Претражи Живе Речи Утехе

Вапај за Богом или за смислом, како се овај процес у души човека још назива, неизбежан је али нимало лак посао који човек пред собом има. Време је овакво какво јесте а људи су прилично сведени на своје страхове, бриге око елементарног опстанка… Убрзана свакодневица често нам не дозвољава да застанемо и дубље се загледамо у себе. Дакле, појам смисла није лако одредив, али потреба да се осећамо смислено је присутна у сваком човеку. Људи раде и труде се, али чему све то, ако смо сви ми смртни? „Да Христос није Васкрсао, залуд вера наша, каже Писмо. Христос је Васкрсао и ми сада смо постали наследници његовог Васкрсења, наследници по учешћу, по могућности да у том Васкрсењу учествујемо. Може неко ко је неверујући да нам постави питање – како знате да је Христос Васкрсао? Мислим да је на то питање могућ само један једини одговор – Ако је свако од нас искусио чудо личног Васкрсења, изласка из греха и ако је осетио да је Васкрснуо изнутра, одвратио од пролазног и загледао у лице Божије, лице Христово, шта ће већи доказ да је Христос Васкрсао. Да Он није Васкрсао, не би ни душе наше Васкрсавале у њему, не би смо могли да се одвратимо од греха, не би смо имали силу победну, да се одупремо свим изазовима садашњице и свеколиког нашег живота. Само је сила Христовог Васкрсења оно што нам даје моћ.“ Човек се осећа смислено, када осећа своје постојање у заједници. Када узраста у размени са људима, у потреби да пружа и прима. То живо дељење у заједници је непредвидиво, често и драматично. Али, ми се осећамо живим док нас тај однос осмишљава. Рецимо, у односу са децом сваке мајке или рецимо између двоје заљубљених, препознајемо да, када је љубав тај садржај размене, онда ништа није тешко и има се тај осећај који грли цео свет. „Ако би смо покушали да мислимо о ономе што је супротно смислу човековог постојања онда би смо то могли да назначимо као грех. Грех по себи, није само неко морално огрешење. Када човек греши, он није направио само нешто због чега треба да се стиди и каје, осећа грижу савести. Грех није само некакво човеково неваљалство, некакво огрешење о норму. Сваки човеков грех је промашај вечног смисла његовог постојања, промашај човековог вечног призива, да стоји пред лицем Божијим. Када је Адам отпао од Бога, шта му је Бог рекао? Рекао му је најпре, да не једе од дрвета познања добра и зла. Није му забранио да познаје добро и зло. Пре него што је Адам познао добро и зло, цело његово постојање је било засновано на стајању пред лицем Божијим и на љубавном одношењу према Богу. Његово постојање је било утемељено на основу љубави према вечном Оцу. Оног тренутка, када је Адам изабрао пут познања добра и зла, он је заправо изабрао, да се вечно растрже и бира између добра и зла. Свако од нас данас има тешку, озбиљну и страшну борбу између добра и зла и зна како се она завршава – губитништвом, ако нема Христа, победника да нас заштити.“ Хришћански парадокс љубљења непрјатеља, односно имања љубави за оног који је није достојан љубави, је предмет како Јеванђеља тако и писања класичне руске књижевности Достојевског, Чехова али и других светских књижевника и научника. Где је ту логика, из перспективе овога света, запитао се Дугалић? „Шта каже Апостол у Писму, свако од нас треба да узрасте у висину раста Христовог. Шта је Христос урадио? Он се за нас грешнике попео на Крст. Не за оне који су заслужили, да се неко за њих жртвује, него управо за оне који нису ништа заслужили. Зашто? Зато, што је таква природа бесконачне љубави Бога. Она није условљена тиме какви смо ми, него нас позива, да у њој ми Васкрснемо и оживимо. Да та љубав Његова постане и наша љубав. Да буде темељ нашег постојања, као оно стање које је Адам живео пре свога пада. …Човек се стално пита како да ја данас са свим овим оптерећењима будем као Светитељи ? То је замка коју ђаво поставља човеку . Дакле, замка је, да је пут и циљ, Христос, нешто недостижно.“ Кад је Христос дошао да нас спасе, није питао ко је достојан спасења? Свака личност може да буде носилац спасења и достојна љубави. То видимо на примерима бројних покајника, који су постали Светитељи. Сви људи су сродни по две основе – сви смо Боголики и сви смо смртни. Последица наше смртности јесте страх за себе и кад та природа добије „унутрашњи замах“, човек постаје одраз свега пропадљивог и ужасног. Јер, зашто би човек убијао, отимао и слично ако не из страха и непрепознавања… Ако не схватимо да је брат наш – живот наш и то што је он пао не значи да у нама не лежи страшнији потенцијал пада, који се још није развио – истакао је Небојша Дугалић. „Ако човек крене од оног, овде и сада. Шта је оно што могу сада да урадим најнезнатније? Али, хајде да пробам, да принесем некакав дар љубави. Хајде да пробам, да учиним било шта, што би Христу било мило. Тиме Литургију чиним живом и присутном. Јер је то заједничко дело и то непрестано доношење Царства Божијег на земљу, оно на шта је сваки човек позван. И свештеници и народ, значи сваки човек је позван од Бога, да буде свештеник творевине, свеукупног космоса. Како? Тако, што ће човек бити онај који пројављује љубав Христову на земљи. Тако ми људи свештенујемо у историји…То је пут који је постепен у који се креће од малог и једноставног. Ми људи често налазимо изговоре, да је време тешко, да нам је превише напорно. У ствари, то је само изговор, да се уопште ни не потрудимо. У ствари, ми желимо, да живимо егоистично, по своме. То по своме, значи, да човек живи по стихијама овога света. Стихија значи, живот који се завршава смрћу, негде у времену и који нема своје вечно призвање…“ Не можемо људе мењати, али ако видимо да је неко у паду, можемо да схватимо да и у нама има греха и да би требало да се помолимо и заплачемо за њега, како је говорио један мудри старац из манастира Подмаине. Да бисмо били одраз Божје љубави, морамо постати сасуд у који се Бог може настанити, да очистимо простор у души и да се трудимо да волимо као Бог. Свети оци и подвижници нам остављају сведочанства шта нас све очекује на том путу. Они су цео живот приложили Христу и Он је кроз њих просијао. „Испричаћу вам једну познату анегдоту. Једном је Блаженопочивши Патријарх Павле поучио богослове који су долазили на службу у патријаршију. Он је тамо свако јутро у цик зоре, служио Свету Архијерејску Литургију. Он је, устајао јако рано и саветовао је и све богослове да устају јако рано. Наравно после извесног времена њима је то постало тешко. Почели су то да доживљавају као муку. Питали су га – Ваша Светости докле ће мо ми овако морати да устајемо? А он им је одговорио – па док не заволите! Пазите какав одговор. Ми осећамо као морање и муку нешто што би требало да чинимо са радошћу, што волимо. То што нисмо способни да волимо да идемо ка свом вечном Оцу, то је симптом нашег стварног духовног стања. То што нам је тешко, да тежимо ка вечности“. Величанство човека, указује Дугалић, јесте у томе што му је дато да буде свештеник свеколике твари. На том путу веома је важно искуство креативности и стваралаштва у најширем смислу. Најважније, градити однос са ближњим. Тад смо ствараоци, без обзира на то чиме се бавимо, закључио је велики српски уметник. https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/небојша-дугалић-речи-свечовеку-в/

25/08/2021 Patmos Пише: Небојша Лазић, теолог Интернет и друштвене мреже преузимају примат као водећи медији савременог свјета. Све што је људима потребно сада се налази на један клик од њих, све што им треба сада траже на интернету па и Бога. Сваки хришћанин јесте апостол Цркве Божије и дужан је да спасоносну реч шири и другима. „Што вам се шапне на ухо, проповедајте с кровова!“ Данас су ти кровови интернет и друштвене мреже, одатле данас одзвања у васиону оно што пишемо, радимо и проповедамо. Апостоли када проповедају Христа одлазе у синагоге, на тргове, Акропољ, одлазе тамо где се окупљају људи и ту шире Јеванђеље, а данас се људи окупљају на мрежама, данас је ту центар размене искустава, знања, незнања и свега осталог што је некада приличило трговима древног света. Тренутно је интернет затрован којекаквим погрешним исповједањима, кривовјерјем, као апостол Павле када долази у Атину и види град пун идола, такав је често интернет. Ми смо дужни да ту проповедамо оног њима непознатог Бога. Хришћани морају увек и свагда да сведоче реч Божију, али не да је конзервирају него осавремене. Јеванђеље морамо да приближимо људима, да им спасење учинимо доступним. Прво је потребно исправити бенигне ствари народа на интернету. Почети од тога да је „амин“ литургијска ријеч и користи се у богослужењима, а не у коментарима. Као и да не постоје натписи на иконама, нити неке молитве из манастира Тумане, Острога или Хиландара. Потребно је људима писати текстове, тумачења Јеванђеља те апостолску мисију ширити почевши од сваке парохије, сваког дома, свих теолога. Чему телогија ако ће остати само мртво слово на папиру, ако неће сведочити живу веру, ако нећемо бити апостоли свог доба. Када су Светог Порфирија Кавскокаливита питали да ли је телефон у то време новотарење и зашто га он користи сатима, одговорио им је да је то средство од Бога дато да ширимо Ријеч Божију. Људи претражују, а наше је да им дамо то што траже, да свједочимо Христа увек и на сваком месту. Српска Православна Црква је свој сајт отворила још 1999. године да би упућивала верне, обавештавала и направила своју мрежу ширења информација. Временом се појављује све више портала, јутјуб канала, налога на разним мрежама које имају за циљ еманциповање верних, свако од њих уграђује своју циглу вере у храм Христов. У исто време разне секте, расколници шире свој рад по интернету, често клеветајући нашу Мајку Цркву, архијереје, свештенство и монаштво. Служе се разним триковима од класичних спинова до упорног понављања неистина, практично Гебелсовим методама, те људе заводе попут оних лажних пастира о којима говори Нови завјет. Ништа мањи нису напада на СПЦ на друштвеним мрежама од напада медија који често наступају као отворено антицрквени. Временом се створила читава мрежа антицрквеног деловања која има подршку у одређеним нецрквеним центрима. Добро је што људи полако схватају да се често дешавају кампање, покушаји политизације цркве и нарушавања јединства и да то нема везе са црквом. Друштвене мреже доносе како изазове за православне тако нуде и читаву једну реалност дјеловања, мисинонарење новог миленијума, изазов савремености наше вере. Велики корак који су сви поздравили јесте отварање налога Патријарха Порфирија на друштвеним мрежама чиме је још једном показао спремност да се ухвати у коштац са савременим изазовима које носи наша садашњост. Младим људима треба ријеч Божија како у цркви и на богослужењу тако и на фејсбуку и инстаграму. Бог нам је дао оруђе које морамо искористити следујући нашег пастира. Са новим патријархом долази ново доба апостолске мисије наше Цркве. На нама остаје као и на онима прије и послије нас да: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. (Мат.28,19)

Опело високопречасном оцу Небојши служиће Његово Преосвештенство Епископ Шумадијски Г. Јован са свештенством у Јагодини, у недељу, у 13 сати. Након завршених студија на Машинском факултету и уписа на студије православног богословља, рукоположен је у чин ђакона од стране Преосвећеног владике Саве шумадијског и постављен на службу у Цркви Светих Апостола Петра и Павла у Јагодини. Након рукоположења у свештенички чин постаје и старешина исте цркве. Његово напредовање у служби доводи до тога да буде постављен за архијересјког намесника беличког. Био је активан у медијском раду у вези са унутрашњом мисијом цркве и остаће упамћен у срцима многих по духовним утехама и лепим проповедима које је произносио на редовним богослужењима у оквирима своје службе. Иза себе је оставио неутешну мајку, супругу и три кћери.

Гост овонедељног Храма је протојереј Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну а тема емисије је - Величина љубави. Звучни запис емисије "Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премештам ,а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу. Не радује се неправди, а радује се истини. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, а дјелимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљахи; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје, вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав." (Химна љубави Светог апостола Павла; Прва посланица Коринћанима; глава 13.) Извор: РТС

У току још увек ванредног стања у коме радимо, у Томину недељу ове, 2020. године, телефоном смо забележили разговор са протојерејем Небојшом Тополићем, старешином храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Замолили смо нашег госта да нам појасни шта св. Апостол Тома представља некада и сада, а чини се и убудуће, зашто је нас хришћане заболело његово неверје, откуда оно када је све време био у прилици да види дела Господња? У светлу ових дана у коме православни хришћани и поред трпљења, послушности и одговорног понашања доживљавају велике притиске од једног дела јавности, постављамо помало незахвално питање о. Небојши - који је подсећамо дуги низ година провео уз блаженопочившег Патријарха Павла - како би се, по његовом мишљењу и искуству, Патријарх Павле поставио и шта би урадио у овој ситуацији? Зашто су неки медији дочекали оболевање Епископа ремезијанског Стефана као доказ да ето хришћани 'нису у праву'? Подсећамо се и побусаног понедељка и значаја молитвеног спомињања наших упокојених предака у ове дане Васкршње радости. "Полазиште хришћанског веровања је љубав и само срцем можемо да препознамо Бога" подвлачи о. Небојша и каже да св. Апостола Тому "можемо да ставимо у контекст оних који нам данас траже логичке и спознајне доказе о Васкрсењу". "Хришћанска вера је нешто изнад границе разумног схватања и рационалног" каже о. Небојша који додаје да су "и поред те привидне недоказивости - милиони људи прилазили и данас прилазе Христу. Да ли они имају логички приступ и доказе?" пита наш гост. "Телесни вид више није потребан када се срце распламти вером" поручује старешина Богородичине цркве у Земуну и појашњава да је "вера надрационална али је истовремено и знање срца које је просветљено Духом Светим". "Трудите се да вам речи буду благе, а докази јаки" једна је од мисли блаженопочившег Патријарха Павла на коју је о. Небојша подсетио у овој емисији. "Ми смо се уљуљкали у свом комформизму, очекујући од овога света да нам верује" рекао је о. Небојша и подсетио да као хришћани "не треба да очекујемо од света милост, већ од Господа, и милост и радост – радост проузровокану страдањем". Извор: Радио Слово љубве

Тумачећи јеванђељско зачало прочитано на светој Литургији у недељу 25. по Духовима, протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, управо поставља питање "ко је коме ближњи - да ли су други ближњи мени или ја њима"? Звучни запис беседе У чему се та блискост огледа, да ли је љубав осећање, бирамо ли ми сами коме ћемо бити ближњи и како треба исказати човекољубље? Отац Небојша говори и о томе да ли су нам крвни сродници ближњи и додаје - "питајмо себе колико љубави и смирења имамо за своје ближње"? Да ли помажемо из интереса, некаквог очекивања или - из љубави? "Наше очи и уши увек треба да буду продужено срце" подвлачи отац Небојша који и подсећа на речи блаженопочившег Патријарха Павла - "Слобода нам је дата не да грешимо, него да не грешимо". Извор: Радио Слово љубве

Храм Светог Пантелејмона у Нишу молитвено ће прославити свог заштитника у петак, 9. августа 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствоваће Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. О Светитељу којег се молитвено сећамо сваког 9. августа, o храму Светог Панелејмона у Нишу и прослави храмовне славе говориће нам протојереј Небојша Вујић, старешина храма. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Након кошаркаша Николе Миротића, петицију против предлога Закона о слободи вјероисповјести потписао је и рукометни репрезентативац Црне Горе Небојша Симовић, који је поручио да држава не треба да се мијеша у питања која се тичу цркве. „Мислим да би требало у будућности решавати ствари дијалогом и договором са Црквом, што је и пракса у савременом свијету“, казао је Симовић. Рукометни репрезентативац је истакао и то да је у Црној Гори — „Црква створила државу, а не држава Цркву“. „Треба се консултовати са нашим Митрополитом и тако решавати ствари“, закључио је Симовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду, добитник многобројних признања и награда – Небојша Дугалић, био је гост радија „Беседе“. Господин Дугалић је говорио о прожимању вере и уметности, о очувању породице, разликама и специфичностима позорнице, филма и серије. Чућете и шта за породицу господина Дугалића представља предстојећи период свете Четрдесетнице. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис разговора.

Глумац, режисер, професор Факултета савремених уметности у Београду – Небојша Дугалић, одржао је предавање у понедељак, 18. фебруара 2019. године, у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: Вера и уметност. Предавање је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, организовала Црквена општина у Врбасу. На звучном запису предавања благодаримо Радију Беседи.

Удружење драмских умјетника Србије, Вулкан издаваштво и Библиотека града Београда, издали су књигу под називом „Монографија: Небојша Глоговац“, саопштили су данас из Удружења. Луксузно опремљена монографија на 245 страна, са више од 100 фотографија, обухвата више цјелина. У првој, под називом „Сцене и екрани“, садржани су текстови о позоришном, филмском и телевизијском опусу Небојше Глоговца из пера Горчина Стојановића, Александра Милосављевића, Мирољуба Стојановића и Драгана Илића. Друга, обимом највећа цјелина, „Речи које живот значе“, садржи двадесетак поглавља сазданих од његових ријечи, исказа. Трећу чине ауторизоване биљешке. Четврта, која носи назив „Рекли су…“, обухвата прилоге 18 реномираних умјетника и стваралаца. О Небојши Глоговцу говорили и писали Дејан Мијач, Бранка Катић, Јагош Марковић, Ксенија Маринковић, Горан Паскаљевић, Наташа Нинковић, Угљеша Шајтинац, Војин Ћетковић, Ленка Удовички, Дејан Дуковски, Јелисавата Сека Саблић, Рајко Грлић, Горан Шушљик, Александар Поповски, Радивоје Раша Андрић, Анте Томић. У књизи је заступљен и текст владике Григорија, Епископа франкфуртског и све Њемачке. Слиједи дио који чини документација, односно попис улога и награда, као и сажетак на енглеском језику (превод Милорад Вујошевић). На посљедњим страницама, Уместо поговора, Татјана Њежић ауторка монографије, између осталог, биљежи: „Мало је рећи да се човек среће с великим дилемама у настојању да склопи скицу за портрет једног импресивног уметничког и људског бића, бића чије је име Небојша Глоговац, на страницама монографије која је припадајући део наше највеће глумачке награде Добричин прстен. Колика је част била прихватити се тога посла, по одлуци председништва УДУС-а, посебна је тема. Као и питање одговорности, изазова, зебњи…Небојша Глоговац је, кроз своје роле, чинио немогуће кораке који нас приближавају чудесности живота. Својим бављењем уметношћу глуме отварао је нове светове, нове хоризонте, нове видике…“. Огромну захвалност за настанак ове књиге Татјана дугује Мини Глоговац и Милици Глоговац, које су јој уступиле чудесну, велику црну кутију с бијелим туфнама и у њој прегршт материјала, од својеврсног прес-клипинга, преко мноштва фотографија до ситница попут привезака, писамаца, позивница… Нарочиту захвалност дугује свим у књизи заступљеним ауторима прилога. Велика подршка и ослонац у сваком тренутку ауторки је био Војислав Брајовић, предсједник УДУС-а. Настојању да се унутар корица овог издања склопи скица за портрет импресивне умјетничке и људске величине, Небојше Глоговца, немјерљив допринос дала је и Маја Медић, уредница фотографије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну, надовезао се данас на своје претходно гостовање, говорећи овога пута о изузетно раширеној појави нашег доба – страху од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми у ствари бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту. Звучни запис емисије Отац Небојша је подсетио на изузетну мисао блаженопочившег Патријарха српског Павла: „Ми не очекујемо да нас неко види бољим него што јесмо или горим него што можемо бити, него да нас види онакве какви смо“. „Тражећи наше грешке упознајемо своје биће, а човек себе најбоље упознаје кроз заједницу“ рекао је о. Небојша. Шта се дешава када прође занесеност и падну маске? Која су то права места и прави начини да се изборимо са својим страховима? А шта људи превиђају када се говори о љубави? „Страх од љубави је страх од упознавања самога себе“ каже наш гост. Извор: Радио Слово љубве

Шта тражимо када тражимо љубав, прво је питање које смо поставили нашем данашањем госту, свештенику Небојши Тополићу, старешини Богородичине цркве у Земуну. На шта мислимо, који прототип тражимо? „Данашњи човек је збуњен и једноставно није научен да воли“ каже о. Небојша, који истиче да „искру Божије љубави у нама тражимо целог живота“. Како човек исказује љубав, ко је наш ближњи, да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? „Морамо прво упознати себе и своје слабости да бисмо могли да волимо некога другог“ каже о. Небојша и додаје да се морамо изборити и превазићи страхове и комплексе које смо стекли у породици. А како се и да ли човек мења у браку? Звучни запис емисије