Претражи Живе Речи Утехе

У хришћанском животу подстиче се духовна комуникација, или такозвана духовна љубав. То се дешава између добрих хришћана а посебно између пастира и његове духовне деце. Како се ова духовна комуникација манифестује и шта је њено значење? У његовој основи треба да буде наша жеља за Господом, наша љубав према Исусу Христу. Господ Исус Христос нам је све: Он је наше благо, наше спасење, наша радост, наша нада, наш живот, наша сила и тврђава, наш Бог и Спаситељ! Морамо цео свој живот усмерити ка Њему, увек Га чувати у својим мислима и срцима, живети и дисати Њиме. Tакво наше духовно општење треба да буде. И ако је ово општење између обичних чланова Хришћанске Цркве спасоносно, онда је општење пастира са његовом духовном децом од немерљиво већег значаја. Она подстиче у нама висока, духовна стремљења, надахњује нас на добро, гура у страну лош, страшћу испуњен живот и побуђује нас на покајање и исправљање. Духовно јединство пастира са његовом духовном децом олакшава подношење земаљских туга, недаћа и страдања. Испричај све пастиру, па ће ти бити лакше на души. Ово духовно јединство доноси радост и срећу у наш често тежак овоземаљски живот. Веза између пастира и његове духовне деце често је дирљива. Чини се, нема никог на свету ни ближег ни дражег од духовног оца, а то је зато што добри пастир прима духовну децу у своје срце. У твојој породици те често нико не разуме, јер само ти живиш духовним животом, само за тебе је живот Христос, док је за остале чланове твоје породице Христос остављен по страни. Реци ми, нећеш ли се после овога зближити са пастиром, добрим слугом Христовим, и неће ли он бити најближи, најдражи човек твоме срцу? И што јачи и светлији Христос живи у уму и срцу пастира и његовог стада, то духовно јединство може бити веће, чистије и спасоносније. Али ово јединство такође може довести до невоља ако се много задржавамо, често и не слутећи, само на личности пастира; Његов лик је увек пред нама, наше срце је испуњено осећањима према њему као човеку, док Христос, наш Спаситељ, остаје по страни. Тада ће се међу стадом развити љубомора, завист, ривалство и зло. Тада су могуће следеће појаве. Наш вољени пастир је умро, а ми замишљамо да је све изгубљено, да немамо коме да се исповедимо и код кога да се причестимо. А где је Христос? Да ли је Он био са вама? - Нажалост не. Да је Он био, не би ти се десило такво разочарање. Да се заједно молимо, да заједно подносимо туге и страдања, да се заједно радујемо, да се заједно духовно изграђујемо, једном речју, да не изгубимо Христа, него да Га све више стичемо – томе треба да допринесе духовно јединство пастира са својим стадом. Епископ Арсеније (Жадановски) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Спремност на служење људима је спремност да се личност свештеника сусретне са личношћу покајника. Са таквим сусретом све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да бисте постали онај ко се залаже за Цркву и Бога за човека, потребно је да у душу и свест унесете све што је нагомилано духовним искуством отаца и предања. Међутим, савремена пракса одржавања живота (термин који замењује „психотерапију“) такође може пружити значајну помоћ у овом погледу. Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети на веру. Људи можда нису увек адекватни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати и среди шта јесте, а шта није везано за исповест, шта је поуздано, а шта није, и зато је свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења према покајнику, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо: говоримо о греху или говоримо о сумњи, говоримо о некаквој сумњивој идентификацији плана, чина, мисли. А за то је, наравно, потребан пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. То јест, овде је здрава сумња заиста неопходна. Мора се рећи да су сама питања и помоћни разговор на исповести неопходни да би се разјаснило да ли је грех или није грех, говоримо ли о делу које је учињено или није. Свештеник током исповести може чути околности под којима је учињен грех које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, ово се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Главни критеријум у таквој квалификацији је шта је подложно контроли особе, а шта не. Грех је само нешто за шта је човек знао и могао је да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али када ово разумете, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се ово разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Свештеник на исповести често наилази на сузе и хистерију, што се може показати као само одбрамбени механизми. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када човек по навици користи модел жртве за себе у односима са људима, у нашем случају у односима са свештеником. Модел жртве је лична позиција у којој особа себе унапред доживљава као несрећну, увређену, од некога кажњену, и верује да је жртва неке врсте завере или интриге. Наравно, чешће су то жене, али не и само. Мушкарци такође прибегавају овом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, како кажу психолози. Мање се тражи од жртве, мање се кажњава, а према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у овом положају могу бити одбрамбени механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда он тиме човека удаљава од исповести и спречава га да се усредсреди на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбољи положај свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Хистерије се, наравно, ретко дешавају на исповести, али ипак, особе склоне хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може да почне јецањем, честим уздасима, превртањем очију, ломљењем руку, чешањем по њима, а праћена је испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом и мучнином. Морамо да разумемо разлог ове хистерије. Здрава хистерија увек има неки веома важан емотивни разлог. Или је ово нека врста шока или панике. Ако се ради о уобичајеном хистеричном понашању у исповести за особу, онда можемо рећи да је и то у природи одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционалне проблеме и покуша да покрене покајника, гурне га на сувопарнији приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи су управо оно што вам смета. Ако покајник почне емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да паузирате исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да се пусте двоје или троје људи да се исповедник смири, а да хистерија не прерасте у своју пуну клиничку манифестацију и да слегне. Тада можете наставити исповест од следеће тачке. Другим речима, хистерију је лакше зауставити него касније смирити. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоману, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав не у смислу да се исповедника мора волети као пријатељица, као жена, као деца, као мајка, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда се ограничите на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће ако је иначе немогуће извршити ову дужност. Али формално обављање услуге је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, ово је већ понос пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срдачни грех свештеника, који је одвратан Господу. Врло често је цинизам елемент општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. Све оне особине које су у основи свештеничке службе. Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све одбрамбене механизме и постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој спољашњих обличја, маски, друштвених улога, да би његова савест, његова истинска савест, она која процењује грехе и негрехе, могла да спозна свој глас и да се човек покаје. У овом тренутку, особа је веома подложна афектима, паници, осећају неуспеха и трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да трауматишу човека. На пример, ако свештеник говори покајнику о норми покајања и односу Цркве према његовом чину, који леже у основи покајничке праксе, односно оних веома строгих канонских правила о тешким гресима. Или свештеник може да изрази осуду неког чина у бескомпромисној и, дакле, делимично грубој форми, на коју човек није навикао – због свог васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто у овом тренутку човек не може да се одбрани и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Да, ако се то догоди, није нужно кривица свештеника, али ће кривица бити свештеника ако се није унапред забринуо о некаквој сигурносној зони за покајника. Литургијска одговорност не укључује појам безбедности човека у богослужењу, укључујући и исповест, али савести може помоћи и свештеник размишљајући о томе како се сада осећа човек који овде стоји, испред крста и Јеванђеља, да се осећа на суђењу – сопственом суђењу, суду свештеника који је слушао и, коначно, Суду Господњем. Да, покајање је веома тешко искуство. Али не вреди овоме додати још једну менталну рану ако за то нема хитне потребе. Шта би могла бити потреба за овим? То се може догодити само ако човек одбије да прихвати грех за грех, истраје у томе, а можда свештеник осети да покајник не жели да призна грех који је починио и сву његову тежину. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и тврдоглавост, окамењену безосећајност, прелазе на застрашивање човека. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је једноставно спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, распоредити их у одређену схему, и то може уплашити свакога. Видео сам како се државни службеници плаше на исповести, како се плаши полиција, како се плаше разбојници, како се уплашени озлоглашени алкохоличари и развратници ако само свештеник пред њима одвија своју покајничку беседу. Да, понекад је важна претећа проповед, али одговорност за овај страх мора бити посебна и двострука. И ми, свештеници, за ово ћемо одговарати пред Господом. Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Чини се да је ово поверење предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је то била случајност, мисли он, можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао неко време. У сваком случају, пришао ти је. Пре тога се припремао, слушао своју савест, можда се дуго препирао са њом, размишљао о томе, можда је био неискрен, а можда се дубоко покајао у тренутку искрености. На овај или онај начин, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је учинио много труда, укључујући и чињеницу да је овде и сада стоји пред вама. Ово је његов кредит од поверења, али овај кредит није бесконачан. Стога, особа неће увек толерисати грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак невољност да разуме. Овај кредит се може искористити у једној исповести. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс особе са којом долази код свештеника. Једна од најтежих тема на исповести је тема телесних греха: невера, послови ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно схватити да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек супернапет сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а оно што никада никоме не би желела да каже, каже свештенику. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење од женине искрености. Која су овде свештеникова искушења? Прва и најповршнија ствар је радозналост. Удубите се у детаље грехова жене, девојке, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах дефинисати, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Ако је то превара вашег мужа, онда је то варање вашег мужа. Како, када, са ким, колико су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, младић, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда ће му се у овом тренутку чинити да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник не само да мора бити изузетно опрезан, већ и да држи језик за зубима и да прихвати исповест, а не да разуме шта се са женом дешава. И то се њега не тиче. Ако се човек исповеда, онда је у овом случају, наравно, искушење суштински другачије и много мање. Али морате схватити да се са мушким причама такође треба односити са посебним опрезом. За многе мушкарце, приче о њиховим гресима могу бити хвале, жеља да покажу колико се човек високо поставља у том смислу. Чак и ако се покаје, може са неким унутрашњим задовољством рећи да је дамски мушкарац и Казанова. Оно што је овде потребно је, можда, више јасноће, строгости и сувоће — без додатних питања. Да, наравно, мушкарци су пажљивији, строжи и, по правилу, ћутљивији у исповедању. Жене умеју да буду и прећутне, јер се веома стиде да кажу мушком свештенику о својим гресима, али постоје неуротична стања када жена тежи овој пунословности и жели да исприча детаље. Ово се мора одмах прекинути и рећи да овде нема места детаљима и било каквим другим појашњењима. Само покајање и молитва. Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да се међусобно договоре о теми своје исповести и провере колико свештеник одговара њиховом плану, да ли су успели да нацртају свештеник у овај разговор. Томе се мора одупрети на све могуће начине и такве ситуације се морају избегавати. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, тако да не може бити преласка догађаја из једног у други. Свештеник не може рећи мужу ништа о исповести своје жене, а жена ништа о исповести свог мужа. Овакву ситуацију не треба дозволити, чак и ако овај пар још није у брачној вези. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када огроман број младих парова живи једни са другима, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, регистрације или венчања, савест свештеника је стално изазвана. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају, између осталог, у црквеним канонима, трајне, упркос бројним прекршиоцима. https://pravoslavie.ru/118781.html

Двострука одговорност за страх Веома је важно схватити да је особа током исповести у опасности, односно да уклања све заштитне механизме, постаје, такорећи, „свучена“. И заиста, покајник скида слој по слој са себе, спољашње маске, друштвене улоге, тако да би његова права савест, она која процењује грехе, могла да спозна свој глас и особа се покајала. У овом тренутку, особа је веома склона афектима, паници, осећању неуспеха, трауматизацији. Стога, речи свештеника понекад, чак и ако су изговорене с љубављу, могу да повреде човека. На пример, свештеник може да осуди чин у бескомпромисном и, стога, помало оштром облику, на који човек није навикао – због васпитања, због свог, можда, почетног неофитског стања у Цркви. Пошто се у овом тренутку човек не може заштитити и нема ко други да га подржи, речи свештеника и сама ситуација исповести могу бити веома тешка повреда и траума. Не мора бити нужно кривица свештеника, али ће бити кривица свештеника ако није унапред водио рачуна о некаквој сигурносној зони покајника. Да, покајање је веома тешко искуство. Али додавати овоме духовну рану, ако нема преке потребе, не вреди. Знам да неки свештеници, осећајући непокајану тврдоглавост и окамењену неосетљивост, прелазе на застрашивање особе. И у томе постижу доста успеха, јер свакако имају искуства у томе. Довољно је само спојити речи Јеванђеља и црквене каноне, уградити их у одређену схему, и то свакога може уплашити. Да, понекад је потребна претећа проповед, а ми свештеници за ово ћемо сносити одговорност. Кредит поверења Важно је схватити да покајник има одређено поверење у свештеника. Ово поверење изгледа као предуслов са којим човек долази. То јест, особа дође код вас, он вас је изабрао. Можда је бирао између неколико свештеника које је посматрао у одређеном временском периоду. Некако ти је пришао. Пре тога се припремао, саслушао своју савест, можда се дуго с њом препирао, размишљао, можда је био лукав, или се можда дубоко покајао у тренутку искрености. У сваком случају, дошавши и отпочевши исповест пред Христом у вашем присуству, покајник је урадио велики посао, који између осталог лежи и у томе што је овде и сада пред вама. Ово је његов кредит поверења, али овај кредит није бесконачан. Дакле, особа неће увек трпети грешке, равнодушност, цинизам, неразумевање или чак неспремност да се разуме. Овај кредит се може потрошити на једну исповест. Али важно је запамтити да је ово поверење прави унутрашњи ресурс човека са којим долази код свештеника. Забрањена питања Једна од најтежих тема на исповести је тема телесног греха: неверство, везе ван брака итд. Захтева посебну деликатност. Веома је важно разумети да је искушење за свештеника овде велико. Свештеник је мушкарац и стога је свака исповест жена на ову тему увек изузетно интензиван сусрет. Веома је важно запамтити да је жена која долази на исповест жена која долази мушкарцу, а свештенику говори оно што никоме не би желела да каже. Да би ова исповест била исповест пред Богом, важно је да свештеник постане чувар сопственог срца како би спречио искушење искрености жене. Каква су овде искушења свештеника? Прва је радозналост. Удубити се у детаље грехова жене, девојке или детета. Најбољи положај свештеника овде је јасна граница, коју треба одмах означити, не дозвољавајући ни себи ни покајници да улази у детаље. Ако жена каже: „Кајем се што сам починила неке телесне ексцесе“, то је довољно. Како, када, са ким, колико - су забрањена питања. Сасвим је могуће да ће млади свештеник, доћи у искушење да постави једно од ових питања. Можда му се у овом тренутку чини да је то веома важно, али ово је погрешан пут. Свештеник мора да буде крајње опрезан, да прихвати исповест, а не да покушава да разуме шта се са женом дешава. То се њега не тиче. Унакрсна признања Постоји још неколико искушења са којима се млади свештеник може сусрести. То су заједничке исповести или унакрсне исповести, када муж и жена, мушкарац и жена дођу код истог свештеника, покушају да међусобно усагласе тему своје исповести и проверавају да ли су успели да увуку свештеника у овај разговор. Томе се треба одупрети на све могуће начине и избегавати такве ситуације. Поверљивост се не тиче само свештеника, она се тиче и оних који се исповедају, стога не може бити прелаза догађаја из једног у други. Свештеник не може ништа рећи мужу о исповести његове жене, а жени о исповести њеног мужа. Наметање епитимија на плотске теме је у потпуности на савести свештеника. У данашњој ситуацији, када велики број младих парова живи једно са другим, мењајући партнера без икаквог брачног уговора, савест свештеника је у сталном изазову. Међутим, треба бити свестан да су моралне норме хришћанства, које се огледају и у црквеним канонима, трајне, упркос бројним кршитељима. протојереј Андреј Лоргус https://pravoslavie.ru

Исповест је главно, а понекад и једино место и време сусрета свештеника и покајника. Овде је уметност дијалога, слушања, разумевања и саосећања потребна више него икада. Свештенику је потребан трезвен и искусан ум, познавање психологије и разумевање духовних основа човековог живота ради очувања сопственог душевног мира и помоћи ближњем. Спремност да се служи људима јесте спремност да се личност свештеника сретне са личношћу покајника. Од таквог сусрета све почиње – односи, поверење, духовни пут, духовно руковођење. Али у срцу свега је посебан однос свештеника према личности. Ово је став учитеља, оца, пријатеља, судије и браниоца у исто време. Али свештеничка служба није ограничена само на ово, ту је оно главно – и оно је тајанствено и надахнуто. Да би се постао онај ко стоји пред Црквом и Богом за човека, потребно је да у душу и свест упије све оно што је духовно искуство отаца и предања нагомилало. Сенка здраве сумње Пре свега, не може се све што се каже у исповести узети здраво за готово. Људи можда нису увек oбјективни. Важно је да себи поставите задатак да одвојите оно што је релевантно за исповест од онога што је подложно сумњи. Али свештеник не може увек брзо да схвати шта има а шта нема везе са исповешћу, шта је поуздано, а шта није, и свештенику је увек потребна сенка здраве сумње. Никако из претпоставке неповерења у покајника, већ из здраве опрезности. Задатак је да поново питамо, да се уверимо - говоримо ли о греху или говоримо о сумњи, а то захтева, наравно, пажљив однос према покајнику. Када ово питање долази из искуства, онда је много лакше, али је свештенику почетнику веома тешко да одвоји једно од другог. Односно, здрава сумња је овде заиста неопходна. Без детаља Свештеник на исповести може чути такве околности под којима је грех учињен, које га могу шокирати. Стога је неопходно замолити покајника да избегава детаље осим ако нису релевантни за конкретну квалификацију греха. Пре свега, то се тиче теме телесних греха. Постоје физиолошки детаљи који се могу или не морају квалификовати као грех. Грех је само оно што је човек знао и могао да избегне, а није то учинио. И онда у овоме постоји извесна произвољност, извесна непажња према себи. Али, схватајући ово, морате бити веома деликатни. И само ако постоји осећај да постоји довољно љубави, смирености и добронамерног става према особи да се то разјасни, можете уронити у ове детаље. Ако не, најбоље је да то избегнете. Хистерија омета покајање Свештеник се често сусреће са сузама и бесом током исповести, што може да се покаже само као одбрамбени механизам. У којим случајевима сузе нису покајање за грех, већ неуротична реакција? Пре свега, када их човек по навици користи у односима са људима, у нашем случају са свештеником, као модел жртве. Модел жртве је таква лична позиција у којој особа себе доживљава несрећном, увређеном, унапред кажњеном од некога, сматра да је жртва неке завере, интриге. Наравно, чешће су то жене, али мушкарци такође прибегавају таквом несвесном обрасцу понашања. Жртве имају много секундарних користи, кажу психолози. Жртва је мање тражена, мање кажњена, према жртви се поступа са више саосећања. Дакле, сузе у таквом положају могу бити заштитни механизам од страха од казне, од страха од непоштовања или презира, али не и сузе покајања. Ако свештеник сузе доживљава као знак за утеху и оправдање човека, онда га тиме удаљава од исповести, спречава га да се концентрише на покајање. Ако су сузе одбрамбени механизам, онда је најбоље за свештеника да искључи свако духовно учешће у овим сузама. Врло је важно. Људи склони хистеричном понашању могу да испоље такво понашање. Хистерија може почети са јецајима, честим уздасима, колутањем очима, ломљењем руку, гребањем по њима, праћена испрекиданим говором, губитком памћења, несвестицом, вртоглавицом, мучнином. Неопходно је разумети који разлог има ова хистерија. Здрав бес увек има неки веома важан емоционални разлог. Или је то нека врста шока или панике. Ако је ово хистерично понашање уобичајено за особу током исповести, онда можемо рећи да ово има карактер одбрамбеног механизма. У овом случају, најбоља прагматична позиција свештеника је да избегава емоционална питања и покуша да помери покајника, гурне га на суштински приказ догађаја, не улазећи у детаље. Ови детаљи само сметају. Ако покајник почне такорећи емоционално да се тресе, можете чак ићи толико далеко да обуставите исповест и кажете: „Молим вас, останите за сада по страни, сачекајте, а онда ћу вас позвати. Биће довољно да пропусте двоје-троје, па да се исповедник смири, а хистерија се није развила у свом пуном клиничком испољавању и спласнула је. Затим можете наставити исповест. Другим речима, лакше је зауставити бес него га касније смиривати. И што је најважније: хистерија не гура човека на покајање, не даје му покајничко расположење, већ, напротив, омета. Цинизам је један од знакова изгарања свештеника Када се човек покаје за тешке грехе – абортус, прељубу, пијанство, наркоманију, онда се од свештеника у том тренутку тражи максимална љубав. Љубав није у смислу да исповедника треба волети као пријатеља, као жену, као децу, као мајку, већ љубав у виду безусловног доброчинства и безусловног прихватања покајника. Ако у овом тренутку нема таквог расположења, онда је боље да свештеник избегава исповест у овом стању. А ако такве могућности нема, онда је потребно ограничите се на готово формалан однос према испуњењу своје литургијске дужности. Да, ово је екстреман случај, али мислим да је за свештеника такво формално вршење дужности могуће када се иначе ова дужност не може вршити. Ипак, формално обављање свете тајне је боље од циничног. Цинизам је једно од оних стања које свештеник свакако треба да избегава. Цинизам је већ презир, већ је гордост пред исповедником. Ово је заиста унутрашњи, срчани грех свештеника, који је противан Господу. Врло често је цинизам део општег синдрома који називамо сагоревањем. „Прегорели” свештеник је склон цинизму и због тога му недостаје љубав, симпатија, саосећање, емпатија, саприсуство овде и сада са особом. https://pravoslavie.ru

Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке. „Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота. Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“ „Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“. „Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“. „Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“. Извор: Радио Слово Љубве

Данас кад обележавамо помен на славног Божјег угодника, светог краља Стефана Милутина, примили смо вест о упокојењу нашег вољеног сабрата и многоуваженог митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића). Приснопамјатни митрополит Амфилохије остаће у сећању као пример достојног пастира и скромног монаха, који је насупрот свим изазовима у савременом свету остао веран Христу, Божјем народу и Цркви Христовој. Његово стваралаштво је познато бугарском читаоцу, а нарочите заслуге има из православне педагогике, богословља Светог Григорија Паламе и опита високо образованог и ерудитивног духовника. Изражавамо саучешће Вашој Светости, Светом Архијерејском Синоду и Српској Православној Цркви и свој браћи и сестрама, чедима обудовљене епархије. Бог да прости и упокоји међу својим светима верног и трудољубивог слугу свог митрополита Амфилохија! Вечан му и блажем помен! Остајем у братскојљубави у Христу, Н е о ф и т, с.р. патријарх бугарски Извор: Митрополија црногорско-приморска

У четвртак 24. октобра 2019. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој цркви у Крагујевцу. Звучни запис беседе Беседећи на 50. зачало Јеванђеља од Луке, Владика Јован је казао да: “Ако човек мисли да може сам без Бога, онда ће га његове мисли сурвати до ада. Зато је Господ послао ученике своје да проповедају Јеванђеље. Људи су уплашени, сметени без духовних пастира који штите своје стадо. Јеванђеље говори да је Христос пастир који иде испред свог стада. Сви који су у Цркви биће спасени. У Цркви се живи Јеванђељем и молитвом. Жетве је много, а посленика је мало. Господ нам поручује да се молимо да нам пошаље своје посленике и пастире који ће нас водити и научити да се молимо и за непријатеље своје, јер молитва је разговор, додир и сусрет са Богом”, била је поука Владике Јована. Извор: Епархија шумадијска

Исповедајући веру у Бога Створитеља ми заправо исповедамо веру у Бога поету. Уколико такво исповедање имамо као оно темељно у својој вери, неће нас зачудити тесна повезаност религијског и стваралачког, пре свега поетског, искуства. Такво искуство је снажно посведочено у Светом писму, а нарочито збирци библијске поезије, Псалтиру. Псалам 23 представља врхунски израз таквог сведочанства. Овај псалам је ремек-дело књижевности и мост ка древним цивилизацијама библијског Оријента чије тековине преузима библијски песник, али у исто време и богословски исказ надубљег религијског искуства којим се пророчки сеже ка Новом завету и омогућавају најдубљи антрополошки и христолошки увиди. На који начин нам препознавање поетских облика може помоћи у разумевању богословских мисли? Каква је веза између Старозаветних метафора и њихове новозаветне рецепције? Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке