Претражи Живе Речи Утехе

У прву недељу по Духовима – Недељу свих Светих, 27. јуна 2021. године, на радост житеља Стапара, уведен је у дужност презвитер Никола Дувњак као парох друге парохије стапарске. У храму Ваведења Пресвете Богородице, светом Литургијом је началствовао протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење презвитера Ђуре Родића, пароха стапарског првог, и презвитера Николе Дувњака. После отпуста, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. др Иринеја, којом је за новог пароха друге парохије стапарске постављен презвитер Никола Дувњак. Отац Саво је пожелео добродошлицу оцу Николи. Отац Никола је заблагодарио владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког на новој парохији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу, пете седмице Часног поста, 18. априла 2021. године, у храму Ваведења Пресвете Богородице у Стапару, свету Литургију је служио протонамесник Саво Николић, архијерејски намесник сомборски, уз саслужење презвитерâ Милана Цирара и Ђуре Родића. После отпуста, отац Саво је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је за новог пароха стапарског постављен презвитер Ђуро Родић. Отац Саво је пожелео добродошлицу оцу Ђури, а оцу Милану је захвалио на досадашњем опслуживању парохије стапарске. Отац Ђуро је заблагодарио Преосвећеном владици Иринеју на благослову, указаном поверењу и части, као и својој сабраћи и верном народу на речима добродошлице, уз обећање да ће настојати да оправда поверење Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду, пете седмице Часног поста, 14. априла 2021. године, у храму Светог пророка Илије у Младенову, протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, служио је свету Литургију пређеосвећених Дарова. Том приликом, отац Стевица је, на основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, новорукоположеног презвитера Петра Николића увео у дужност привременог пароха при храму Светог пророка Илије у Младенову и представио га верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Петар је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на богослужењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дана 17.01.2021. године, на дан Св. Јевстатија Српског, од последица Корона вируса, упокојио се у Господу протојереј Владимир Цупаћ бивши парох I парохије у Покровској цркви у Београду. Света заупокојена Литургија биће служена у четвртак 21.01.2021. у 09.00 у, а затим и опело у храму Вазнесења Господњег у Болечу на чијем гробљу ће бити сахрањен новопрестављени прота Владимир. Вјечнаја памјат! Извор: Покровски храм у Београду

У недељу 32. по Педесетници, када наша света Црква молитвено прославља Сабор светих седамдесет апостола и светог Јевстатија Српског Светосавски храм у Новом Саду са благочестивим парохијанима имао је посебну радост да, благословом Високопреосвештеног Епископа бачког господина др Иринеја, дочека и с љубављу прихвати новопостављеног пароха четврте парохије, протонамесника Бранислава Ђурагића, досадашњег настојатеља храма и пароха у Ветернику. Искуство Цркве непрекидно сведочи, као и данашњим догађајем, да се благодат Духа Светога увек изобилно излива на изградњу и усавршавање целокупне Заједнице у Христу. Архијерејски намесник новосадски први, протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, спроводећи у дело наведену одлуку Епископа бачког Иринеја, позвао је сабране да са љубављу и уважавањем прихвате новопостављеног пароха. Истичући да је отац Бранислав, иако млад свештеник, досадашњим радом показао озбиљност и одговорност у свештенопастирској служби, због које му надлежни Архијереј из очинске љубави поверава ново послушање. Потом је настојатељ светога храма, прота Бранислав Мркић, у име свештеног братства и благоверног народа пожелео добродошлицу, иза које је уследила надахнуто обраћање новопостављеног сабрата оца Бранислава Ђурагића, у којем изражава благодарност најпре Богу, а затим Преосвећеном Владици, уз дужно обећање да ће ревносно службовати у Винограду Господњем. Уследио је завршетак свете Литургије уз срдачно честитање присутног народа. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов: Животни пут свих хришћана је хођење за Христом на голготу и саваскрсавање са Њим! У недељу 12. по Педесетници, 17/30. августа 2020. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог мученика Мирона, евхаристијским сабрањем у Светосимеоновском храму у Ветернику предстојао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први. Проти Миливоју саслуживали су: протопрезвитери Борислав Милић и Предраг Билић, протонамесници Бранислав Ђурагић и Игор Игњатов, као и презвитер Лазар Мајсторовић. Својим ангелским служењем благољепију сабрања допринео је ђакон ветерничког храма Мирослав Стојановић. После прочитаних светописамских чтенија, речима надахнуте омилије сабране је поучио прота Миливој, тумачећи еванђелску перикопу о бремену богатства. По новозаветној димензији, сваки онај који се апсолутно посвети Господу Богу, зна се куда иде са Њим – иде са Њим на голготу, јер и Господ Христос је проповедајући своју науку отишао после тога на голготу, на крсно страдање, и то је пут којим сваки хришћанин иде, истакао је прота. Хришћани се управо у Причешћу и кроз Причешће лече од свих болести, од свих зараза, јер је Причешће Лек бесмртности који је потребан овоме свету и човеку, закључио је прота Миливој, осврнувши се на доскорашње нападе на Цркву. Пре Причешћа верног народа, архијерејски намесник новосадски први предочио је сабранима одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, којом је за пароха друге парохије при ветерничком храму постављен протопрезвитер Борислав Милић, досадашњи парох при Световрачевском храму у Футогу. Спроводећи у дело ову одлуку нашег Епископа, прота Миливој је представио новог пароха, истакавши његово вишедеценијско пастирско и животно искуство које ће бити на духовно укрепљење и корист литургијској заједници, која се око свога Господа сабира у ветерничкој светињи. У свом првом обраћању са амвона ветерничког храма, нови парох ветернички је изразио благодарност Господу и владици Иринеју на указаном поверењу и части, нагласивши да на нову парохију долази испуњен радошћу, бивајући свестан да велику част и поверење прати још већа одговорност и спремност за усрдније служење Господу и Цркви Његовој. Новог сабрата поздравио је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ ветерничког храма, који је истакао да, у својим промишљањима и пастирском старању, наш Епископ овом одлуком показује бригу и љубав према нама, постављајући на другу ветерничку парохију проту са великим животним и пастирским искуством. На крају, сабранима се обратио протонамесник Игор Игњатов, новопостављени парох друге парохије футошке, присећајући се осмогодишњег служења у велелепном храму у Ветернику. Отац Игор је подсетио да у Цркви Христовој нема опраштања и растанака, јер молитвено помињање и заједничарење превазилази физичке категорије, чинећи нас да у Господу свагда будемо једно и заједно једни са другима у љубави. Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Успења Пресвете Богородице, у храму Светога Јована Златоуста у Силбашу служена је света Литургија, којом је началствовао протојереј Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење презвитерâ Владимира Маркова и Слободана Ђурђића. Том приликом, отац Стевица је на основу одлукâ Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја, разрешио дужности оца Владимира Маркова, пароха силбашког, који је, по потреби службе, премештен за пароха при Светониколајевском храму у Каћу, а потом новорукоположеног презвитера Слободана Ђурђића увео у дужност привременог пароха при силбашком светом храму и представио верном народу, пожелевши му плодоносан рад на Њиви Господњој и повереној му парохијској заједници. Отац Слободан је заблагодарио Његовом Преосвештенству на указаном поверењу и представио се вернима сабраним на светој Литургији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу 33. по Педесетници, 2. фебруара 2020. године, протопрезвитер Стевица Илић, архијерејски намесник бачкопаланачки, служио је свету Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Бачкој Паланци. Појао је црквени хор Свети Јован Крститељ, којим је дириговала професор Снежана Жујић. На основу одлуке Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у дужност новог сабрата и пароха при Светопокровском храму уведен је презвитер Радован Маљковић. После читања одлуке, отац Стевица је пожелео новом пароху плодоносан пастирски рад над повереним му парохијанима. Обраћајући се вернима, отац Радован је заблагодарио Богу на благослову и Његовом Преосвештенству на указаном поверењу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер Драгослав Јоцић рођен је 15. новембра 1949. у Ђунису код Крушевца. Завршио је Богословију Св. Саве у Београду. Са супругом Душицом има два сина Дејана и Драгана и унуке Ђорђа, Јована и Ђурђу. Рукоположен је за ђакона 1971, а за презвитера 1975. Био је парох IV зајечарски (1975-1997), настојатељ Саборног храма (1992) и хоровођа црквеног хора у Зајечару. По пензионисању (1997) опслуживао је вражогрначку парохију (2006-2013). Последњих година живео је у Зајечару, где се и упокојио 13. децембра 2019. године после краће болести. Опело ће служити Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион са свештенством Епархије тимочке у зајечарској гробљанској цркви Светих 40 мученика Севастијских у недељу, 15. децембра 2019. године са почетком од 10:30ч. Протопрезвитер Драгослав ће бити сахрањен на сеоском гробљу у родном месту Ђунису. У блаженом уснућу, Бесмртни Господе, подај уснулом слузи Твоме Драгославу протопрезвитеру вечан покој у Царству Твоме и учини му вечан спомен! Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

На дан свештеног спомена Светога и богоноснога оца Саве, 10. маја 2019. године, после вечерње службе у храму Вазнесења Господњег у Кулпину, протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки, честитао је присутнима дане васкршње радости и прочитао одлуку Епископа бачког др Иринеја, да се због потребе пастирске службе привремени парох кулпински, презвитер Лазар Мајсторовић, премешта и поставља за привременог пароха при храму светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Прота Далибор је похвалио труд и рад оца Лазара на њиви Господњој у Кулпину и пожелео му много успеха на повереној му парохији у Ветернику. Отац Лазар је захвалио архијерејском намеснику врбашком на лепим речима и плодоносној сарадњи, а уједно је заблагодарио верном народу на љубави и подршци коју је све време уживао у Кулпину, Бачком Маглићу и Бачком Петровцу. Молитва је та која нас никад не раздваја, већ нас држи у свези заједнице Вере, Наде и Љубави, окупљеној око Живога Бога, поручио је презвитер Лазар. У трећу недељу по Васкрсу, 12. маја 2019. године, када Црква молитвено прославља жене Мироносице и праведног Јосифа из Ариматеје, а на дан светог Василија Острошког, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, увео је у дужност оца Лазара Мајсторовића. Началствујући литургијским сабрањем у храму у Ветернику, прота Миливој је, после заамвоне молитве, прочитао одлуку Епископа бачког г. Иринеја којом је на прву парохију при Светосимеоновском храму постављен отац Лазар. Архијерејски намесник новосадски први је представио оца Лазара парохијанима у Ветернику, истичући његов предан рад како на претходним парохијама, тако и при Добротворној установи Епархије бачке Владика Платон Атанацковић. Прота Миливој је изразио велико задовољство на томе што је Ветерник добио једног вредног и доброг свештенослужитеља, и пожелео му је сваки благослов и успех на новој њиви Господњој. Отац Лазар је захвалио проти Миливоју и, уз изразе захвалности Богу и Светоме Симеону, истакао је да ће се трудити да оправда поверење Епископа због поверене му парохије у Ветернику. У своје име и у име сабраће свештеника, презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма, пожелео је оцу Лазару срдачну добродошлицу, придружујући се жељама проте Миливоја, а са молитвом преподобном Симеону Мироточивом ̶ као заштитнику Ветерника ̶ да сачува своје мало стадо од свих опасности и духовних вукова који вребају, и да све сабране испуни мудрошћу којом ће успети да живе речи Господа нашега Исуса Христа, Који је рекао: Будите мудри као змије и безазлени као голубови! Извор: Радио Беседа

У посети породици Филимоновић из Грабовца Представници Хуманитарне организације Срби за Србе посетили су средином марта породицу Филимоновићиз Грабовца код Обреновца. Филимоновићи су били жртве породичног насиља које је оставило психофизичке последице на њихово здравље. Сада породицу чине самохрана мајка Ивана и деца Александар (11 година), Марина (10) и Ђорђе (9).Мајка отежано говори и нерадо се присећа тог периода с обзиром да онда изнова проживљава те ситуације, а Ђорђе има астму. Филимоновићи живе у старој оронулој кући у коју не вреди улагати. Поред куће имају бунар, али вода није за пиће. Немају ни купатило, па се купају у кориту и користе пољски тоалет. Живе од дечијег додатка (11.000 динара), помоћи цркве и добрих људи и првенствено уз помоћ Иванине три сестре.Такође, обрађују мању башту. Ипак, иако су многи обилазили породицу Филимоновић до дана данашњег није решен њихов горући проблем, а то је кућа.У дворишту се налази и штала која је новије градње и која би могла да се преуреди како би постала стамбени објекат што је већ и започето. У том смеру би и наша организација покушала да помогне у наредном периоду. Породици је потребна и нова веш машина, замрзивач, бојлер, а жеља им је и да имају пластеник.Позивамо све Обреновчане и добре људе широм Србије и света да се укључе у акцију помоћи за породицу Филимоновић да би за ову намучену мајку и ову дивну децу дошли неки лепши дани. https://www.srbizasrbe.org/u-poseti-porodici-filimonovic-iz-grabovca/

У Крстопоклону недељу, 18/31. марта 2019. године, у храму Свете Тројице на Ченеју, светом Литургијом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење протопрезвитера Милана Малинића, сабрата Вазнесењског храма у Новом Саду и протонамесника Горана Артукова, новопостављеног пароха ченејског. Након прочитаног Еванђеља, прота Миливој је поучио и охрабрио верни народ да истраје у посту и молитви, нагласивши да смо на половини подвига у којем се припремамо за велики и радосни празник Христовог Васкрсења. Пред крај свете Литургије, прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, којом је протонамесник Горан Артуков постављен за привременог пароха при храму Свете Тројице на Ченеју. Том приликом, архијерејски намесник новосадски први је пожелео топлу добродошлицу новом пароху и много успеха у парохијском раду. Отац Горан је захвалио Епископу бачком др Иринеју на указаном поверењу, у нади да ће исто оправдати на корист Свете Цркве. Извор: Радио Беседа

Треће седмице Часног поста, свештенике Епархије бачке - по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја - исповедио је протопрезвитер-ставрофор Слободан Марковић, умировљени парох косјерићки. У интервјуу за радио Беседу, прота Слободан је изнео запажања о друштвеним догађањима, утисак о духовном пулсу српског народа, а говорио је и о службовању у Цркви, свом детињству, породичном окружењу, школовању.

Интервју: Ђурица Гордић, свештеник Боље су прошли православни Индијанци ПОНЕДЕЉАК, 11. МАР 2019, ИЗВОР:РТС АУТОР:ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску. Када уђете у цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/11/13986782/svestenik-110319.mp4 У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литуригије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском. Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи. Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Беркли универзитету и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи. Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона. Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору? У принципу нема ту неке велике разлике свештеници слуђе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама. Какве су то потребе? Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком да се сретне са својим сународницима. Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама? У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље. Колико дуго сте у Америци? У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертвилу у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес где сам био ђакон и секретар Западно-америчке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску. Ко су верници који долазе у цркву? Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику. Какав је профил људи, чиме се баве? У последње време углавном су то високо образовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаренолика парохија. Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску? Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе. Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско? Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи. Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици? Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19 века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци да не говорим само о овима који су као ја дошли овде у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овде. Како одржавају језик? У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овде пре сто година су већ у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет тако да су они православни Срби, Американци, Са њима причате на енглеском? Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик. Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују? Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих. Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику? Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци. Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди... Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене је тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте. Шта Вас, као свештеника, мучи. Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде? Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослноимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује. А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице није лако. Али у сваком случају помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу. По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије? Треба имати у виду да се у овм граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у Руској Саборној цркви која није далеко од наше цркве тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења. Имате ли мошти и у овој цркви? Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште. Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе? Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да док људи гледају у исток ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље. Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место? Интересатно питање. Мислим да човек ако верује у Бога и нада се у Бога не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања. Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду. Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље? Не баш српско. Индијанци, ескими, на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство данас нема пуно Индијанаца.

Протојереј Миломир Радић, парох при Храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Краљеву, одбранио је магистарску тезу на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо извод из Реферата поднетог Наставно-научном већу истог факултета од стеране комисије за преглед и оцену рада у саставу: др Ненад Милошевић, ментор, др Владимир Вукашиновић и др Драган Војводић. Када је реч о самој структури тезе, треба истаћи да је рад подељен на два дела. Кандидат је најпре у уводу аргументовано предочио предмет истраживања и изложио план израде тезе, да би у наставку представио досадашње научне резултате проучавања олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века. Први део рада подељен је у пет целина. У првој целини овога дела рада истраживачка пажња посвећена је олтарском простору као централном делу хришћанског храма, при чему кандидат сагледава функцију и смисао олтарског простора из перспективе служења Свете Литургије. Тим поводом узети су у обзир време настанка првих храмова, као и формирање основне троделне концепције хришћанскога храма – олтара, наоса и нартекса, директно наслеђене из архитектуре Јерусалимског храма из доба цара Соломона. Олтар је наиме централни део богослужбеног живота хришћана јер у њему бива савршавана Света Литургија. Та чињеница ће утицати и на све оце Цркве који су тумачили храм, а који овај део упоређују са самим небом. У томе су предњачили свети Герман Цариградски, Максим Исповедник, Симеон Солунски и други. Наш кандидат је овом приликом правилно указао и на важност усмерења храма и олтарског простора ка Истоку, образлажући есхатолошки контекст таквог приступа. У оквиру ове целине су анализирани и најважнији делови олтарског простора попут Свете трпезе и Горњег места. Изузев претходно описане садржине овога дела рада, нарочити истраживачки простор посвећен је визуелном и уметничком украшавању олтарскога простора. Треба нагласити да је тим поводом сажето обрађен развој хришћанске уметности, са посебним освртом на иконоборачку кризу и развој теологије икона кроз векове. Кандидат је такође проучавао и распоред композиција у олтарским просторима из периода краја XII и прве половине XIII века. Недостатак сликарства пре студеничких представа, ускратио је релевантне податке о узорима и распореду сцена у олтарском простору са краја XII века. Развој олтарског сликарства ће се касније наћи под директним утицајем идејних решења првога српскога архиепископа, реализованих ангажовањем најбољих тадашњих мајстора из престонице Ромејске империје. Приликом осликавања наведених простора неизоставна је и доминатна присутност есхатолошке перспективе. Овоме у прилог треба додати и формирање олтарских преграда изграђиваних у проучаваним храмовима, а које такође настају као одраз богословских и историјских промена. У другом делу магистарске тезе аутор прати и сагледава литургијске утицаје који доводе до проширења олтарских простора у Србији на преласку из дванаестога у тринаести век, при чему је утицај Светога Саве од пресуднога значаја. Управо због тога, прво поглавље другога дела рада посвећено је тематици организовања помесне Цркве у Србији, то јест на територији тадашње Рашке жупаније и осталих српских земаља. Том приликом су разматране политичке прилике у Србији, али и крсташко освајање Цариграда 1204. године које ће у потпуности променити политичку и друштвену слику тадашњег света, самим тим и Србије. У следећем поглављу проучаван је изглед олтарских простора у катедралним храмовима наше помесне Цркве у доба Светога Саве и његових наследника. С обзиром да Србија у дотичном периоду није имала развијене градске центре, епископска седишта су била смештена у манастирским срединама. Приметно је да су тим поводом за катедралне цркве бирани храмови са развијеним олтарским простором или су пак, исти проширивани у веома кратком временском року. То је сигурно урађено на примеру олтара будућег седишта архиепископије у Жичи, али врло вероватно и у храмовима у Хвосну и Ариљу, и тако даље. Упоредо са тим, неки олтарски простори су били преуређивани у складу са 7. каноном Седмог Васељенског сабора и каснијим тумачењем Теодора Валсамона. Наредно поглавље другога дела тезе посвећено је развоју богослужбеног живота и одговарајућег типика на просторима Србије. Сажето је изложен процес формирања богослужбених образаца на Истоку, поготову парохијског (азматског) и манастирског типика и њихових међусобних утицаја, при чему ће једна од фаза описаног развоја доживети своје коначно усаглашавање управо у време Светог Саве. Падом Цариграда у руке Латина 1204. године, доћи ће до замирања азматског типика и превладавања утицаја монашког типика, што ће сасвим извесно оставити последице на богослужење Православне Цркве и у Србији. Каснија путовања Светога Саве у Свету Земљу и посете древним патријаршијама и боравак на Светој Гори још више ће допринети учвршћивању Типика Лавре Преподобног Саве Освећеног у Србији. Последње поглавље магистарске тезе нашег кандидата подразумева проучавање литургијског искуства Светог Саве које се тиче служења божанствене Евхаристије, али и учествовања православних хришћана у Светој Литургији. Говорећи о литургијском опиту Светога Саве истраживачка пажња је усмерена на чин предложења, који ће и утицати на архитектонске промене у олтарским просторима у Србији током прве половине ХIII века. Следствено, консултовани су најстарији словенски литургијски извори у којима је садржан чин проскомидије. Најпре је проучен текст из најстаријег словенског Служебника Варлаама Хутинског из девете деценије ХII века, где је предложење изложено уз текст Литургије Светог Јована Златоустог, а који се налази после Литургије Светог Василија Великог. На почетку рукописа, где се налази Литургија Светог Василија Великог, стоји да је Чин уписан у Јовановој Служби, при чему само предложење врши ђакон, а што је пракса из предиконоборачког периода. Други текст који је консултован том приликом јесте 54 поглавље Законоправила Светог Саве, где је дато упутство како треба вршити предложење. Упоредно истраживање задате тематике потпомогнуто је консултовањем још једног рукописног извора из овог периода из манастира Светог Саве Освећеног у Палестини, објављеног у трећем тому Описа литургијских рукописа А. А. Дмитријевског. Три горенаведена рукописа наиме сведоче о једној врло шареноликој пракси чина предложења из проучаваног времена, што је иницирало и озбиљну анализу. Осим чињенице да је овај рад урађен квалитетно, не само у методолошком смислу већ и у погледу садржаја, треба истаћи и то да је наш кандидат успео да материју изложи на оригиналан начин. Овим радом он исправно уочава и квалитативно тумачи са литургиолошке тачке гледишта све особености развоја олтарских простора у храмовима грађеним у Србији крајем XII и у првој половини XIII века, допуњујући досадашње резултате истраживања ових храмова из других научних области. Све су то разлози који нас наводе на констатацију да је овим радом наша богословска средина добила веома значајно дело из области литургике и теологије литургијског простора. Извор: Епархија жичка

Извор: Радио Тавор

Отац Бране је оцу Новици пожелео успеха на новој парохији, а новом пароху добродошлицу и плодоносан рад на њиви на Господњој. Досадашњи парох, отац Новица се захвалио парохијанима на помоћи, a нови парох отац Александар, обратио се верном народу заблагодаривши Богу, а затим и Његовом Преосвештенству на указаном поверењу. Извор: Тавор

Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер Љубомир Станковић, рођен је 2. новембра 1943. године у Врбици, Општина Кладово. У чин свештеника рукоположио га је, 1. новембра 1965. године, блаженопочивши епископ нишки Јован. Пензионисан је 1. децембра 2006. године. Извор: Епархија бачка

Протонамесник Радивој Веселиновић, је рођен од оца Аврама и мајке Милице, 28. септембра 1960.године у Зеленграду, општина Обровац. Богословију је завршио 1981. године у манастиру Крки. Након погрома српског народа из Крајине, од стране хрватске војске, августа 1995. године, сели се у Србију, где упознаје Биљану Борковић са којом ступа у брак. Убрзо након склапања брака, 1996. године у манастиру Војловица бива рукоположен у чин свештеника. Своју прву службу, уз велике симпатије локалних верника, обавља у Кули, у Бачкој. У цркви светог Марка службује од октобра 1996. године до маја 2013. године. Након тога је постављен за пароха ратковачког. Извор: Епархија бачка