Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смемо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Већ неко време (које укључује више година) филозофија је један од највећих проблема у оквиру средњих стручних школа. Проблеми нису, дакле, застарели стручни програми, недостатак добре праксе, све неозбиљнији рад ученика и пука форма коју треба испоштовати већ – филозофија. Изгледа да ће, када се коначно филозофија из стручних школа изостави из програма, ученици знање усвајати боље те ће се и стручно знање прилично побољшати. Укратко – филозофија као вишак мора да отпадне и тако остави простор за рад струке. Све би ово било у реду да је заиста тако. Међутим, није. Најпре, филозофија као вештина аргументованог мишљења и основ (мајка) свих наука ни на који начин, уколико се спроводи како треба, не може да смета већ од ње ученици могу имати искључиво бенефите. Наравно, уколико хоћемо да заиста извршимо реформу програма филозофије – то би без сумње требало хитно урадити и то на следећи начин: већина смерова средњих стручних школа би требало да задржи оно што већ има а предмет би требало преименовати у „Историја филозофије“ и два часа недељно током последње године у школи изучавати историју људске мисли и напретка мишљења кроз епохе. Почевши од Талеса па до наших дана показати, дакле, шта је и на који начин мучило људски ум и како су се ти проблеми решавали. На тај начин, ученици ће бити упућени у основ филозофије што је и део опште културе сваког образованог човека (на исти начин као што је то историја уопште, затим историја уметности и сл.) Поред тога, као отворену опцију за избор би требало оставити логику. Ово се односи на готово све смерове осим нпр. „правног техничара и економског техничара“ јер би ови и слични смерови филозофију требало да имају знатно више и то због саме природе њиховог будућег посла (замислите само судију или адвоката који никада није имао филозофију те који је, у оквиру својих школских дана, био ускраћен вештине мишљења). Исто важи за уметничке школе и гимназије. Филозофију би ту требало реформисати на следећи начин: Логику и Историју филозофије по два часа недељно имати у трећој години док би филозофију требало слушати у четвртој, завршној години и то три часа недељно. Тај програм би, сходно томе, хитно требало урадити и на тај начин бисмо заиста имали истинску реформу филозофије у школама. Трик који се сада спроводи јесте у томе да се изборним предметом „Логика са етиком“ (који би требало да послужи као адекватна замена) решава проблем. Међутим, тај предмет не само да је изборни већ је и врло невешто конципиран те ни на који начин не може да буде замена изучавању филозофије. Као што сам поменуо, тај предмет може да евентуално остане у оквиру избора али статус филозофије као обавезног предмета (односно у средњим стручним школама „Историје филозофије“) се не сме доводити у питање. Филозофија је данас више него потребна јер без ње није могуће разумети на који смо начин дошли до овога што данас имамо и знамо јер не знамо одакле смо и на који начин уопште кренули „ка нама самима“. Такође, проблеми људских права и слобода, дужности, проблеми добра и зла, лепог и ружног као и проблеми савремене медицине (део биоетике) не можемо разумети уколико се у образовању нисмо дотакли филозофије. И најзад, разумевање вештачке интелигенције и њене евентуалне користи. Не смемо дозволити да млади који долазе остану без свести о томе шта значи мислити. Заблуде и предрасуде управо из тога долазе. Замислите да сте у детињству пропустили игру и љубопитљивост те да сте одмах бачени у некакву канцеларију са хрпом папира. Тако отприлике изгледа образовање у коме се никада нисмо дотакли филозофије. Аутор: Иван Вучковић, филозоф https://zelenaucionica.com/filozof-ivan-vuckovic-ne-smemo-dozvoliti-da-mladi-koji-dolaze-ostanu-bez-svesti-o-tome-sta-znaci-misliti/
  2. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја. Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад. *Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период? Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме, „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве. *Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника? Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе. *Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте? Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч, и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити. *Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија? Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију, и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају. *У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви? Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…), такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану није био први пут да им није дозвољен улаз. По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно. *Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови? Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —, који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере. *Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој. Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама. Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште пре 31. октобра 1918. године, одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати. *Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске… Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”! разговарала Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник
  3. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију на празник Светог кнеза Лазара и светих косовских мученика у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара, чиме је торжествено прослављена слава ове београдске светиње. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/BesedaPatrijarha.mp3 Патријарху Иринеј су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Мирослав Миленкович, јереји Срећко Богићевић и Игор Грацун, ђакони Мирослав Николић, Драган Танасијевић и Радомир Врућинић, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Драгослава Стикића, ђакона Ивице Чаировића, Његовог Краљевског Величанства престолонаследника Александра Карађорђевића са супругом Катарином и многобројних верника. Домаћини данашње славе су породице Радивојевић и Драговић, бележи репортер Радија "Слово љубве" Николај Сапсај. У надахнутом слову Свјатјејши је подсетио да "данас славимо један од највећих празника наше историје. Наши јунаци су својом крвљу залили земљу косовску, а својим костима зацементирали ту свету српску земљу, те је то данас наша најсветија земља", рекао је Патријарх Иринеј.Данас нам је Косово окупирано моћним силама овога свте. Чинимо све и боримо се да га сачувамо. Да ли ћемо успети - то Бог зна, али ћемо учинити све да Косово сачувамо. Али оно што не смемо да учинимо то је оно што се од нас тражи и очекује, да се Косова одрекнемо, да кажемо да то више није наше", рекао је Патријарх Иринеј и поновио да "Србија не сме да се одрекне Косова и Метохије". Извор: Радио Слово љубве
  4. "Косовски завет је велика противречност савременој цивилизацији" подвлачи протојереј Андреј Ткачов, у овој специјалној, празничној емисији нашег радија. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/28.06.19 Rec pastira - o. Andrej Tkacov.mp3 Уваженог госта из Русије, једног од најистакнутијих православних проповедника и мисионара данашњице, питамо како обичан руски човек види Косово и Метохију, како прота схвата Косовски завет? Како Црква Православна може зацелити ране савремених људи, како верујући народ схвата појам страдања, а које то последице безбожног режима, комунизма, данас осећамо, како у Русији, тако и у Србији? "Ако издам свог Господа може да ме превари било ко, а лоши људи су изашли из нас самих, нису дошли са неке друге стране" каже између осталог отац Андреј. Чућете шта је прота Ткачов рекао о страху од краја света, апокалипсе и посебну причу о његовом сусрету са св. Јованом Шангајским и св. Николајем охридским и жичким. За гостовање оца Андреја наша редакција благодари г. Николи Дробњаковићу, главном и одговорном уреднику ИК "Бернар", која је објавила 10 књига уваженог проте на српском језику, као и гђи Марини Тодић, преводиоцу, сарадници портала Православие.ру. Разговор је снимљен у студију радија "Слово љубве" последњег дана боравка проте Ткачова у Србији, 26. јуна 2019. године, уочи његовог поласка на аеродром "Никола Тесла". Извор: Радио Слово љубве
  5. „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Црква не мења свој став о Косову и Метохији, рекао је у Грачаници патријарх српски Иринеј, који је у друштву патријарха антиохијског и свег Истока Јована X и великодоснојника православне цркве обишао манастир у овом месту. „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. „Данас, када смо овако дивно сабрани, не могу, браћо и сестре, да не проговорим неколико речи о нашем Косову, о нашој благословеној земљи, о нашем Јерусалиму, који је угрожен више него икада у својој историји, о нашим светињама на Косову и Метохији, почевши од Пећке Патријаршије, Дечана, Грачанице, и многих и многих других светиња, где је некада било и трагова о њима; остало је на 1300 места на Косову и Метохији. Та земља је натопљена крвљу хришћанских мученика и сузама хришћанских подвижника, и зато се морамо Господу помолити, да нам не отргну ту свету земљу. Хиљаду година српски народ живи на Косову и Метохији. Тамо је подизао светиње. Украсио је, a данас моћници овога света желе да нам је отму, узму, као што је окупирали. Не можемо никада дозволити да Косово буде нечија друга земља, а поготово народа који је годинама и вековима уништавао светиње наше на Косову и Метохији. И они данас треба да буду чувари њихови. Наш народ то каже лепо: То је исто као поставити козу да чува купус. Помолимо се Господу да Господ учини код оних који одлучују, који кроје капу народима и људима да Косово остане српско као што је то вазда било. Не смемо никада дозволити да га некоме предамо. Сила, каже народ, узме и земље и градове, ако хоће да узме нека га окупирају, узму, али ми не смемо никако дати своју свету земљу јер народ каже: Оно што се силом узме, на неки начин се и врати, а то имамо доказа код народа јеврејског који је 2000 година чекао да се врати у Јерусалим и вратио се. Има много мудрих људи који говоре и мисле да се још увек дешавају велика превирања у овоме свету и да то питање не смемо никада тако брзо да решимо, него да се боримо да га сачувамо, па ако га, не дај Боже изгубимо, да се боримо да га вратимо. Зато се молимо Господу; потребна је молитва свих нас да сачувамо светињу косовску и метохијску и тамошње наше славне и дивне цркве. Ја верујем у Господа, верујем и у свете мошти на Косову и Метохији, Св. Краља Стевана Дечанског, свете Патријархе и Епископе у Пећкој Патријаршији и Св. Јоаникија Девичког и многе друге који су нас сачували од многих искушења и патњи и страдања у прошлости. Даће Господ, молитвама светих и нас свих да се и сада сачува наше свето Косово. Нека вас Господ благослови браћу и сестре, нека вам Господ улије веру, ону веру коју су свети апостоли имали, ону веру коју су наши оци и праоци имали, та ће нас вера сачувати од свих зала и опасности овог света. Јер Бог је моћнија од свих непријатеља наших.“ Цео видео о празнику са беседом Његове Светости:
  8. У данашњој беседи на Светој архијерејској Литургији у цркви Преображења Господњег на Видиковцу, патријарх српски Иринеј се дотакао и актуелне теме Косова. Истакавши да се Косово са српским народом и његовим светињама не може препустити на милост и немилост онима који су до јуче све рушили и затирали, патријарх је нагласио да нема брзог решења за Косово. Транскрипт дела патријархове беседе можете прочитати испод „Данас, када смо овако дивно сабрани, не могу, браћо и сестре, да не проговорим неколико речи о нашем Косову, о нашој благословеној земљи, о нашем Јерусалиму, који је угрожен више него икада у својој историји, о нашим светињама на Косову и Метохији, почевши од Пећке Патријаршије, Дечана, Грачанице, и многих и многих других светиња, где је некада било и трагова о њима; остало је на 1300 места на Косову и Метохији. Та земља је натопљена крвљу хришћанских мученика и сузама хришћанских подвижника, и зато се морамо Господу помолити, да нам не отргну ту свету земљу. Хиљаду година српски народ живи на Косову и Метохији. Тамо је подизао светиње. Украсио је, a данас моћници овога света желе да нам је отму, узму, као што је окупирали. Не можемо никада дозволити да Косово буде нечија друга земља, а поготово народа који је годинама и вековима уништавао светиње наше на Косову и Метохији. И они данас треба да буду чувари њихови. Наш народ то каже лепо: То је исто као поставити козу да чува купус. Помолимо се Господу да Господ учини код оних који одлучују, који кроје капу народима и људима да Косово остане српско као што је то вазда било. Не смемо никада дозволити да га некоме предамо. Сила, каже народ, узме и земље и градове, ако хоће да узме нека га окупирају, узму, али ми не смемо никако дати своју свету земљу јер народ каже: Оно што се силом узме, на неки начин се и врати, а то имамо доказа код народа јеврејског који је 2000 година чекао да се врати у Јерусалим и вратио се. Има много мудрих људи који говоре и мисле да се још увек дешавају велика превирања у овоме свету и да то питање не смемо никада тако брзо да решимо, него да се боримо да га сачувамо, па ако га, не дај Боже изгубимо, да се боримо да га вратимо. Зато се молимо Господу; потребна је молитва свих нас да сачувамо светињу косовску и метохијску и тамошње наше славне и дивне цркве. Ја верујем у Господа, верујем и у свете мошти на Косову и Метохији, Св. Краља Стевана Дечанског, свете Патријархе и Епископе у Пећкој Патријаршији и Св. Јоаникија Девичког и многе друге који су нас сачували од многих искушења и патњи и страдања у прошлости. Даће Господ, молитвама светих и нас свих да се и сада сачува наше свето Косово. Нека вас Господ благослови браћу и сестре, нека вам Господ улије веру, ону веру коју су свети апостоли имали, ону веру коју су наши оци и праоци имали, та ће нас вера сачувати од свих зала и опасности овог света. Јер Бог је моћнија од свих непријатеља наших.“ Цео видео о празнику са беседом Његове Светости: View full Странице
  9. Оче Илија, велико Вам хвала што сте пристали да дате интервју за портал Православие.ру. Прво питање: како данас да проповедамо Христа? – Да говоримо да је Бог створио свет. Да су наше догме само о Истини. Да имамо Свето Писмо, Библију – Нови и Стари Завет. Да је наш живот у Цркви, пре свега, заснован на Новом Завету, који се наставља на Стари Завет. Стари Завет обухвата период од наших прародитеља Адама и Еве, па до Рођења Христовог. Историја данашњег света, цивилизације одређена је Новим Заветом. То је очигледно, јер чак и рачунање времена почиње од Рођења Христовог. За човека се каже да је венац творевине, да је изнад осталих. Ево као цар– пре је био цар –или као председник сада. Кроз историју видимо да сваки владар влада у оквирима својих могућности. Бог који је створио свет, Васељену– не само нашу планету, него и Сунце, и читав космос, – он је Господар целог света. И целог нашег живота. Човек као највише створење, посебно је устројен: како спољашње, тако и унутрашње. Он има разум, емоције и вољу – прву и најважнију особину душе. И Бог то чува. Питају се: зашто постоји зло? Зло постоји. Али зло је рушење воље Божије и одступање од воље Божије. Прво зло се догодило у анђеоском свету, када је део анђела одступио од Бога. Они су устали против Бога и својим бунтом изгубили оно достојанство које су испрва имали. Тако су постали демони. То су зли дуси. И они се константно боре против Бога. Али, сила, разуме се, остаје код Бога. Господ, по Својој Премудрости их још увек није изоловао. Речено је у Јеванђељу: Сатана је као муња збачен са неба. И наставља своја злодела– то се не сме заборавити. Несрећни су они људи који не узимају у обзир постојање Бога и не узмају у обзир присуство тамних сила. Зато и трпе разне невоље. Наравно, много губе.
×
×
  • Креирај ново...