала, али је благослов Светог Јоаникија Девичког васкрсава и, опет, је васкрснула послије оног страдања 2004. године. Нека буде срећан данашњи празник. Имамо дио Светих моштију цара Уроша, овдје, у овом кивотићу. Када смо из Срема донијели дјелиће чесних моштију Светог цара Уроша, пошто су, некада, почивале у манастиру Шудикови, оне су овдје проточиле Свето миро. Очевидац сам тога“, навео је Преосвећени Епископ Јоаникије. Владика је позвао народ цијеле Црне Горе да се у суботу 21. децембра, саберу у Никшићу уз мошти Светог Василија Острошког Чудотворца. „Свети Василије, који је био Митрополит града Никшића и шире околине, повремено, када су тешкоће у његовом народу, походио је свој народ својим Светим моштима. Било је тога и раније, а посебно се сјећамо његовог одласка за његово родно Требиње и Мркоњић. То је утврдило Херцеговину и залијечило њене ране послије оног несрећног рата“. „И ми данас имамо ране, имамо ране не од друге вјере, не од другог народа, него од наших људи, који нам припремају закон којим желе да понизе нашу свету вјеру. Сјутра вече ће бити дијалошка трибина у Беранама у Центру за културу. Долазе наши правници, они су до краја, на нивоу струке и права, завршили причу о закону, побили све њихове аргументе. Немају шта да одговоре, али сада иду голом силом власти. Ми се не боримо против власти, него се боримо против неправде и дужни смо да се, увијек, боримо против неправде“, истакао је Његово Преосвештенство. Поручио је да вјера треба да је слободна, а слобода вјере, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, изражава се, не само кад је све добро и лијепо, него и када су тешка времена, када су тешке клевете. „Ми морамо бити слободни да то кажемо. Не боримо се ни огњем, ни мачем, него се боримо ријечју, правдом, истином. То је наше оружје. Наше највеће оружје када имамо неспоразуме са браћом је трпљење и молитва да се сви уразуме. Не желимо ми, не дао Бог, да продубљујемо већ постојеће расколе међу браћом, нити да се укључујемо у било какву страначку политику, али желимо да сачувамо наш образ и не смијемо да допустимо да се наша вјера понижава и гази. Од кога, драга браћо? Од наших, али одрођених. Са тугом ове ријечи говорим“. „То су наша браћа и ми их, увијек, позивамо на дијалог, али, бјежали су, ја сам тога свједок, од силе аргумената, од науке и струке, а вукли нас на терен политике. Не можемо да дозволимо да наше право не буде право, него да буде политика. Ми само штитимо своја права и дужни смо да их штитимо. Нека се зна и то, ми смо као људи слаби и нејаки, али када смо са Богом, са нашим свецима и око кивота наших светаца, ми смо јаки. Јаки смо духом, љубављу, истином и правдом. То је наша снага“, закључио је на крају бесједе Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани, који посте Божићни пост, а који се покајањем, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа, приступили су Светом Причешћу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Особа А. И. је у Приштини отела ручну торбу и телефон особама Х. Х. и Ј. Х. и затражила од њих да нападну на Високе Дечане. Косовска полиција и антитерористички одред су, према сазнању портала „Косово онлајн”, брзо започели истрагу и привели ову особу, којој је одређен притвор од 48 сати. У интерном службеном извештају косовске полиције особа је доведена у могућу везу с терористичким нападом на манастир Високе Дечане. Међутим, ову информацију је нешто касније демантовао портпарол косовске полиције. Зашто портпарол полиције прикрива извештаје и детаље којима његова служба оперише, није познато, али је сасвим јасно да су Високи Дечани у континуитету од 1999. на мети албанских екстремиста. „Овај најновији и прилично нејасан случај показује да се безбедности културно-историјских, посебно хришћанских објеката, мора посветити додатна пажња, имајући у виду да је на Косову и Метохији у последњих двадесет година међународно гарантованог мира уништено 150 хришћанских светиња. Епархија рашко-призренска ће од Кфора тражити већи степен заштите и манастира и наших посетилаца. Поред свега, манастир редовно прима посетиоце, бројне поклонике и туристе. Надамо се да ће тако и остати”, саопштено је из Епархије рашко-призренске. Двадесет минобацачких граната пало је до сада око овог Унесковог споменика, а једна је, на срећу, пре десетак година погодила манастирску ограду која се налази иза олтара задужбине Стефана Дечанског, једне од најлепших грађевина на Балкану. Атмосфера која се формирала око Високих Дечана у албанској јавности представља овај манастир као прворазредну опасност за албанске националне интересе. Због тога је он изложен двострукој врсти притиска: оружаним и физичким нападима и узурпацијом имовине, док је на другој страни у јавности присутна стална пропаганда да су ову светињу градили Албанци у средњем веку и да су им је касније преотели српски окупатори. Екстремне групације из манастирске околине и јавно мњење ниједног тренутка не сагледавају несебичност братства Високих Дечана које је у најтежим тренуцима НАТО бомбардовања и сукоба између Срба и Албанаца пружало помоћ локалном албанском становништву. Интересантно је да је јачањем Исламске државе на Блиском истоку и одласком око 500 Албанаца на ратишта у Сирији повећан притисак на Високе Дечане. И поред заштите Кфора, зидова и бодљикаве жице, на манастирском имању и помоћним објектима осванули су октобра 2014. године натписи „Калифат долази”, УЧК и АКШ. Две године касније четворица наоружаних припадника ИД ухапшена су испред манастирске капије и предата косовским истражним органима и полицији. Случај је заташкан и заборављен. Високи Дечани су у потпуности изоловани од остатка света. Два прстена обезбеђења, тенковске препреке, оклопна возила и стражарске кућице Кфора не одвраћају нападаче. Земља коју су добили на свим судовима није уписана у локални општински катастар, а сваки покушај повратка Срба у дечанску општину и манастирску околину је осујећен и брутално заустављен. Иза свега тога, у манастиру, развио се живот, толеранција, подршка угроженима и повратницима. Парадоксално је да се, с растом спољних притисака, повећавала отвореност манастирског братства, унутрашњи развој, економија и бројност монаштва. Искуство трпљења је вековно и, чини се, уграђено у зидове овог комплекса. Када су дечанског игумана Макарија питали, у доба комунизма, зашто подиже зид око оно мало имања што му је преостало, он је одговорио: „Зидам зид братства и јединства!” Управо је комунистичка идеологија манастиру одузела 800 хектара земље, а власт и систем успостављени након 1999. одузели су му слободу. У том периоду је тадашњи игуман Теодосије, а садашњи владика рашко-призренски, на питање какав то нови зид зида, одговорио: „Зидам зид мира и толеранције!” Заштита Високих Дечана је сложен и болно осетљиви проблем, она се креира у главама фанатика и политичара, она одређује односе између хришћанства и ислама, она трајно уништава живот избеглица које двадесет година сањају своју Метохију. Српски манастири као мете џихадиста Земље западног Балкана, посебно косовска територија, већ годинама су угрожене од повратника џихадиста с ратишта у Сирији и Ираку. На Косову је најмање 200 људи ухапшено или је било под истрагом због сумње у повезаност с Исламском државом. Око 350 људи отишло је у Сирију, 2012. године и нешто касније, да се бори на страни ИД, а 50 их је тамо погинуло. Косово има око 250 повратника с ратишта, а истраживања су показала да новац није био њихов мотив одласка у рат, већ вера у идеологију и спремност да за то дају живот. Група с Косова под називом „Помагачи Исламске државе у земљи орлова” добила је директно од ИД 9.000 евра за нападе на српске манастире и цркве, сличне мартовском погрому 2004. године. Џихадиста Бујар Бехрами у септембру је пресудом суда у Приштини због тога осуђен на десет година затвора након што је признао све за шта је био оптужен. Завера је настала у јесен 2016. године, када је Бехрами ступио у везу с Ридваном Акифијем и с њим најпре испланирао напад на Израелце током фудбалске утакмице у Албанији. План је представљен главном косовском џихадисти у Сирији Лавдриму Муџахерију. Православне цркве су као мета постављене касније. „Моја идеја била је да нападнемо православне објекте у време њихових верских празника. На ’Гуглу’ и ’Википедији’ истраживао сам где се цркве налазе, који су снажни отрови и експлозиви”, рекао је Бехрами. Експлозив су нашли у Албанији по цени од 1.000 евра за килограм, али је проблем било налажење бојних отрова и бомбаша самоубица. Зато је првобитни план о нападу за Божић померен најпре за Ускрс, а затим за Видовдан. Као мете означени су Грачаница, Косовска Митровица, Пећ и Призрен. Група је откривена пре него што је успела да своје планове и оствари. Д. Чарнић Извор: Политика

На празник силаска Светог Духа на Апостоле, Господ је обрадовао парохијску заједницу 13. подгоричке парохије и надлежног пароха, протојереја ставрофора Бранка Тапушковића, доласком високопреподобног игумана Ободске обитељи, оца Евстатија (Ивановића). Звучни запис беседе Увијек су радосни његови доласци у храм Светог Архангела Михаила у Дољанима, одакле је отац игуман потекао, примивши у њему Свету Тајну Крштења и кренувши за Христо од тог момента свим својим срце, свим својим умом и свом својојм душом и мишљу. Tако је било и овога пута. Отац Евстатије сабранима се обратио духовном поуком након прочитаног Светог Јеванђеља. Отац Бранко се на крају службе захвалио оцу игуману ријечима: „Нека је благословен Господ који љуби спасење своје„, објашњавајући да је сав вјерни народ који се сабира око Имена Христовог и Светих Његових управо то спасење, вјерни народ којег Он сам спасава својом Богочовјечанском љубављу, те да је ту љубав пренио и на оца игумана који често са радошћу нас удостојава своје посјете и духовним поукама, ношен том љубаљу да често дође онамо одакле је поникао. Извор: Радио Светигора

Овогодишње великопосно братско сабрање мушког монаштва Митрополије црногорско-приморске почело је јутрос у манастиру Стањевићи Светом архијерејском литургијом пређеосвећених дарова коју је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз присуство и молитвено учешће Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Владика Методије је на крају Службе подсјетио на ријечи преподобног Серафима Саровског да је циљ хришћанског живота стицање благодати Духа Светога. „А Јеванђеље нам каже на који начин ми треба то да постигнемо и тим путем идемо – подражавајући наравно Христа, Његов живот. Али не само спољашњим видом, начином и стилом живота, него оно што је најважније и најбитније – да Христа и Његов живот и Његову науку подражавамо најдубљим бићем нашим“, рекао је Епископ диоклијски. Казао је да се та спољашња форма монашког начина живота кроз историју мијењала и унапређивала. „Али увијек је остајала та суштинска, најдубља форма и образац хришћанскога живота подражавања Христа, испуњавања Његових заповијести и Јеванђеља Христовог“, казао је он. Владика је нагласио да Свето предање учи да се без трезвеноумља не може почети ни достићи прави и истински духовни живот. „Не може без посматрања и стражења над својим умом, својим мислима и помислима, својим покретима унутрашњим и свим оним што те мисли и помисли производи у нама и нашем бићу“, објаснио је Владика. Владика Методије је рекао да то посматрање и стражење и предавање Христу унутрашњега, а не спољашњега човјека значи прихватање крста Христовог. „Односно онога што нам живот и што нам Господ шаље у сурет. Ми, наравно, на то не можемо утицати, али, као што Свети Оци кажу, можемо утицати на то како ћемо се ми у околностима које нас задесе понијети. А без тог трезвеноумља ми не можемо бити свјесни онога што се дешава у нама. А ако тога немамо, онда се ми поистовјећујемо са свим оним мислима и мисленим процесима који нам однекуд долазе и дешавају се у нашем разуму и нашем уму. А тим усаглашавањем са њима, ми у том несвјесном стању скрећемо са Христовог јеванђелскога пута“, додао је он. Нагласио је да трезвеноумље даје цјеломудреност. „А цјеломудреност – смиреноумље. Кад се утиша ум тада човјек обитава у једном дубљем мјесту, у срцу своме. И тада и ум силази у срце. И ту, у тој умно-срдачној молитви и предавању Христу Богу, ми се купамо у Божанским енергијама благодатним, што је циљ нашега живота. А смиреноумље гради трпљење, а трпљење највећу од свих врлина – љубав којом нека нас Господ окупа да га можемо свим својим бићем и свим својим срцем љубити, и Њега и ближњега свога и цијелу творевину Његову, са свима светима нашима, и сада и у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, данас је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици почело великопосно братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо у ове дане Светога и великога поста посебно призвани да се постом, молитвом и исповјешћу припремамо за Свето причешће – велику и Свету тајну сусрета са Господом. Он је посебено говорио о значају Свете тајне исповјести, истичући да је важно да се током читаве године исповједамо за своје гријехе, вољне и невољне, знане и незнане, а у исто вријеме исповједајући се и тражећи опроштај од Бога и опраштајући једни другима, приђемо Господу да се са Њим сретнемо. „Ако не опростимо ближњима својим, без обзира ко је крив, а сви смо криви, ако не опростимо брату своме, сестру својој, неће ни Бог нама опростити.“ Митрополит је нагласио и значај читања молитве Светог Јефрема Сирина за вријеме Великог поста у којој је, како је истакао, садржај свеукупног Четрдесетодневног поста, начина нашега живљења и вјере : Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гријехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вијекове вјекова. Амин. „Лењост је најопакији отров за свако људско биће, а Бог нас није призвао на љењост, него на дјелање дјела Божијих, на вршење заповјести. Душа и тијело човјеково су призвани на непрекидно дјелање и творење врлина“, казао је владика. Додао је да је велика опасност, посебно за савременог човјека, мрзовоља, тугомора -униније, и да се зато молимо Богу да нас ослободи од тог зла. „Данас је болест човјечанства тугомора, опака болест која убија људе и плод тога су бројна самоубиства. Људи бјежећи од невоља са којима се сусрећу у животу, болести и страдања, врше самоубиство заборављајући да тиме умјесто пролазног, земаљског пакла, бирају вјечни пакао, вјечну патњу и несрећу“, казао је владика и појаснио да је самоубиство неопростиви гријех који не само да не ослобађа, него умножава страдања и то на вјечном плану. Подсјетио је Митрополит да је зато Црква одувијек свједочила да је самоубиство велики гријех пред Богом – гријех безбожништва, јер онај који изврши самоубиство значи да не вјерује да ће му Бог помоћи и да ће га обдарити, прије свега, вјечним и непролазним, бесмртним животом, због кога се и рађамо овдје на земљи. Тумачећи даље молитву Светог Јефрема Сирјанина, Високопресовећени је истакао да сви људи имају наклоност према властољубљу, гордости: „И муж према жени, и жена према мужу, дјеца према родитељима, пријатељ према пријатељима, свештеник према свештенику, епископ према свештенику, епископу…“ Говорећи о празнословљу Митрополит је упозорио да се празне, унутарње ријечи које изговарамо у срцу своме испољавају на наше спољашње празнословље. Након тога Митрополит је говорио о другим дијеловима молитве овог великог подвижника и покајника истичући да целомудреност рађа смиреноумље, а оно трпљење, а трпљење рађа праву истинску љубави према Богу и према ближњима. На крају ове дивне молитве молимо се Господу да нам да, подсјетио је Митрополит, да не осуђујемо брата и сестру своју јер је осуђивање опако и отровно, не судите да вам не буде суђено. „Мала молитва, али свесадржајна, с једне стране у њој су откривене главне врлине на које смо призвани, а с друге стране посвједочено је и зло, огријеховљеност, све оно што одваја човјека од Бога, природе његове и ближњих“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и још једном нагласио важност исповјести: „Сви се исповједамо пред Господом и призивамо од Бога да нам подари мир, здравље, спасење, целомудреност, смиреноумље, трпљење, љубав и да не осуђујемо брата или сестру своју.“ По завршетку Свете службе Божије, братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата је настављено разговором свештенства са Митрополитом о актуелним питањима црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У понедељак недеље Митара и Фарисеја, припремној седмици Великога Поста, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, слижио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић. По прочитаном Јеванђељу по Марку, где Господ говори о трпљењу и страдању, верном народу се обратио Преосвећени Владика истакавши: “Господ наш Исус Христос кроз цело Јеванђеље нам говори да оличје једног хришћанина треба да буде трпљење. О свему ономе што сналази човека верујућег хришћанина, Он говори: “Ко претрпи до краја тај ће се спасити. Господ нам говори да ће људи верујући, који живе вером у Христа, страдати у свом хришћанском животу управо због тога што сведоче име Христово. А то и јесте дужност свакога крштенога човека - да сведочи Христа. Не толико да сведочи речима, али више треба то чинити делима. Човек ће сведочити Христа делима ако живи Христом и Јеванђељем. Реч је данас о трпљењу. Шта је то трпљење? Најкраћа дефиниција јесте спасење. Трпљење је у истини. То трпљење најбоље је показао Господ кроз цео живот. Он је трпео кроз цео живот. Није имао места где да главу склони”. Преосвећени је издвојио пример Господа као пример трпљења и љубави: “Господ је трпео. Али због чега? Због љубави његове према човеку. Зато је Господ најбоље оличење трпљења. Зато се Бог назива Бог трпљења. Зато ми велике и страсне недеље певамо ону потресну песму: “Слава дуготрпљењу Твоме Господе”. Господ је трпео и подносио, и ране и шибе, све из љубави. Она помаже човеку да се уздржи и суздржи и када малаксају снаге због непријатеља Христових. Како да сачувамо трпљење? Господ нам каже: “Када те куну ти немој клети него благосиљај. Када те бију немој узвраћати, него праштај. Када те мрзе други немој ти њих мрзети него ти њих воли. Јесте ово претешка реч да волимо оног који нас мрзи и клевеће, али управо се у томе састоји љубав Христова којом смо ми запојени. Господ нам каже да би се одржали у трпљењу, да не враћамо истом мером, да не враћамо на зло злом својим. Борио се смирењем против гордости, против грубости кротошћу, против мржње бори се љубављу. Ето како ми можемо браћо и сестре да останемо хришћани. Када су убијали мученике и апостоле они никога нису мрзели него су претрпели. Знали су да када претрпе до краја биће спашени. Ми морамо да знамо да је особина свакога хришћанина да он трпи до краја, до Другог Доласка Христовог. Тај ко претрпи до краја тај ће се радовати. Зато имамо блаженства”. На крају се Преосвећени дотакао молитве, као главног занимања сваког хришћанина: “Дакле, да се молимо јер без молитве и смирења нема нам спаса. Наш народ српски је одговорио на трпељење: “Није јунак онај ко задаје ударце него онај ко отрпи”. Када отрпиш, спасаваш себе и онога који је задао ударац. Њега не изазиваш да чини већа зла, а тиме си сам себе спасао. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска