Претражи Живе Речи Утехе

Празник успомене на Светог цара Константина и његову мајку Свету царицу Јелену, свечано је прослављен у храму посвећеном овим дивним угодницима Божијим у Сељашници код Пријепоља, у среду 3. јуна 2020. године Божанском Литургијом коју је савршио Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Колика је радост на Небесима, када се верни окупе у храму на Светој Литургији, указао је Епископ Атанасије, честитајући празник свима присутнима: – Ми који смо успели да се одазовемо позиву Божије љубави и сабрали се овде у овом светом храму, посвећеном онима који су љубили Бога, цару Константину и царици Јелени, ми смо такође данас обрадовали Небеса, обрадовали Господа творца нашега, јер је Он могао да види управо из овог нашег одзива Његовој љубави, да смо и ми живи. Живи смо, то се види по томе што смо показали да можемо и ми чинити богоугодна дела. Јер ово сабирање овде у овоме светоме храму јесте угодно Богу. И све ово што смо данас изразили својим срцем, својим умом, својим речима. Замислите само те доброте Божије да Господ не само да прима из руку нас грешних дарове него се и радује да их прими од нас. – Може Бог без нас по својој свемоћи, али по својој љубави као да не може без нас, јер нас воли. И баш због тога што нас воли ми смо Њему потребни… У свакој часној професији могуће је угодити Богу. Од чега то зависи? Не од тога која је врста професије него од тога какви смо ми, колико је срце наше оплемењено, колико је отворено за добро, да се у њега усели љубав Божија, да се усели у њега врлина, колико се може добро уселити у наше срце. Црква данас слави и цареве земаљске који су знали како да свој статус искористе часно, за корист људи, за Цркву, за спасење човека. Епископ је затим укратко подсетио чиме су то свети цар Константин и његова мајка царица Јелена заслужили да их Бог прослави и да их ми данас прослављамо: – Они имају јединствен положај у историји, јединствену улогу. То је привилегија којом је Бог почаствовао царицу Јелену да она из рушевина откопа затрпани Крст Господњи. – Кад год видимо Крст Господњи ми се подсећамо на ту љубав Божију исказану на њему. Јер је на њему Господ за нас положио свој живот, на њему је за нас страдао. Ако неко нас хришћане пита шта је Крст, то је знак који нас подсећа на љубав Христову према нама. То је и чудотворан знак који чудодејствује у животу свакога од нас. Ми истичемо и показујемо свуда Крст Господњи, али је најважније да Крст Господњи сместимо у себи, унутра, и да Он светли у нашем срцу, да Он чудодејствује у нама. Крст је за нас такође наставак оне борбе коју је Христос водио, против греха, против палости, против трулежи, против смрти. И Крст у нама распиње нашу жељу да служимо греху. То он распиње, то он разгони. Разгони таму. Крст Господњи нас унутра ојачава. Постајемо јачи и способнији за добро, за љубав, нагласио је Епископ Атанасије. Након заамвоне молитве пререзан је славски колач и освештано славско жито које је за ову годину припремио г. Зоран Нинчић из Пријепоља са својом породицом. Старешина храма Светих Константина и Јелене у Сељашници протојереј-ставрофор Слободан Симић захвалио се Богу на овом дивном дану, Епископу на љубави коју показује према верном народу овога краја својим посетама и служењем у овом храму, свима присутнима на учешћу у Божанској Литургији а кумовима овогодишњег славља на њиховом труду и помоћи да се што достојније прослави храмовна слава. За домаћина славе за наредну годину јавио се г. Радоица Тописировић из Сељашнице. Након Божанске службе, домаћин славе је са породицом у порти храма приредио славски ручак за све присутне па су уз послужење, верни овога краја и њихови гости имали прилику да поразговарају са својим Епископом о свим аспектима вере и живота у Богу. Извор: Епархија милешевска

У организацији Студентског клуба Правног факултета Универзитета у Београду, 25. новембра 2019. године пред неколико стотина присутних одржана је трибина под називом „Положај Срба у Црној Гори“. Том приликом говорили су: Милан Кнежевић, посланик у Скупштини Црне Горе и један од лидера Срба, др Александар Раковић, историчар, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, др Дејан Мировић, професор Правног факултета Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици) и адвокат Владан Бојић. Присутнима се први обратио др Александар Раковић који је рекао да тему српског питања у Црној Гори „није било лако вратити у јавност Србије, па и у јавност Републике Српске“ и да „до пре неколико година ретко ко је о томе хтео да чује“, а да говори осим неколицине њих није хтео нико. „До пре две године смо“, додао је он, „слушали како су односи Србије и Црне Горе никад бољи. Сад више нико то не говори, нити вероватно верује у то, нити би се усудио да то каже. Црна Гора је данас све, само не пријатељска држава Србије“. Раковић је истакао да је „данашњи режим у Црној Гoри, НДХ у повоју и да је упрaво у другој фази каква је била у НДХ од четрдесетдруге године, а то је оснивање цркве“. Циљ тога је, рекао је он „да се они који су опстали у српском идентитету преведу преко православне цркве у неки други идентитет који је србофобан по карактеру“ али да „не мора да буде неке друге веросповести“. Oн је констатовао да је кључно за положај Срба у Црној Гори да се оствари добар резултат на изборима следеће године, како би се извршила што боља контрола предстојећег пописа 2021. године. Раковић је још додао да Срби у Црној Гори морају за то да имају подршку Републике Србије и Републике Српске, јер се то тиче Српства у целини, додавши „да Република Србија мора да укључи своје ресурсе да помогне да попис у Црној Гори буде спроведен тако да резултати буду реалан показатељ стања на терену“. Раковић је на крају нагласио да „ми имамо обавезу да на наше власти у Београду вршимо жесток и бескомпромисан притисак и када чујемо од било кога од наших лидера у Србији да има неке симпатије и да прећуткује, да извршимо притисак у јавности, да га прозовемо и укажемо да нећемо дозволити понашање какво је било пре неколико година да председник Србије Томислав Николић, када ређа проблеме Срба у региону потпуно прескочи Црну Гору“. Aдвокат Владан Бојић je на почетку свог обраћања рекао да се питање положајa „Срба у Црној Гори не би постављао да је Црна Гора обновљена“, већ је „21. маја 2006. године створена једна нова држава која се само зове Црна Гора“, док је "њен сав садржај, сва супстанца екстремно преображена у антипод негдашње Црне Горе“. Према њему се „системски, постепено, перфидно, догодила добро осмишљена историјска инверзија па је тако Црна Гора од Пијемонта Српства, преображена у Пијемонт српског губилишта и општег чистилишта“. “Нова црногорска држава“, додао је он, „кроз све механизме које једна држава има, и то овог пута држава тоталитарног типа, систематично и методично, кроз системе школства, образовања, медијски систем селектирања пожељног и непожељних, кроз системе државне репресије, полицију, судство, тужилаштво и различите службе спроводи истребљење свега српског, српског језика, српских писаца, српских песника, српских научника, српских спортиста, српске историје“. Бојић је упозорио да је „малигна братомржња канцерогено захватила цијелу популацију, безизузетно, све нараштаје, сваки нараштај“. Он се посебно осврнуо на питање положаја Српске православне цркве у Црној Гори и предлог Законa о слободи вероиповести. Бојић је изразио бојазан да ће се одузимање имовине СПЦ одвијати кроз „један управни катастарски поступак који неће дуго трајати“ и да ће „то бити политичко правна решења кoја ће стећи коначност одлукама Министарства финаснија“ и да ће се извршити прекњижбе а да ћемо се „ми наћи у ситуацијама свршеног чина“. Oн је изнео мишљење да ће власти у Црној Гори „све ове своје радње покрити са одговарајућим стандардима Европске уније“ и да ће „након прекњижбе и након спроведених избора користећи све своје ресурсе, цркву по цркву, манастир по манастир, на различите начине свим средствима преузимати“. Бојић је на крају изразио став „да Српска православна црква треба превентивно правно деловати а не реактивно, након укњижбе“ тј. да то треба „учинити пре ступања на снагу Закона јер ће после бити доцкан“. Професор Дејан Мировић je у свом излагању рекао да је 2018. године србофобија у Црној Гори је достигла врхунац када су он и још тројица српских интелектуалаца проглашени за државне непријатеље због наводног угрожавања националнe безбедности. Oн је истакао да нико од њих није позивао на насиље, на било какву врсту нереда или каквог наводног државног удара, већ да су без правног основа и из политичких разлога проглашени државним непријатељима. Професор Мировић је критиковао понашање државних органа Србије да нису реаговали по овом питању али ни по питању осуде вођа Срба у Црној Гори, Милана Кнежевића и Андрије Мандића, у афери тзв. државног удара као и држављана Србије који су осуђени на вишегодишње робије. Он је изјавио и да су чак поједини државни службеници Србије убеђивали оптужене држављане Србије да признају учешће у тзв. државном удару, уместо тога што су државни органи били дужни да реагују протестном нотом или пропорционалним реаговањем. Милан Кнежевић председник Демократске народне партије, члан председништва Демократског фронта је на почетку рекао да се „Црна Гора располутила на Његошеву Црну Гору и на Сорошеву Црну Гору“ и да „ми припадамо Његшевој Црној Гори, а Ђукановћев режим припада Сорошевој Црној Гори“. Он је, даље, критиковао став који каже да се Црна Гора отцепила и подсетио да је референдум о самосталности брутално покраден о чему је издата Бела књига са доказима о крађи и да „то знају и Ђукановић, и ДПС и сви они који су финансирали тај референдум”. Он је још рекао да треба „Срби и православни Црногорци у Црној Гори, међу којих ја не правим никакву разлику, да схвате да Црна Гора не може бити слободна, не може бити јединствена, док год буде ударао брат на брата, рођак на рођака, кум на кума и пријатељ на пријатеља“. Он је констатовао да се Срби, којих је тридесет одсто у Црној Гори, налазе у горем положају од Срба на Косову и Метохији и у Хрватској. Он је то објаснио чињеницом да „нас прогоне наша рођена браћа, рођаци кумови, пријатељи православци, који нас убјеђују да ми више нисмо они Срби и да није више исплативо бити Србин какав је некад био Његош, какав је био краљ Никола, какав је био Марко Миљанов“, те да је „сад исплативо бити Црногорац или Дукљанин, по НАТО концепту западних амбасада које желе избришу сјећање на све оно што је представљало духовну, историјску и државну вертикалу српскога народа у Црној Гори и на Балкану“. Милан Кнежевић је подсетио присутне да су се Срби на Тројчинданском сабору завјетовали да ће животима бранити имовину Српске православне цркве и упозорио да „сваки други покушај насилног асимиловања нас Срба у Црној Гори може резултирати грађанским сукобима са несагледивим последицама, јер ми више немамо шта да изгубимо у Црној Гори“. „Остало нам је“ додао је он„ да бранимо нашу Цркву и наше куће“ и подсетио на Његошеве речи „муж је бранич жене и ђетета, а народ је Цркве и племена“. Излагање је завршио повиком „Живела Црна Гора, живела Србија, слава Русији! Нема повлачења, нема предаје!“. Излагања говорника, нарочито Дејана Мировића и Милана Кнежевића пратили су чести громогласни апалузи и овације. Након завршетка обраћања, Немања Вучковић, председник Студентског клуба Правног факултета, је Милану Кнежевићу даровао заставу Републике Србије, у знак подршке у борби за права Срба у Црној Гори. Текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“, новине Српске патријаршије, број 1265, 1. децембар 2019.

СРПСКА РТВ