Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржаће предавање на тему "Покајање и исповест као најкраћи пут у Царство Божје", у Манастиру Раковица, у недељу, 19. марта 2023. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио Слово љубве

Празнични прилог посвећен празнику Светога Саве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1291-1292. 1-15. јануар 2021) Као светилника многосветлог, светитељу, те знамо, као чедо молитве васпитаника пустиње, као станиште чистоте, монаштву сапосника, као хранитеља сиротиње, као светлост архијерејима, стога ти оче, сви верни певамо. (светилен) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс васцеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодника Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостола који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештаног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут светитеља Саве био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са архијерејским чином. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног архипастирског служења угледајући се на Пастиреначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. У наставку овог Светосавског колажа вашој љубави предочавамо изводе из Светосавских омилија наших отачаствених архијереја: Митрополит дабробосански Хризостом: Светитељ Сава је на најлепши начин нашем народу приближио Христа Христијанизација нашег народа је кренула негдје од петог, шестог вијека, али је завршена управо са Светим Савом, јер је Свети Сава, за разлику од мисионара прије њега, говорио српском народу српским језиком, говорио је од свог српског срца српским срцима и они су га разумјели. Повјеровали су њему и преко њега повјеровали у самог Христа, кога је он на најбољи начин приближио српском народу, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског и и мјестобљуститеља патријарашког трона г. Хризостома које је изговорио у литургијској беседи на Савиндан 2019. лета Господњег. Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад Првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светога Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије у Светосавској беседи који је изговорио у свечаној дворани Матице Српске у Новом Саду, 2019. лета Господњег. Епископ сремски Василије: Свети Сава је заиста богоносни отац Свети Сава је надахнуо отачаство идеалима хришћанског патриотизма. Држава треба да буде отачаство – земља отаца. Држава отаца не сме да буде империја, јер где почива империја ту престаје отаџбина. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обрађивао Српску Цркву, као душу народа и државе. Он је био најпозванији за тај посао, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе свог стада. Наш народ није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем, речи су Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија које је изговорио у својој Светосавској посланици 2019. лета Господњег. Епископ шумадијски Јован: Светога Саву не можемо разумети ни схватити без Христа Прошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? Заиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема, речи су из Светосавске посланице Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована, која је предочена 2019. лета Господњег. Епископ жички Јустин: Светитељ Сава – верни наш молитвеник пред Господом Честитам празник наш српски. Тиме што је српски, није искључено да је свеправославни јер све Цркве Божије славе Светога Саву, великог царевића који је напустио све, и ради Царства небескога, не земаљскога, дао своју младост, посветио Богу и роду своме. Зато је он покровитељ рода нашега. Њега молимо, њему се клањамо, од њега иштемо молитве да посредује пред Престолом Божијим, да нас избави од свих невоља. А да би нас избавио, Бог треба да зна да има кога да избавља и зашто да избавља. Нека Бог љубави, мира, истине и свакога добра буде са свима нама, са отаџбином нашом, са Црквом Божијом у све векове и сву вечност, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ жички др Јустин на празник Светога Саве 2020. лета Господњег на литургијском сабрању у Светотројичном храму у Чачку. Епископ зворничко-тузлански Фотије: Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама, поука је Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија коју је изговорио на Савиндан 2012. лета Господњег. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Благословени задатак Светога Сава био је да нас научи вери, нади и љубави Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној, истакао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на литургијском сабрању у манастиру Ђурђеви Ступови, о Савиндану 2020. лета Господњег. Епископ рашко-призренски Теодосије: Свети Сава нас је уписао у заједницу небеских народа Будући Светитељ, он је постао истински просветитељ у роду своме, јер је он први усвојио Христову науку, просветио њом себе, своје мисли, осећања, срце, ум, вољу и душу. Зато сви свети из српског рода истичу Светог Саву за свог истинског просветитеља. У тропару његовом каже се да је он наставник и учитељ пута који води у живот вечни. Подигао је Свети Сава све нас од земље до неба, непролазно и вечно претпоставио је свом народу у односу на земаљско и пролазно, светим Јеванђељем Христовим припремио је свој, Богом изабрани народ за Царство Господње, за Царство Христово. Њиме смо постали вечни житељи неба. Руковођен Јеванђељем и Светим Савом, Свети кнез Лазар је своју душу и сваку богобојажљиву српску душу и земљу определио за Царство небеско. Свети кнез, као многи јунаци на Косову и после Косова, чували су завет Светог Саве, добро знајући да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека, речи су из Светосавске беседе Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, коју је изговорио на Савиндан 2020. лета Господњег. Епископ стобијски Давид: Светитељ Сава је био сведок делатне љубави Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид, у Савинданској беседи коју је изговорио на Светосавској акамедији у Врању 2015. лета Господњег. Епископ диоклијски Методије: Светосавље - пут који води у живот Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики, истакао је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Методије на Савинданској академији у Котору 2020. лета Господњег. Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. (Преподобни Јустин ћелијски) Приредили: Протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

-Радио Беседа: У сусрет прославе Патрона Епархије бачке- На дан спомена на Чудо које је архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси) у Малој Азији, 19. септембра по новом, а 6. по старом календару, пунота Епархије бачке прославиће Патрон. Ове, 2020. године, прослава ће бити уприличена у храму Рођења светога Јована Претече у Сомбору. О догађају који се збио у Колоси, о томе шта је Патрон, у чему је смисао његовог прослављања и како ће ове године бити прослављен, говорили су протонамесници Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, и Срђан Нешић, парох при Светојовановском храму, као и г. Милан Степановић, публициста и историчар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Свете мироносице Марије Магдалине, 4. августа 2020. лета Господњег, после краће и тешке болести уснуо је у Господу недавно умировљени Архијерејски намесник лепенички и левачки протопрезвитер-ставрофор Саво М. Арсенијевић. Рођен је 31. јула 1954. године у Гунцатима у свештеничкој породици, од оца Миодрага и мајке Вукосаве, рођ. Богичевић. Основну школу учио је у Гунцатима, Книћу и Мрчајевцима. У периоду од 1969. до 1974. године завршава Призренску богословију. После одслужења војног рока 1976. године прелази у Шумадијску епархију и жени се Мирјаном, кћерком свештеника Лазара Јагличића. Исте године, 5. Јуна рукоположен је у чин ђакона, а 6. јуна у чин свештеника и постављен је за пароха другог забојничког, са црквама у Рогојевцу, манастиру Драчи и манастиру Прекопеча. Епископ шумадијски Сава га поставља за пароха петог при Старој цркви, а опслужује и доњосабаначку парохију. На овој парохији остаје до 1. децембра 1955. године када одлази у Канаду са породицом. Ангажовао се око обнове цркве Свете Петке у Рогојевцу, доградње звонаре, када је организовао величанствену прославу. Овде је урадио темељ за будући црквенопарохијски дом. Дао је значајан допринос у градњи храма Светог Лазара у Белошевцу од 1992. до 1995. године, храма Часног крста у порти Старе цркве 1994. и 1995. и обнови храма Светог Георгија на Липару и црквене куће 1993-1995. У времену од 1992-1994. обављао је дужност благајника ЦО у Крагујевцу. У Канади је постављен за пароха другог у Ванкуверу и опслужује мисионарску парохију у Келони. Постављен је за старешину храма у Ванкуверу где обнавља црквени живот у овој провинцији међу 30.000 Срба. Обнавља цркву, купује плац за нови храм, оснива библиотеку, покреће часопис Гласник, поставља Веб страницу чији је уредник до 2006. године. У мисиионарској парохији организује народ и купују црквено имање, подижу капелу Светог пророа Илије која је освећена 2003. године. Оформио је коло српских сестара „Жене мироноснице“ и фолклорну групу „Јелече“. У фебруару 1999. одликован је чином протојереја. Године 2006. враћа се у Крагујевац и 17. априла прима парохију Трећу при Старој цркви где остаје до пензије ове 2020. године. Дана 2. октобра постављен је за Архијерејског намесника Лепеничког, а 2008. за в. д. Архијерејског намесника Левачког. Има две кћерке Анђелију и Ивану које су стекле универзитетске дипломе на универзитетима Британске Колумбије и Северне Америке. Одликован је напрсним Крстом на дан своје храмовне славе 21. новембра 2007. године. Орденом Светог Симеона Мироточивог одликован је 25. јула 2013. Уређивао је израду више споменица и монографија, 1998. године Споменицу Светог Саве у Ванкуверу, Канада; 2009. године Споменицу Епархије шумадијске; 2013. године Споменицу епископа шумадијског Јована поводом 20 година епископске службе, 2016. године Споменицу Епископа шумадијског Валеријана поводом 40 година од упокојења, 2018. Споменицу Два века старе цркве у Крагујевцу, која је добила признање као издавачки подухват године, а припремао је и Споменицу блаженопочившем епископу Сави. Вечан ти спомен и Царство небеско, драги прото!

