Претражи Живе Речи Утехе

Јеванђелска поука коју Господ ставља данас пред нас у ово недељно читање, кратка је али изузетно садржајна; једноставно она нам поставља питање и уједно даје одговор на то, која и каква треба да буде тежња свакога човека, свакога од нас који смо земнородни у односу на наше вечно постојање, односно, у односу на наше спасење. Сабирањем блага земних у односу на одсуство на сабирање блага небеских, односно вечних, велики је грех. Пре свега, зато што Господња воља јесте да се сви спасу и дођу у познање истине, што значи да сваки човек треба да позна и препозна и прихватити Сина Божијега, Господа нашега Исуса Христа са Оцем својим и Духом Светим, Бога Троичнога, као спасење своје. Само у Богу, спасење је наше. Бог Тројични по љубави својој, стварајући човека, управо кроз Христа даје и спасење том човеку, заправо сваком од нас. Као и у стварању свакога од нас, пре свега људског рода, учествује и дела заједница Пресвете Тројице – Бог наш Отац, који ствара кроза Сина и силом и диханијем Светога Духа. Опет, кроз Сина, Отац спасава вољом својом, коју Син испуњава силом благодати, дејством Духа Светога. Земаљско благо није грешно само по себи, као што ништа на овоме свету није грешно само по себи. Оно што је грешно у свему и увек јесу наши избори који се супротстављају не само закону Божијем, него се супротстављају смислу нашег постојања и замисли Божијој о нашем спасењу. Ми, управо грешећи се о заповести Божије, грешећи се о Бога живога, идемо странпутицом у односу на, за нас установљен првобитни и истински, прави пут спасења. И нико од људи на земљи не постоји који на овај или онај начин, овде или онде, није направио неку омашку на том путу, али важно је да увек имамо у свести и савести да се враћамо на пут правоживља. Да се враћамо на пут Божанске љубави и милости и великога дара живота, на којем ми треба непрестано да благодаримо, овде и сада и у вечности. Зато ова прича говори о богаташу који је очигледно свој живот потрошио на стицање земаљских добара, сматрајући да ће она сама за себе и по себи бити довољна да могу да му обезбеде егзистенцију до краја. Међутим Бог га упозорава и каже му “шта ће бити са тим земаљским даровима које си брижљиво скупио, када се узме душа твоја од тебе?”. Коме ће, где ће, и чему ће бити смисао овог постојања онда, када та земаљска добра више не буду имали никакав утицај нити значење за тог човека, односно на било кога од нас? Поука о томе јесте у ствари да ми треба да се непрестано и једино окрећемо живом Богу, који је истинско богатство наше. Богатити се Богом, што је у ствари по Господњим речима смисао човековога живота, значи управо наслеђивати Божји благослов, Божије дарове, овде у времену али пре свега ради вечности, ради вечне заједнице са Њим. Богатити се Богом, у ствари значи непрестано грађење и обнављање наше заједнице са Њим. А како ми то остварујемо браћо и сестре, будући да смо мали, грешни, никакви, и да све оно што ми Богу пружимо једноставно није наше него је Његово? Па управо заједницу градимо благодарећи Богу, пре свега на дару живота и на дару спасења. А како му благодаримо? Тиме, што како каже молитвена прозба коју произносимо на сваком богослужењу, ”сами себе и једи друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Предајемо управо овде и сада у овом догађају Свете Литургије. Света Литургија је и на земљи оно благо које је небеско, оно благо које значи богаћење Богом. Света Литургија управо јесте онај дар који свакога човека у Христу, сву творевину, приноси кроз Христа и у Христу Богу Оцу, силом Духа Светога. Зато Литургија има у животу Цркве и у животу Православних хришћана своје централно и најважније место, јер овде и сада, у овом догађају Свете Литургије на којој смо се сви ми сабрали, присутна је Пресвета Тројица – Христос, који сву творевину и нас појединачно али и нас као заједницу, приноси Богу Оцу у Духу Светоме. Шта је у ствари та слика заједнице коју творимо ако не управо причешћивање од Светих тајни Христових? Од Тела и Крви Његове. Зато јесте важно да се изнова и увек на нов начин, али постојано, сједињујемо са Господом. Немојте мислити да моћ овога света, ма чија била и ма колика била, има последњу реч. Управо то и говори данашња јеванђелска мисао Господња где каже – џабе ти благо, џабе ти утицај, џабе ти све кад се узме душа твоја од тебе; једноставно, на земљи од тебе нема ништа! Наравно, кроз историју је било много моћних и немоћних људи, било је много богатих и сиромашних људи али њихови избори јесу оно, што ће Господ да пита и зашто ће да тражи одговор. Као што ће и наш одговор да потражи и да нас пита – јесте ли ви више волели земаљско благо или мене, јесте ли више волели земаљску славу и утицај него мене, јесте ли спремни били у овоме веку да се ради мене одрекнете нечега, да послужите онима који су моји у свету? Једноставно оним малима, ништима и свима онима који су око нас, јер Господ дубоким промислом својим, свакога човека поставља на своје место и свакога од нас просто упућује на другога, имајући ту наду и намеру да нас, као заједницу, приведе ка спасењу. Али заједница се печати, твори и постоји једино у овом сабрању верних, у Светој Литургији; зато немојте нико да вас учи и никада немојте да прихватите ту заблуду да је било шта старије и претежније од Свете Литургије. Од живог учествовања у њој а то је – причешћивање. Када грешимо и падамо – устајмо, исправљајмо се са надом у Бога, али једноставно увек имајмо ту смелост хришћанску и храброст да приступимо Светим тајнама Христовим, Светом причешћу, знајући да нам се даје сам Христос и да је Он једини који може да спере не само све наше грехе, него да нам да бесмртност, да нам да вечни живот и то за трајно, за постојано, када прође овај свет. Многи данас уче нажалост, да Света тајна причешћа и Света Литургија у ствари нису центар хришћанкога, односно православнога живота, говрећи и стављајући много већи акценат на припрему, много већи акценат на све радње које предходе самом Светом причешћу. Никаква припрема не може да буде старија од причешћа, мада је потребна и неопходна да не бисмо изгубили страха Божијег. Али нека живот наш у целини, буде припрема: управо када падамо да устајемо, када мрзимо да се наоружамо љубављу, када нас боли да трпимо, када су околности живота против нас да благодаримо, када нам Господ да радост да се молимо и тако даље и тако даље. Да покажемо да смо ми Христови, пружајући руку једни другима, сијајући љубављу, не гајећи злобу, не гајећи мржњу, не гајећи у срцу своме злопамтљивост према ближњем, па и ономе који нам је даљи, а у ствари нам је кроз Христа, ближи. Сва ова поука нека има за циљ да све нас стави пред један велики знак питања: где је циљ нашега живота, шта је наше благо, шта је смисао нашег постојања, коме ћемо да се окренемо уколико желимо да наш живот има један већи смисао? Наравно, одговор је у Богу и у заједници са Њим. Размишљајте на ту тему, немојте само да проводимо животе као бесловесни, без разума и да нам прођу дани и године само у простој егзистенцији, него градимо однос са Богом, са ближњима, будимо део Цркве и имајмо храбрости да изнесемо печат Христов до краја, који смо примили на Светом крштењу. Ово су важне ствари и о њима не само да треба слушати него треба говорити и треба их применити у свом животу. Нека би васкрсли Господ, Који је нашега ради спасења постао човек и принео кроза своје Васкрсење, све нас Богу Оцу, очистивши нас тиме од греха и смрти, буде Тај, који ће нам силом Светог и Животворног Духа Божанскога, отворити ум и срце да спознамо тајну ових речи. aрхимандрит Димитрије (Плећевић) https://www.cudo.rs/архимандрит-димитрије-плећевић-ника/

Црква се стотинама година, у припремним недељама за Велики пост, сећа митара и фарисеја, а стотинама година верници својим животом повлаче паралеле са библијском причом. Наше време није изузетак. Сада у штампи и друштвеним мрежама често видимо оштре нападе на Цркву не само њених отворених непријатеља, већ и, чини се, њених чланова, чак и из реда свештенства. Сви, по њиховом мишљењу, греше, сви раде све, говоре и мисле погрешно. Очигледно, само сами тужитељи знају како да живе исправно. И у овој ситуацији видимо оног истог јеванђелског фарисеја из приче: „Нисам као остали људи – грабљивци, неправедници, прељубници". Заиста, у овим опаким суровим насртајима на Цркву и њену децу има свега: од оптужујућег одушевљења до готово пророчке патетике. Нема само смирења и скрушености због сопственог греха, што значи да нема ни љубави. У недостатку смирења, покајања и љубави, никаква добра дела, попут побожних дела јеванђељског фарисеја, неће бити од користи. Напротив, чим се такав фарисеј упусти у неку врсту доброчинства (нарочито оног о коме би се могло трубити преко медија), његова се уображеност уздиже у до тада невиђене висине, не остављајући места за било какву духовну скрушеност. Учешће у добрим делима, како мисли фарисеј, даје му неки опроштаj грехова, јача осећање надмоћности над својом браћом и, по његовом мишљењу, даје му морално право да суди свима и свему. Како се односити према овоме? Најважније је не ићи истим путем: не заносити се сталним разоткривањем, злобом, увредама. У јеванђељској причи понизни цариник, митар је алтернатива охолом фарисеју. Стога хришћанин треба више да тугује због сопствених греха него да одговара увредом на увреду и да се узноси над самопроглашеним „праведницима“. Зло одражава зло, као што добро одражава добро. Нека се фарисеји узвисују, нека сматрају да нису као сви, нека избљувају хулу и злобу. Наш пут је другачији: „Боже, милостив буди мени грјешноме“. И Господ ће, а не грешник, судити свакоме и наградити свакога по делима, речима и мислима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-u-nedostatku-poniznosti-nikakva-dobra-dela-nikome-netshe

У Крстопоклону недељу, 9/22. марта, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Исихије је истакао да на данашњи дан наша Црква слави Часни Крст Господњи. Звучни запис беседе Црква нас подсећа на животворну силу Крста. Ово је средина на нашем путу ка свеславном Васкрсењу Христовом, и пошто смо у својим подвизима, по својим ограниченим људским силама, поклекли и уморили се, потребна нам је та животворна сила Крста Христовог. Господ је Својим ученицима наговештавао Своје страдање, али нико од њих није могао да замисли да ће Он Безгрешан – као избављење свих нас, као наше спасење – да благоволи да се разапне на Крсту, дотадашњем знаку проклетства и знаку највеће казне и унижења. Тај Крст води у свеславно Васкрсење. Господ Своје спасносне речи упућује свим људима. У овим данима часне Четрдесетнице, у читавом свету догађа се пошаст заразе корона вирусом. Сви ми смо позвани да овај Крст носимо са разумевањем, да немамо у себи панични страх, да немамо у себи безнађе, да не допустимо да страх влада нама, него да нама влада спасоносни Крст Христов и благодат коју Он изобилно даје свима нама. Поштујући упутства наших власти, ми смо одлучили да данас служимо Литургију на онај начин на који је то могуће, са мерама ванредног стања. Нико од нас не треба да клоне духом. Литургије се служе где год је то могуће. У нашој Цркви се у молитвама, између осталог, молимо за оне који су присутни, али и за оне који су оправдано одсутни. У том броју оправдано одсутних налазе се и сви они који су овим ванредним мерама спречени да присуствују на светим богослужењима. Свето Причешће јесте извор живота и сједињење са Господом нашим Исусом Христом. То су Тело и Крв Христова. Кроз свето Причешће не може да се пренесе никаква зараза, али постоје друге ситуације у којима та зараза ипак може да се пренесе и зато се до даљег уздржавамо од редовног окупљања на светој Литургији. Причешће верних биће савршавано и по домовима верника који не могу да присуствују, нагласио је владика Исихије. Епископ мохачки је пренео благослов и молитве Преосвештеног Епископа бачког г. Иринеја, који непрекидно бди над својом паством. Његов благослов је са свим свештенством и са свим верним народом, али он се не ограничава само на наш верни народ него на сву браћу и сестре који живе са нама у овом граду и овој Епархији, као и у читавом свету, казао је владика Исихије. У току свете Литургије проузношене су посебне прозбе и молитва за заустављање ширења заразе новојављеном опаком болешћу, као и за исцељење и опоравак оболелих. Поступајући у складу са упутствима државних органа, верни народ предвођен свештенством молитвено је учествовао на светој Литургији, присуствујући у порти Саборног храма. Директан пренос свете архијерејске Литургије из Саборног храма у Новом Саду емитован је на програму радио-станицâ Епархије бачке и Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом данашње свечане литије која је након Свете архијерејске литургије у Цетињском манастиру одржана на Цетињу, предвођена Његовим високопреосвештенством Митрополитом црногорско-проиморским г. Амфилохијем, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, казао је да није у питању “протестна шетња” већ традиционална литија која се сваке године обавља у Недјељи православља, првој недјељи Великог и Часног поста, и то у свим православним пријестоницама свијета, па тиме и на Цетињу. “Да подцртам, ово се радило и у вријеме краља Николе, а у новијем времену, последњих 30 година“, подсјетио је отац Гојко Перовић и додао: „Овим, иначе, није прекршена никаква полицијска забрана како су јавили неки медији, јер се литија није кретала уобичајено улицама града, већ онако како је и сугерисано – манастирским имањем“. Овогодишњи крсни ход је прошао од Цетињског манастира до Цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру и назад. Ранијих година литија се кретала од Цетињског манастира према Цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру, преко трга краља Николе, затим Његошевом улицом, преко Балшића пазара до Влашке цркве и назад до Цетињског манастира. Извор: Митрополија црногорско-приморска

„Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска