Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'страхинић:'.
Found 26 results
-
Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада. Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа. У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури. https://twitter.com/Anar_Karim/status/1326437397270310912 Албанизација У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО. Џулфа/Југха Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели. Систематска кампања уништавања Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св. Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад. С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“. Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима. Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе. https://twitter.com/tbalayan/status/1327676346315706369 Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“. Нови страхови Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну "ћеле-кулу". Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени. Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен. *** Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање. Илустрације Анамарија Вартабедијан Првобитно објављено у листу “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021).
-
Пре годину дана, крајем септембра 2020. године, азербејџанском офанзивом започет је нови сукоб у Нагорно-Карабаху (јерм. Арцах), подручју насељеном углавном Јерменима. Након четрдесетчетвородневног рата који је Азербејџан водио уз помоћ Турске и исламистичких плаћеника са севера Сирије, посредством Русије 9. новембра склопљено је примирје. Овим примирјем, поражена јерменска страна обавезала се да, по унапред утврђеном плану, супротној страни препусти велики део територије коју је до тада контролисала међународно непризната Република Арцах, на којој се налази, између осталог, за Јермене и врло важан град Шуши (азер. Шуша). Наиме, реч је о областима које су међународно призната територија Азербејџана а које су Јермени држали од првог рата деведесетих година. На њима се налази велики број јединствених јерменских културних и верских споменика који су током сукоба, уз војне и цивилне циљеве, такође били мета азербејџанских напада. Договорена предаја територија у азербејџанске руке појачала је страх од уништавања миленијумима старог јерменског споменичког наслеђа на тим просторима. Да тај страх није био без основа, потврђују и догађаји у периоду 1997-2006. године са простора Аутономне Републике Нахичеван, која је део Азербејџана, али се налази између јужног дела Јерменије, Ирана и Турске. У том је раздобљу у Нахичевану, а нарочито на гробљу у Џулфи (јерм. Југха, в. оквир), уништено 89 јерменских цркава, 5 840 хачкара (јединствених у камену туфу клесаних заветних стела са крстом у средини) и 22 000 надгробних споменика, од којих неки потичу и из прехришћанског периода. Додатни проблем представља хиљаде незаштићених и лоше документованих споменика на, за Јермене, изгубљеној територији. Према извештају омбудсмана Арцаха, на подручју ове непризнате републике налази се око 4000 јерменских културних локалитета, укључујући 370 цркава, 119 тврђава, као и других историјских и културних споменика. Цркве датирају од 4. до 21. века, међу којима се као најважнији археолошки локалитет истиче Тигранкерт Арцаха који датира још од 1. века пре Христа а укључује слојеве и до 13. века после Христа. У сусрет роковима за предају територија, Јермени су уклањали звона, крстове, хачкаре из манастира Дадиванк (9-13. век) у области Калбаџар, што је заменик азербејџанског министра културе Анар Каримов назвао илегалним, јер су то, по његовом мишљењу, предмети који припадају албанској култури. https://twitter.com/Anar_Karim/status/1326437397270310912 Албанизација У намери да успоставе везу са античком кавкаском Албанијом и тиме оправдају азербејџанске претензије на тај простор, још од педесетих година 20. века азербејџански научници су у совјетском Азербејџану пропагирали теорију по којој су кавкаски Турци, данашњи Азербејџанци, повезани са том ишчезлом античком културом. Из истог разлога су јерменски споменици „албанизовани“ једноставним брисањем и уклањањем јерменских натписа, док је Јерменија називана Кавкаском Албанијом. Потоња уништавања која су спроводиле власти независног Азербејџана се у најмању руку косе са оваквим теоријама. Треба напоменути да, сем азербејџанских научника, нико не сматра ову тезу основаном, па тако Томас де Вал (Thomas de Waal), познавалац прилика у тој области, назива азербејџански ревизионизам бизарним. Иако су временом азербејџанске власти напустиле расправе о „кавкаским Албанцима“, током и након последњег рата изнова су изношене тврдње како су припадници малобројне хришћанске Уди заједнице, који живе у Азербејџану, баштиници албанске културе. Удима се тиме даје право на „јерменизоване“ споменике, па је тако из њихових редова постављен свештеник за манастир Дадиванк. Наводна брига о том наслеђу није подстакла власти да било шта номинују за Листу светске баштине УНЕСКО. Џулфа/Југха Џулфа је највеће јерменско гробље ван територије Јерменије на коме се у 17. веку налазило око 10.000 хачкара и других споменика. До 1998. године, када је Нахичеван постао део Азербејџана, остало их је свега 2 000. Најстарији споменици датирани су у 6. век, док су неки од најпознатијих хачкара били из 15 и 16. века. Према Међународном савету за споменике и локалитете азербејџанске власти су уништиле већи део гробља између 1998. и 2002. године. До краја августа 2005. године, када га је видео шкотски новинар Стивен Сим (последњи инострани очевидац са Запада), гробље још увек није било уништено, али је према сведочењу азербејџанског новинара из Института за рат и мир, било потпуно уништено до априла 2006. године. Са споменицима су уништени и посмртни остаци сахрањених. Снимци које је направио почивши јерменски епископ Ншан Топузијан (Nshan Topouzian) с иранске стране границе децембра 2005. године, показују азербејџанске војнике који уништавају јерменске споменике и остатке утоварују у камионе. Покушај Европског парламента да истражи случај забраниле су власти Азербејџана, а новинарски извештај из 2006. године, потврдио је да нема више трагова споменика, док се на сателитским снимцима види да је ту направљено војно стрелиште. Новинар британског Гардијана тврдио је 2019. године да је Азербејџан забранио све званичне посете Џулфи, као и другим локацијама где су се некада налазили јерменски споменици, као и да власти поричу да су Јермени ту икада живели. Систематска кампања уништавања Пример гробља у Џулфи није једини. Како ће се показати оно је само део једне шире системaтске кампање уништавaња и присвајања јерменског културног и историјског наслеђа. Према извештају који је 2019. године објавио веб-протал Hyperallergic, у раздобљу између 1997. и 2006. године, власти Азербејџана су девастириле око 28 000 средњовековних јерменских споменика у Нахичевану. Међу похараним споменицима налази се катедралнa црква Св. Томе у Агулису, која се сматра једном од најстаријих цркава на свету. Према изјавама азербејџанских званичника, ниједан од ових уништених споменика никада није ни постојао. Сам азербејџански председник Илхам Алијев је у свом говору из априла 2006. године то назвао „лажним и клеветничким информацијама“ које је измислио јерменски лоби. Уопште узев, од раних деведесетих било какве критике поступака азербејџанских власти се одбацују као „јерменска пропаганда“, док азербејџански наратив још подразумева јерменску агресију, етничко чишћење, масакр у Хоџалију, окупацију и антиазерску пропаганду коју шири снажна јерменска дијаспора. Неспорна непочинства и проблематичне рестаурације с јерменске стране након првог рата, а које служе као контрааргумент у медијским реакцијама, не умањују озбиљност и обимност корака које азербајџанска страна систематски подузима већ деценијама уназад. С обзиром на искуство са скрнављењем и уништавањем јерменских цркава у Турској и Азербејџану, многи научници, историчари и свештенство упозоравали су током и након завршетка сукоба на угроженост наслеђа и апеловали на заштиту. Ово је утолико било важније, зато што није било одговарајуће реакције од колега из Азербејџана. У низу апела, последња се, почетком јула, огласила Europa Nostra, заједно са Европском асоцијацијом археологa. Ове организације посвећене промоцији и заштити културног наслеђа, упутиле су хитан позив за заштиту „интегритета, аутентичности и различитости богатог мултикултурног наслеђа у и око области Нагорно-Карабаха“. Задатак да чувају културно наслеђе су мировним споразумом добиле Руске мировне снаге. Међутим, проблем представља то што припадници Руских мировних снага нису распоређени на свим местима где је потребна заштита верских и културних споменика. Примера ради, има их у Дадиванку, где обезбеђују свештенство и објекат, али их у другим областима попут Хадрута (азер. Коџавенд) нема. Поједини посматрачи су процењивали да велики и познати објекти попут манастира Дадиванк неће бити одмах на удару, већ велики број мањих цркава и споменика. Иако је рат заустављен, јерменско наслеђе на простору Нагорно-Карабаха је и даље уништавано, чиме су се страхови Јермена да ће се с таквом политиком наставити показали оправданим. Оно што посебно забрињава је чињеница да власти систематском пропагандом подстичу и хране jeрменофобију, што у великој мери и објашњава понашање азербејџанских војника према споменицима. Видео снимци, који су се појавили на друштвеним мрежама у недељама након што је Азербејџан преузео контролу над територијама, приказују графите на црквама, као и азербејџанске војнике који руше споменике, крстове и друга верска и културна обележја. Један од најупечатљивијих је онај на коме се види азерски војник који стоји на врху капеле, на којој је поломљен крст и виче „Алаху Акбар“, што је неке посматраче навело на закључке о расту исламистичког утицаја. Реч је о капели из 2017. године у месту Мехвакану (азер. Џебраил) која је касније сравњена са земљом. Уништене су и статуе анђела на капији цркве Газанчечоц у Шушију (која је на листи светске баштине УНЕСКО), а сама црква је оскрнављена графитима. Још током сукоба Газанчечоц црква је била у два наврата у истом дану погођена пројектилима. Упркос првобитном негирању да је до напада дошло, једно од образложења за „оправданост“ напада било је то што су се јерменски војници молили унутар ње, те да је Азербејџан дужан да „јерменске терористе избаци где год се они нашли“ (изјава руско-азербејџанског политиколога Садате Кадирове у руском телевизијском програму). Половином марта појавили су се сателитски снимци на којима се видело да су срушене куполе тзв. Зелене цркве (Канач Жам) у Шушију. Азербејџанска страна тврди да је реч о реконструкцији и да су куполе скинуте „ради враћања историјског изгледа Шуше“ и да се радови изводе тачно у складу са изворним архитектонским стилом“, јер је некадашњом изградњом шиљате куполе „храм постепено јеременизован“.У међувремену је декретом Алијева Шуша (азер.) проглашена културном престоницом државе. https://twitter.com/tbalayan/status/1327676346315706369 Недавна директива Алијева издата након посете цркви Пресвете Богородице (Surb Astvatsatsin) у селу Тсакури у Хадруту (15. марта 2021), да се уклоне јерменски натписи са ове јерменске цркве под изговором да су лажни потврдило је разлоге за забринутост Јермена, јер је раније било сличних поступака. Тако су током рестаурације цркве за потребе Уди заједнице у месту Ниџ (Низх) 2005. године уништени натписи на јерменском језику на зидовима цркве а на три надгробна споменика натписи су исполирани. На овај чин реаговала је и амбасада Норвешке у Азербајџану, јер је била један од финансијера обнове цркве, назвавши га „актом вандализма“. У знак протеста нико из амбасаде није присуствовао отварању цркве. Иако није изнела било какаве поуздане аргументе, азербејџанска страна инсистира на томе да су споменици накнадно постављени у то подручје и третирани хемикалијама како би изгледали старије, те као такви били доказ о јерменском присуству на том подручју. Према писању веб-портала Hyperallergic брисање јерменског наслеђа је олако тумачено у светлу освете због рата у Нагорно-Карабаху, али против таквог гледишта су, како јерменски научници, тако и азербејџански дисиденти. Јерменски историчар Едвард Данијелан сматра да је посреди „наставак геноцида (1915–23) који је произашао из анти-јерменске политике пан-туркизма“. Нови страхови Неколико потеза турских и азербејџанских власти уноси нови немир међу Јермене, не само у Арцаху, већ и шире. Један од њих је Ердоганов говор одржан на војној паради организованој у част победе 10. децембра 2020. године у Бакуу, у коме је одао признање Енвер Паши, оснивачу, и Нури Паши, команданту Исламске армије Кавказа. Овај израз поштовања Јермени доживљавају као глорификовање геноцида и показивање нових геноцидних намера јер ове личности сматрају одговорнома за масакре над њиховим сународницима 1918. године. Такође, изложба заробљене војне технике и лутака-модела ланцима везаних, заробљених јерменских војника из последњег рата, у новооснованом „Парку ратних трофеја“ у Бакуу, има свој симболични врхунац у изложеним шлемовима јерменских војника који као да чине својеврсну "ћеле-кулу". Ова помисао није без основа с обзиром на то да су неки од јерменских заробљеника и дословце били обезглављени. Азербејџанско одуговлачење ослобађања ратних заробљеника (известан број је проглашен терористима, па тиме не подлежу међународним конвенцијама), нови споразум о савезништву, инциденти на линијама разграничења (14. јула убијен је јерменски војник а било је и неколико нових случајева половином августа), заједничке војне вежбе са Турском (најновије су одржане почетком септембра) и даље појачавају тензије и јерменске страхове да ће сукоб бити обновљен. *** Сличност са уништавањем и присвајањем српског наслеђа на Косову и Метохији је више него очигледна. Оно што забрињава је нереаговање међународних организација попут УНЕСКО. Ћутање поводом Џулфе се доводило у везу са донацијом од 5 милиона долара коју је Азербејџан дао овој организацији, као и с другим сумњивим финансијским трансакцијама повезаних с њеним појединим званичницима. С друге стране, након што се у јануару 2021. године УНЕСКО коначно огласио поводом ситуације у Нагорно-Карабаху, Алијев их је, у већ препознатљивом маниру, оптужио да немају неутрални статус и да раде под утицајем јерменског лобија. Ови су поступци, као и млако и неблаговремено реаговање УНЕСКО по питању Свете Софије, упозорење да се не може потпуно поуздати у механизме међународне заштите културних добара, те су и опомена за даље поступање. Илустрације Анамарија Вартабедијан Првобитно објављено у листу “Православље” – новине Српске Патријаршије (бр. 1309, 1. октобар 2021). View full Странице
-
Данко Страхинић: Промоција књиге „Пусто турско“ професора Дарка Танасковића
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021. -
У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље. Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“. „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“. Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“. Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској. Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“. Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“. Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“. Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“. Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“. На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“. „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“. Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“. текст и фотографије: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021. View full Странице
-
- данко
- страхинић:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају. Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад. Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир. Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда. Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина. Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми. Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања. Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу. Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина. Непрестана ноћна мора Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња. Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара). Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини. Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“. Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба. „Kултурa срамотe“ Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице. Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500 девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство. У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност. Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу. Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам. Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“. текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021.
-
Нови-стари проблеми египатских хришћана О египатским хришћанима, Коптима, се у западним медијима обично пише када се деси неки велики терористички напад на вернике и цркве и буде много настрадалих, попут бруталне егзекуције двадесет Копта (и једног држављанина Гане) 2015. године у Либији. О серији свакодневних инцидената у градовима, а нарочито у селима, у којима се „практично дешава мучеништво, кроз понижавања, дискриминацију, прогоне, где заједно бива више жртава него у тим великим појединачним инцидентима“ (Адел Гинди/Adel Guindy), медији не извештавају. Током такозваног Арапског пролећа између 2011. године десила су се нека од најгорих насиља над Коптима у последњих неколико деценија. Потом је под влашћу председника Мохамеда Морсија и Муслиманског братства (од 30. јуна 2012 до 3. јул 2013) дошло до наглог гушења, иначе ограничених, верских слобода. Цркве и манастири су паљени или били мета бoмбашких напада, док су свештеници убијани. Након државног удара и обарања Морсија са власти уследио је још један талас насиља против Копта, под изговором да су они одговорни за његов пад. Иако је приликом доласка на власт 2014. године, садашњи председник Египта, генерал Абдел Фатах ал-Сиси, имао подршку Копта а потом и јавно поздрављао суживот муслимана и хришћана, ситуација са којом се Копти, особито младе жене и девојке, срећу на свакодневном нивоу, међу њих уноси велики немир. Велика су била очекивања да ће након доношења новог египатског устава 2014. године доћи до побољшања положаја свих грађана, без обзира на верску или националну припадност. Међутим, у животу припадника мањина није дошло до великих промена, нарочито по питању функционисања правног система. Иако је уставом загарантована једнакост, настављено је са дискриминаторном праксом. Приметни су практично исти обрасци искључивости према мањинама, те се Копти осећају као грађани другог реда. Ситуација у Египту се свакако не може поредити са оном у Саудијској Арабији или Авганистану. Иако има промена на боље, оне се дешавају споро, док у неким деловима Египта, попут провинције Минја, стање је чак и лошије. Према Самуелу Тадросу (Samuel Tadros), одличном познаваоцу прилика на терену, постоји неколико кључних проблема који отежавају живот Копта: одсуство Копта на високим државним функцијама, занемаривање историје Копта и њиховог доприноса за египатско друштво у наставним програмима, злоупотреба закона о богохуљењу, некажњавање починиоца одговорних за нападе на хришћане, као и рестриктивни прописи о изградњи цркава. Уз то, верски обреди и различите културне прославе се третирају као претња политичкој стабилности, а не охрабрује се употреба мањинских језика у јавности. Дуг је низ проблема са којима се суочавају и припадници несунитских мањина. Копти су упркос декларативној и формалној једнакости дискриминисани, јер не могу да обављају службе на осетљивим или високим позицијама. Упркос томе што је у Владама бивало један до два министара и што има 39 посланика у египатској скупштини, нема ниједног Копта у полицијским и безбедносним структурама, нити на војним положајима, као ни на челу државних фирми. Египатски хришћани се суочавају и са нефер неформалним мировним процесима измирења током којих се решавају несугласице између муслимана и хришћана у Горњем Египту и на Синају. Реч је о тзв. мировним већима под надзором полиције, сеоских старешина и муслиманских и хришћанских свештених лица. Док ова мировна већа само некад успевају да смање напетости, њима се, према адвокату Набилу Габриалу (Nabil Ghabrial), суштински „умањују права хришћана“. На оваквим скуповима налазили су се заједно жртве и починиоци антихришћанских напада организованих под различитим оправдањима (гласине или непроверене информације) током којих су Копти бивали физички нападани, понижавани, док је уништавана њихова имовина, куће, радње, аутомобили итд. Често се дешава да, заправо, жртве одлукама мировних већа буду додатно оштећене и да буду протеране из места становања. Ипак има и оних који нису пристајали на ову процедуру, попут седамдесетпетогодишње Соад Табет (Souad Thabet) из села Ком Лофи (250 км јужно од Каира), коју је 2016. године због гласине да њен син има недозвољену везу са удовицом муслиманком, руља од 300 људи на силу извукла из куће, претукла и голу показивала на улици, док јој кућа заједно са десет кућа других хришћана, спаљена. Упркос осуди самог председника Сисија и првобитној пресуди на казну од десет година затвора, тројица осуђених су пресудом Кривичног суда у Минји крајем 2020. године пуштена на слободу. Према мишљењу Мине Табета (Mina Thabet) из Египатске комисије за права и слободе „пресуда је још један јасан пример дискриминације хришћана у Египту и открива дубоко укорењену пристрасност против хришћана у правосудном систему“. Он сматра да је пресуда ударац за сваку хришћанку која би се усудила да се успротиви и одбрани интегритет свог тела, своје породице и своје вере. Остаје да се види да ли ће жалба Главног тужиоца Египта имати икаквог ефекта по питању кажњавања починиоца овог злочина. Непрестана ноћна мора Док се у српским медијима редовно извештава о масовним отмицама које у Нигерији спроводи Боко Харам, о проблемима са којима се суочавају хришћани у Египту се готово ништа не пише. Према извештају из септембра 2020. године организације Коптска солидарност (Coptic solidarity), „'Материца и џихад': трговина коптским женама и девојкама у Египту“ („'Jihad of the womb': trafficking of Coptic Women & Girls in Egypt“), дешавају се систематске отмице Копткиња. Велики број отмица, чија пракса траје деценијама уназад, као и понављање образаца према којима жртве нестају, указује на организовану мрежу киднапера. По неким истраживачима, постоје поједине исламистичке ћелије које се искључиво баве оваквим отмицамa. Према сведочењу једног од бивших отмичара за обављени посао се од исламистичких организација добијао велики новац (око 3 000 долара). Отмичари примењују различите технике бирања жртава. Један од њих је сведочио да се изабраној жртви, малолетној девојци, из тобожње љубави обећава прелазак у хришћанство како би се задобило њено поверење. Након тога би „заљубљени пар“ побегао заједно, али девојка у ствари бива отета. Други начин је да се девојке или жене отимају „на улици“. Најчешће су то особе које не носе хиџаб, и које због тога идентификују као Копткиње или оне које носе крст око врата. Према овом извештају у процес отмице укључиване су и муслиманке из комшилука или са посла, као и пријатељице жртава. Након отмице жртва је бивала скидана и снимана нага, неретко и силована, под претњом да ће снимак бити објављен уколико се не уда за неког од отмичара. То је праћено насилним уклањањем тетоважa крста (важан симбол верске и етничке идентификације Копта у већинском муслиманском и арапском друштву) са руку киселином, a неретко пребијањем и понижавањем, а у случају покушаја бекства или повратка у хришћанство, и убиством. Циљ отмице није увек брак, већ даља продаја жртве, најчешће у Саудијску Арабију или неку другу земљу Персијског залива, где поједине раде као послуга или сексуално робље. Епидемија отмица, са којима су суочене жртве и њихове породице практично се одвија у тишини. Једна од жртава је тридесетдеветогодишња Ранја 'Абд ал-Масих (Ranya 'Abd al-Masih), мајка троје деце, која је нестала почетком 2020. године, након чега се појавио видео снимак у ком она тврди да је тајно прешла у ислам девет година раније и да не жели да је ико узнемирава. Њена породица није прихватила те тврдње јер је она била ревносна хришћанка. Сматрали су да је снимак настао под притиском и нису одустали од потраге за њом. Направили су медијски скандал, чак су послали и молбу председнику Сисију. Неколико месеци касније, полиција је вратила Ранју уз услов да породица више не даје изјаве о томе шта се десило. Након свега, на питање да ли је прешла у ислам њен адвокат је одговорио „да се вратила каo Ранја 'Абд ал-Масих“, алудирајући на њено презиме, које значи „слуга Христов“. Са друге стране, случај четрнаестогодишње Надие Макрам (Nadia Makram) имаo је другачији крај. Наиме, малолетне девојчице су чешћа мета радикалних исламиста. Надиа је отета током богослужења и од тада њена породица није била у контакту са њом. Упркос сазнањима, полиција није помогла, већ је, напротив, претила породици да не истражује даље. Отмичари су после неког времена контактирали породицу и тражили откупнину од 15 000 долара. Након што је Надиина мајка дала новац 48-годишњем отмичару, он јој је показао венчани лист на коме се видело да је преведена у ислам и удата за свог отмичара, чиме је њен повратак породици онемогућен. Иако се по египатском закону сексуална веза са малолетницом третира као силовање, адвокати породице нису успели да издејствују да се против отмичара подигне тужба. „Kултурa срамотe“ Жртве у највећем броју потичу из сиромашних породица или оних које имају проблеме, а награда за отмицу се повећава уколико жртва потиче из свештеничке или из неке угледније породице. Упркос томе што су поднете пријаве полицији, а идентитет отмичара познат, небројено девојака никада није враћено. Уколико се пак деси да буду спасене, оне су суочене са жигом срамоте по њих и породицу, што у конзервативној средини отежава наставак живота. Породице често не пријављују отмице како би избегли јавну осуду и тиме онемогућили ћерке да се у будућности удају, док свештенство настоји да сачува углед породице. Након отмица и силовања, многе жртве које остану трудне, због „културе срамоте“ конверзију у ислам и брак са муслиманом виде као једини излаз. У поменутом извештају помиње се да египатске власти добар део ових случајева представљају као бракове упркос примењеном насиљу. Даље се наводи број од око 500 девојака и жена отетих на овај начин и каже да оне жртве које се никада не врате сигурно „живе незамисливу ноћну мору“. Копти су, према ауторима извештаја, жртве смишљене политике због које поједини муслимани намерно улазе у сексуалне односе са немуслиманкама како би се контролисало становништво и повећао број муслимана. Будући да је велики број ових односа присилан на ислам се прелази под претњом или техникама испирања мозга. По египатском закону дете остаје са родитељем који практикује „праву веру“, а по другом члану египатског Устава то је ислам. То у пракси значи да мајка или мора да се одрекне детета или да остане муслиманка. Иначе, постоји неколико хиљада активних пријава оних који желе да им се дâ право да се врате у хришћанство. У свом излагању 2011. године пред тзв. Хелсиншком комисијом САД, професорка Мишел Кларк (Michele Clark) указала је да девојке из разлога што су формално муслиманке живе у лимбу, јер не могу да наставе живот унутар своје цркве. Она је додала да је и у случају удаје брак ових жртава нелегалан, јер муслиманки није дозвољено да се уда за хришћанина, а последично су и њихова деца нелегална. Жртве су тако одвојене од онога што је за њих најважније, констатовала је проф. Кларк, а то је њихова вера, јер због чињенице да им на личној карти стоји да су муслиманке, онe неће моћи да буде сахрањене на хришћанском гробљу. Потребно је нагласити да су мета претњи и људи који се боре са овим проблемом, па чак и они који уопште причају о проблемима, као што је навела током овог саслушања Каролин Дос (Caroline Doss), потпредседница организације Коптска солидарност. Важно је уочити да рањивост коптских хришћана (нестанци, присилни бракови и присилна конверзија коптских жена) нису повезани само са новим историјском догађајима. Према изјавама датим на саслушању у америчком Конгресу 2012. године, још седамдесетих година двадесетог века забележени су бројни случајеви отмица, присилних бракова и преверавања, док је управо сада, у време владавине председника Сисија, делатност салафистичких мрежа на врхунцу. Ситуацију додатно отежава подршка лица на утицајним положајима у држави (у полицији, служби националне безбедности, локалној администрацији и улеми на Универзитету Ал-Азхар у Каиру), распрострањена корупција, нереаговање полиције (због корупције, из страха од милитантних група или из разлога што подржавају прелазак у „праву веру“). Било је случајева (2014) да је полиција кажњавала и оне Копте који су пружали подршку у захтевима да се реше отмице. Због свега тога упоредо се ствара „зид тишине и немоћи“ који исламистима олакшава обављање отмица, јер нико не бива кажњен за злодела. Према извештају организaције Коптска солидарност, египатске власти приступају тактици „негирања постојања трговине људима“, и у полицијским извештајима се не користе изрази „отета“ или „нестала“ већ само реч „одсутна“, док је њихов званични одговор да су отете жртве саме слободно изабрале да напусте своје породице и приме ислам. Поменути извештај организације Коптска солидарност настао је са циљем да се на Западу подигне свест о тешкоћама са којим се суочавају њихови сународници у Египту. Изгледа да на Западу ови проблеми не изазивају много пажње, како међу елитама, тако и у широј јавности, па се чини, да је „посреди селективни активизам“ (Род Лампард/Rod Lampard). Проблем највероватније лежи у томе, како је то добро уочиo Марк Мовсесиан (Mark Movsesian) директор Центра за право и религију (St. John's University School of Law Studies), да су за Американце, а последично, додали би, и за остале Западњаке, блискоисточни хришћани за „десницу сувише 'блискоисточни', а за левицу сувише хришћани“. текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1295, 1. март 2021. View full Странице
-
Данко Страхинић: Пораст говора мржње и претњи Јерменима у Турској
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
„Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020.-
- данко
- страхинић:
- (и још 6 )
-
Данко Страхинић: Пораст говора мржње и претњи Јерменима у Турској
тема је објавио/ла александар живаљев у Икумена
„Јермени из Турске већ деценијама живе са интернализованим страхом, а овај страх се умножава у оваквим затегнутим временима“, Робер Копташ. Политичка атмосфера у Турској је по питању Јермена у последњих неколико недеља постала врло наелектрисана. Проблеми су нарочито кулминирали након поновног оживљавања сукоба 27. септембра између Јермена и Азербејџана око Артсакха (Нагорно -Карабаха) при чему је Турска имала пресудну улогу. Томе свакако доприноси вишедеценијско непријатељство са Јерменијом, али и реторика савремених политичких актера. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је назвао Јерменију „највећом претњом по регионални мир“. Проблем представља и оштра ратна реторика са обе стране, како азербејџанска и турска, тако и јерменска, јер служи као оправдање за додатно ширење негативних ставова и мржње према Јерменима. Дан након избијања сукоба, 28. септембра, присталице владајуће Партије правде и развоја (AKP) и Партије националистичког покрета (MHP) су са азербејџанским и турским заставама на колима кружиле у близини јерменске патријаршије у Кумкапи четврти где иначе живи велики број Јермена. Посланик јерменског порекла Гаро Пајлан (Garo Paylan), из опозиционе прокурдске Народне демократске партије (HDP), је те демонстрације назвао провокацијом и позвао власти да предузму неопходне мере како би се спречило могуће насиље и заштитила јерменска патријаршија и друге установе. Како је јавила France 24, након низа протеста ултранационалиста, Јермени се све више плаше за своју безбедност. Наиме, једино је ХДП од свих парламентарних партија позвала на смиривање сукобa и немешање Турске. Чак је и највећа опозициона Републиканска партија (CHP) подржала Ердоганове ставове око рата. Наиме, Пајлан је оптужио турску Владу да „долива гориво на ватру“ и рекао да, као потомак оних који су преживели геноцид, „врло добро зна значење такве поруке“. Због овакве оцене догађаја и позива на мирно решење, Центар за евроазијске стратегијске студије (ASAM), организација блиска опозиционој пронационалној Доброј партији (İYİP), закупио је у неколико новина целу страну и објавио текст у коме Пајлана оптужује за издају, а његову партију за тероризам. Они су позвали „независно судство и Велику народну скупштину Турске да учине шта је неопходно по питању ове особе“. Пајлан је најавио тужбу против ове организације. У свом тексту за Њу Јорк Тајмс (New York Times) Гаро Пајлан је навео „да постоји директна веза између жеље турске владе да се упушта у сукобе у иностранству и ограничавања демократског простора код куће“. „Укљученост Турске у регионалне сукобе потакла је националистичку ватреност, избрисала простор за заговорнике мира и демократије, и продубила осећај страха и несигурности међу мањинским становништвом“, додао је Пајлан. Робер Копташ (Rober Koptaş), јерменски новинар из Турске, упозорио је у свом твиту да то личи на претњу патријаршији и бројним јерменским имигрантима који ту живе, и позвао власти да спрече могуће инциденте. Посланик ХДП, Омер Фарук Гергерлиоглу (Ömer Faruk Gergerlioğlu), у свом твиту је упитао „Да ли су планирани нови инциденти од 6-7 септембра?“, алудирајући на погром из 1955. године (види: Православље, број 1283, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„истанбулски-погром“-67-септембар-1955-године-r20131/). Врло брзо се 28. септембра огласио и портпарол Партије правде и развоја Омер Челик (Ömer Çelik) са изјавом да Влада неће дозволити да јерменским грађанима Турске буде прећено и у неколико твитова написао да држава неће дозволити дискриминацију грађана. Председник Ердоган се по овом питању није изјашњавао, што је изазвало критике. Међутим, ово није био једини инцидент. Неколико дана касније, 5. октобра, нови конвој који су организовали ултранационалисти прошао је и Халаскаргази авенијом на чијем једном делу се налазе и четврти насељене Јерменима. Међу учесницима били су и припадници „Сивих вукова“, парамилитарне екстремно десне групе, блиске МХП која са АКП чини власт. Додатну забринутост међу малобројним Јерменима унела је чињеница да је, како је провладин лист Јени Шафак (Yeni Şafak) јавио, протест организовала турска хуманитарна агенција Фондација за хуманитарну помоћ (IHH), која има блиске везе са властима и безбедносним службама. Тог дана се Гаро Пајлан огласио са информацијом да му је прећено смрћу и изјавио да ће, уколико му се нешто деси, сматрати власти, поменуту ASAМ и сличне организације, одговорним за то. Осим поменутих проазербејџанских демонстрација, организовани су и друге, у Игдиру, Шанлиурфи, Амасју, Елазигу, Дијарбакиру, Токату, и поново у Истанбулу 8. октобра, око некадашњих канцеларија јерменско-турског двојезичног недељника „Агос“ и Спомен обележја Хранту Динку, 2007. године убијеном уреднику овог недељника. Јерменска заједница је током године већ била мета неколико напада (види: Православље, број 1279, https://pouke.org/forum/index.php?/index/1349041644/данко-страхинић-„oстаци-мача“-хришћани-у-савременој-турској-r19892/). Тако је у мају један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој, док је на капији цркве Сурп Крикор Лусарович поломљен крст. Писмо са претњама је крајем истог месеца упућено фондацији „Хрант Динк“ основаној њему у спомен. Потом је почетком августа јерменско гробље Сурп Пиргич (Surp Pırgiç) у Синчан четврти у Анкари оскрнављено. Ситуација је додатно отежана општом друштевно климом у којој се прогањају политички противници и оптужују за подршку тероризму (класификација којом се најлакше дискредитују противници и лишавају слободе). Најчешћа мета су посланици из прокурдске левичарске ХДП, чијих је преко три четвртине градоначелника, легално изабраних на изборима, смењено. На мети су и адвокатска удружења чији се чланови, такође под оптужбама за подршку тероризму, хапсе, и новинари који под истим оптужбама бивају прогањани и онемогућавани да објективно извештавају или су под притиском принуђени на аутоцензуру. Стање је утолико теже јер је опозиција ућуткана. Тако су под притиском власти многи либерали напустили земљу у страху од прогона или због оптужница. Чак је и левица заузела контроверзну позицију подржавајући рат. Узрок треба тражити у томе, како каже уредник јерменског дела „Агоса“ Пакрат Естукјан, што је значајан део њених припадника поведен кемалистичким национализмом. Он је у интервјуу од 9. октобра изјавио да се „турско-јерменска заједница у земљи где живи осећа несигурно не само данас, већ одувек“, и да није само антијерменско расположење распрострањено у друштву, већ ксенофобија уопште. Упркос декларативној подршци власти према мањинама и медијским спиновима, њихов положај се не поправља. Напротив, уочен је стални пораст медијских напада и негативних ставова према припадницима јерменске заједнице. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк за 2019. годину, Јермени су најчешћa мета медијског говора мржње, а за њима следе сиријске избегилице и Грци. Мета напада су и Јевреји, Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти, римокатолици и малобројни Јазиди. У овом извештају наводи се да су чак 803 пута Јермени помињани у негативном смислу. У контексту сукоба, Јермени су приказани као непријатељи који се повезују са насиљем, тероризмом и масакрима. У распиривању антијерменског раположења предњачи Ибрахим Карагул (İbrahim Karagül), главни уредник у Јени Шафаку, проердогановском дневном листу, познат по својим проазербејџанским слоганима. Он у својим колумнама и твитовима (има близу 400 000 пратилаца на Твитеру) позива на брисање Јерменије са мапе, те на бомбардовање Јеревана и слично. Новинар Арис Налџи (Aris Nalcı) је 11. октобра у изјави за Ахвал (Ahval) подкаст рекао да „јерменска заједница поново осећа претње“, као и да „многи Јермени желе да оду у иностранство“ и уз то напоменуо да су неке породице већ отишле у САД и Канаду. Сам Налџи је примио велики број претећих порука након што је интервјуисао једног Јерменина. Председник Турске Ердоган се коначно 14. октобра огласио изјавом да се сви његови ставови односе на државу Јерменију али не и на Јермене у Турској који „имају користи од наше земље“, и према којима „ми никада нисмо заузели негативан став“. Главни уредник Агоса Јетварт Данзикјан (Yetvart Danzikyan), у изјави од 23. октобра за France 24, ипак напомиње да телевизијски канали свако вече „континуирано нападају Јерменију, а Јерменија касније постаје Јермени“. „Ово природно оптерећује Јермене у Турској“, додаје он, који се, иако грађани Турске, осећају као таоци. Тугба Танјери-Ердемир (Tuğba Tanyeri-Erdemir), истраживач на Одељењу за антропологију Универзитета у Питсбургу и стручњак за Турску, изјавила је да је „умешаност Турске у сукоб између Јерменије и Азербејџана и накнадно циљање турских Јермена извршило додатни притисак на јерменску мањину у земљи“. Према њеним речима, „освајачки менталитет који је обликовао политику турске Владе према Аја Софији не само да доводи у опасност светиње турских верских мањина, већ и угрожава њихове животе, чинећи их потенцијалним метама“. Повремено се у медијима потеже и питање неколико десетина хиљада нелегалних радника из Јерменије који углавном бораве без одговарајућих дозвола. Ердоган је раније претио да ће их „депортовати“. Сам израз подсећа на депортације током геноцида у сиријску пустињу. У оваквој ситуацији припадници мањина стављени су у позицију неке врсте унутрашњег непријатеља. Један од саговорника портала Аsia Times, турски Јерменин, сматра да власти неће организовати нити дозволити погром, али да је на улици ситуација другачија јер се фашисти годинама подстичу агресивним говорима политичара. Оваква атмосфера за оне Јермене који остају у Турској постаје неподношљива. Гаро Пајлан процењује да је због промене политичке климе након неуспелог државног удара неколико стотина Јермена напустило Турску, што је додатни удар на иначе све малобројније мањинске заједнице. Појачавање негативне атмосфере свакако не иде на руку тзв. скривеним Јерменима (као и скривеним Грцима и скривеним Асирцима), онима који су током геноцида преживели у турским, курдским или арапским породицама и који нису знали за своје право порекло или су морали да га крију, у њиховим настојањима да се врате својим коренима и поново прикључе матичној заједници. Ово свакако оставља и отворено питање да ли је један од циљева тих кампања и то да се они у томе обесхрабре. Обзиром да се сукоби око Нагорно-Карабаха не смирују, не може се поуздано проценити како ће се то у даљој будућности одразити на положај јерменске заједнице у Турској. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1287. од 1. новембра 2020. View full Странице -
Данко Страхинић: „Истанбулски погром“ - 6/7. септембар 1955. године
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
„Истанбулски погром“ - 6/7. септембар 1955. године - 65 година од насиља над мањинама у Истанбулу „Наш суштински, најважнији и највиши циљ је да у нашој Отаџбини нема других народа, језика и религија.“ (Др Риза Нур, турски министар 1920-26) „Ако се Грци усуде да дирну нашу браћу, у Истанбулу има доста Грка да се осветимо.“ (лист Hürriyet, 28. август 1955) Једно од најосетљивијих питања у грчко-турским односима је положај мањина у обе земље. Мањине су у обе државе увек биле веома погођене приликом међусобног заоштравања односа. Након потписивања Лозанског споразума 1923. године, којим је Турска призната у садашњим границама, извршена је размена становништва између Грчке и Турске („Конвенција о размени грчке и турске популације“), из које је изузето турско становништво које је живело у Западној Тракији и грчко које је живело у Истанбулу. Ова размена није обухватала истанбулске Грке што због емотивне везаности за град, што због значаја који Васељенска патријаршија има за саме Грке али и православље уопште. Након усвајања новог Устава 1924. године, којим су им гарантована права (као и Лозанским мировним споразумом), припадници немуслиманских мањина постали су турски грађани. Већ наредне године они су се под притиском власти одрекли члана 42 Лозанског споразума који им је гарантовао извесну аутономију по питању породичног права и личног статуса. Иако су се међудржавни односи поправљали, број Грка у Истанбулу је временом опадао због мера које је доносила турска држава (закон из 1932. и порез на богатство 1942), и тако их индиректно присиљавала да напуштају своју домовину. Чланство обе земље у НАТО, упоредо са доласком на власт Демократске партије у Турској, коју су отворено подржале верске вође мањина, приближило је две државе међусобно више него икада раније. Прелазак на вишепартијски систем омогућио је либералнији приступ и према Грцима, па су обострано уведена нека побољшања по питању школства. Међутим, међудржавне односе је све више оптерећивало различито виђење решења статуса Кипра који је тада био под британском влашћу. Грчка политика за уједињење са Кипром (ЕНОЗИС) и оружане активности ЕОКА (Хеленска организација кипарских бораца) против Британаца на острву од априла 1955. године, иако нису погађале турско становништво до септембра, све више су заоштравале турски став. Економске потешкоће у Турској и ситуација на Кипру довели су до тога да до 1955. године политичка и друштвена клима у Турској буде веома напрегнута. То се одражавало и на став јавности према турским Грцима, а написи медија из тог времена показују да су они посматрани као део кипарског проблема. У интервјуу датом 24. августа 1955. године, неколико дана пред Конференцију у Лондону на којој је требало да се разговара о ситуацији на Кипру, премијер Аднан Мендерес је тврдио да се планира масакр над Турцима на острву. Нова медијска кампања, у којој је предњачио лист Хјуријет (Hürriyet), о наводном прикупљању помоћи за покрет ЕОКА од стране Грка који живе у Турској и патријарха Атинагоре, довела је до јачања негативног става јавног мњења према Грцима. Патријарх је чак физички нападнут у четврти Еминону. Са приближавањем Лондонске конференције појачано је полицијско обезбеђење око зграде Патријаршије и у деловима где су Грци више насељени. Све чешће су биле туче између младих Турака и Грка. Ситуација је кулминирала са вешћу о наводном грчком нападу, око поноћи 5. септембра, на турски конзулат у Солуну, који се налазио уз родну кућу Кемала Паше Ататурка. Поподне 6. септембра на тргу Таксим у Истанбулу, биле су организоване демонстрације различитих студентских организација, синдиката и асоцијације „Кипар је турски“. Убрзо, око 19:00 часова, најпре у квартовима у близини Таксима, а затим и у осталим деловима града, који су традицинално били познати као области у којима послују и живе немуслимани, започели су напади на њихове радње и станове. Мета напада биле су и четврти на малоазијској страни, као и на Принчевим острвима. Напади су споровођени, показаће се касније, према унапред састављеним списковима, организовано у групама од 20-30 људи, при чему су често ношене турске заставе или фотографије Ататурка и тадашњег председника Џелала Бајара, док се уједно тражило од Турака да своје радње, куће и возила обележе турским заставама. Процењује се да је у нападима учествовало и до 100.000 људи. Превоз група био је унапред обезбеђен што приватним возилима, што таксијима, фериботима, па чак и војним возилима, а групе су биле снадбевене „алатом“ за разбијање и петролејом. Полиција је остала пасивна током немира, те није реаговала чак и када се дешавало насиље, док су ватрогасне јединице касниле на ватром захваћене локације или се изговарале да њихова опрема није одговарајућа. Иако је испрва дата инструкција да се само уништава имовина, дошло је и до смртног исхода најмање тридесет особа, великог броја (и до неколико стотина) силовања жена, па и дечака, више стотина људи је претучено, а вршена су и насилна обрезивања како лаика, тако и једног свештеника. Насиље је завршено око два сата иза поноћи када је на улице изашла војска са тенковима. Према доступним подацима, руља је напала 5 538 станова, 1 004 продавнице и радних простора, 73 цркве, 1 синагогу, 2 манастира, 5 317 различитих привредних објеката (фабрика, хотела, кафана итд), мање или више је оштећено 36 од 48 школа грчке заједнице. Према америчким изворима, 59% привредних објеката и 80% домова припадало је Грцима, 17% привредних објеката и 9% станова Јерменима, а 12% радних простора и 3% животног простора припадало је Јеврејима. Уз ово, мета напада биле су и 3 јерменске цркве и 4 школе. Такође су нападани и објекти који су припадали католичким Грузијцима, а страдале су и неке радње чији су власници били Турци. У нападнутим црквама уништаване су иконе, крстови и црквене сасуде, као и остали црквени инвентар, док су неке цркве делимично или потпуно спаљене, а изгорела је и „Београдска црква“. Страдала су и гробља у Шишли, где су рушени споменици, а гробови откопавани и посмртни остаци спаљивани или ломљени. Нападнуто је и патријаршијско гробље у Балкили, где је неколико саркофага оскрнављено. Процене материјалне штете биле су различите. Власти су је процениле на око 25 милиона, док су Британци дали процену од 200 милиона, а грчка Влада и до 500 милиона америчких долара. Испрва је Министарство финансија објавило да ће се помоћи жртвама напада путем разних олакшица као и убрзавањем надокнаде материјалне штете, али се свело на кампању за добровољним прилозима а прикупљен новац је износом био далеко од начињене штете. Парламент је тек наредне године донео закон о надокнади, којим су опредељена средства која су била довољна само за делимичну компензацију. Жртве су на ту надокнаду више гледале као гест којим се удовољавало међународној јавности. Власти су за нападе испрва оптужиле комунисте, што је страним посматрачима било сумњиво јер су комунисти у Турској били малобројни, а и под сталном присмотром тајне полиције. Приведено је 48 комуниста, али су већ ослобођени у децембру без икаквих објашњења, док су судски процеси завршени у њихову корист. Временом се показало да је нападе организовала Влада уз помоћ Тајне службе и локалних функционера и огранака Демократске партије, као и од државе управљаним студентским организацијама, синдиката (оних који су били на „националној линији“) и асоцијације „Кипар је турски“ коју је финансијски помагала турска Влада, а чије огранке су оснивали функционери Демократске партије и синдиката. По завршетку немира и увођења ванредног стања у процесу пред војним судом, као и потом пред грађанским судом, помињано је учешће припадника Националне безбедносне службе (МАХ) у бомбашком нападу у Солуну и ширењу вести о нападу преко турског „Истанбул Експреса“ 6. септембра, који је тог дана штампан у необично великом тиражу. „Агент провокатор“, тада студент, Октај Енгин, који је и поставио експлозивну направу у дворишту конзулата, био је ангажован од стране МАХ. Он је касније у Турској неуобичајеном брзином дошао до важних позиција у државном апарату. На крају су судови, на захтев тужиоца, донели ослобађајуће пресуде за учеснике немира, јер је било немогуће да на основу изнетих доказа донесу правичну пресуду, и утврдили су да они „нису имали криминалне намере“. Улоге чланова Демократске партије, чланова Владе и МАХ занемарене су како би се прикрила чињеница да иза немира стоје власти. Након првог државног удара у Турској маја 1960. године и доласка на власт војне хунте, на суђењу тзв. Јасиада процесу, председник Џелал Бајар, премијер Аднан Мендерес и министар Фуат Копрјулју били су оптужени уз друге тачке оптужнице, и за кршење Уставом загарантованих права грчко-православне мањине, као и за подстицање демонстрација и насиље. По завршетку овог процеса представљено је да је за насиље одговорна само Демократска партија (Мендерес је касније обешен), док су друге државне структуре изузете, чиме, заправо, догађаји из 1955. године нису расветљени у потпуности, а режим уведен диктатуром је легитимисан. Неке дипломате су као разлог за организовање ових немира видели у жељи да се изврши притисак на конференцију у Лондону (1955), али и да се скрене пажња са домаћих политичких проблема. Мендересова влада се суочавала са бројним политичким и финансијским тешкоћама, па су догађаји били изговор за ограничавање слободе медија и увођење шестомесечног ванредног стања у Истанбулу, Анкари и Измиру. Такође, не треба занемаривати и британску улогу око преговора по питању Кипра. Британци нису желели да се то питање нађе пред Уједињеним нацијама (како не би био критикован британски колонијализам), за шта се залагала грчка страна, и сматрали су да им је од користи укључивање Турака у преговоре. Чак је један од функционера Британског министарства спољних послова изјавио како би „евентуални немири у Анкари одговарали нашим интересима“. Грчка штампа је одмах након напада изнела став да су и британске власти одговорне за догађаје. Истог става били су и поједини грчки званичници. Новија истраживања су показала да су по ставовима неки припадници британског Форин офиса били блиски турским и да нису били за оштрију реакцију спрам Турске. Овим потезима ојачана је британска позиција, а на Кипру је одржан статус кво, што је одговарало Британцима. Конференција у Лондону пропала је због напада у Истанбулу и Измиру, 6. септембра 1955. Међутим, ове догађаје не треба сагледавати искључиво у контексту тренутне кризе, већ у оквиру шире политике демографског инжењеринга, националне и верске хомогенизације, коју је раније спроводила кемалистичка елита. Наиме, већина немуслиманског становништава је пре 1950. године, била „очишћена“ из градова у Анадолији и концентрисана у неколико метропола, највише у Истанбулу, где се издвајала својим пословањем и добрим материјалним стањем. Насиље је имало за последицу да велики број Грка, Јермена и Јевреја напусти Турску. Упркос напорима Васељенске патријаршије и грчког конзулата, до 1960. године у Грчку је отишло око 15.000 људи. У истом том периоду, број истанбулских Јевреја који су отишли у Израел био је близу 10.000. За већину припадника немуслиманских мањина ови догађаји су били доказ да нису признати као равноправни грађани Турске, те да ће, без обзира на то ко је на власти, бити дискриминисани. Да су у праву, показали су већ догађаји из 1964. године када је под притиском власти Турску напустило још 40.000 Грка. Када је на педесетогошњицу догађаја 2005. године организована изложба фотографија о „Истанбулском погрому“, она је била мета напада припадника крајње деснице. Када се узме у обзир да је Мендерес, иако је постхумно ослобођен оптужби, одговоран за организовано насиље које је спроведено, припадници мањина се свакако не могу осећати лагодно када се по њему именују државне установе, као на пример Универзитет у Ајдину, аеродром у Измиру и две средње школе у Истанбулу и Ајдину. Захтев опозиционог турског посланика Гара Пајлана из 2019. године, да држава истражи ове догађаје, остаје без одговора. Са друге стране, Ердоганова изјава приликом отварања „Острва демократије и слободе“, на острву Имрали на коме је Мендерес обешен, поводом 60 година од првог војног удара у Турској (мај 2020), да је суђење Мендересу „убиство закона“, исто не шаље позитиван сигнал припадницима мањина. Утолико је више проблематичан недавни спот којим су власти представиле како хришћани у Турској живе лагодним животом, док су представници мањина из емиграције оптужиле власти да ништа нису учиниле да омогуће повратак онима који су протерани. Данко Страхинић Објављено у Православљу - новинама Српске патријаршије, од 1. септембра 2020. године ФОТОГРАФИЈЕ:-
- данко
- страхинић:
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Данко Страхинић: Ердоганово „ускрснуће“ Аја Софије
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Ердоганово „ускрснуће“ Аја Софије „Чекајте, људи! Или данас или сутра отвориће се Аја Софија!“ Неџип Фазил Кисакјурек, турски песник и исламистичк идеолог Недуго након што је 10. јула Државни савет Турске поништио одлуку о претварању Свете Софије у музеј, турски председник Реџеп Тајип Ердоган потписао је указ којим ју је поново претворио у џамију. Султан Ердоган, Други или последњи Освајач Истанбула, како су турског председника на појединим протурским твитер налозима назвали, у получасовном обраћању исламском свету након проглашења одлуке је рекао да је овај чин „ускрснућа Аја Софије претеча ослобађања џамије ал-Акса“, правећи алузију на израелске забране одржавања молитава на том, за муслимане, светом месту. Он је додао да је „ускрснуће Аја Софије ватра наде за све потлачене, подјармљене, искоришћане и угрожене у свету, заједно са муслиманима“, да је „ускрснуће Аја Софије за нас проглас да као турска нација, муслимани и људи, имамо нове поруке за свет“, те да „ускрснуће Аја Софије скида ланце са њених врата и окове са срца и ногу оних који стоје уз њу“. Он је још рекао и да ће претварање у џамију задовољити „дух освајања“ султана Мехмеда, а дан касније његов коалициони партнер Девлет Бахчели је изјавио како је ток турско-исламског освајања ушао у нову фазу. Ове поруке се могу тумачити двојако, према споља као најава „Ердоганове турске реконкисте“ и према унутра ка немуслиманском становништу, али и оним Турцима који се не слажу са политиком власти. Ипак, Ердоганову одлуку поздравили су и неки његови политички противници. Тако је бивши председник Абдулaх Гул честитао свима који су допринели оваквој одлуци, док је некадашњи премијер Ахмет Давутоглу рекао да је дуго очекивани сан остварен. Иако се претпостављало да ће неки представници опозиције гласније реаговати против ове одлуке, није било реално очекивати да ће се то десити јер су стална мета медијске харанге. Једино су представници прокурдске ХДП опрезно критиковали одлуку. Владајућа коалиција је својим покушајима да се ућутка било каква негативна реакција пренаменовању настојала да створи илузију како је то једногласна народна воља иза потеза власти, при чему им је опозиција ишла на руку не желевши да буде жигосана као антиисламска или названа „Византинцима међу нама“, то јест, издајницима. Писац Орхан Памук примећује да дефетизам и став опозиције не изненађују „јер у Турској не постоји слобода говора“, а постоји и страх да се брани одлука Ататурка. Aтатурково наслеђе било је доведено у питање и на дан отварања Свете Софије као џамије 24. јула, на годишњицу Лозанског споразума, када је поштоваоцима дела првог турског председника онемогућено да посете његов маузолеј Антикабир. То је учињено под изговором да се објекат дезинфикује због проглашене пандемије (тек је на инсистирање посланика Републиканске народне партије то дозвољено), док је у Измиру гувернер забранио прославу годишњице Лозанског споразума како не би дошло „до поделе у друштву и немира“. У сваком случају, одлука о претварању Свете Софије тумачи се као је још један ударац секуларним темељима земље. Случајно или не, у београдској продавници турске компаније „Котон“ у продаји се нашла мајица са ликом Кемала Паше Ататурка, што можда и отвара питање да ли је продаја у Турској опала. Ердоганово обраћање се сагледава и као одраз његових тежњи за вођство међу муслиманима на глобалном нивоу, које су због његових интервенција у Ираку, Сирији и Либији, у сукобу са другим исламским центрима моћи какви су Египат, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Из канцеларије турског председника постављена су два твита, један на енглеском, о заједничком наслеђу човечанства, и други на арапском, о „ослобађању Ал-Акса џамије“. Уз то, не треба занемарити и Ердоганово набрајање историјских битака из којих су муслимани и Турци излазили као победници. Иако је то пренаменовање у џамију давна жеља, овај потез је изнуђен тренутним унутрашњим проблемима. Очигледно је да се Турска добро припремала за ношење са реакцијама на ову одлуку, а на руку јој иду околности са проглашеном пандемијом. Уочљиво је да су медијска реаговања детаљно испланирана. Посебна пажња поклоњена је кампањи која говори о чувању хришћанског наслеђа у Турској, а са друге стране наглашава угроженост исламског наслеђа на некадашњим исламским територијама, са упадљивим извлачењима из контекста и потенцирањем измишљених аргумената и понављањем неких других који су коришћени и раније. Из овога се види да се труд који је годинама уназад улаган у кадрове и пројекте у омеђивању неоосманског простора дао плодове, не само за ову конкретну ситуације, већ и будуће подухвате. Једна од медијских аргументација за пренаменовање у џамију је и она о наводном откупу Свете Софије од стране султана Мехмеда Освајача. Турске власти тврде да се овом одлуком успоставља легалитет јер се поштује оснивач вакуфа Мехмед Освајач, те да се тиме објекат враћа коренима. Наиме, они у својим изјавама стално пренебрегавају да је за разлику од осталих монументалних џамија, које су као такве и направљене, Света Софија изграђена као црква. Потпуно другачији приступ изнео је сам Ердоган у поменутом говору рекавши да је Фатих преузео титулу византијског цара и тиме наследио сва права на имовину, па тиме и над Светом Софијом. Ипак, у свом говору Ердоган је поновио и турску верзију чина претварања у џамију по којој је онима затеченим у њој Мехмед Освајач дао гаранције за њихове животе и слободу, иако постоје сведочанстава о насиљу унутар храма одмах по паду Цариграда. Турско инсистирање на томе да су хришћанске цркве сачуване тиме што су претваране у џамије, док су џамије на територијама са којих су прогнани Турци касније рушене, указује на занемаривање историјског контекста, што наравно не значи да је џамије требало уништавати. Преобраћење цркава у џамије сматра се одразом надмоћи ислама над хришћанством након освајања. Уништавање џамија или њихова реконверзија у цркве дешавале су се током или после ратова за ослобођење и оне су страдале као симбол окупаторске власти, али и услед занемаривања, што се дешава(ло) и са црквама у данашњој Турској. Када су у питању медијски написи, пажњу су привукла и два о фрескама и мозаицима у самој Светој Софији. Званично је најављено да ће фреске и мозаике бити могуће видети, сем у време молитве. Тако је приликом првог џума-намаза мозаик са Богородицом и Христом, као и архангелом Гаврилом у апсиди, био покривен платнима. Упркос Ердогановим обећањима, појавили су се медијски написи који се могу тумачити као припрема терена да се можда и радикалније приступи проблему мозаика и фрескописа. Тако је у једном продржавном медију објављено да су они новијег датума и да су заправо израђени у време рестаурације тридесетих година прошлог века, док се један професор историје огласио ставом да треба уклонити мозаик са „проститутком“ Зое. Уколико би овако нешто било прихваћено, то би био само први корак јер би и за друге приказане личности могао да се нађе „разлог“ за уклањање. Такође је упоредо рађена и позитивна кампања. Један од таквих маркетиншких потеза је и песма посвећена Аја Софији која је објављена неколико дана пред прву молитву. У видео споту се види да је изводе представници девет народа на киргијском, бошњачком, албанском, арапском, азербејџанском, курдском, свахили, бенгалском и турском језику. Обухватање народа који су некада били део османског царства нескривено указује на неоосманске амбиције, док присуство оних који то нису били, има за циљ да се Ердогановом чину да свеисламски значај. Уз то је пред отварање најављено да ће првој молитви унутар Свете Софије присуствовати 500 верника, а укупно 1453 верника у простору око самог комплекса. Није познато да ли их је толико стварно било, с обзиром на то да је у једном тренутку пробијен и кордон. Ипак, они који нису могли да приђу ближе молили су се у непосредној близини, као и на улицама на прилазу Светој Софији. Турска пропаганда је отишла корак даље објавом да је због проглашења Свете Софије у џамију берзански БИСТ индекс порастао за 1,453 поена, бројком која се „случајно“ поклапа са годином освајања Цариграда. На дан отварања током молитве сам Ердоган је прочитао прву суру из Курана. Пажњу је ипак привукло и то да је Али Ербаш, први човек Дијанета, своју хутбу (проповед петком), са минбера, у којој је позивао „читаво човечанство да се придржава правде, мира, саосећања и исправности“, одржао држећи сабљу у руци. Он је објаснио да је то традиција у џамијама које су симбол освајања, као што је и Аја Софија, и указао да је држана у левој руци као симбол поверења за пријатеље. Упркос таквом објашњењу, то је подстакло неке да се са правом запитају ка коме је усмерена та сабља, да ли према споља или према некима унутар турског друштва, јер је назвао проклетима оне који су претворили џамију у музеј, што индиректно указује на Кемала Ататурка. У контексту прогласа да ће Света Софија бити доступна свима ван времена предвиђеног за молитве, у току хутбе Али Ербаш је рекао да ће „бити отворена за све Алахове слуге без икакве дискриминације, баш као и врата других наших џамија“. Манипулација верским симболима као што је Света Софија и политичка злоупотреба религије може довести до повећања тензија, нарочито ако се има у виду да је Турској, између осталих, честитао и палестински Хамас, док је Муслиманско братство поздравило „историјски корак“ за повратак Аја Софије „власницима“. Уз то, занимљива је и реакција различитих џихадистичких група на ову одлуку. Тако ИСИЛ умањује њену важност, док ћелија Ал-Каиде у Пакистану (ТТП) прославља овај потез, а пак неке друге то посматрају као политички трик којим се скрећа пажња са „'отпадништва' Ердогана и његовог режима“. Кључно је питање како ће се пренаменовање у џамију одразити на положај све мањег броја хришћана у Турској који ће бити још изолованији и рањивији у односу на раније, јер многи на Западу нису свесни ситуације у којој се они налазе (види Православље број 1279). Уз то, кадрови АКП све више критикују Лозански споразум што може да има дубље последице на односе са суседним државама, а посредно и са оним европским државама које имају значајну турску и другу муслиманску популацију. Неке познаваоце прилика данашња незаинтересованост ЕУ за помоћ Грчкој поводом несугласица са Турском подсећа на време опсаде и пада Цариграда када, сем малог броја Венецијанаца и Ђеновљана, нико није дошао у помоћ умирућем Ромејском царству. Чинило се некоме прикладним или не прављење оваквих паралела, изгледа да грчки захтеви неће наићи на подршку ЕУ јер на дневном реду европског самита који се одржава тек у септембру за сада нема овог питања. Уколико на дневном реду и буде неки грчки захтев, биће то нарушавање територијалних вода Грчке и Кипра и могућих налазишта нафте и гаса, будући да се више пажње обраћа на економске интересе. Овакво понашање ЕУ отвара и питање да ли ће Европа као 1453. године да гледа своје партикуларне интересе и последично препушта Балкан неоосманској политици као цену за попуштање Турској у другим зонама или ће се одважити на неки конкретнији одговор. Овај чин промене статуса се може одразити и на односе са државама са већински православним становништвом, а посебно са Русијом јер одлука „удара на архетип“ (С. Гајић). Питање је да ли Ердоган тако нешто и прижељкује како би оправдао своју одлуку и наратив о нарастајућој исламофобији у свету, којом он, била она стварна или медијски „пренадувана“, у последње време вешто манипулише, а којој оваквим потезима и сам доприноси. Остаје да се види каква је то „нова порука свету“ турске нације и муслимана, коју је у свом говору по проглашењу у Свете Софије у џамију Ердоган поменуо. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1281-1282. од 1-15. августа 2020.-
- данко
- страхинић:
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Данко Страхинић: Политичка позадина одлуке да Света Софија постане џамија
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Света Софија ипак постаје џамија Иако је турски председник Реџеп Тајип Ердоган 8. јуна изјавио да ће прво сачекати одлуку Државног савета (највиши Управни суд) и тек након ње донети одлуку о статусу Свете Софије нису престајали да се у јавности појављују различити ставови по том питању, као и неке тенденциозне информације. Тако се половином јуна могла прочитати вест да се већ врше припреме за реконверзију у џамију, док су поједини провладини медији писали о томе како ће се прва молитва одржати 15. јула, на годишњицу неуспелог државног удара. Министар правде Турске Абдулхамид Гул је рекао да земља треба да „сломи ланце“ на Светој Софији тиме што ће бити отворена за молитву и да се тaко испуни воља султана Мехмеда II Освајача. Он је додао да је то питање националног суверенитета и да то није међународна брига. У изјавама турских политичара могло се чути да је право да се изврши конверзија „стечено мачем“, а за које турски исламски теолог Ихсан Елиачик тврди да нема утемељење у Курану. Према мишљењу антрополога Тугбе Танери Ердемир, Света Софија је нека врста талисмана за турске исламисте, а има оних који верују да сви проблеми Турске проистичу из тога што је музеј, а не џамија. Наиме, Ердоган се суочава са бројним потешкоћама, растом инфлације и незапослености, јер је због проглашене пандемије знатно успорена турска привреда која је од претходне године у рецесији, док је Турска увучена у скупе и сложене ратне операције у Сирији и Либији. Због свега овога опада подршка његовој партији, па би конверзијом могао, бар на неко време, да поправи своју нарушену позицију. Према неким испитивањима јавног мњења у Турској спроведених половином јуна, 73,3% грађана је било за то да се Света Софија прогласи џамијом, док је свега 22,4% одговорило са не. Занимљиво је да се међу онима који су за промену не налазе само бирачи АКП, већ и опозиционе просекуларне Републиканске народне партије. То је разлог што неки питање статуса тумаче и као покушај дискредитације опозиционог градоначелника Истанбула, Екрема Имамоглуа. Сам Имамоглу је изјавио да сад није време да се о том питању расправља, јер Турска има великих економских проблема. Међу бројним изјавама које су се тицале питања статуса Свете Софије доста пажње привукла је, најблаже речено, контроверзна и од стране неких Јермена критикована, изјава Јерменског Патријарха у Истанбулу Сахака II Машалиана од 12. јуна, да треба да буде дом молитве, али да се унутар џамије обезбеди простор и за хришћане. Синод Грчке архиепископије позвао је да Турска задржи статус кво истакавши да је вредност овог споменика „универзална, јер хришћанство има наднационално и универзално зрачење“ и да „се на јединствен начин изражава хришћанска концепција врховног добра и лепоте“, те да ће било каква промена изазвати протест и фрустрацију код хришћана широм света, као и нанети штету Турској на много начина. Архиепископ Јероним је накнадно изјавио да верује да се Турци неће усудити да то учине. Против су и римокатолички бискупи у Турској, али су се оградили ставом да је на властима да одлучују о томе. На критику је наишло и дуго ћутање Патријарха Вартоломеја, иако се он у више наврата (2013, 2014. и 2017) изјашњавао против промене статуса. У последње време, по некима закаснело и млако, он се обратио још два пута. Прво је у изјави за Вашингтон пост (23. јуна) изјавио да је шокиран и погођен Ердогановим изјавама, а потом је крајем месеца упозорио да промена може да унесе поделе „јер ће разочарати милионе хришћана широм света“ и довести до раздора између ислама и хришћанства. Иако блага, изјава патријарха је у неким турским националистичким круговима протумачена као најава напада на муслимане. Са нестрпљењем се чекала пресуда Државног савета по жалби Асоцијације за подршку антиквитетима и животну средину, али је 2. јула након свега седамнаест минута дугог претреса, саопштено да ће одлука бити објављена тек за петнаест дана, као и да Ердоган може да обави конверзију путем декрета. Без обзира на одлуку суда, а можда и на коначну одлуку о статусу, не би било изненађење да у Светој Софији буду одржане молитве, као што су шпекулисали неки медији. Према неким написима, Ердоган је већ дао инструкције да се изврше припреме о годишњици неуспешног државног удара. Најава да се то може десити изазвала је додатне негативне међународне реакције црквених кругова, влада, различитих невладиних организација и бројних стручњака, док је Министарство иностраних послова Турске било доста оштро према свим критикама. Против се поново огласила и Грчка изјавом министарке за културу Лине Мендони, да Турска оживљава „фанатично националистичко и верско расположење“ и ставом да се одлука о статусу не може донети без сагласности УНЕСКО. Са тим се сложио и заменик директора УНЕСКО Ернесто Отоне Рамирез. Тензије су додатно порасле након изјаве државног секретара Мајкла Помпеа од 1. јула, да САД „захтевају од Владе Турске да Свету Софију сачува као музеј“. Турску је подржо први човек Исламске организације Малезије Махмуд Азми Абдул Хамид, твитом да „Аја Софија треба да се поштује као џамија“, додавши да се „права муслимана константно оспоравају“. Заменик председника Европске комисије Маргаритис Схоинас изјавио је да је „Света Софија глобални симбол мирног суживота религија и култура“, као и да ће Европска комисија о питању Свете Софија саопштити коначан став након одлуке турске Владе“. Руска страна се показала најагилнијом по овом питању. Министарство спољних послова Руске Федерације је саопштило да се очекује избалансирана одлука по питању статуса. Mитрополит Иларион, први човек Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије, поново се огласио 3. јула оштријим ставом. Он је тада рекао да се не можемо враћати у средњи век и да би „у садашњим околностима овај чин био неприхватљиво кршење верских слобода“. Патријарх московски и све Русије Кирил изјавио је потом да угрожавање Аја Софије представља угрожавање целокупне хришћанске цивилизације, а самим тим и руске духовности и историје. Портпарол Кремља Дмтриј Песков саопштио је да Русија сматра да је то унутрашње питање Турске, али да се нада да ће власти добро размотрити каква ће бити одлука. Огласила се руска Дума са поруком турским парламентарцима да „темељно проуче насталу ситуацију и покажу мудрост приликом доношења одлуке“. Ако се узме у обзир да је ће одлуку о коначном статусу донети сам(о) Ердоган, тешко је поверовати да ће овај апел имати одјека међу посланицима централизовано устројене АКП. Нешто оштрији био је заменик шефа Комитета Државне думе Русије за питања Заједнице независних држава (ЗНД) Константин Затулин, који је изјавио да промена статуса Свете Софије из музеја у џамију личи на покушај турских власти да врате свет у средњи век. Очекује се и реакција руског министарства спољних послова. Оно што је такође упадљиво, да сем митрополита Илариона, Синода грчке цркве, Владике Сергија бихаћко-петровачког, румунског патријарха Данијела, и јерусалимскогн патријарха Теофила и поменутих изјава патријарха Вартоломеја, те руског патријарха Кирила и појединих неформалних група теолога, за сада, јерарси осталих помесних православнх цркава нису уопште реаговали. У изјави од 3. јула Ердоган је одговорио да су критике, упућене од стране САД, Русије и других, директно мешање у суверенитет Турске и да нико нема права да се меша у питања турских светиња. Потезање питања суверенитета служи за мобилизацију гласача, поготово у контексту затегнутих односа са Грчком у источном Медитерану. Председник највеће опозиционе Републиканске народне партије (ЦХП) Кемал Киличдароглу у интервју од 4. јула рекао је да не налази логику у увећавању проблема и заоштравању на међународној сцени у Ердогановим поступцима по питању Свете Софије, већ да ако жели он може само да донесе декрет, али да они (ЦХП) неће томе приговорити у циљу добијања гласова. Света Софија има велику политичку тежину и уколико дође до промене тај процес неће бити могуће преокренути. Питање статуса Свете Софије, може се рећи надилази АКП, као и самог Ердогана, али и било коју политичку странку. Немогуће је рећи да ли ће се Ердоган због добрих међународних односа одрећи заговарања ове идеје пред домаћом јавношћу од које му, пре свега, зависи и останак на власти. Евентуално позитивна одлука би се могла тумачити, према писању Гардијана, и као јасан сигнал како се земља окреће од Запада ка неоосманској судбини. Eрдоган се толико одлучно и јасно изражавао у корист одлуке о промени у џамију да би евентуално одустајање свакако нанело њему много политичке штете и практично значило, политичко самоубиство. Уколико његова одлука буде негативна, питање статуса ће и даље бити актуелно, јер је својим делима у последњих неколико месеци Ердоган дао само ветар у леђа исламистичким и националистичким групама и партијама да од те идеје не одустану. Исламисти фокусирањем на Свету Софију и даље желе да нагласе надмоћност ислама над хришћанством. У отвореном, али одмереном, писму од 2. јула против промене се изјаснио и велики број византолога и османолога. Они су позвали турске власти да наставе са традицијом одговорног управљања спомеником и рекли да је потребно очување историјског ткива и стална видљивост уметничких дела свих периода, одговорно управљање масовним туризмом и заштита од земљотреса. Наиме, турске тврдње да ће чувати Свету Софију као део светске културне баштине, упркос неспорним улагањима, наилазе на сумњу с обзиром на занемаривање осталих споменика византијског наслеђа (недавно се обрушио део Теодосијевог бедема у Истанбулу јер није био одговарајуће обезбеђен). И управо се уместо питања статуса, питање бриге о самом споменику за стручњаке поставља на прво место. Наиме, постоји бојазан да ако би објекат поново постао џамија да би била занемарено очување самог споменика, јер би се Дијанет (Директорат за верске послове), који би у том случају руководио објектом, бавио више промоцијом ислама, него конзерваторским послом. Једино би, према поменутој Тугбе Танери Ердемир, озбиљно залагање самог Ердогана могло да обезбеди услове за заштиту по највишим стандардима. Поставља се и питање шта Ердоган жели да остави као своје наслеђе, као нешто по чему би био запамћен и да ли он сам можда жели да буде у историји препознат као султан Мехмед Освајач, иако је неоосманска политика на многим фронтовима доживела пораз, али се ратови ипак још увек воде непосредно, војном силом, или посредно, меком моћи. Света Софија поново џамија У петак 10. јула, након што је текст предат у штампу, врло брзо по одлуци Државног савета којом је поништен декрет о претварању у музеј, турски председник је потписао указ којим је Свету Софију прогласио џамијом. Ердоган је позвао све да "поштују одлуку турског правосуђа и извршних органа" и рекао да је суверено право Турске како ће Аја Софија бити коришћена. На појединим протурским твитер налозима већ пише „Султан Ердоган, други Освајач Истанбула“. Он је најавио да ће прве молитве бити одржане 24. јула. На тај дан потписан је Лозански споразум 1923. године који Ердоган све више доводи у питање. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље – новине Српске патријаршије“ број 1280. од 15. јула 2020. -
Данко Страхинић: „Oстаци мача“ - хришћани у савременој Турској
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД). По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству. Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“. Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени. Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника. Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло. Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“. Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској. Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима. Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката. Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији. Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће помињу. Данко Страхинић Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020.-
- турској
- савременој
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Расположење према хришћанима у Турској, који чине мање од 0,5% становништва, последњих неколико година је све негативније. Годинама уназад у Турској су вођене антибожићне и антиновогодишње кампање током којих су лепљени плакати по улицама, дељени леци, као и путем друштвених мрежа. Важно је приметити да су у ове кампање биле укључене и различите јавне институције чиме је додатно појачана постојећа атмосфера нетрпељивости. Такође, уочен је значајан пораст увредљивих коментара по друштвеним мрежама и новинским сајтовима на рачун хришћана и хришћанства. Као илустративан пример наводи се једна фотографија на којој је приказано како брадати муслиман удара Деда Мраза. Предмет критике били су и билборди у граду Коњи у централној Турској, којима се стиховима из Курана позивају муслимани да не буду пријатељи са Јеврејима и хришћанима. Билборде је поставио локални огранак Анадолске омладинске асоцијације (AГД). По новинару Сејфи Генчу, проблем је у општој атмосфери у друштву која не иде у прилог мањинама, већ у њему влада дух мржње који се распирује почев од школског програма, у коме се хришћанска „мисионарска активност“ сврстава у „националну претњу“, преко медијских написа и репортажа, али и проповеди у џамијама. Према студији коју је урадила Фондација Хрант Динк, Јевреји и Јермени су најчешће мета медијског говора мржње, а за њима следе Асирци (Сиријаци), Грци и хришћани уопште. Мета напада су и Курди, Алеви (неортодоксни муслимани, по учењу блиски шиитима), протестанти (којима се из верских разлога забрањује улаз у Турску), римокатолици и малобројни Јазиди. Приметан је пораст напада на хришћанска гробља током којих су уништавани споменици, ломљени крстови, па чак и прекидане сахране. Уз то, забележени су и случајеви да због своје вероисповести хришћани губе посао, затим киднаповања, хапшења због спора око имовинских права, као и случајеви узурпације кућа оних хришћана који живе у иностранству. Mета напада у мају ове године биле су три јерменске цркве у Истанбулу. Тако је 9. маја један човек покушао да запали врата цркве у дистрикту Бакиркој јер су, по њему, Јермени одговорни за вирус короне. Друга мета напада била је 23. маја црква Сурп Крикор Лусарович на чијој капији је поломљен крст. Ове нападе осудио је Гаро Пајлан, посланик јерменског порекла из опозиционе, прокурдске, Народне демократске партије (ХДП), оптуживши владајуће кругове за стварање атмосфере мржње. Огласиле су се и Турске власти уверавајући да ће учинити „све што је могуће“ да обезбеде међуверску хармонију и поштовање мањина, док је Ердоганов шеф комуникација др Фахретин Алтин потврдио посвећеност да се очува „мир и хармонија између Турака и припадника других вера“. Уочи прославе годишњице освајања Цариграда (27-28. мај) поменута Фондација Хрант Динк добила је претње смрћу путем електронске поште. Порука је садржала и реченицу: „Можда ћемо се појавити једне ноћи када то најмање очекујете“. Ова реченица је чест слоган ултранационалистичких група у Турској и могла се чути и пре него што је 2007. године убијен турско-јерменски новинар Хрант Динк у чији спомен је фондација основана. Занимљиво је да је исту ову реченицу изговорио и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган пре војне интервенције Турске у Сирији. Ипак треба рећи да су починиоци поменутих дела врло брзо ухваћени од стране полиције, мада постоји бојазан да, попут починилаца ранијих сличних кривичних дела, они неће бити адекватно кажњени. Такође, током маја 2020. године турски магазин Герчек Хајат (Gerçek Hayat) објавио је специјал на 176 страна у коме се на основу једног фалсификованог писма, верске вође Јевреја (главни рабин Турске), Јермена (бивши патријарх Шенорк I Калустиан), Васељенски патријарх Вартоломеј и други оптужују за везе са Фетулахом Гјуленом, кога турске власти терете за неуспели државни удар 2016. године и терористичке активности. Представници ових верских заједница затражили су од државе да казне магазин, али како је лист власништво медијске групе блиске властима (породица министра финансија Барата Албајрака и Ердогановог зета) не очекује се да ће то имати правне последице. Поједини посматрачи сматрају да су заправо многи напади на верске и културне објекте, који су оштећени или уништени, последица нечињења државе, али и вандалских дела охрабрених реториком представника опозиције и власти. Према посланику из опозиционе Народне демократске партије (ХДП) Туми Челику, aсирском хришћанину, није случајност да немили догађаји следе након таквих поларизујућих изјава високих званичника. Колико је важна култура говора представника власти види се најбоље из обраћања турског председника током саветовања око пандемије коронавируса 4. маја. Он је том приликом изговорио: „Не дозвољавамо да терористички остаци мача буду у нашој земљи... да покушају да спроведу [терористичке] активности. Њихов број се доста смањио, али они и даље постоје“. Та врло осетљива синтагма, „остаци мача“ (kılıç artığı), у овом говору односила се на припаднике Радничке партије Курдистана (ПКК) коју Турска, САД и ЕУ сматрају терористичком. Ипак, синтагма се често користи као увреда у Турској и заправо се односи на хришћане Јермене, Грке и Асирце, који су преживели геноцид у Османском царству и Турској. Треба поменути да се ова синтагма тиче и припадника Алеви заједнице којих у Турској по неким проценама има и до 20%. Однедавно је овај израз попримио и злобније значење, па се као и реч „Јерменин“, „јерменско копиле“ или „јерменско семе“, користи током свађа као псовка или увреда, не само у парламенту, како би се увредили противници и указало на то да имају јерменске корене. У појединим круговима се отворено помиње како и сам Ердоган има делимично хришћанско порекло. Ова Ердоганова изјава изазвала је реакције дела јавности. Гаро Пајлан осудио је Ердоганову изјаву мржње и написао да „сваки пут када чујемо ту фразу, наше ране крваре“. Колумниста јерменско-турског недељника „Агос“, Оханес Киличдаги написао је да је „то увреда за оне који су преживели и за њихову децу и унуке“ и да „то одражава мржњу која је институционаизована генерацијама“. Он се још запитао какви су политичка култура и језик у земљи коју користе највише власти које тврде да „није било масакра у нашој историји“ и додао „па ако их није било, одакле потиче та фраза, на кога се односи?“. Парадоксално, како је то приметила турска новинарака Узај Булут, ова фраза не представља порицање масакара или геноцида, већ напротив као да „истиче понос починилаца“. Проблем је утолико већи јер сам шеф државе користи такву реторику, која је не само увреда за жртве, већ и оне преживеле. Ово додатно улива неповерење и забринутост за безбедност код хришћана у Турској, јер како је то приметио један колумниста, „мач у сваком тренутку може да се врати и заврши посао“. Атмосфера око ове изјаве је додатно закомпликована, јер је Ердоган у свом обраћању од 11. маја изјавио да се неће предати малигним снагама из FETÖ (инкриминишућа скраћеница за организацију Фетулаха Гјулена), ПКК, спољних непријатеља, укључујући „зле силе јерменског и Рум (грчког и грчко-кипарског) лобија преко непријатељских центара из Залива“. Симболика мача се јавља још у једном врло сликовитом примеру. Наиме, приликом прославе годишњице освајања Цариграда 29. маја 2020. године, под називом „Празник освајања“, Ердоган је у свом говору рекао: „Желим да мој Господар овом народу подари много освајања, много победа...“. Потом је колумниста Хуријета, Фуат Бол, 1. јуна написао како је „Мехмед Освајач претворио Свету Софију у џамију како то налаже право мача“. Ова реченица добро дочарава жељу исламиста да Света Софија буде џамија ради „духа освајања“. Са друге стране, поменута Ердоганова изјава је наравно отворила и питање чије земље ће бити мета освајања с обзиром на интервенцију у Сирији, Либији и погоршање односа са Грчком. А „дух освајања“, како је приметио један новинар, такође трује обичне умове, и полако осваја поштовање људи који су остали секуларни и чини се осликава и могући менталитетски образац у ком се посматрају малобројни преостали хришћани у Турској. Утолико више је предмет критика била изјава, у децембру 2019. године изабраног, новог Јерменског патријарха Болиса (Константинопоља) Сахака II Машалиана, да су „све мањине у Турској сагласне са чињеницом да ми доживљавамо најугоднију еру за време администрације Партије правде и развоја (АКП)“. Наиме, јерменска заједница је годинама уназад била спречена да, услед болести претходног изабере новог духовног вођу, што је последица сталног мешања државе у тај процес (в. Православље бр. 1250). То мешање је довело до тога да од могућих тринаест кандидата за само три Турска да сагласност да учествују у избору. Ово је све довело до нових подела унутар неколико десетина хиљада бројне јерменске заједнице у Турској. Став јерменског патријарха критиковали су представници јерменске дијаспоре и из разлога што Турска пориче геноцид и било какве организоване масакре над Јерменима и другим хришћанима. Треба додати да је недавно Високи саветодавни одбор турског председништва неколико сати разговарао како да се одговори на „неутемељене и антитурске оптужбе“ по питању геноцида над Јерменима. Ипак треба рећи да је било помака по неким питањима. Тако је отпочета градња цркве за потребе Сиријске (православне) цркве у Истанбулу (што је прва нова црква од 1923. године), док Влада наставља да пружа подршку верским мањинама из области безбедности, као и да плаћа обнову и рестаурацију појединих регистрованих објеката. Половином јуна званична Турска је одбацила годишњи најновији извештај САД о стању верских слобода као тендециозан и рекла да се заснива на непровереним тврдњама. Према овом извештају Турска је стављена у посебну групу за посматрање, што је уједно чини и једином државом чланицом НАТО на таквој листи. Као проблеми и даље се наводе мешање државе у унутрашње послове верских заједница, пораст инцидената и друштвеног насиља, неотварање семинара на острву Халки, кључног за образовање православних свештеника у Турској, без кога све малобројнија и све старија заједница не може да функционише, претварање некадашњих цркава из музеја у џамије, питање статуса Свете Софије, али и последице турске интервенције у Сирији. Eрдоганов недавни позив да се заштите мањине, с обзиром на честе референце о непријатељима државе и сличној реторици, а посебно када се све чешће политичари у Турској позивају на „освајачко право“, не улива наду да ће се друштвени однос према малобројним хришћанима и другима променити. Остаје да се види да ли је то само реторика због могућих превремених избора који се све чешће помињу. Данко Страхинић Извор: Православље – новине Српске патријаршије, број 1279., 1. јула 2020. View full Странице
-
Данко Страхинић: Настављају се политичке игре око статуса Свете Софије
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Из године у годину годишњица освајања Цариграда је тачка спорења између Турске и Грчке. Пре осам година снимљен је први турски блокбастер „Fetih 1453“ (в. Православље број 1085) посвећен освајању, којим је помпезно обележен тај догађај. Последњих неколико година прославa овог датума у Истанбулу је обележавана културно-уметничким програмом у славу Мехмеда II Освајача и његовог најважнијег постигнућа. У међувремену се ситуација заоштрила са све чешћим изјавама турских званичника по питању статуса некадашње цркве Свете Софије, сада Музеја Аја Софија, и могућем поновном претварању у џамију (в. Православље број 1276). Да ће ова тема поново бити у жижи прославе могло се наслутити из твита Eрдогановог шефа за комуникације др Фахретина Алтина од 9. маја, у коме је уз фотографију Аја Софије написао: „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Турски председник Ердоган је током обележавања 567. годишњице османског освајања Цариграда 29. маја показао да не одустаје од ове идеје. У оквиру прославе организован је богат музички програм са песмама посвећеним султану Мехмеду, али и турској победи на Галипољу 1915. године. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на Ердоганово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док је турски председник путем видео линка читао турски превод те суре. Поред Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване компијутерски генерисане и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. Треба такође приметити да је простор на коме је одржана прва молитва петком управо исти онај на коме су се претходних година о годишњици освајања Цариграда окупљали и молили они који годинама уназад захтевају реконверзију у џамију. За Ердогана је овогодишња прослава била посебно важна, јер је желео да потврди своје присуство у Истанбулу у којем је прошле године његова партија чак два пута изгубила изборе за овај град. Упркос притисцима и правним домишљањем власти опозициони кандидат је успео да на поновљеним изборима у јуну однесе убедљиву победу. Грчка је негативно реаговала на читање Курана унутар Свете Софије указујући да то вређа верска осећања хришћана широм света и оптужила Турску да тај потез није у складу са Конвенцијом УНЕСКО о Заштити светског културног и природног наслеђа. Одбацујући те тврдње, потпарол турског Министарства спољних послова Турске Хами Аксој, узвратио је да су, напротив, „захваљујући турској бризи и пажњи према историјским локалитетима у Истанбулу они преживели као култруно наслеђе за данашње генерације“. Он је изнео оптужбе како је „Грчка једина европска земља која нема џамију у својој престоници“ и нагласио да ће Аја Софија остати „важно благо Турске и човечанства“. Аксој је уз то критиковао неке кругове у Грчкој како користе пандемију као изговор да се у Западној Тракији пригуше исламски позиви на молитву. Анкара иначе има став да је турска мањина у том делу Грчке изложена систематској дискриминацији, те да има проблема у очувању свог културног, националног и верског идентитета. На ово се надовезао и министар спољних послова Мевлут Чавушоглу оштријом изјавом да Грчка нема право да штити Аја Софију коју су они освојили, јер је на турској територији и да „шта ми радимо у нашој земљи и са нашом имовином је на нама“. Грчка страна је овај проблем представила и пред Европском комисијом захтевајући брзи одговор Европске уније и осуду „провокативних акција турске Владе“. Треба имати у виду да грчко-турске односе не оптерећује само питање статуса Свете Софије, већ и турско организовано премeштање миграната на границу са Грчком, разграничење у Егејском и Средоземном мору, нарочито у пределу око Кипра због недавно откривених богатих налазишта природног гаса и нафте, турски захтеви за демилитаризацију неких грчких острва, оптужбе за узајамно нарушавање ваздушног простора од стране војне авијације итд. Корак даље у надговорњавању отишао је Ердоган 1. јуна тврдњом да је султан Мехмед дочекан као спасилац, те да Света Софија није уништена због верске мржње, него да је понуђена муслиманима који нису дирали верске споменике, већ су они остали нетакнути с циљем да служе њиховим потребама. Уз то је рекао: „наши верски објекти и симболи нестали су у местима која смо били присиљени да напустимо пре једног века. На пример, нема ниједне џамије у Атини. Све је уништено. Али ми то нисмо радили. Величина наших предака остаје велика кроз наша дела“. Ове изјаве грчка страна је демантовала фотографијама џамије из Атине, као и снимком на коме се види како се Ердоган током званичне посете моли у џамији у месту Комитини на северу Грчке. На дешавања у Светој Софији реаговало је и неколико организација (IDC, ANCA и HALC), са седиштем у САД, које су такође позвале УНЕСКО да реагује „поводом континуираних претњи да се наруши статус Свете Софије“ као дела УНЕСКО-ве светске баштине, а неколико дана касније су и покренуле петицију. Такође, 4. јуна се огласила организација „Уједињена иницијатива за правду“ која у Аустралији окупља припаднике јерменске, грчке и асирске заједнице, осуђујући Ердоганове „покушаје скрнављења једног од најважнијих хришћанских локалитета у Турској“ и позвала аустралијску владу да учини исто. Према писању листа „Хуријет“ од 5. јуна, Ердоган је на састанку Централног извршног одбора АКП затражио да се у скорије време сагледа могућност да Аја Софија буде доступна туристима као што се користи тзв. Плава џамија, и додао „да наша нација треба да одлучи о овоме“. Он је затражио да се направи студија о томе и упозорио да треба да буду веома пажљиви по том питању. Међутим, ову вест је оспорио један од високо рангираних званичника АКП изјавом да је само било речи о сличном судском случају (пресуда Државног савета о цркви Хора) и да је то исказано у виду жеље. Ако би се ово ипак остварило, то отвара питање да ли би у интервалима када је предвиђено да Света Софија ради као музеј биле наплаћиване карте, како би на тај начин држава задржала бар део прихода од овог у Турској, годинама уназад, једног од најпосећенијих културно-историјских споменика? Такође се јавља питање да ли би сви заинтересовани успели да посете овај споменик? Потом је 6. јуна митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, изјавио да ће „сваки покушај да се промени садашњи статус Свете Софије као музеја довести до промене и нарушавања крхке међуконфесионалне и међуверске равнотеже која постоји данас“ и изразио наду да ће „ова црква остати музеј и да ће приступ њој бити отворен свима који желе да дођу у њу, као и да такви догађаји неће изазвати међуверску напетост“. Према писању провладиног листа Јени Шафак, највиши управни суд Турске, Државни савет, 2. јула ће одлучивати о том питању, мада се тужилац овог тела изјаснио да није било никаквих неправилности када је 1934. године одлучено да Аја Софија буде претворена у музеј. Овог пута је „Асоцијација за подршку антиквитетима и животну средину“ поднела захтев да се испита да ли је потпис Мустафе Кемала Ататурка на акту о претварању у музеј аутентичан или лажан. Иначе, у последње време раширено је мишљење да Ататурк заправо никада није наредио конверзију Аја Софије у музеј, већ да су документ, као и његов потпис фалсификат, а тај став је подржао и сам Ердоган. Игра око аутентичности Ататурковог потписа може имати за циљ да се не иритира секуларно гласачко тело у земљи. Ердоган је 8. јуна рекао да ће у складу са законом сачекати одлуку Државног савета, те да ће се према тој одлуци даље и понашати. Он је додао да „неће тражити дозволу ни од кога“. Ова изјава је важна јер није новина да се на питање статуса Свете Софије посматра као израз независности од Запада. Већ дуже време неки од посматрача дешавања у Турској сматрају да стављање у фокус питања статуса Свете Софије служи како би се скренула пажња са озбиљних социо-економских проблема са којима се Турска већ неколико година суочава, као и неуспеле интервенције у Сирији и мешања у грађански рат у Либији. Ипак, колумниста листа Хуријет, Абдулкадир Селви, познат по везама у Влади, изјавио је да је Ердоган изнервиран честим приговорима Грчке дао налог да се решење овог питања убрза. Критичари унутар Турске оптужују Ердогана да се игра симболима, те да ако стварно хоће може да промени статус Аја Софије. Тако је некадашњи блиски Ердоганов сарадник, бивши премијер и вођа Партије будућности, Ахмет Давутоглу 8. јуна осудио политичку употребу Аја Софије. Председница пронационалне Добре партије (ИЈИ) Мерал Акшенер је 10. јуна оптужила Ердогана да питањем статуса Аја Софије поспешује „вештачку кризу“, како би скренуо пажњу са стварних економских и других горућих проблема. Као доказ за то је узела и одбијање АКП да дан раније, у парламенту, прихвати предлог њене партије за претварање Свете Софије у џамију, оптужујући их да су неискрени. Разлози за овај „политички фудбал“ су можда у Ердогановој жељи да све има привид легалитета и тиме покаже како је судство независно, али и тактичко одлагање како би се могуће заслуге по том питању приписале владајућој партији и турском председнику. Истог дана је министар спољних послова Грчке Никос Дендиас упутио помирљивију поруку „да Света Софија не припада нити Грцима, нити Турцима, већ да је споменик светске баштине, колевка хришћанства и православља“ и да је „од велике користи за Турску што је тај споменик на њеној територији“. До затварања овог броја огласио се поново и амерички Стејт Дипартмент са ставом да је Света Софија споменик од изузетног значаја, те да га треба чувати у складу са његовом мултикултурном историјом. А убрзо потом je шеф турске дипломатије Мевлут Чавушоглу дао изјаву да то „није међународна тема“ и да је то „питање нашег суверенитета“. Он је додао и да то што је „објекат на листи наслеђа УНЕСКО, његово очување једна ствар, а статус нешто сасвим друго“, као и да се „у документу УНЕСКО не помиње употреба Аја Софије“. Ердоганова реторика указује на популистичко додворавање због кога, како смо већ писали, Света Софија може да буде жртва. За очекивати је да ће ово питање у наредном периоду оптерећивати, како турску јавност, тако и турске међународне односе, нарочито оне са Грчком, али је тешко проценити да ли ће се Ердоган на последњи корак и одлучити. Уколико се то деси, остаје питање да ли ће и колико Европска унија подржати Грчку у њеним споровима са Турском и то не само по питању статуса Свете Софије. Данко Страхинић, дипл. историчар Православље – новине Српске патријаршије, број 1278. од 15. јуна 2020.-
- данко
- страхинић:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Данко Страхинић: Да ли ће црква Свете Софије поново бити џамија?
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из света
Црква Свете Софије (храм Свете премудрости Божије), симбол хришћанства, у некадашњем Константинопољу, данас Истанбулу, изграђена је у време цара Јустинијана између 532. и 537. године, a након турског освајања 1453. године претворена је у џамију (Велика Фатих Џамија). По успостављању секуларне Републике Турске на челу са Кемалом Ататурком и реновирања 1931-35. године отворена је као Музеј Аја Софија. Још од 1935. године бројне исламске и националистичке партије захтевале су да се Аја Софији поврати статус џамије. Примера ради, поводом 500 година од освајања Константинопоља 1953. године, у време владе премијера Аднана Мендереса, у Свету Софију су враћена четири велика медаљона са именима прва четири калифа. Такође, од 1991. године у Хусран Касри павиљону одржавају се подневне и поподневне молитве. Од доласка на власт про-исламске Партије правде и развоја (АКП), садашњег председника Реџепа Тајипа Ердогана, 2002. године, упркос његовој почетној помирљивијој реторици, све више су ограничаване тековине секуларног кемализма. Током последње деценије, уз прећутну сагласност власти, исламистичке групе, али и ултранационалисти, организовали су скупове током молитви петком и потписивање петиција како би „разбили клетву“ и скренули пажњу јавности на питање пренаменовања Свете Софије у џамију. Узгред, у самом Истанбулу има довољно џамија, а ни оне нису пуне током свакодневних молитава (што је и сам Ердоган потврдио током неких својих обраћања). Турске власти су 2006. године, упркос чињеници да је строго забрањена употреба музеја као молитвеног простора (било као муслиманског или као хришћанског), дозволиле коришћење мале просторије за молитвене потребе запослених хришћана и муслимана, а од 2013. године са минарета се чује два пута дневно, позив на молитву, езан. У међувремену су две цркве посвећене Божијој Премудрости у Изнику (Никеја, у којој је заседао Седми васељенски сабор) 2011. и Трабзону (Трапезунт) 2013. године претворене у џамије. За трећу, цркву у Енезу (Еинос), саопштено је да ће „Аја Софија џамија“ бити завршена до почетка месеца Рамазана, који ове године пада између 23. априла и 23. маја, a такође је најављено и претварање некадашњег манастира Студиос у џамију. Важно је поменути да је у једном интервју из фебруара 2013. године Њ.С. Патријарх Вартоломеј на питање о статусу Свете Софије рекао да „ако треба опет да буде отворена као богомоља, треба да буде отворена као хришћанска црква... јер је изграђена као црква, а не као џамија“. Временом су и представници власти, а посебно потпреседник Владе Бјулент Аринч (од новембра 2013), почели отворено да заговарају идеју о поновном претварању Свете Софије у џамију. Недуго потом је, приликом прославе освајања Константинипоља 30. маја 2014. године, и сам Реџеп Ердоган, тада премијер, предложио поновно пренаменовање у џамију и позвао вође исламских земаља да се заједно ту и моле. Даље, на Ускрс 11. априла 2015. године, који се поклопио са рођенданом исламског пророка Мухамеда, по први пут након осамдесетчетири године, уз дозволу Дијанета (Државног директората за религијске послове) изговарани су стихови Курана унутар Свете Софије. Већ наредне године, 1. јула 2016, у ноћи снаге (Лејлетул-Кадр, тада се обележава прва објава Курана пророку Мухамеду), изговорен је езан унутар Свете Софије, који је преносила државна Турска радио-телевизија, као и свакодневно читање Курана. Током преноса специјални гост је био Мехмет Гормез, први човек Дијанета, који је врло домишљато причао о куполи Свете Софије и њеном значају за исламску историју (sic!). Ови потези су изазвали мали број међународних реакција. Реаговали су само амерички Стејт департмент са коментаром да Турска треба да поштује традиције Свете Софије и грчко Министарство спољних послова које је изразило бригу и неслагање јер се тим потезима „поткопава природа Свете Софије као споменика глобалног културног наслеђа (на УНЕСКО листи светске баштине, прим. Д.С). Треба рећи да се пренамени противе и секуларни Турци који у одржању статуса музеја виде национални симбол секуларне републике. Потом је, новембра исте године, Дијанет је објавио постављење сталног имама за Свету Софију. А половином маја 2017. године током јутарње молитве испред Свете Софије ултранационалистчка Анатолска омладинска асоцијација (АГД) поновила је захтеве за реконверзију у џамију. Крајем марта 2018. године унутар Свете Софије, током отварања фестивала, турски председник Ердоган је позвао присутне да заједно са њим тихо изговоре први стих Курана и то посветио "душама свих који су нам ово дело оставили као наследство, посебно истанбулском освајачу“. Следеће године у марту, Ердоган је изјавио да је „била грешка што је (Аја Софија) претворена у музеј“. Он је додао да се због статуса музеја плаћа улаз и да ће то бити промењено, те најавио „важне архитектонске измене“, али се није изјашњавао о томе да било каква промена захтева и сагласност комитета УНЕСКО. Иако су неки аналитичари ове изјаве узимали у контексту локалних избора које је Ердоганова АКП изгубила у Истанбулу, из његовог штаба је потврђено да ово питање остаје важно и након избора. У претходне две године донете су и две судске одлуке које могу бити од значаја за питање статуса Свете Софије. Турски Врховни суд је 13. септембра 2018. године одбацио захтев Турске уније за историјске споменике (која се и раније обраћала другим судовима) да се овај историјски споменик претвори „молитвену кућу“ за муслимане. У образложењу је стајало да организација није овлашћена да такве пријаве подноси. Овиме није отклоњена могућност да неко други, коме турски прописи омогућавају, то и учини. Друга је пресуда Државног савета Турске из новембра 2019. године да се некадашња црква Светог Спаса у Хори, један од бисера византијске уметности, претвори поново у џамију. Образложено је да је незаконито, одлуком кабинета министара 1945. године, постала музеј, јер џамија „не може бити коришћена ни за шта друго осим за своју основну функцију“. Ова одлука представља преседан за споменике хришћанског порекла у Турској, нарочито за Свету Софију. Према писању провладиног медија Јени Акит у „Великој Аја Софија џамији“ 23. марта 2020. године извршени су „акустични тестови снимања изговора езана и делова Курана“. Ове новине су такође изнеле и тврдњу „да је Аја Софија џамија незаконито претворена у музеј“. У последњем таласу искоришећна је и пандемија короновируса да се укаже како је потребно да Света Софија поново функционише као џамија. Хасан Турут, председавајући Синдиката верских и радника фондација, почетком маја позвао је Ердогана да се првог петка по окончању пандемије одрже молитве у Аја Софији, као што је то учинио и Мехмед II Освајач, првог петка након освајања Константинопоља. У јавности се често „игра“ на име Мехмеда II Освајача, као и на сујеверје помињањем „клетве“ султана за оне који покушају да Аја Софији одузму статус џамије. Стално понављање неких поступака, може се тумачити као озбиљан разлог за забринутост, јер је Света Софија „постала практично талац водећих политичких и верских струјања у данашњој Турској“. Стиче се утисак, како је један неименовани бивши грчки дипломата приметио, да могућа конверзија служи као преговарачки улог кад год нешто не иде у складу са жељама турских власти, те да црква Свете Софије, може да буде жртва популистичке политике. Сви наведени догађаји указују да је реч о смишљеној државној политици којом се сензибилише јавност, да би иста била покриће за евентуалну кончану одлуку о статусу. Ова постепена „реисламизација“ Свете Софије из музеја у џамију, је свакако и сигнал бирачима да политички ислам све више заузима главно место у јавној сфери. Према Ердему Јучелу, бившем директору Музеја Аја Софија, било какав јак глас, а последично и гласно изговарање молитава, могу да буду проблем јер је сама структура храма у врло осетљивом стању, што је разлог да туристички водичи годинама уназад посетиоцима причају врло тихим гласом. Уз то коришћење објекта као џамије захтева и грађевинске радове, које је Ердоган поменуо, како би се омогућио приступ онима који хоће да се моле. Такође, остаје питање какав би однос био према откривеним и видљивим мозаицима који су из верских разлога уклањани или прекривани малтером, да ли би се то чинило и сада или решавало на други начин као у Трабзону и Изнику (табле и светлосни ефекти). Ипак, ако нешто сачува Свету Софију у Истанбулу од поновног претварања у џамију, како је то добро приметила византолог Вероника Калас, то ће бити чињеница да она као један од најпосећенијих музеја у Турској (годишње око 3.3 милиона посетилаца) у државну касу приходује огроман новац, а не зато што власти не желе да се то деси. *** Дан након што је текст отишао у штампу 9. маја 2020. године др Фахретин Алтин, шеф комуникација турског председника Ердогана, објавио је твит у коме је уз фотографију Аја Софије написао „Недостаје нам! Још мало стрпљења. Успећемо заједно...“. Овом поруком је показано да се не престаје са слањем порука Ердогановим бирачима. https://twitter.com/fahrettinaltun/status/1259227284998950915 Да не одустаје од ове идеје турски председник је показао и на дан 567. годишњице обележавања османског освајања Цариграда 29. маја. Тог дана је упркос првобитним најавама да се то неће десити, на његово инсистирање, ипак у Светој Софији одржано читање куранске суре Ал-Фатх („Победa“) и молитве која је преношена на државној телевизији и путем интернета, док се Ердоган укључио путем видео линка. Поред саме Свете Софије изграђена је копија дела цариградских зидина на којој су пројектоване виртуелне и игране сцене освајања Цариграда, а прослава је завршена вишеминутним ватрометом. https://twitter.com/tcbestepe/status/1266437635683127299 Ови догађаји наишли су на оштре осуде грчке дипломатије и медија, док су се поједини посматрачи запитали да ли је Аја Софија остала музеј само на папиру. Данко Страхинић Извор: Православље - новине Српске патријаршије, бр 1276, 15. мај 2020.-
- данко
- страхинић:
- (и још 6 )
-
Данко Страхинић: Положај Срба у Црној Гори (извештај са трибине)
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из региона
У организацији Студентског клуба Правног факултета Универзитета у Београду, 25. новембра 2019. године пред неколико стотина присутних одржана је трибина под називом „Положај Срба у Црној Гори“. Том приликом говорили су: Милан Кнежевић, посланик у Скупштини Црне Горе и један од лидера Срба, др Александар Раковић, историчар, виши научни сарадник Института за новију историју Србије, др Дејан Мировић, професор Правног факултета Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици) и адвокат Владан Бојић. Присутнима се први обратио др Александар Раковић који је рекао да тему српског питања у Црној Гори „није било лако вратити у јавност Србије, па и у јавност Републике Српске“ и да „до пре неколико година ретко ко је о томе хтео да чује“, а да говори осим неколицине њих није хтео нико. „До пре две године смо“, додао је он, „слушали како су односи Србије и Црне Горе никад бољи. Сад више нико то не говори, нити вероватно верује у то, нити би се усудио да то каже. Црна Гора је данас све, само не пријатељска држава Србије“. Раковић је истакао да је „данашњи режим у Црној Гoри, НДХ у повоју и да је упрaво у другој фази каква је била у НДХ од четрдесетдруге године, а то је оснивање цркве“. Циљ тога је, рекао је он „да се они који су опстали у српском идентитету преведу преко православне цркве у неки други идентитет који је србофобан по карактеру“ али да „не мора да буде неке друге веросповести“. Oн је констатовао да је кључно за положај Срба у Црној Гори да се оствари добар резултат на изборима следеће године, како би се извршила што боља контрола предстојећег пописа 2021. године. Раковић је још додао да Срби у Црној Гори морају за то да имају подршку Републике Србије и Републике Српске, јер се то тиче Српства у целини, додавши „да Република Србија мора да укључи своје ресурсе да помогне да попис у Црној Гори буде спроведен тако да резултати буду реалан показатељ стања на терену“. Раковић је на крају нагласио да „ми имамо обавезу да на наше власти у Београду вршимо жесток и бескомпромисан притисак и када чујемо од било кога од наших лидера у Србији да има неке симпатије и да прећуткује, да извршимо притисак у јавности, да га прозовемо и укажемо да нећемо дозволити понашање какво је било пре неколико година да председник Србије Томислав Николић, када ређа проблеме Срба у региону потпуно прескочи Црну Гору“. Aдвокат Владан Бојић je на почетку свог обраћања рекао да се питање положајa „Срба у Црној Гори не би постављао да је Црна Гора обновљена“, већ је „21. маја 2006. године створена једна нова држава која се само зове Црна Гора“, док је "њен сав садржај, сва супстанца екстремно преображена у антипод негдашње Црне Горе“. Према њему се „системски, постепено, перфидно, догодила добро осмишљена историјска инверзија па је тако Црна Гора од Пијемонта Српства, преображена у Пијемонт српског губилишта и општег чистилишта“. “Нова црногорска држава“, додао је он, „кроз све механизме које једна држава има, и то овог пута држава тоталитарног типа, систематично и методично, кроз системе школства, образовања, медијски систем селектирања пожељног и непожељних, кроз системе државне репресије, полицију, судство, тужилаштво и различите службе спроводи истребљење свега српског, српског језика, српских писаца, српских песника, српских научника, српских спортиста, српске историје“. Бојић је упозорио да је „малигна братомржња канцерогено захватила цијелу популацију, безизузетно, све нараштаје, сваки нараштај“. Он се посебно осврнуо на питање положаја Српске православне цркве у Црној Гори и предлог Законa о слободи вероиповести. Бојић је изразио бојазан да ће се одузимање имовине СПЦ одвијати кроз „један управни катастарски поступак који неће дуго трајати“ и да ће „то бити политичко правна решења кoја ће стећи коначност одлукама Министарства финаснија“ и да ће се извршити прекњижбе а да ћемо се „ми наћи у ситуацијама свршеног чина“. Oн је изнео мишљење да ће власти у Црној Гори „све ове своје радње покрити са одговарајућим стандардима Европске уније“ и да ће „након прекњижбе и након спроведених избора користећи све своје ресурсе, цркву по цркву, манастир по манастир, на различите начине свим средствима преузимати“. Бојић је на крају изразио став „да Српска православна црква треба превентивно правно деловати а не реактивно, након укњижбе“ тј. да то треба „учинити пре ступања на снагу Закона јер ће после бити доцкан“. Професор Дејан Мировић je у свом излагању рекао да је 2018. године србофобија у Црној Гори је достигла врхунац када су он и још тројица српских интелектуалаца проглашени за државне непријатеље због наводног угрожавања националнe безбедности. Oн је истакао да нико од њих није позивао на насиље, на било какву врсту нереда или каквог наводног државног удара, већ да су без правног основа и из политичких разлога проглашени државним непријатељима. Професор Мировић је критиковао понашање државних органа Србије да нису реаговали по овом питању али ни по питању осуде вођа Срба у Црној Гори, Милана Кнежевића и Андрије Мандића, у афери тзв. државног удара као и држављана Србије који су осуђени на вишегодишње робије. Он је изјавио и да су чак поједини државни службеници Србије убеђивали оптужене држављане Србије да признају учешће у тзв. државном удару, уместо тога што су државни органи били дужни да реагују протестном нотом или пропорционалним реаговањем. Милан Кнежевић председник Демократске народне партије, члан председништва Демократског фронта је на почетку рекао да се „Црна Гора располутила на Његошеву Црну Гору и на Сорошеву Црну Гору“ и да „ми припадамо Његшевој Црној Гори, а Ђукановћев режим припада Сорошевој Црној Гори“. Он је, даље, критиковао став који каже да се Црна Гора отцепила и подсетио да је референдум о самосталности брутално покраден о чему је издата Бела књига са доказима о крађи и да „то знају и Ђукановић, и ДПС и сви они који су финансирали тај референдум”. Он је још рекао да треба „Срби и православни Црногорци у Црној Гори, међу којих ја не правим никакву разлику, да схвате да Црна Гора не може бити слободна, не може бити јединствена, док год буде ударао брат на брата, рођак на рођака, кум на кума и пријатељ на пријатеља“. Он је констатовао да се Срби, којих је тридесет одсто у Црној Гори, налазе у горем положају од Срба на Косову и Метохији и у Хрватској. Он је то објаснио чињеницом да „нас прогоне наша рођена браћа, рођаци кумови, пријатељи православци, који нас убјеђују да ми више нисмо они Срби и да није више исплативо бити Србин какав је некад био Његош, какав је био краљ Никола, какав је био Марко Миљанов“, те да је „сад исплативо бити Црногорац или Дукљанин, по НАТО концепту западних амбасада које желе избришу сјећање на све оно што је представљало духовну, историјску и државну вертикалу српскога народа у Црној Гори и на Балкану“. Милан Кнежевић је подсетио присутне да су се Срби на Тројчинданском сабору завјетовали да ће животима бранити имовину Српске православне цркве и упозорио да „сваки други покушај насилног асимиловања нас Срба у Црној Гори може резултирати грађанским сукобима са несагледивим последицама, јер ми више немамо шта да изгубимо у Црној Гори“. „Остало нам је“ додао је он„ да бранимо нашу Цркву и наше куће“ и подсетио на Његошеве речи „муж је бранич жене и ђетета, а народ је Цркве и племена“. Излагање је завршио повиком „Живела Црна Гора, живела Србија, слава Русији! Нема повлачења, нема предаје!“. Излагања говорника, нарочито Дејана Мировића и Милана Кнежевића пратили су чести громогласни апалузи и овације. Након завршетка обраћања, Немања Вучковић, председник Студентског клуба Правног факултета, је Милану Кнежевићу даровао заставу Републике Србије, у знак подршке у борби за права Срба у Црној Гори. Текст и фото: Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“, новине Српске патријаршије, број 1265, 1. децембар 2019. -
Данко Страхинић: "У време оно" - музички албум Асима Сарвана и архимандрита Тимотеја
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Култура
„У време оно“ – музички албум са духовним песмама Након албума „Потрази за добрим одговором“ из 2003. године и „Хајде Јано кућу да не дамо“ из 2007. године музичар Асим Сарван приредио је новo издање у несвакидашњем дуету са Архимандритом Тимотејем манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Музички албум под називом „У време оно“ је плод дугогодишњег пријатељства и десетогодишњег рада. На овом албуму по четири песме су написали Архимандрит Тимотеј и Асим Сарван, док су још две дело песника Матије Бећковића („Лажне ми путеве“) и протођакона Владимира Јарамаза („Христос Воскресе“), које су се одлично уклопиле у целину. Албум је израз жеље да се приближи време Јеванђеља јер је заправо то време и ово садашње нису два различита времена. Како каже Архимандрит Тимотеј „кроз православно богослужење спаја се време ово и време оно у једно исто време и тако се врши освећење времена и простора.“ Цео албум је одсвиран махом акустичним инструментима и песме зраче тихом радошћу. Иако је Асим Сарван заслужан за музику и већину аранжмана на албуму, склад којим је одсвиран албум са другим музичарима и коначни облик песама одају утисак да је албум направљен у духу заједничарења. Од прве „Витезу светом - Владици Николају“, посвећене обновитељу манастира Вазнесење, до последње на албуму „Христос Воскресе“ песме обилују иконичним сликама и искрено изражавају духовност и велику веру у Љубав Божију. Насловна „У време оно“, чије стихове потписује Архимандрит Тимотеј, посвећена је историји оснивања манастира и описује путешествије синaтиских монаха пред прогониоцима са Синаја на Свету Гору а потом због нових невоља њихов долазак у средњовековну Србију. Стихови песме успешно оживљавају „слике“ средњовековних записа о прогону монаха. Песма „На Дрини ћуприја“ није повезана са делом Иве Андрића и заправо говори о отуђености међу људима и порушеним мостовима између њих, нарастању индивидуалности и губљењу човечности, што све обележава ово садашње време. У песми „Северни ветар“ Асим примећује да „Земља са небом не разговара“ и позив је, литургијским речима „горе имајмо срца“, да се окренемо вечности jeр „тело је ломљиво и брзо пуца“. Песма „Сило небеска“ је написана у молитвеном духу и песник се обраћа Богу за преображај и себе и других. Одликује је складан однос акустичне гитаре и кануна који свира Стефан Саблић. Песме су писане из срца и у духу народних црквених песама и врло лако могу да заживе међу вернима и да буду део црквених свечаности и прослава. Асим Сарван је полетан као да је на почетку каријере и на албуму су дошли до изражаја његово четрдесетпетогодишње искуство као текстописца и музичара али и дугогодишња посвећеност вери и трагању за духовношћу. Они љубитељи музике којима пак духовне вредности православља нису блиске треба да послушају ово издање јер Асим Сарван и после низа деценија бављења музиком и са музичке стране нуди једно свеже и окрепљујуће издање. На албуму су свирали и певали: група Таргум коју чине Предраг Манов (гитаре и бузуки), Горан Милошевић (удараљке), Бранко Исаковић (ел. бас гитара), Милица Петровић (виолина), Асим Сарван (вокал и акустична гитара) и Стефан Саблић (уд/ути и канун), као и Григорије Пећанац (гитаре) и Љубомир (Љуба) Нинковић (акустична гитара) и Мешовити хор при манастиру Вазнесење (Овчар Бања) и чланови хора при храму Св. Георгије (Бежанијска црква), док је албум продуцирао Жељко Вељковић. Албум је издао манастир Вазнесење, омот је осликао свештеник Зоран Ђуровић, док је за лого осмислила и насликала иконописац Светлана Седлан. Данко Страхинић Православље - новине Српске патријаршије, 1-15. август 2019.- 2 коментара
-
- архимандрита
- сарвана
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Данко Страхинић: Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Након смрти јерменског Патријарха Константинопоља Месроба II Мутафијана јерменска заједница у Турској се спрема за избор новог духовног вође Јермени у Турској – у сусрет избору будућег патријарха Јерменски Патријарх Болиса (Константинопоља) Месроб II Мутафијан преминуо je 8. марта 2019. у шездесет и другој години. Покојни патријарх, због озбиљне деменције као последице Алцхајмерове болести, није обављао своју дужности последњих десет година Патријарх Месроб II био је омиљени верски поглавар међу својим сународницима. Широко образован, врло активан у ангажовању млађих образованих људи позитивно је утицао на њихово приступање Цркви и на пораст самопоуздања доброг дела јерменске заједница и њено уједињавање. Због своје активности брзо је етикетиран као „јерменски националиста“, „милитантни активиста“ и „онај ко подржава терористе“. Он се ипак често налазио у унакрсној ватри између јерменске дијаспоре и одређених кругова у Истанбулу због изнуђене критике Француске резолуције о геноциду над Јерменима, који Турска не признаје, а подметнута је и бомба у близини његовог седишта. Месроб II је ипак успео да започне конструктиван дијалог са турском јавношћу као и са неким званичницима, како унутар јерменске заједнице, тако и ван ње, али је и дошао у сукоб са веома поштованим, 2007. убијеним, новинаром Хрантом Динком због одступања од обећања о вођењу заједнице која је дао пре него што је изабран за патријарха. Управо се Динково убиство сматра кључним за слабљење његовог менталног и физичког здравља. Утицај државе Након четрдесетодневне жалости малобројне Јермене (процењује се да их у Турској има око 60 000) очекује низ изазова које треба превазићи за избор новог, осамдесет и петог јерменског Патријарха Истанбула и све Турске (титула коју признају турске власти). Непостојање прецизних прописа за избор поглавара мањинских верских заједница у Турској ствара простор за државну интервенцију и уплитање у њихове унутрашње послове приликом сваког избора. Ово мешање манифестује се у виду одлагања процеса избора, лобирања за одређене кандидате, али и управљање црквама и задужбинама, док непризнавање статуса правног лица за верског поглавара у много чему отежава функционисање верске заједнице. Уз све ово власти и не покушавају да прикрију те активности упркос прокламованим ставовима о независном избору верских вођа. Турске власти желе да имају контролу над процесом јер нису сигурне у политичке ставове могућих кандидата и имају потребу да сарађују са неким од поверења. Уз то Јермене у Турској у екстремним круговима доживљавају као издајнике и непријатеље државе, што се осликава и у коментарима на видео снимке са сахране упокојеног патријарха. Мешање турске државе по питању избора патријарха јерменске заједнице може бити од важности и за њено понашање када буде упражњен трон Васељенске Патријаршије, што ће се свакако одразити и на прилике у православном свету. Стари проблеми и нови изазови Избори за јерменског Патријарха Константинопоља 1950, 1961, 1990. и 1998. године извршени су према директивама које су доносиле тадашње власти, а пратило их је мешање државе по питању датума избора, процедуралне тешкоће и мучан процес признања. Компликације око избора наследника Патријарха Месроба II датирају од 2010. због несугласица међу самим Јерменима око тога како да се реши питање првог човека Јерменске Цркве у Турској. Основу проблема чини то што унутар заједнице преовлађује мишљење да према традицији Јерменске Апостолске Цркве избор за новог патријарха може бити организован тек након што претходни умре или одступи са свог положаја. Ово не стоји, јер је од претходних осамдесет и три, само дванаест остало на том положају до смрти, док је преосталих седамдесет и један из различитих разлога замењен новим. Разлике постоје и у томе да ли је потребна претходна сагласност државе за одржавање избора или је треба само обавестити о томе. Међутим, постоји бојазан да би држава због нетражења сагласности могла де не призна новоизабраног патријарха или чак ускрати право да носи верску одећу у јавности. Због несугласица међу Јерменима око тога да ли су за избор новог патријарха или његовог заменика, ко-патријарха, власти нису дале сагласност за избор новог и Министарство унутрашњих послова је наметнуло своје решење у виду патријарховог генералног викара, што је била новина. Према мишљењу дела Јермена ова одлука је искључиво донета како би се спречио избор новог верског вође. Половином 2010. без учешћа световних лица Духовни савет, патријархово саветодавно веће, је на тај положај изабрало Архиепископа Арама Атешијана. Због овог поступка многи су дали оставке у Одбору за финансије Патријаршије. Ово привремено решење до избора новог поглавара претворило се у временски неомеђени статус кво, што је довело је до нових подела међу Јерменима и изазвала свеопшту кризу унутар заједнице. Услед нових притисака и протеста припадника јерменске заједнице који су захтевали организовање избора за новог верског вођу, у октобру 2016. Патријарх Месроб II је званично „пензионисан“. Међутим, Архиепископ Арам који је требало да спроведе изборни процес наставио је са отезањем, што је довело до нових напетости међу јерархијом, али и међу лаицима у фебруару 2017. године. У знак протеста Епископ Сахак Машалијан, председник Духовног савета дао је оставку објављујући оштро писмо у којем је оптужио Архиепископа Арама и поједине световне представнике за продубљивање кризе у Патријаршији, али и заједници уопште. Изгледало је да је криза превазиђена посредовањем врховног поглавара Јерменске Апостолске Цркве, Католикоса свих Јермена Гарегина II, који је окупио тројицу епископа, Арама Атешијана, Карекина Бекчијана и Сахака Машалијана у седишту у Ечмиадзину како би заједнички пронашли решење. Међутим, након договореног гласања (15. март 2017. г.), о избору привременог вршиоца дужности патријарха (Locum Tenens или јерменски deghabah), када је најстарији епископ Патријаршије и први човек Јерменске Цркве у Немачкој, Карекин Бекчијан добио двотрећинску већину гласова, Архиепископ Арам није одступио са положаја патријарховог генералног викара. Напротив, он је након свега неколико минута предочио присутнима писмо (за које се сумња да је раније припремљено) из канцеларије гувернера Истанбула у коме је написано да избор није законски могућ и да Архиепископ Арам остаје на свом положају. Овакав развој догађај је само потврдио бојазан да је он фаворит турских власти приликом предстојећег избора, док је он сам инсистирао да је избор неважећи док год га не потврде турске власти. Овај поступак турских власти практично је парализовао Патријаршију. Због непоштовања исхода гласања у јуну исте године Духовно веће га је сменило са већином гласова са његовог положаја. После неколико месеци ћутања министар унутрашњи послова Турске је, на састанку са световним вођама јерменске заједнице, инсистирао да се „поступа по закону“, што је подразумевало да се призна улога патријарховог генералног викара. Под државним притиском, дан након овог сусрета, Духовно веће је поклекло и вратило на дужност Архиепископа Арама. На овом састанку није присуствовао Архиепископ Карекин Бекчијан који је у својој оставци на место привременог вршиоца дужности патријарха објављеној 13. фебруара 2018. написао да, иако је изгледало да је опструкција државе имала за циљ да он не буде изабран на место вршиоца дужности, да је заправо прави циљ био „саботажа избора 85-ог патријарха и да је то производ дуге и планиране кампање“. Ове поступке Архиепископа Арама пратио је и протест у виду лепљења погрдних налепница са његовим ликом. У једном делу јерменске заједнице њега сматрају особом раздора, те да његова блискост са председником Турске Ердоганом често омета напредовање заједнице, што му у знатној мери умањује шансе да буде изабран за Месробовог наследника. Уколико се ускоро не разреши криза унутар јерменске заједница може се десити да, сав труд блаженоупокојеног Патријарха Месроба II у одбрани права бирања верског поглавара на основу слободне воље верних, као и рад на уједињењу заједнице и напорима да се она заштити и очува, буде узалудан. С обзиром на то да је понашање Архиепископа Арама довело до дубљих раскола унутар јерменске заједнице, не би било изненађење да га турске власти подрже у настојању да постане нови патријарх или да га бар директно назначе као јединог пожељног (што не би било први пут), јер властима очигледно одговара разједињеност Јермена. Са друге стране, избор „одговарајуће“ личности за патријарха може бити искоришћен и као адут релаксирању спољнополитичких односа са Јерменијом. Турске власти ће свакако чинити оно што процене да је њима у интересу. Ипак Јермени су ти који ће гласати и од њих самих највише зависи коме ће поклонити поверење и да ли ће изабрати поглавара способног да их води кроз нове изазове и зацели ране настале поделама. Могући кандидати Након одлуке Духовног већа да се одрже избори за патријарха, као могући кандидати помињани су, уз Архиепископа Арама и Архиепископ Карекин Бекчијан (духовни вођа Јермена у Немачкој), Епископ Сахак Машалијан и Епископ Себух Чулџијан (Епархија Гугарска, Јерменија). Кандидати за новог патријарха могу да буду они који су рођени у Турској или чији су очеви рођени у Турској. Имена веома старих кандидата као и оних у које турске власти немају поверење ће вероватно унапред бити избрисана. Уз поменуте, на листи се могу наћи кандидати из САД, Јерусалима, Аустралије и Бразила. С обзиром на то да у одлучивању ко је погодан кандидат турске власти узимају у обзир и спољнополитичке односе тешко је за очекивати да ће Себух Белчијан из Јерменије или Кхажаг Барсамијан из САД имати подршку. Данко Страхинић Објављено у листу „Православље“ број 1250, од 15.04.2019. године. Илустрације:1) Званични грб Јерменског патријарха Константинопоља 2) Вера 2 - рад Анамарије Вартабедијан 3) Севан - црква - Анамарија Вартабедијан -
Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018.
-
- данко
- страхинић:
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Прошле године појавила су се два значајна документарна филма чија тема је геноцид над Јерменима који су спровеле турске власти у периоду од 1915. до 1923. године. У питању су наслови „Архитекте порицања“ (Arhitects of Denial) редитеља Дejвида Ли Џорџа (David Lee George) и „С намером да се уништи: смрт, порицање и приказивање“ (Intent to Destroy: Death, Denial & Depiction) искусног документаристе Џоа Берлингера (Joe Berlinger). Берлингеров филм приказан је у оквиру једанаестог по реду међународног фестивала документарног филма „Белдокс“ (Beldocs) који је одржан од 7. до 13. маја 2018. године у Београду. Редитељ своју причу везује за ток снимања првог високобуџетног филма о овој теми, „Обећање“ (The Promise, 2016), за које су припреме започеле на дан обележавања стогодишњице геноцида над Јерменима, 24. априла 2015. године. Он догађаје из периода када је спровођен геноцид гледаоцу приближава комбинујући сцене са снимања, документарне фотографије и филмске снимке, од којих се неки по први пут појављују пред широм јавношћу. Научна сазнања о процесу истребљивања Јермена представља путем интервјуа са најважнијим истраживачима, историчарима и писцима попут Танера Акчама (Taner Akçam), Фатме Муге Гочек (Fatma Müge Göçek), Питера Балакијана (Peter Balakian) и Ерика Богосијана (Eric Bogosian), али приказује и турске напоре не само да порекну шта се десило са јерменским становништвом, већ и сузбију информације о тој теми. Берлингер настоји да разоткрије механизам зашто је нешто што би требало да буде прихваћено као чињеница предмет преиспитивања. Он указује на сталне притиске турских власти према владама и појединцима и посебну пажњу посвећује улози Холивуда у „специјалном рату“ да се тамо не сними играни филм на ту тему. Редитељ предочава доказе о томе како је турска Влада вршила утицај на филмске студије и објашњава како је путем пропаганде, али и дипломатским средствима искоришћен значај геополитичког положаја Турске за САД. Притисци су вршени још од првих покушаја 1935. године да се сними филм по књизи Франца Верфела „40 дана Муса Дага“. О каквим поступцима је реч Берлингер показује врло упечатљивим сведочењем канадског редитеља Атома Егојана (Atom Egoyan) који је говорио о притисцима на њега како би одустао од рада на свом играном филму „Арарат“ из 2002. године. Егојану је турски званичник том приликом показао књигу издату у Турској у којој се указује да се он бави „културним тероризмом“. Друга важна илустрација је случај бившег америчког амбасадора у Јерменији Џона Маршала Еванса (John Marshall Evans), који је након протеста Турске Стејт Департменту и интервенције бившег државног секретара Кондолизе Рајс (Condoleezza Rice) био приморан да се јавно извини због коришћења речи геноцид. Каква је ситуација у самој Турској редитељ је показао кроз пример убиства чувеног истанбулског новинара јерменског порекла Хранта Динка, али је уочљиво да сам редитељ није боравио у Турској, па је пропуштена прилика да се предочи и став обичних грађана и боље покаже колико то оптерећује савремену Турску. Ипак, он у филму пружа прилику и порицатељима геноцида, попут Џастина Мек Картија (Justin McCarthy) да искажу свој став, који у основи гласи да је у питању било узајамно уништавање, као и да изнесу тврдњу да су они који то називају геноцидом заправо „завидни према Холокаусту“. Критике на његов рачун да дајући простор порицатељима даје и легитимитет њиховим ставовима и уводи могућност „друге истине“ не стоје јер је потребно предочити шта је турска позиција. С обзиром на то да је фокусиран на америчку филмску индустрију редитељ се није бавио случајем филма „Рез“ (Cut, 2014), немачког редитеља Фатиха Акина. Он није имао проблеме да сними филм, па је пропуштена прилика да се бар помене први играни филм редитеља турског порекла на ову тему. Треба још уочити да се у делу филм у коме се говори о ратним дешавањима на простору бивше Југославије злочини у Сребреници безрезeрвно називају геноцидом, иако постоје опречна становишта по том питању. С друге стране, иако се на кратко појављује фотографија о злочинима над Србима у Првом светском рату у Мачви, редитељу je промакло да бар помене те догађаје који се хронолошки поклапају са страдањем Јермена. Ово заправо није критика самог редитеља, већ српске стране што се о тој теми на међународном плану више не говори и не предочава довољно снажно у научним и културним круговима. Редитељ је такође пропустио да прикаже и страдања Грка и Асираца у истом временском периоду у Турској, с обзиром на то да ти догађаји имају сличан, ако не и лошији третман на међународној политичкој сцени од јерменског случаја. Берлингер свој документарац везује, могло би се рећи, чак и превише за снимање филма „Обећање“. Овај филм био је изложен веома агресивној интернет кампањи (в. Православље, број 1202), те је остао непримећен код шире публике и доживеo је фијаско на благајнама. То је, уз друге поменуте, главни недостатак Берлингеровог филма, јер је он практично има судбину додатка филму „Обећање“, а мешајући архивске материјале са сценама са снимања овог филма губи на снази када треба да остави утисак на гледаоца. Филм je jeдноставно бољи када се одвоји од приче везане за „Обећање“ и уредсреди на историју. У сваком случају треба похвалити селекторе и организаторе фестивала због одважности што су овај, иако несавршен, али важан филм, уврстили у програм овогодишњег „Белдокс“ фестивала. Организатори су такође приредили и трибину „Геноцид над Јерменима – У потрази за истином или осветом“, на којој су говорили: Љубица Милетић (члан савеза писаца Јерменије и члан извршног одбора Јерменске заједнице), Аница Меликијан Шолаја (потомак жртава геноцида), Зоран Живковић (политичар). Разговарало се о томе колико геноцид утиче на колективно памћење народа и какве су последице историјског памћења тако важног и трауматичног догађаја. Највише пажње привукло је питање важности симболичког чина признања геноцида од стране других држава, поводом чега је у неколико последњих година неуспешно покушано да се донесе резолуција у Народној скупштини Србије. Ипак из публике се могло чути да је то 1993. године већ урађено у Скупштини Савезне републике Југославије. На крају указано да је потребно да држава Србија званично облежава дан сећања на жртве геноцида над Јерменима сваког 24. априла. Данко Страхинић Православље – новине Српске патријаршије, 1.6.2018. View full Странице
-
Архиепископ Макариос III, Архиепископ Православне Цркве Кипра (1950–1977) и председник Републике Кипар (1960–1977) Архиепископ Макариос III је вероватно у комунистичкој Југославији био међу најпрепознатљивијим личностима из окриља Православне Цркве. За то је свакако заслужно његово несебично ангажовање у Покрету несврстаних, за који је сматрао да је врло важан за очување независности бројним унутрашњим проблемима раздиране Републике Кипар чији је председник био седамнаест година. Дуга и тешка политичка борба за независност Кипра довела је и до његове преране смрти 3. августа 1977. године. Рођен је 13. августа 1913. године као Михаил Христодулос Мускос у селу Панајиа на Кипру. Основну школу је завршио у манастиру Кико, у коме се у шеснаестој години и замонашио. Потом је завршио Панкипарску гиманзију у Никозији, док је студије богословља и права у Атини похађао између 1938. и 1942. године, тј. и у време немачке окупације током које је био учесник покрета отпора. На кратко је био свештеник у Пиреју (1946), да би отишао на студије богословља и социологије у Бостону у САД које није довршио, јер је већ 1948. године мимо његове воље изабран за Епископа Китијума на Кипру. Убрзо потом је изабран за првог човека Православне Цркве Кипра (1950) под именом Макариос III, а истовремено постаје и етнарх, национални вођа грчке кипарске заједнице. Као гласноговорник борбе за независност временом стиче изузетну популарност међу члановима заједнице. На овом положају наставио је да се залаже за ослобођење Кипра од британских колонијалних власти и уједињење са Грчком – Енозис. Његово учешће на конференцији у Бандунгу 1955. године, на скупу са јасним антиколонијалистичким ставом, додатно је узнемирило британске власти на Кипру. Почетком 1956. године, у јеку јачања нових политичких тензија, оне су га због његове делатности интернирале на Сејшеле. Ово хапшење изазвало је забринутост српског Патријарха Викентија који је изразио наду да ће „праведна ствар победити“. Архиепископ Макариос је у прогонству провео годину дана али му је након пуштања на слободу био забрањен повратак на Кипар, те је своје политичко деловање наставио из Атине. Борба је уродила плодом и Кипар је након споразума у Цириху и Лондону добио право на независност. Самосталност је проглашена 16. августа 1960. године када је и Архиепископ Макариос, након убедљиве изборне победе за председника, ступио на дужност. Након добијања независности узео је активно учешће у политици несврставања и присуствовао је на свим конференцијама ванблоковских земаља: у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973) и Коломбу (1976). Он је своје боравке у Београду користио да и као архипастир Православне Цркве Кипра посети и сестринску „цркву Југославије”, како је тада назвао Српску Православну Цркву, као и да нагласи своју и жељу Његове Светoсти Господина Патријарха Германа, да се везе између њих још више јачају и учвршћују. Архиепископ Макариос је приликом првог сусрета у Београду 1961. године истакао да су принципи на којима се заснива политика ванблоковских земаља, принципи слободе и правде, хришћански идеали. Стицање независности није решило међунационална политичка трвења између кипарских Грка и Турака која су 1964. године довела до крвавих сукоба, након чега су Уједињење нације, на захтев кипарске владе, послале војнике (UNFICYP) ради одржавања мира. Међутим, највећи проблеми Архиепископу Макариосу су долазили из грчких редова. На њега су изведена четири неуспела атентата: јануара и октобра 1969, марта 1970. и октобра 1973. године. Чак је покушана његова смена са места Архиепископа (1972-73). Врхунац делатности против њега био је државни удар који је извршен 15. јула 1974. године од стране снага подржаних од грчке „Војне хунте“. Тада је проглашен и мртвим. Овај удар је пет дана касније изазвао инвазију турске војске, да би након додатног напада половином августа Турска заузела близу 40% територије острва због чега је оно остало подељено све до данас. Након пет месеци прогонства Архиепископ Макариос се вратио на Кипар и наставио да води пређашњу политику остајући веран идејама антиимперијализма, деколонизације, пацифизма и несврставања уз политичке блокове. Беспоштедна политичка борба за ослобођење и независност Кипра – покушаји убиства, државни удар и турска инвазија, веома је нарушила његово здравље. У пролеће 1977. године преживљава први срчани удар, да би други, почетком августа исте године, био кобан. Умире 3. августа у 64-ој години. На Кипру је тим поводом проглашена четрдесетодневна жалост. Вест о смрти Архиепископа Макариоса снажно је одјекнула у међународној јавности. Био је уважен и поштован међу бројним државницима, па је тако у Египту проглашена петнодневна жалост, док су у престоници Велике Британије на државним зградама заставе спуштене на пола копља. Реакције југословенског државног врха и јавности показале су дубоко поштовање које је гајено према овом важном сараднику у покрету несврстаних. Његова тестаментарна порука „Кипар је мој живот“, коме се посветио и као црквени и као народни поглавар, најбоље је сажела његов животни пут. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Кико на планини Тронис Тис Панајиас, одакле се види цео Кипар. Избор тог места је писца некролога у „Православљу“ 1977. године, с правом навело да направи поређење са Његошем и Ловћеном. Критике : Након стицања независности Архиепископ Макариос је трпео велике критике од политичара и медија у САД и Великој Британији због политике несврставања, па је погрдно називан и „Кастро Медитерана“. Временом је због епископске одежде у британској штампи добио уравнотеженији надимак, „Црни Мак“ („Black Mak“). Несумњиво је да је у свом политичком деловању Макариос имао и пропусте. Замерке на рад и ставове Архиепскопа Макариоса су долазиле са различитих страна. Из грчких редова замерано му је што је одустао од уједињења са Грчком, упркос томе што је његову одлуку да напусти ту политику, подржала велика већина кипарских Грка. То је и коришћено као оправдање за нападе на њега, па и за државни удар. Са турске стране, критикован је да се није искрено залагао за права и интеграцију кипарских Турака, као и да није хтео да се разрачуна са грчким екстремистима. То је искоришћено као изговор за повлачење турских представника из власти 1963, а према неким мишљењима, и као оправдање за инвазију и окупацију северног дела Кипра 1974. године од стране турске војске, упркос званичном ставу Републике Турске да се то чини као гаранција за спровођење споразума из 1960. године. Како је на све те критике гледао Архиепископ Макариос, остаје нејасно, јер иза њега нису остале никакве дневничке белешке или мемоари. Неспорно је да је време Макариосовог председниковања обележила модернизација која је омогућила знатни пораст животног стандарда становништва. Ипак, када се оцењује његова политичка делатност, мора се имати у виду ограничен маневарски простор због међународних политичких околности. У тренутку када су актуелни преговори о уједињењу Кипра пропали, процене историјског учинка Архиепископа Макариоса остају и даље предмет полемика, а тим више и изазов непристрасним истраживачима за даља проучавања. Данко Страхинић Објављено у листу Српске Патријаршије „Православље“, 1–15. август 2017. г. — 1209–1210.
- 1 коментар
-
Архиепископ Макариос III, Архиепископ Православне Цркве Кипра (1950–1977) и председник Републике Кипар (1960–1977) Архиепископ Макариос III је вероватно у комунистичкој Југославији био међу најпрепознатљивијим личностима из окриља Православне Цркве. За то је свакако заслужно његово несебично ангажовање у Покрету несврстаних, за који је сматрао да је врло важан за очување независности бројним унутрашњим проблемима раздиране Републике Кипар чији је председник био седамнаест година. Дуга и тешка политичка борба за независност Кипра довела је и до његове преране смрти 3. августа 1977. године. Рођен је 13. августа 1913. године као Михаил Христодулос Мускос у селу Панајиа на Кипру. Основну школу је завршио у манастиру Кико, у коме се у шеснаестој години и замонашио. Потом је завршио Панкипарску гиманзију у Никозији, док је студије богословља и права у Атини похађао између 1938. и 1942. године, тј. и у време немачке окупације током које је био учесник покрета отпора. На кратко је био свештеник у Пиреју (1946), да би отишао на студије богословља и социологије у Бостону у САД које није довршио, јер је већ 1948. године мимо његове воље изабран за Епископа Китијума на Кипру. Убрзо потом је изабран за првог човека Православне Цркве Кипра (1950) под именом Макариос III, а истовремено постаје и етнарх, национални вођа грчке кипарске заједнице. Као гласноговорник борбе за независност временом стиче изузетну популарност међу члановима заједнице. На овом положају наставио је да се залаже за ослобођење Кипра од британских колонијалних власти и уједињење са Грчком – Енозис. Његово учешће на конференцији у Бандунгу 1955. године, на скупу са јасним антиколонијалистичким ставом, додатно је узнемирило британске власти на Кипру. Почетком 1956. године, у јеку јачања нових политичких тензија, оне су га због његове делатности интернирале на Сејшеле. Ово хапшење изазвало је забринутост српског Патријарха Викентија који је изразио наду да ће „праведна ствар победити“. Архиепископ Макариос је у прогонству провео годину дана али му је након пуштања на слободу био забрањен повратак на Кипар, те је своје политичко деловање наставио из Атине. Борба је уродила плодом и Кипар је након споразума у Цириху и Лондону добио право на независност. Самосталност је проглашена 16. августа 1960. године када је и Архиепископ Макариос, након убедљиве изборне победе за председника, ступио на дужност. Након добијања независности узео је активно учешће у политици несврставања и присуствовао је на свим конференцијама ванблоковских земаља: у Београду (1961), Каиру (1964), Лусаки (1970), Алжиру (1973) и Коломбу (1976). Он је своје боравке у Београду користио да и као архипастир Православне Цркве Кипра посети и сестринску „цркву Југославије”, како је тада назвао Српску Православну Цркву, као и да нагласи своју и жељу Његове Светoсти Господина Патријарха Германа, да се везе између њих још више јачају и учвршћују. Архиепископ Макариос је приликом првог сусрета у Београду 1961. године истакао да су принципи на којима се заснива политика ванблоковских земаља, принципи слободе и правде, хришћански идеали. Стицање независности није решило међунационална политичка трвења између кипарских Грка и Турака која су 1964. године довела до крвавих сукоба, након чега су Уједињење нације, на захтев кипарске владе, послале војнике (UNFICYP) ради одржавања мира. Међутим, највећи проблеми Архиепископу Макариосу су долазили из грчких редова. На њега су изведена четири неуспела атентата: јануара и октобра 1969, марта 1970. и октобра 1973. године. Чак је покушана његова смена са места Архиепископа (1972-73). Врхунац делатности против њега био је државни удар који је извршен 15. јула 1974. године од стране снага подржаних од грчке „Војне хунте“. Тада је проглашен и мртвим. Овај удар је пет дана касније изазвао инвазију турске војске, да би након додатног напада половином августа Турска заузела близу 40% територије острва због чега је оно остало подељено све до данас. Након пет месеци прогонства Архиепископ Макариос се вратио на Кипар и наставио да води пређашњу политику остајући веран идејама антиимперијализма, деколонизације, пацифизма и несврставања уз политичке блокове. Беспоштедна политичка борба за ослобођење и независност Кипра – покушаји убиства, државни удар и турска инвазија, веома је нарушила његово здравље. У пролеће 1977. године преживљава први срчани удар, да би други, почетком августа исте године, био кобан. Умире 3. августа у 64-ој години. На Кипру је тим поводом проглашена четрдесетодневна жалост. Вест о смрти Архиепископа Макариоса снажно је одјекнула у међународној јавности. Био је уважен и поштован међу бројним државницима, па је тако у Египту проглашена петнодневна жалост, док су у престоници Велике Британије на државним зградама заставе спуштене на пола копља. Реакције југословенског државног врха и јавности показале су дубоко поштовање које је гајено према овом важном сараднику у покрету несврстаних. Његова тестаментарна порука „Кипар је мој живот“, коме се посветио и као црквени и као народни поглавар, најбоље је сажела његов животни пут. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Кико на планини Тронис Тис Панајиас, одакле се види цео Кипар. Избор тог места је писца некролога у „Православљу“ 1977. године, с правом навело да направи поређење са Његошем и Ловћеном. Критике : Након стицања независности Архиепископ Макариос је трпео велике критике од политичара и медија у САД и Великој Британији због политике несврставања, па је погрдно називан и „Кастро Медитерана“. Временом је због епископске одежде у британској штампи добио уравнотеженији надимак, „Црни Мак“ („Black Mak“). Несумњиво је да је у свом политичком деловању Макариос имао и пропусте. Замерке на рад и ставове Архиепскопа Макариоса су долазиле са различитих страна. Из грчких редова замерано му је што је одустао од уједињења са Грчком, упркос томе што је његову одлуку да напусти ту политику, подржала велика већина кипарских Грка. То је и коришћено као оправдање за нападе на њега, па и за државни удар. Са турске стране, критикован је да се није искрено залагао за права и интеграцију кипарских Турака, као и да није хтео да се разрачуна са грчким екстремистима. То је искоришћено као изговор за повлачење турских представника из власти 1963, а према неким мишљењима, и као оправдање за инвазију и окупацију северног дела Кипра 1974. године од стране турске војске, упркос званичном ставу Републике Турске да се то чини као гаранција за спровођење споразума из 1960. године. Како је на све те критике гледао Архиепископ Макариос, остаје нејасно, јер иза њега нису остале никакве дневничке белешке или мемоари. Неспорно је да је време Макариосовог председниковања обележила модернизација која је омогућила знатни пораст животног стандарда становништва. Ипак, када се оцењује његова политичка делатност, мора се имати у виду ограничен маневарски простор због међународних политичких околности. У тренутку када су актуелни преговори о уједињењу Кипра пропали, процене историјског учинка Архиепископа Макариоса остају и даље предмет полемика, а тим више и изазов непристрасним истраживачима за даља проучавања. Данко Страхинић Објављено у листу Српске Патријаршије „Православље“, 1–15. август 2017. г. — 1209–1210. View full Странице
- 1 нови одговор
-
- макариос
- архиепископ
-
(и још 11 )
Таговано са:
-
Данко Страхинић: „Српске ратне песме“ - концертни албум посвећен Првом светском рату
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Култура
СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl). Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“. Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. * Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао). Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања. Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе. Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао. Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи. Шеретску „Дође Швабо“, начињену од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту. Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа. Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност. С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом. Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси. Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака. Данко Страхинић Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године. -
СРПСКО - НЕМАЧКИ КОНЦЕРТНИ АЛБУМ ПОСВЕЋЕН ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ Обележавање стогодишњице Првог светског рата биo је повод за различите видове међународне сарадње српских научних и културних делатника. Плод једне од тих је компакт диск и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“ (zeitkratzer Records 2017), који су заједно осмислили Светлана Спајић и Рајнхолд Фридл (Reinhold Friedl). Неколико година дуго познанство уметничког директора авангардног ансамбла Цајткрацер (Zeitkratzer, у преводу Гребачи времена) Рајнхолда Фридла са ветераном у певању српских традиционалних напева, Светланом Спајић, довело је до сарадње којa је своју београдску премијеру имала 14. маја 2015. године на концерту у Културном центру Рекс. Поводом стогодишњице од почетка Првог светског рата тема концерта биле су српске ратне песме у извођењу певачица Светлане Спајић, Драгане Томић и седамдесетосмогодишњег певача, диплара и гуслара Обрада Милића из Жегара у Далмацији, а у пратњи, за ту прилику, само три члана ансамбла, Рајнхолда Фридла на клавиру, Буркхарда Шлотхауера (Burkhard Schlothauer) на виолини и Мориса де Мартина (Maurice de Martin) на удараљкама. Следећи наступ, берлинска премијера, одржан је у „Кући култура света“ (Haus der Kulturen der Welt) 16. јануара 2016. године. Концерт је у целости снимљен и у јуну 2017. године појавио се као цд и грамофонско издање под насловом „zeitkratzer / Svetlana Spajić / Dragana Tomić / Obrad Milić – Serbian War Songs“. Припреме за ове наступе и међусобно упознавање музичара били су врло кратки. За импровизовану музику то није препрека, али је за успешно комбиновање са потпуно другачијим музичким жанром каква је традиционална музика, посебан изазов. Иако је ансамбл већ имао искуства са народном музиком, што је забележено на два издања, „Volksmusik” и „Neue Volksmusik”, сусрет са српским музичким наслеђем био је нешто ново. * Према сведочењу савременика када су кнеза Милоша Обреновића питали шта му се највише свидело када је чуо први пут гудачки оркестар, рекао је оно на почетку (када се оркестар штимовао). Звуци које производе инструменти на овом албуму могу личити на ту „буку“ која се допала кнезу Милошу. Оно што се неупућеном слушаоцу може учинити као несувисла збрка тонова има врло важно место у развоју савремене класичне музике, док се име ансамбла Цајткрацер у музичком свету изговара са великим поштовањем. За њих се може рећи да померају границе музике јер из класичних инструмената извлаче звуке који се могу чинити бизарним али и изненађујуће интензивним. Овај деветочлани европски састав за импровизовану и нову музику, са радним седиштем у Берлину, за собом има осамнаестогодишње искуство и преко двадесет издања. Ово, скоро сат дуго издање, доноси дванаест песама тако да дају хронолошки след српске ратне драме: „Кад облаци крену с мора“, „Јесам ли ти говорила миле“, „Атентат у Сарајеву“, „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“, „Мачков камен“, „Кад ја пођем земљу бранит'“, „ Дође Швабо“, „Без извора нема воде“, „Иде Петар преко Албаније“, „Креће се лађа“, „Поздрав Живојину Мишићу“ и „Бис“. За овако драматуршки конципиран албум, може се рећи да је, и сам античка трагедија у свој пуноћи. Он вас готово одмах уводи у вртлоге Великог рата, живо увлачи у догађаје који му претходе, као и у саме борбе. Свака песма појединачно је мало уметничко дело за себе. Овом приликом биће поменуте само неке. „Атентат у Сарајеву“, непуних четрнаест минута дуга песма у класичној епској форми, испевана је уз гусле у којој се Обраду Милићу постепено прикључује цео ансамбл. Музицирање Цајткрацера подсећа на индустријску буку (ону која је одликовала Велики рат), али која успева да пригуши гусларско певање (чини се и додатно у постпродукцији) што указује на гушење људског гласа буком ратних оруђа, нарочито оног који пева о слободи (што је и основни мотив целог албума). Ово је утолико важније јер је индустрија оруђа за уништење људских живота управо у време Великог рата започела свој смртоносни ход и доживела процват који практично до данас није стао. Посебну динамику имају песме попут „Синоћ Ђорђе кроз Ваљево прође“ која је права увертира у следећу „Мачков камен“ у којима до изражаја долази врхунска певачка техника Светлане Спајић и Драгане Томић. Ова песма одскаче по мелодичности, фантастичном певању и одлично уклопљеном оркестрирању који дочаравају битку за важну коту Мачков камен и тешку драму одступања српске војскe. Док је слушате, пролази вас језа и имате осећај да се у борби хватате за гушу. Песма има све предиспозиције хит-сингла, ако се тако нешто за ову врсту музицирања може рећи. Шеретску „Дође Швабо“, начињену од стихова које је српска војска испевала на разним деловима фронта, доживљајно потпуно мења звучни контраст тонова које оркестар производи дочаравајући звук надирућих авиона, те се чини као да сте на самом бојишту. Нарочито су потресне „Кад ја пођем земљу бранит'“ и „Иде Петар преко Албаније“. Прва стиховима описује истргнутост од дотадашњег начина живота и озренским старинским начином певања са особеним бојама гласова драматизује наступајућу коб, а врло тихо музицирање оркестра најављује језу рата, док друга „Иде Петар преко Албаније“ сублимира трагедију повлачења српске војске и народа. Уметничка дела често су само скицa догађаја које покушавају да опишу или дочарају. На прво слушање „видите“ да је овај албум слика, и то врло жива. Певање Светлане Спајић и Драгане Томић побуђује најдубља осећања, описује људске патње, напор и пуноћу жртве, како појединца, тако и целе заједнице. Посебну емотивност песмама, нарочито онима које би се могле посматрати као "мушке" даје то што их изводе певачице. Са друге стране, оркестар од нумере до нумере успешно слика звучне кулисе ратних дешавања, а вешто, надахнуто и технички прецизно произведени звуци фијука метака, зујања граната, падања бомби, налета авиона (на каквом би им и Ханс Цимер позавидео), те кретања целе ратне машинерије, сва та какофонија тоновa, све и да не знате тему албума, јасно вам указују да се одиграва велика борба. Посебну боју нумерама даје тон гусала који се савршено уклапа са музицирањем оркестра, док минималистички приступ Цајткрацера изврсно наглашава праисконску снагу српског певања, његову свежину и актуелност. С обзиром на то да је посреди живи албум одсуство снимака реакције публике између песама може се учинити чудним, међутим такво продуцентско решење омогућава да слушалац остане стално присутан у вртлозима збивања и не губи везу са предоченом драмом. Замерке би се могле упутити на веома упитно блед и слабо видљив наслов албума као и на врло проблематичан одабир насловне фотографије која приказује силуете британских војника из Великог рата јер сигурно је могла бити одабрана нека упечатљивија са приказом српских чиме би издање било и визуелно заокружено. Ипак за похвалу је да издање прати мален, али добро опремљен, додатак са песмама на српском, преводом стихова и објашњењима на енглеском језику. То ће свакако заинтересованом слушаоцу помоћи да сазна више о пореклу песама, али и што је још важније да боље спозна драму српске борбе и снагу духа које ово издање на нов и занимиљив начин преноси. Остаје нам да се надамо да ће Београд у скорије време угостити овај занимљив ансамбл у пуном саставу и да ће домаћа публика имати прилику да се на овај начин подсети на дивовску борбу наших предака. Данко Страхинић Објављено у „Православље“- новине Српске Патријаршије, број 1208, 15. јул 2017. године. View full Странице
-
Данко Страхинић: Спалити пре гледања - филмска индустрија и геноцид над Јерменима
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Култура
Да је филмска индустрија једно од важних попришта за различите политичке агенде, одавно није ништа ново. Пример филма „Обећање“ (The Promise, 2016) редитеља Терија Џорџа, доноси нову димензију на том пољу упливом друштвених мрежа. Уколико савремени гледалац жели да се обавести о неком филму као и његовом квалитету најчешће ће информације потражити на интернету а посебно на сајту Филмска интернет база података (Internet Movie Database, IMDb). Реч је o најпопуларнијем сајту када су филмови у питању. На тој интернет страници просечна оцена се образује на основу реакција посетилаца сајта који не морају нужно бити они који су филм уопште и погледали, што отвара и питање кредибилитета самог сајта. Добар пример за то је прошлогодишњи филм „Обећање“ (The Promise, 2016) који је за врло кратко време од премијере на Међународном филмском фестивалу у Торонту у септембру прошле године и након свега три, а за ограничен број гледалаца организованих пројекција, добио чак 86.000 оцена, при чему је више од 55.000 имало вредност 1, док је тридесетак хиљада носило оцену 10. О чему се заправо ту ради и шта је разлог за овакав број и однос оцена? Филм прати љубавни троугао између Парижанке Ане (Charlotte Le Bon), студента медицине Микаела (Oscar Isaac) и америчког новинара Криса (Christian Bale) у Османском царству током Првог светског рата. Бурни историјски догађаји чине одличну позорницу за динамичну љубавну причу. Таква врста заплета није по први пут екранизована (нпр. Доктор Живаго, Енглески пацијент, Перл Харбур, итд.) што се показало врло пријемчивим за публику. Међутим, ствари постају сложеније када пред гледаоцима почињу да се одвијају сцене које показују однос османских младотурских власти према својим, вековима оданим, поданицима, Јерменима. Реч је о догађајима које од оснивања до данас ниједна влада Републике Турске није спремна да назове именом за које се сами Јермени залажу, а то је геноцидом над Јерменима (1915-1923), за чију потврду су многи истраживачи – међу којима и неки из саме Турске – нашли обиље историјских доказа. Управо двоје главних јунака Микаел и Ана су Јермени који уз помоћ Криса покушавају да спасу Микаелову породицу и сународнике од систематског насиља које је у филму приказано. Начин на који је у филму представљена историјска позадина у указује зашто је ово остварење морало да буде финансирано без учешћа великих холивудских кућа. За овај, један од најскупљих филмова у независној филмској продукцији (буџет од скоро 100 милиона долара), новац је обезбедио филмски могул јерменског порекла, сада већ покојни, Кирк Керкориан. Иако размере догађаја дају материјал да се направи блокбастер, разлози политичке природе онемогућили су да се у продукцији великих холивудских студија сними филм о тим историјским догађајима. Ради се о вишедеценијском отпору и дипломатскo притисцима републике Турске и њене дијаспоре да се тако нешто не деси. У новије време овакви притисци онемогућили су Силвестера Сталонеа да екранизује чувену књигу антихитлеровца Франца Верфела (Franz Werfel) „Четрдесет дана Муса Дага“ која говори о отпору Јермена османској војсци на Мојсијевој гори (Муса Даг) током лета 1915. године. Та историјска епизода је једним делом послужила и као инспирација за филм „Обећање“ који је према сведочењу редитеља Терија Џорџа (Terence "Terry" George) сниман, такорећи, у полутајности и са појачаним мерама безбедности. Тако се и на примеру овог остварења показало да је филмска индустрија једно од важних бојних поља око признавања или порицања геноцида над Јерменима. Међутим, са завршетком снимања филма не престају потешкоће већ се битка преноси на поље дистрибуције. Епизода са почетка овог текста управо указује да је у случају филма „Обећање“ вероватно реч о организованој кампањи да се филм дискредитује пре него што се крене са његовом широм дистрибуцијом, иако је остало отворено питање од стране кога. На тај начин се желeло да се могући дистрибутери широм света обесхрабре да уопште разматрају да откупе и представе филм публици у својим земљама, као и да се могући гледаоци доведу у заблуду о квалитету филма. Интернетским жаргоном речено, у питању је школски пример ботовања. Са друге стране и реакција на негативно оцењивање и кампања да се филм безрезервно похвали може се посматрати на исти начин. Велике компаније са јаком дистрибутерском мрежом које имају пословне интересе у Турској нису вољне да улазе у овакве ризичне подухвате. То потврђује пример филма „Арарат“ (2002) када је у једном тренутку оборен интернет сајт Мирамакса и Дизнија (Brent Lang, ‘The Promise’: The Armenian Genocide Epic Kirk Kerkorian Spent a Fortune to Make, Variety). Доступне информације указују да је посреди деловање у оквиру шире кампање за порицање геноцида над Јермeнима, која је нарочито била снажна у години обележавања века од почетка извршења. Кампања је довела до тога да се, упркос озбиљној научној продукцији о тим догађајима, мало писало или су на ту тему најчешће писали само они који су јерменског порекла (Dr. Stefan Ihrig, Genocide Denial Goes Viral: 'The Promise' And The IMDB, Forbes). *** „Османски поручник“ Још један филм из прошле године, „Османски поручник“ (The Ottoman Lieutenant), такође за заплет има љубавни троугао, у овом случају између Американке, медицинске сестре Лили (Hera Hilmar), америчког доктора Џуда (Josh Hartnett) и поручника османске царске армије Исмаила (Michiel Huisman) и исту историјску позорницу. Овај турски „одговор“ такође је финансиран из независних извора (појединци из света филма, телевизије и маркетинга). Упркос томе што садржи сцене у којима се види да турски војници убијају Јермене, филм догађаје приказује држећи се турског званичног наратива према којем се радило о колатералним жртвама самог светског сукоба, како међу Јерменима, тако и међу Турцима (којих је неспорно и било). У филму је акценат и на јерменској побуни у граду Вану јер тај догађај чини окосницу турског става и узима се као оправдање за репресију над Јерменима. Приказивање филма у ограниченом броју биоскопа отпочело је 10. марта. *** Што се даље судбине филма “Обећање“ тиче за сада је је једино познато да ће бити дистрибуиран на америчком тржишту путем компаније “Open Road Films” и да се са приказивањем почиње 21. априла, три дана пред обележавање годишњице. Како ће се ствари развијати у остатку света, остаје да се види. За очекивати је да када се филм појави у биоскопима расправа добије на интезитету. Ипак не треба олако прихватати сугестије какве је америчким гледаоцима дала новинарка „Вашингтона поста“ Ванеса Ј. Ларсон (Vanessa J. Larson, Hollywood takes on a tragedy of history — in films from opposing viewpoints) да, уколико их ова два филма подстакну, сами изврше увид у историјска факта и донесу закључке о тим догађајима. Без обзира на то како ће се ово остварење са чисто филмског гледишта некоме допасти или не, не може се очекивати од сваког гледаоца да буде стручно оспособљен да о овим историјским збивањима даје критички утемељен суд. Данко Страхинић
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.