Парох грачанички протојереј Саво Шмигић секретар Црквеног суда Епархије Рашко-призренске говорио је о манастиру Грачаница једној од најљепших Светиња наше цркве која је на листи Свјетске културне баштине UNESCO, животу у својој парохији грачаничкој, ратним дешавањима у Приштини, у Призрену гдје је и живио, и о животу Срба сада у Грачаници. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора

Врхунски образован, изузетно побожан, речит, пријатан и вредан отац Саво је, у минулих десетак година, посетио готово све наше светиње, сам, породично, у друштву колега и пријатеља, и са групама верника. Не само што је један од најобразованијих свештеника, не само у Епархији шабачкој СПЦ, ђакон мр Саво Лазић, будући доктор теолошких наука и међу најбољим и најомиљенијим вероучитељима, већ је ходочасник који је омиљен свакој групи верника, који иду до наших највећих богомоља, све до Хиландара и других православних манастира на Светој гори. Врхунски образован, изузетно побожан, речит, пријатан и вредан отац Саво је, у минулих десетак година, посетио готово све наше светиње, сам, породично, у друштву колега и пријатеља, и са групама верника. Што је пут дужи, каже Милутин Стевановић, верник из Лознице, „то су красне вредности оца Саве израженије у људском и свештеничком чину“. - Види се да му је вера дубоко су срцу, огледа се то у његовим очима, када нам, са пуно љубави и жара, прича о нашим светињама, нашим светитељима, нашој духовној и културној баштини – каже Стевановић - Сведок сам да верници уживају у његовом друштву, подједнако млади, стари и деца. Можда у СПЦ нису свесни шта имају у својим редовима, не знају колико му се радују и монаси и монахиње, али Бога ми и владика где год се појави. Ходочашће са њим је духовна радост, културно догађање, људско опуштање и осећај смирености. Отац Саво, који обавезно носи камилавку на глави, уз друге богомоље, све чешће са верницима стиже до Хиландара, где зна све, не само о богомољи, већ и о свакој стази богазу, сваком струку маслине, сваком камену … Милина је кад вам ходочашће није само долазак и боравак у светињи, већ и сав пут до и од богомоље до куће, као што је кад се иде са овим младим човеком, родитељом двоје деце, рођеном у Малом Зворнику, пореклом из села Велике Реке, између планина и Дрине, коме се диви и његов времешни деда, Саво, имењак, који је поносан на њега као и читав завичај. Извор: Новости

Данас се сви ови Свети Оци и Учитељи Цркве клањају највећем српском Оцу и Учитељу, Светоме Сави. Он Духом Светим породи и препороди род Српски, он безброј деце духовне породи, и Светитеље и Испоснике и Мученике српске. Данас се и сви Српски Свети на небу клањају овоме духовноме оцу и родитељу, почевши од преподобнога Симеона Мироточивог. Њега, оца по телу, препородио је и родио духовно његов славни и свети син, Свети Сава. Светом Сави клањају се сада на небу и сви Српски Мученици, сви што погинуше за Крст часни и Слободу златну. На челу свију њих стоји Свети Великомученик цар Лазар. И онда за њим и са њим све хиљаде и хиљаде Српских Мученика, до најновијег времена. (Преподобни Јустин ћелијски) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс вацеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодникâ Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињакâ, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије Светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостолâ који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештеног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут, светитеља Саве, био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са Архијерејским степеном. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински Архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног Архипастирског служења угледајући се на Пастироначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. Свети Сава у богослужењу цркве Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот, јер, чим си дошао, светитељу Саво, просветио си своју отаџбину и препородивши је Духом Светим, засадио си своју освећену децу као дрва маслинова у мисаоном рају. Зато Те поштујемо као равног са апостолима и светитељима и молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (тропар) Свети и богоносни отац наш Сава, присутан је богослужењу наше цркве, пре свега свакодневно у отпустима, а потом у годишњем богослужбеном кругу присутан је три пута, када га богослужбено прослављамо: дан његовог упокојења 14/27. јануара; спаљивање његових светих моштију 27. априла/10. маја; и пренос моштију 6/19. маја. Будући да се празник Светог Саве у јануару поклапа са оданијем Господњег празника Богојављења, дошло је до многобројних прилагођавања у самом типику за тај дан. У Никодимовом типику се за 14. јануар не помиње прослављање Светог Саве, већ је само подразумевао појање службе оданију Богојављења. Са друге стране у Романовом типику записана је напомена да се служи служба оданију Богојављења уз мали додатак: међу светима оца нашег Саве, првог Архиепископа у просветитеља српског. Данас се служба Светом Сави савршава у његов дан 14/27. јануара, док се служба оданију Богојављења Господњег помера за један дан раније 13/26. јануара. Сва химнографија написана у част Светог саве велича његове животне подвиге, наглашавајући његову непоколебиву веру и еванђлску љубав коју је проповедао. У једној од стихира појемо да је сав био испуњен Божанском незалазном светлошћу којом га је Господ просветлио: Архијерејима правило, иноцима законодавац, правовернима учитељ правило управљачима, заповедању мерило, свештеницима светлост Божија, сечиво уста које сече све противничке пукове што на стадо ти насрћу јавио се јеси, преблажени оче наш, архијереју Саво, сад светлошћу божанственом сав испуњен Христу се моли усрдно за стадо своје. Примером својих благочестивих и христољубивих дела и светим животом, Свети Сава је нас, по речима једне богослужбене химне, узнео на небо: Глас еванђеља Христова чувши и њега најпре заволевши, богоносни оче наш Саво, чистим живљењем поживевши преузљубио јеси чеда своја, јер не о блискима само бринуо се јеси но и речима и делима на небо узводећи нас, душеспасене књиге оставивши нам, добродетељне законе, те љубављу сабравши се чеда твоја као свог те молимо: Не презри оне које заволео јеси, залоге имамо твоја обећања, ако се од нас и одвоји, пастиру добри, слобода у Господа и нада твоја преварили те нису. Врати дугове, једног по једног прихватај и приводи Христу молитвама својим. Завршавајући своју литургијску проповед на празник Светог Саве, преподобни Јустин ћелијски вапије: Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић добитник Златног витеза на Деветом међународном фестивалу словенских и православних књижевника у Пјатигорску, Русија Под покровитељством Председника Руске Федерације г. Владимира Путина и Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, у руском граду Пјатигорску, од 15. до 18. октобра 2018. године, одржавао се Девети међународни фестивал словенских и православних књижевника „Златни витез“, једна од најпрестижнијих културно-уметничких манифестација у овој земљи, али и широм словенског и православног света. Међу позната имена писаца, историчара, доајена филмског и позоришног глумишта, убројао се један од лауреата за 2018. годину, протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода. Награда Златни витез, која је проти Саву уручена за књигу Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, још једно је у низу одликовања за велики допринос не само српској, већ и словенској, па и светској култури уопште. Изражавајући благодарност при добијању овог признања, прота Саво је рекао: „Велика радост ме обузима данас, не због самог награђивања, него због чињенице да се у свету још увек препознаје и цени духовно прегалаштво. Захваљујем г. Николају Петровичу Бурљајеву – председнику и оснивачу овог Фестивала, затим цењеном жирију, на челу са госпођом Јеленом Гусковом, као и г. Владимиру Крупину, председнику литерарног Фестивала који су ме одабрали и прибројали лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујем да тај низ нећу увећати само бројем. Драго ми је што су чланови жирија у сведочанствима о страдању Српског народа, обједињеним у студији Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији, препознали једну малу кап која ће се, надам се, придружити великој реци која нас обавезује и подсећа да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења, и да се издиже изнад свих наших посртања, сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу“. Рекавши неколико речи о тренутној ситуацији и животу Срба на Косову и Метохији, овогодишњи лауреат је закључио: „Уздајући се у правду Божју, морамо бити њени носиоци и трудити се да у људима тражимо добро, свесни да смо на нашем овоземаљском путу по лику Бога створени да будемо ствараоци, и да увек будемо свесни да је наше спасење у рукама наших ближњих. Ова награда подстиче ме да и даље наставим да сведочим истину, свестан да идење тим путем води радости стваралаштва, радости која приближава Творцу, истовремено ме обавезујући да још преданије остварујем љубав према ближњем и свету у коме смо сви позвани да га својим животом обогаћујемо“. Извор: Српска Православна Црква

Присустне је поздравио генерални секретар Културно-просветне заједнице Београд г. Живорад Ајдачић нагласивши да је Златни беочуг признање за заокружене духовне вредности и достигнућа које континуирано повезују све оне који омогућавају успешнији духовни живот града Београда и Србије. -Како ова награда чини част лауреатима, тако и лауреати чине част овом великом признању за допринос у културном, духовном и историјском животу престоног Београда, пручио је г. Ајдачић. -Награде се додељуују у години када се навршило 100 година од завршетка великог и страшног Првог светског рата. Ове године навршило се и 150 година од убиства кнеза Михаила Обреновића, који је годину дана пре смрти примио кључеве града Београд од Али Риза паше, а на београдској тврђави се завијорила и српска застава. Такође, пре 150 година кнез Михаило Обреновић иницирао је оснивање Народног позоришта у Београду, ове знамените установе која нам увек пружа гостопримство, казао је г. Ајдачић. Председник Културно-просветне заједнице Београда књижевник Милован Витезовић је подсетио на речи Васка Попе, великог српског песника, када је 1968. примао у Бечу Аустријску државну награду за европску књижевност: -Примам ову награду у првом реду као похвалу песништву мога народа и његовом језику... Песништво Срба од својих почетака до данас представља значајан органски незаобилазан део европске књижевности. Милован Витезовић је искористио свечаност уручења награде коју је створио Васко Попа и у име Културно-просветне заједнице Београд казао да ће великом песнику бити подигнут споменик на Теразијама са стиховима посвећеним престоном граду. -Додељујући Вам ова признања, исказујемо Вам неизмерну захвалност грађана што сте са нама чували и сачували српску културу и у немогућим условима, казао је г. Витезовић. Изванредни Златни беоучуг за животно дело додељено је протојереју-ставрофору др Саву Б. Јовићу и г. Милутину Дедићи, историчару, сликару и публицисти. Изванредни Златни беочуг припао је Историјском музеју Србије, Машинском факултету Универзитета у Београду и Афричком музеју у Београду. Добитници Златног беочуга за трајан допринос култури су: Ашхтен Атаљанц, балетска уметница; мр Светлана Бојчевић Цицовић, оперска уметница; проф. др Славица Гароња Рдованац, књижевница; проф др Димитрије Големовић, етномузиколог, композитор; КУД Димитрије Котуровић; Небојша Кундачина, драмски уметник; Драгољуб Којчић, издавач; мр Павле Медаковић, диригент; проф. др Предраг Марковић, историчар; Душица Милановић, новинарка књижевница; проф. Др Драган Никодијевић, теоретичар културе и уметности; Душко Новаковић, књижевник; Бранислав Обрадовић, продуцент, организатор; Рибља чорба, рок група; проф. др Дрган Симеуновић, политиколог и књижевник; Удружење музичара џеза, забавне и рок музике Србије и Шпиро Соломун, културни посленик. У име награђених пригодно слово је произнео протојереј-ставрофор др Саво Јовић, овогодишњи лауерат Изванредног Златног беочуга за животно дело: -Указана ми је велика част да у име свих награђених изразим захвалност Културно-просветној заједници Београда на додељивању нам овог престижног признања за трајни допринос култури нашег града. Верујем да и остали добитници деле моје осећање радости не због самог награђивања, већ због чињенице да се код нас још увек препознаје и цени прегалаштво које обогаћује целокупну заједницу. Пред вама су данас културни делатници, уметници, научници, руководиоци културних и научних установа, представљајући све оне који у њима истрајно раде и стварају. Благодарим цењеном жирију који нас је одабрао и прибројао лепом и вредном низу оних који су у протеклим годинама добили ову награду, и верујемо да тај низ нисмо увећали само бројем. -Надамо се да смо српској култури додали једно мало бреме које ће долазеће генерације обавезивати да вертикала нашег постојања увек буде мерило нашег стремљења и да се неупрљана издиже изнад свих наших посртања сведочећи да народ не може бити мали све док баштини велику културу. Као симбол затвореног и вечног, али и никад довршеног, беочуг нас подсећа да смо бића ограничена, али и позвана да из свог ограничења иступимо снагом духа, што су сви, који су своје таленте умножили, и учинили. У том смислу, награде су и опомена да смо на нашем овоземаљском путу, по лику Бога, створени да будемо ствараоци. Када човек испуњава то свето назначење свога посланства, онда зна да је бити и у подножју светионика, где се само назире светлост којој стреми, светлост дивних ликова из олтара наше културне историје, привилегија коју не сме изневерити. -Нема сумње да ће овогодишњи добитници предано наставити да раде и напредују, свако у својој области, јер су осетили радост стваралаштва која их приближава Творцу, истовремно сведочећи љубав према ближњем и свету, у ко-ме смо сви позвани да га својим животом обогатимо. Хвала вам. Годишња награда Културно-просветне заједнице Београда за припала је гђи Марији Бишоф, професору и књижевници, за допринос раду Културно-просветној заједници Београда, док су повеље за допринос култури Београда додељене г. Браниславу Баћовићу, привреднику и мецени културе, као о Уметничкој ливници „Јеремић“. Златни беочуг се додељује као годишња награда за трајни допринос култури Београда. Културно просветна заједница Београда од 1970. године додељује награду и признање Златни беочуг уметницима, ствараоцима, научницима, ансамблима, организацијама и установама за трајни допринос култури Београда. Награда Златни беочуг је признање које се додељује онима који омогућавају успешнији духовни живот града Београда, негују духовне вредности и вреднују научна и културна достигнућа. Награде, које се састоје од повеље и слике Саве Стојкова, уручили су председник жирија проф. др Зоран Аврамовић и Живорад Ајдачић, генерални секретар Културно просветне заједнице Србије. Творци ове награде су песник Васко Попа који је дао и име награди, Радомир Стевић Рас и Јевта Јевтовић. Данашњем свечаном уручењу награда Златни беочуг присуствовали су изасланици Председника Републике Србије, представници Владе Републике Србије, државни секретари и помоћници у министарствима Владе Србије, представници Народне скупштине Републике Србије, председници посланичких група, представници дипломатског кора, верских заједница, Српске академије наука и уметности, Града Београда, ректори и декани Универзитета и факултета у Београду, директори установа културе, просвете и науке, представници средстава јавног информисања и црквених медија: Информативне службе Српске Православне Цркве - главни и одговорни уредник протођакон Радомир Ракић; Радија Слово љубве, Информативне службе Епархије бачке. Свечаности су присуствовали протојереј-ставрофор др Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Правослвне Цркве; протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протођакон Игор Давидовић, представници Патријаршијске библиотеке, Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке, бројни пријатељи и сатрудници, директор новосадске Издавачке куће Православна реч г. Зоран Гутовић. Покровитељи манифестације су Скупштина Града, Министарство културе и информисања Републике Србије, Компанија Митеко, Организација ПИ, Организација за производњу фонограма Србије, Транспортшпед, Беотелепром, Саобраћајни институт ЦИП, Народно позориште. Програм су видили драмски уметници Биљана Ђуровић и Драган Коларевић. *** Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, рођен је на Савиндан 1954. године у Милином Селу, општина Лопаре, Босна и Херцеговина, где je завршио основну школу. Потом се уписао у петогодишњу Богословију Светог Арсенија у Сремским Карловцима. Када је био четврти разред од стране Војног одсека 1974 год. бива позван у војску (коју нису хтели да му одложе као што су то ученицима других школа чинили). Цео војни рок је одслужио у Шибенику. По повратку из војске завршио је Богословију 1976. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, потом презвитера и служио је у Епархији зворничко-тузланској. Дана 15. маја 1980. године, након непуне четири године свештеничке службе комунистички режим га хапси, а Окружи суд у Тузли суди, за вербални деликт, (чл. 133 КЗ СФРЈ) на шест година затвора. Ову казну је Врховни суд БиХ у Сарајеву смањио на пет година коју је одробијао у зеничком казамату. По изласку из казамата остао је у Епархији зворничко-тузланској до 1987. године када прелази у Панчево, Епархија банатска, из које 1996. на предлог тадашњег Патријарха српског Павла, а по одлуци Светог Архијерејског Синода долази у Београд, Архиепископија београдско-карловачка, и ради као службеник у Канцеларији Синода. Дипломирао је на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи са оценом одличан 10, са просечном оценом у току студија 9,33. Тренутно ради на месту главног секретара Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве и духовник је при цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. До сада је објавио осам књига које су имале по неколико издања, а књиге Свети исповедник Варнава и Етнчко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији су преведене на енглески језик. Објавио је и шест верско-поучних књижица, као и многе чланке како у црквеним, тако и световним часописима. Држао је предавања у Србији и дијаспори и учествовао у радио и тв емисијама. Већ десет година припрема текст џепног календара, а 2012. године је именован, од стране Светог Архијерејског Синода, за главног урeдника часописа Црква. Објављене књиге (наводи се последње издање): Анђели звериње куће, Православна реч, Нови Сад, (2012), Записи из зеничке тамнице, Православна реч, Нови Сад, (2012), Кроз босански огањ, Православна реч, Нови Сад, (2012), Свитање у предвечерје, Православна реч, Нови Сад, (2012), Утамничена цркв, Православна реч, Нови Сад, (2012), Христов Светосавац Михајло Пупин, Правосл. реч, Нови Сад, (2012), Свети исповедник Варнава Епископ Хвостански, Прав. реч, Н. Сад, (2012), Етничко чишћење и културни геноцид на Косову и Метохији,Православна реч, Нови Сад, (2012) Објављене верско-поучне књижице: Свети отац Николај, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Божић и божићи обичаји, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1998), Свети великомученик Георгије, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Велики часни пост, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Васкрсење Господа Исуса Христа - Васкрс, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (1999), Свети Јован Крститељ, Издавачки фонд Архиепископије Београдско-карловачке, Београд, (2000). Године 2012. Фондација „Младен Селак“ из Беогрaда доделила му је у Идвору, родном месту Михајла Пупина, медаљу која носи име овог великог научника за књигу Христов Светосавац Михајло Пупин. Зорица Зец Извор: Српска Православна Црква

Најновијом књигом прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је Православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. После христијанизације у 7. веку, затим и успешне мисије Свете браће Кирила и Методија и њихових ученика петочисленика (у 9. и 10. веку), српски народ је ушао у период раних средњовековних држава. Међутим, све је то била припрема за ону епоху културног узлета светородне династије Немањића, коју су зацртали крајем 12. и почетком 13. века својим радом Стефан Немања (Свети Симеон Мироточиви) и његови синови Стефан Првовенчани (Св. Симон) и равноапостолни просветитељ нашег народа Св. Сава, први архиепископ српски. Поимање историје као сарадње са Божијом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову „грдном судилишту“ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су „калуђер и хајдук“. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али, и једног и другог повезивао је епос. По том епосу, песмама из различитих историјских циклуса, српски народ је препознаван као нација и пре времена националног препорода у Европи који је дошао са временом рационализма („рационалне илуминације“). Историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати. Етичку снагу народне епске поезије препознали су, о њој говорили и писали, а неке од епских песама и преводили (од 18. до краја 19. века): Алберто Фортис, Адам Мицкиевич, Висарион Бјелински, Александар Пушкин, Никола Томазео, Јохан Волфганг Гете, Леополд Ранке, Валтер Скот, Џон Локхарт и многи други. У европској култури српска епска поезија је феномен који не заостаје за великим еповима и који има своју вредност. Цикличност и повезаност историјских догађаја, њихова слојевитост, није код Срба изнедрила комплетан еп, попут Илијаде или Одисеје, али значај националне епике, управо због једног моралног зрачења је немерљив. Један Бановић Страхиња и његов поступак праштања остављао је без текста представнике европског грађанског друштва почетком и средином 19. века. О њему се приповедало и писали су се књижевно-историјски трактати. Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић аутор је изванредне и надахнуте студије Јеванђељски мотиви у епским народним песмама коју је издала „Православна реч“. Аутор нам кроз редове пружа културно-историјско и ерминевтичко тумачење народних десетерачких песама из збирки Вука Стефановића Караџића, разоткривајући јеванђељске и хришћанске мотиве српске епске поезије. Ову студију је писао човек који се афирмисао у црквеном животу и по свом научном и публицистичком раду је одавно препознат као оригиналан стваралац. Такође, етичке поруке српске епске поезије разумева и преноси човек који је својом антејском припадношћу тик уз завичај највећег српског гусларског рапсода Филипа Вишњића, творца неких од најлепших и најјачих десетерачких стихова Вукових збирки. Студија проте Саве Б. Јовића о јеванђељским мотивима у српској епској поезији подељена је на дванаест поглавља у којој су обрађени мотиви о праштању, самарјанском милосрђу, крсној слави, покајању, вечној правди и чувању од греха, о храму као месту сабрања и молитве, затим мотиви Тајне Вечере и Евхаристије, као и човекољубивог односа према робовима и слугама, о задужбинарству, љубави према Богу и ближњем, светости и светитељима, вере у Христа и саборни значај Свете Литургије. Мањи део студије обухвата методички прилог који може да помогне наставницима у спровођењу наставних циљева и педагошкој употреби песама са хришћанским мотивима. Пишчево излагање није лишено културно-историјског контекста и једног временски хоризонталног приступа, али са друге стране, један богословски приступ омогућио му је да у епским песмама пронађе јасније видљиве или на први мах „сакривене“ јеванђељске и хришћанске мотиве око којих се свијало певање народних певача, много пута анонимних еода и рапсода, преносилаца народног генија. Јеванђељска, новозаветна потка мотива као што су крсна слава, задужбинарство, човекољубље према нижим друштвеним слојевима, не зависи строго од утицаја текста Новог Завета, колико од једног хришћанског и литургијског етоса кога је у српском народу кроз векове неговала Православна Црква. Ауторово упоређивање народне „славарице“ са богослужбеним текстом свештене Проскомидије показује колико је црквена култура обузимала стваралачки импулс не само гуслара, преноситеља народног памћења, него и обичне људе, баштинике и учеснике у тајни Косовског Завета и Свете Евхаристије, а који су живели стиховима: „Иако смо изгубили царство, душе наше губити немојмо!“ Ова књига ће остати сигуран приручник и путеводитељ свим љубитељима српске усмене историје, тј. епске поезије, која има педагошки, етички и философски значај, која у својим недрима крије мотиве карактеристичне за остварења светске књижевности. За проту Саву Б. Јовића српска епика јесте пре свега једна „Библија у стиховима“, препевано и препричано Свето Писмо, а које се у народну душу уврежило посредством плодотворног утицаја Православља. За богослове ће нарочито бити значајан онај део студије „Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ који приказује саборни значај Свете Литургије, показујући богословско разумевање и истанчани догматски православни дух народних певача. Студија протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића написана је не само рукама које су држале перо, него и рукама литурга који узноси Свете Дарове, али исто тако и рукама човека животног искуства који је више од нас разумео сужња Тодора оног епског јунака што је у ропству служио Крсну славу, а светитељ га избавио „од тамнице проклете“. мр Радован Пилиповић Извор: Српска Православна Црква