Претражи Живе Речи Утехе

У ЊИХОВ ТРУД УЛАЗИМО И ДЕЛО ЊИХОВО НАСТАВЉАМО: Свештеник, писац и универзитетски професор - Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић (1924-2018) Дужност свих нас у Цркви јесте непрекидно молитвено сећање на наше учитеље, сараднике, ближње и предходнике. Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, слови: ”Сећајте се својих учитеља који су вам проповедали реч Божију; гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру Њихову” (13:7). Стога, ових неколико редова и биографских података пишем из захвалности према оцу Матеји Матејићу, свештенику, писцу, антологу, професору, оцу и пријатељу. Проту Матеју упознао сам у Чикагу 2004. године. Тада, и ако већ дуже у пензији, преваливши 80 лета, Прота је био духовно крепак, веома активан, бистар и ведрог духа. Сећам се предавања које је одржао у Чикагу, у сали Саборног храма. Тема је била: ”Четири принципа библијског даривања.” Након предавања, док смо шетали, застао је и некако свечаним тоном рекао: ”Знаш, дете, мислим да сам вечерас промашио тему, али сам свима послао јасну поруку.” После одласка у пензију неуморно је писао, а повремено је држао предавања на Универзитету и, по позиву, у многим српским храмовима Америке и Канаде. Изузетна је част писати о једном тако значајном и незаборавном свештенику Српске Православне Цркве на америчком континенту. Прота Матеја био је писац, преводилац, песник, универзитетски професор словенских језика и књижевности, а на првом месту, што је стално истицао, био је српски православни свештеник. Матеја Матејић рођен је 19. фебруара 1924. године у Смедереву, у патријархалном дому. По окончању Другог светског рата, 1945, у 21. години живота, Матеја је емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Државном универзитету у Мичигену је дипломирао. На истом Универзитету, неколико година касније, одбранио је докторску дисертацију. Прота Матеја је дошао у Колумбус, Охајо, на позив Епископа источноамеричког др Саве Вуковића, 1967. године, када је и основана црквена заједница (парохија) у овом граду. Скоро годину дана, а сваког викенда, Прота је, са породицом, у једном правцу, возио преко 200 км, из Кливленда у Колумбус, да би служио свету Литургију и са народом проводио време. Ускоро, црквени одбор донео је одлуку о куповини земљишта и једне куће где је направљена капела тј. богослужбено место. Године 1968. отац Матеја се сели у Колумбус, када и бива изабран за професора Државног универзитета Охајо у Колумбусу. Са својим парохијанима зида велелепни храм посвећен Св. Стефану Дечанском. Храм је био завршен за годину дана. Осветио га је Епископ источноамерички др Сава Вуковић 8. септембра 1973. године. Поред нове цркве, прота Матеја, заједно са парохијанима, купује још два објекта уз само црквено имање. У Споменици ове парохије, а поводом 25 година храма у Колумбусу, између осталог стоји записано: ”Много важнији него физички и материјални циљ је духовни напредак заједнице Православља. Посета службама је одлична не само недељом него и осталим светим данима. Број народа који се причешћује је необично велики.” Од оснивања парохије 1967. стални свештеник био је прота Матеја. У мировину одлази 1991. године. Од 1968. предавао је на Државном Универзитету Охајо у Колимбусу, где је основао (1970) и водио научни пројекат познат као ”Хиландарска соба”. Био је први директор Истраживачког центра за средњовековну славистику. Дуго година био је главни уредник издавачке установе ”Косово”, као и званичног листа СПЦ у Америци и Канади ”Стаза Православља.” Одликован је 2000. године орденом Светог Саве првог степена, као и архиепископском граматом Његове Светости Патријарха српског Павла. Највећи успех оца Матеје Матејића јесте оснивање ”Хиландарске собе” при Државном универзитету у Колумбусу, Охајо. Са благословом Епископа источнамеричког др Саве (Вуковића) и уз помоћ колега са Универзитета, неколико америчких научних установа и председника Српског народног савеза Божидара Стојановића (Боб Стоун), отворена је 1970. године ”Хиландарска соба” при Универзитету (Хиландарски научни пројекат). Касније, пројекат добија ново име ”Хиландарска научна библиотека и архивски центар за проучавање словенског средњовековља”. Прота Матеја, заједно са сином, др Предрагом Матејићем, одлази у Хиландар 1970. године и наредних пет година снимају и микрофилмују све рукописе у манастиру Хиландару, као и у још три светогорска манастира. Данас je ”Хиландарска научна библиотека” у Колумбусу највеће ”хранилиште” словенских рукописа на микрофилму у свету. Осим тога, ”Хиландарска научна библиотека” поседује стотине дијапозитива на којима су снимци икона, фресака, зграда, црквених утвари и других објеката. Кроз ”Хиландарску научну библиотеку” Државног универзитета у Охају, током три деценије постојања, прошло је преко триста научних радника из целог света. После пожара у Хиландару, свима је постало јасно колико је драгоцен посао урадила група научника са Универзитета из Охаја, на челу са оцем Матејом Матејићем. Уснуо је у Господу у 94. години живота, на дан Светог апостола Акиле и преподобног Никодима, 27. јула 2018. године. Побројаћу само нека дела која су изашла из пера оца Матеје. Ова дела представљају само мали исечак из богате духовне и академске ризнице свештеника и професора Матеје Матејића: Тамо где време не стари; Православље – Храброст бити друкчијим, снага остати непромењен; На стазама избегличким: Српско песништво у избеглиштву 1945-1968; Плодови бдења; Јеванђеље по Мајку; Свет извезен стиховим; Кратка историја Руске Православне Цркве (на енглеском); Биографија Св. Саве (на енглеском); Антологија српске средњовековне књижевности (на енглеском); Света гора и манастир Хиландар (на енглеском); Однос Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве кроз векове (на енглеском); Косово и Видовдан 600 година касније (на енглеском); Невоље у Хиландару, Библијска упутства за Хришћански живот (на енглеском); Хиландарски рукописи (на српском и енглеском); Преостало је непромењено; Најстарија Хришћанска литургија (на енглеском) и ”A festschrift for Leon Twarog.” ВЕЧАН ТИ ПОКОЈ ПРОТО! Протођакон др Дамјан С. Божић Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Вечерас обарамо „Мираж”... Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова. Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали. Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем: – Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’. Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади: – Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили. Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК. У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже: – Кућо, ови ће да гађају. – Шта да гађају!, кажем. Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су. На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије. Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му: – Видели смо да је нешто пало, не знамо шта. Након још неколико речи окренуо се и отишао назад. После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили. У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже: – Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде. Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А. Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић Портал ЧОЈСТВО Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић