Претражи Живе Речи Утехе

Максим Исповедник (581-662), монах и мученик, творац широког богословског система у којем је синтезовао све што је створила византијска теологија од Оригена до Ареопагитских списа. Он је написао Стослове о љубави, Амбигву коментаре на библијске и отачке текстове (Григорија Ниског и Дионисија), Мистагогију (628-630), Одговоре Таласију, Дијалог са Пиром. Доминирао је христолошким спором који је изазвало „монотелитство“ (подржавао га је и цар Ираклије) и „моноенергизам“, јеретичке доктрине које учаху ово: ако воља (thelima) и радња (energeia) зависе од ипостаси, у Христу постоји само једна воља и једна радња (енергија). Максим побија ову јерес учећи да, иако је ипостас јединствена, две природе чувају своје енергије и воље, односно Христос има две воље и две енергије.Он појашњава тринитарни речник: „суштина“, „моћ“, „енергија“, говорећи даје енергија суштинско конкретно манифестовање бића. У ипостасном сједињењу свака природа чува своје одлике (idiomata). Такође, он прави разлику између природне воље (thelima) и воље или слободног избора (gnomi) који је последица греха. Исус је имао природну вољу људске природе, али је био слободан од изборног тренутка. Пошто се грех јавља на равни гномичке воље, Исус нема греха. Премда је слобода слика Божија у човеку, човек се сучељава са том двојности избора и намере. Спасење је лично делање, то јест зависи од личне воље свакога. ВИДЕО ПРИЛОЗИ: View full Странице

View full Странице

Велики духовник који се подвизавао од своје 13 године и који је страдао од румунских комуниста упокојио се у Господу у својој келији манастира Светог Петра и Павла у Хусију у североисточној Румунији у близини молдавске границе. Отац Мина (Добзеу) рођен је 1921. у једном бесарабијском селу које се данас налази у Републици Молдавији. У својој 13. години, односно 1934. године, ступио је у манастир и остао је до 1938. године, да би у једном другом манастиру провео две године као шегрт проучавајући црквено вајарство. Године 1940. ступио је у румунску војску да би после рата провео пет година у Богословији при манастиру Њамец и четири године на Богословском факултету у Букурешту. За јеромонаха је рукоположен 1955. године. Међутим, осуђен је на 11 месеци затвора 1948. године, зато што је протестовао против укидања верске наставе у државним школама. У наставку је провео пет година у кућном притвору. Након 10 година био је истеран са Богословском факултета у Букурешту и из свог манастира и ухапшен јер се противио одузимању манастирâ. У затворима је смело проповедао православну веру, због чега је још више пострадао. По његовом исказу, и по недељу дана је био изолован у ћелији без столице стојећи на земљи пуној воде. А храну је добијао у 9 часова увече, после чега му је уношен кревет да би у 5 часова ујутро био однет. Из затвора је пуштен 1974. године и одатле је отишао у манастир Светог Петра и Павла у Хусију, где је служио као игуман од 1978. до 1988. године, али је још 8 месеци провео у затвору 1978. због писама које је упућивао Николају Чаушескуу због комунистичке атеизације. После тога радио је у новоустановљеној епархији Хуси од 1996. године. Тек 2017. године одликовао га је митрополит молдавски и буковински чином архимандрита. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Епископа нишког г. Арсенија и у молитвеном присуству Архиепископa чикашкoг и средњеамеричкиког Московске Патријаршије г. Петра, служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Првојерарах српске Цркве поучио је сабране надахнутом архипастирском беседом подсетивши да је Свети Свештеномученик Доситеј био верни исповедник српства и православља. На прилогу благодаримо Телевизији Храм View full Странице

Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Епископ Варнава Настић рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Епископ Атанасије (Ракита) - “Беседа о Св.Варнави исповеднику” Овај свети исповедник Божији рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић. У Америције живео до своје осме године када је по завршетку другог разреда основне школе заједно са родитељима дошао у Сарајево где је наставио своје школовање и, с одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом. „Одлично је познавао солфеђо, свирао на виолини, говорио енглески, француски и немачки језик". Жеља му је била да настави своје даље школовање и, заједно са оцем, отишао је у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) од кога је добио благослов за упис на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду. Том приликом отац је упознао Епископа Николаја и ca синовљевом жељом да постане монах, на шта је Владика одговорио „да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу". Доласком на Богословски факултет у Београду он је горео од жеље за новим сазнањем које би му помогло да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу. То посвећење живота Богу он није схватао никако другачије него посветити Богу сву своју љубав, све своје таленте, сву своју снагу и сав свој ум". „Бити монах, говорио је, значи себе стопроцентно предати Христу стопроцентно, а не половично! И то је мој мотив за монаштво и ништа друго." У току студија Војислав је друговима саопштио своју жељу за монашењем, Oд које су га они, у свом младалачком заносу, почели да одвраћају, али се ипак нису могли супротставити мудрости и gyxy којим говораше. (cp. )Jan. б, 9-1о). Да је заиста био мудар и обдарен, показује његов чланак „Нешто о гордости" који је, као студент, објавио у часопису Светосавље, из кога се јасно види, не само његова мудрост и разборитост, већ и да је изнад свега био испуњен љубављу и да му је живот био непрестано богослужење. Војислав Настић као студент„У овом чланку, каже Свети Владика Николај (Велимировић), провејава његов смирени дух и скромност која је красила древне духовне великане старог Египта, Синаја и Свете Горе. Као да је био изван времена и простора. Ни једно искушење ХХ века није га се дотицало нити успело да га одвоји Oд светих људи раних хришћанских векова". Епископ Варнава је био одличан студент и, у року је, 1937. године дипломирао на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду. По повратку у Сарајево, одмах је био постављен за катихету у две школе (у учитељској и у државној гимназији). „Освојио је срца младих Срба", сведочи даље Свети Владика Николај и каже да је био њихов духовни вођа и учитељ. Својим делима, а још више својим аскетским животом, искреним и оданим сведочењем Христа Васкрслога запалио је срца младих. Веру и службу Божју коју су интелектуалци ставили на маргину друштвеног живота, он је вратио у центар и тиме духовне и моралне вредности ставио изнад материјалних достигнућа. Његов живот се огледао у уздржању од свакога зла, сједне стране, и у чињењу дела милосрђа, с друге стране. Мноштво је сведока његовог милосрђа, људи, жена и деце, које је, не питајући за веру и нацију, нахранио у свом ресторану „Американац", (који је после очеве смрти наследио), и о чему се у граду на Миљацки причало, без обзира што се он трудио да о томе никоме не говори, непрестано се држећи оног јеванђелског принципа ga He зна љевица твоја шта чини десница твоја (MT. б, 3). МОНАШЕЊЕ И РУКОПОЛОЖЕЊЕ Саборна црква Рођења Пресвете Богородице у СарајевуМладог Војислава богатство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао. „Монашење, као и рукоположење у чин јерођакона обавио је блаженопочивши Митрополит дабробосански Петар (3имоњић)", који је мученички пострадао од усташа, и чије је име нa редовном заседању Светог архијерејског сабора, 1998. године, унето у Диптих светих Српске православне цркве. Све време Другог светског рата остао је у Сарајеву, под влашћу такозване Независне државе Хрватске где је делио ратну судбину заједно ca својим народом. Имао је велика и тешка искушења. Наиме, једно од таквих искушења био је и „позив Поглавника НДХ (Независне државе Хрватске) Анта Павелића, да дође у Загреб и прими се епископства Хрватске православне цркве". Ову понуду је, као и ону нуђену му од стране партизана да им се придружи, одбио, и од тада све време и од једних и од других био прогоњен. Међутим, он се овоземаљских силника није плашио, јер „у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље " (1. Јн. 4,18). После Другог светског рата, јерођакона Варнаву је блаженопочивши Епископ зворничко-тузлански Нектарије (Круљ), рукоположио у чин јеромонаха, и произвео у чин протосинђела". Митрополит Нектарије га је поставио на две парохије у Сарајеву, како би задовољио духовне потребе Српског православног народа у овом граду. Ha послу, преданог и верног пастира Христовог, протосинђел Варнава је заорао дубоку бразду у коју је с љубављу сејао благу Peч Христовог Светог Јеванђеља. И3БОР 3А ВИКАРНОГ ЕПИСКОПА ХВОСТАНСКОГ, НАРЕЧЕЊЕ И ХИРОТОНИЈА Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом првом послератном заседању, 20. маја 1947. године протосинђела Варнаву, изабрао за викарног епископа хвостанског. Уочи Преображења Господњег, у Саборној цркви у Београду, патријарх српски Гаврило Дожић, уз саслужење епископа: зворничко-тузланског Нектарија и злетовско-струмичког Викентија, обавио је наречење, а сутрадан, на caм празник Преображења Господњег, 19. августа 1947. године, у уторак, у Саборној цркви у Београду, извршена је хиротонија." Примивши жезал, Епископ Варнава је одржао беседу која најбоље говори о њему као добром и верном пастиру, храбром истинољупцу и смерном Христоносцу. Овом беседом Свети је сасвим јасно показао да епископску службу сматра „непрестаном Голготом од почетка до краја" и да ће се радосно испети на своју Голготу. Из ње се види да је он врло добро познавао стање у коме се налазила Српска православна црква, као и то да се те ситуације није плашио, нити је имао намеру да се пред агресивним званичним атеизмом погађа и повлачи ни за милиметар. ХАПШЕЊЕ, И3ВОЂЕЊЕ HA СУД И ПРЕСУДА Епископ Варнава на суђењуА сви који хоће ga живе побожно у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи и опсенари напредоваће oд зла Ha горе, варајући и варајући се. (2. тим. з,12-13) Примивши архијерејску грамату и одлуку Светог архијерејског сабора Епископ Варнава је с пуно љубави пошао у Сарајево. Међутим, поред верника тамо га је дочекала и будна Служба државне безбедности која га је непрестано пратила и прислушкивала, а потом и потегла мaч и запела лук безбожнички, у намери да обори невинога и онога који иде правим путем (cp. Пс. 37.14). У Сарајеву је Епископ Варнава развио своју широку архипастирску делатност, на првом месту својим проповедима у сарајевској Саборној цркви чиме је привукао скоро сву интелигенцију, али и обезбожене комунисте који су људе делили на две категорије - на оне које су већ ухапсили и на оне које треба да ухапсе. Тако су и младог Епископа Варнаву 25. децембра 1947. године сврстали у ту прву категорију и лишили слободе. И поред тога, што се о Епископу Варнави, He само међу Србима већ и међу римокатолицима и муслиманима у Сарајеву због његових дела милосрђа и честитости, причало „да је био човек светог живота", комунисти су му ставили на душу да је „починио злочин издаје, те слабљења војне и економске моћи државе, као и ширења националне и верске мржње". Кривично веће је било састављено од председника Окружног суда за град Сарајево Машана Радоњића и судија поротника Сава Нинковића и Мила Торовића, док је тужбу заступао јавни тужилац Босне и Херцеговине Чедомир Мијовић, а одбрану др Урош Иванишевић. На суђењу се појавило неколико сведока који су попут усколебаног мора чија вода измеће нечистоту и блато (cp. Пс. 57.20), лажно теретили Владику. Из њихових изјава, као и из саме пресуде, види се да је све било изрежирано и да је био у праву Владика шумадијски Сава (Вуковић), када је рекао да је Епископ Варнава жртва равнотеже Алојзију Степинцу. После изрицања пресуде од 11 година строгог затвора Епископ Варнава је, са речима Псалмопојца Давида на уснама: „ Газе народ твој, Господе, и достојање твоје муче " (Пс. 94.5), без страха и отпора, смирено и храбро, отишао у затвор. У ћелији је наставио да броји дане, жалећи над безбожницима који ће се вратити у пакао јер заборавише Бога (cp. Пс. 9.17), добро знајући „дa страдања-садашњега времена нису ништа према слави која ћe нam се открити" (Рим. 8, 18), и чврсто се надајући да ћe, као и увек, Христова победа бити последња, јер је знао да „ ако вас руже за Имe Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива Ha вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате " (1. Пет. 4, 14). Дакле, он је био потпуно свестан да није никаква похвала ако грешимо па кажњавања поднесемо, и да је наше страдање, само, због доброг чињења, угодно пред Богом (cp. 1. Пет. 2,20). РОБИЈАЊЕ У САРАЈЕВУ, СТОЦУ, 3ЕНИЦИ, И СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ После издржаног истражног затвора, где је боравио у мрачном, мемљивом и влажном подруму једне куће у Сарајеву, и после изречене пресуде од једанаест година робије, Епископ Варнаваје упућен у Столац, а потом у зенички казамат где је већином боравио у другом павиљону у злогласној стаклари. Пo доласку у 3еницу одмах су му „скинули мантију, а затим га ошишали и обријали", што сведочи његова сестра Добрила Настић (иначе и данас живи у Сарајеву) која гa је у затвору посетила и о Toмe писмом известила Свети архијерејски синод. И поред тортуре и разних понижавања Свети Варнава је остао усправан, храбар и достојанствен, што сведочи извештај Владике бањалучког Василија (Костића), у коме се каже; „Од свештеника Душана Млађеновића, који је пуштен из зеничког затвора, сазнао сам да је Епископ Варнава духовно и физички добро". 3атворска управа није знала шта ћe ca Владиком да ради, пошто је био веома омиљен међу осуђеницима који су га називали светим човеком. Мучили су се и смишљали план како да га се реше. Ha крају су одлучили да би најбоље било послати га у неку другу робијашницу што су и учинили и из 3енице га преместили у Сремску Митровицу. На затворској капији су их, по двојицу, повезали, жицом (Владика је био у пару са једним римокатоличким жупником), а затим одвели до железничке станице и стрпали у вагон. Дошавши у Славковце, код Сремске Митровице, они су, и из само њима знаних разлога, зауставили воз и од композиције одвојили локомотиву. Негде иза поноћи, никако случајно, на овај воз је налетео други, теретни, који је ударио управо у онај вагон у коме су се налазили осуђеници. Том приликом је преко тридесет осуђеника погинуло, а Епископ Варнава је од силине удара, заједно са жупником са којим је био везан, испао кроз прозор, поломивши обе ноге и руку." Превезли су га до сремско-митровачке болнице и таман кад се налазио на операционом столу, стигло је наређење да се забрани лекарима даљи рад. 3аједно са осталим осуђеницима стрпали су га поново на камион и повезли у затворску болницу. Двојица осуђеника су умрла у камиону на путу од болнице до затвора." Владику су касније поново, коњском запрегом, превезли у градску болницу, где је остао седам месеци. После разних интервенција комунистички властодршци су пристали да Владику Варнаву пусте из затвора, али под условом да он претходно поднесе молбу за пензионисање. Свети архијерејски синод, у жељи да га ослободи даљег издржавања казне, саветовао му је да поднесе ту молбу што је он потом и учинио, а Свети архијерејски сабор га је, по добијеној молби, разрешио дужности викарног епископа. БОРАВАК У КУЋНOM ПРИТВОРУ По изласку из сремско-митровачког затвора Епископ Варнава је упућен у Сарајево, затим у Београд, где је једно краће време боравио у манастиру Ваведењу и у Патријаршији одакле га је Државни секретаријат за унутрашње послове ФНРЈ преместио у манастир Гомионицу, Епархија бањалучка. У манастиру Гомионици, Епископ Варнава је својом вером, храброшћу и истрајношћу много утицао, како на друге монахе и монахиње, тако и на вернике који су долазили у ову светињу, па и на саме стражаре који су га чували. Био је велики молитвеник, или боље речено, сав живот му је био молитва. Под сталном стражом Епископ Варнава је, молећи се и сведочећи Христа Васкрслога, у манастиру Гомионици провео пет година и шест месеци. 3а то време је од Светог архијерејског сабора тражио да буде реактивиран.Епископ Варнава у манастиру Гомионици Свети архијерејски синод се по овом питању обратио представницима власти, и од Државног секретаријата за унутрашње послове добио одговор, „да правни положај викарног Епископа Варнаве Настића одговара правном положају лица на условном отпусту. А питања условног отпуста регулисана су Законом о извршењу казни, чл. 66. и др. . У манастиру Гомионици Епископ Варнава је остао све до 10. јануара 1959. године, када су му представници власти из Сарајева и Бањалуке, лично саопштили да му је, 25. децембра 1958. године, истекла казна затвора у трајању од једанаест година, и да је од тада слободан грађанин с пуним правом кретања." Међутим, и поред овога решења, он никада више није био слободан човек, јер је и даље остао под сталном стражом која га је непрестано чувала. Из манастира Гомионице је, на позив и заузимање епископа сремског Макарија, дошао у манастир Крушедол где је „смештен у једну малу узану собицу, са леве стране капеле, коју је сам изабрао, јер га је подсећала на његову робијашку самицу." На себи је имао само једну стару дотрајалу мантију, браон боје коју је носио и у затвору, испод које су биле поцепане панталоне. Примао је малу пензију коју је, по пријему, одмах делио „на све стране, где му је макар када и макар од кога указано неко добро, или где је чуо да треба помоћи. И тако је сваког месеца своју пензију разделио. Био је стално у строгом посту и молитви. Ово, ..строго" подразумевало је да понедељком, средом и петком није ништа јео. Уторком и четвртком на води, а суботом и недељом на уљу. Рибу је узимао само на велике празнике, а месо никада." Овде су често, бар једном недељно, Епископа Варнаву посећивали београдски удбаши који су га по сву ноћ убеђивали, претњама и батинама (монаси су често налазили његове крваве кошуље) да потпише „изјаву о слагању и лојалности са званичном политиком, што је он, наравно одбио." Одавде су га, 1963. године, преместили у манастир Беочин где су му стражу удвостручили. Међутим, без обзира на честа премештања из манастира у манастир као и на мењање људи који су га чували, јер је Епископ Варнава на себи својствен начин те стражаре брзо преображавао, па ни појачавање страже, што су редовно чинили увек када би у посету нашој земљи долазио неки страни државник, или док је трајало заседање Светог архијерејског сабора, њега није могло сломити. УПОКОЈЕЊЕ, ОПЕЛО И САХРАНА ЕПИСКОПА ВАРНАВЕ Епископ Варнава у манастиру Ваведење на СењакуПо сведочењу стрица Епископа Варнаве, они су у четвртак, l2. новембра 1964. године, пре подне, ишли његовим аутомобилом, код зубара где му се у повратку Епископ пожалио да га пробија неки зној. Стигли су у манастир и он се све више жалио да му је хладно, нарочито ногама. Након неколико тренутака патње и бола он се изненада у педесетој години живота упокојио. Међутим, знајући да је на исти начин уморен и протођакон Марко Видицки, професор Богословије Светог Кирила и Методија у Призрену, као и чињеница да је медицина у то време од стране комунистичких властодржаца злоупотребљавана у политичке сврхе, онда с правом многи тврде да је владика Варнава отрован. „Опело, блаженопочившем Епископу Варнави, после заупокојене Литургије, извршили су епископи: сремски Макарије, славонски Емилијан и рашко-призренски Павле, садашњи патријарх српски, са шест свештеника. Опелу је присуствовао и тадашњи патријарх српски Герман и Епископ тимочки и члан Светог архијерејског синода Емилијан. Поред одра стајали су: брат, стриц и најближа родбина. Сахрањен је у манастиру Беочину где и данас почива. Овај свети исповедник Божији спада међу најсветлије ликове у „страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па на овамо назвао Ава Јустин Поповић, који је знао да су хришћани позвани дa се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, дa се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају oд зла и чине добро (Јн. 5,29; Пс. 37.27; Рим.12, 9;1.Сол. 5, 22: 2. Тим. 2,19; Јн. 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил. 4, 8). Јер који чини дoбpo, oд Бога је (3. Јн. 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф. 5, 9; Гал. 5, 22,23). Дакле, он је знао и био свестан да Гocпoд љуби правду и неће оставити преподобне своје, и дa ће их довека сачувати (ср. Пс. 36.28)." Смерно је носио свој крст петогодишњег робовања, у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, 3енице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору, у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин, увек у својим страдањима борећи се да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је био духовни витез у мантији. Једна изузетна личност несаломљиве снаге и енергије. Један храбри борац за истину и правду. Ватрени родољуб какав се ретко рађа. Искрени и свети архипастир Цркве Христове. Неугасива звезда водиља нараштајима који долазе. Диван пример доброте, честитости и поштења. Човек светог живота који је непрестано бдио над собом. И који је обавештавао друге и опомињао их на опасност која се надвијала над њима и над целим народом. Који је горео у тами попут неугасиве буктиње, и коју тама није могла дa обузме (Ср. Јн 1, 5). И који је био свестан да страдања овога времена нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити oд робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије (Рим. 8, 18-21). 3бог свих његових врлина којима се украсио. 3бог срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе. Једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, својом одлуком АСбр.60/зап.8б од 18/5. маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, чији ће се спомен обележавати сваке године 12. новембра. View full Странице