Претражи Живе Речи Утехе

Да ли у материји, не знам, да ли изван материје, не знам... Ово нема везе са дискусијом о преегзистенцији и атемпоралној димензији и нисам ни у каквим таборима и групама које око овога расправљају. Ипак, у расправама око вечности и атемпоралности тела Христовог, има доста тога што се говори о телу Христовом и разним чудима. Изгледа да се највише дискутовало око догађаја када је Христос након Васкрсења дошао међу апостоле. У Писму се не каже да је ушао кроз затворена врата него да је стао тј. појавио се у просторији и међу апостолима. Када се тврди да никако није реч о уласку кроз затворена врата аргументује се да је имао тело као и наше у којем је јео и пио, којег је Тома додирнуо, које не може да прође кроз врата или зид и остало из Писма. Иако за мене никако није спорно да је Христос у телу дошао међу апостоле, треба имати у виду да ако то тело, као и наша тела, није могло да прође рецимо кроз врата или зид онда није могло да прође ни кроз ваздух. Овакво наше тело није могло просто да се појави међу апостолима а да не дође до привременог обустављања закона физике. Зашто? Први проблем је у термину „кроз“. 1) Ми кроз ваздух не пролазимо као што не пролазимо ни кроз воду ни кроз зид. Замислимо собу са балонима од пода скоро до плафона. Када ходамо у соби ми ипак не пролазимо кроз балоне него између њих. Тако је и са ваздухом, ми пролазимо између молекула азота, кисеоника, угљен диоксида, честица прашине, вируса, бактерија и свега осталог. Молекули и честице у ваздуху су „ретки“ па ми и не примећујемо пролажење између њих али наша тела и честице ваздуха ипак не пролазе једни кроз друге јер то не могу, нити се са нашим телима мешају, сједињују итд. јер ни то не могу. Даље, када би соба била дупке пуна балона кретали би се мало теже између њих и то би било аналогно кретању у води. А ако би соба била добро набијена балонима, иако је у њима ваздух, не бисмо могли да прођемо и то је аналогно чврстим телима. Да ваздух има одређену чврстоћу и да тела не могу да пролазе кроз њега нити да се мешају са њим видимо на примеру птица, падобранаца, спортских аутомобила... Када би крила и падобрани и аутомобили пролазили кроз материју ваздуха а не између честица птице не би полетеле, падобранци би падали (нити би авиони полетели) а дизајнери атуомобила не би морали да брину о аеродинамици и смањењу отпора ваздуха. Дакле, ако хоћемо да задржимо став да је Христово тело као и наше и да не може да прође кроз зид оно онда ни кроз ваздух не може да прође тј. не може да се створи у ваздуху и тиме прође кроз све од чега се ваздух састоји и буде на месту свих честица и тиме се сједини и помеша са њима и прими их у себе. Нико ваљда не мисли да када се Христос појавио да се његово тело помешало са ваздухом и са свиме што је у њему било на том месту до тог тренутка? А онда, одмах после тога, то исто тело прима у себе храну и она остаје у њему а не пролази кроз њега као што је оно прошло кроз материју ваздуха... Дакле, ако ово прихватимо онда остаје да то тело не може проћи нити да је прошло кроз ваздух, нити се с њим помешало или било прожето њиме, као што то не могу ни наша тела. 2) Како се онда појавио а да није прошао кроз и помешао се са ваздухом? За другу могућност опет ћу узети пример балона. Да би се ваздух неким телом ни од куда разгрнуо, а да се не помешају, тело би морало да за свој почетак нађе празан простор међу молекулима ваздуха и да одатле крене да се увећава као балон до своје пуне величине. Немам појма како би ово уопште изгледало али тиме би се то тело угурало у мешавину од које је ваздух састављен а не би се мешало са ваздухом нити пролазило кроз њега. Са овим начином постоје три проблема. Први проблем је ако би се ово дешавало споро. Тај постепени процес би мислим за апостоле био далеко ужаснији и страшнији призор него да се једноставно одједном створио у соби. Осим тога када се јавио двојици на путу за Емаус и када је одмах након причешћа постао невидљив за њих опис сугерише да се то десило одједном а не постепено. Зато можемо да тврдимо да када се касније опет појавио међу апостолима да се то такође десило одмах јер каже „стаде“ а не „настаде“ „прође кроз“ или нешто слично. Други проблем: ако се то десило одједном имали би догађај раван експлозији. Зашто? Када се нешто у ваздуху шири великом брзином настаје ударни талас који ми чујемо као експлозију. Када рецимо пукне петарда ми знамо да се, услед паљења, барут који је у чврстом стању одмах претворио у гас, који се шири великом брзином и потискује ваздух око себе, тај ваздух не може довољно брзо да се „склони“ и формира се ударни звучни талас и све оно што зовемо експлозијом. Дакле немогуће је да се објекат величине људског тела одједном појави негде и потисне сав ваздух около а да не дође до експлозије тј. пуцња. Тако нешто би ваљда било записано а мислим да би страх био благ израз за оно што би доживели апостоли, а мислим да није немогуће да неко ко је близу и оглуви. Ово важи и у супротном правцу тј. када је Христос нестао пред двојицом ученика у Емаусу. Јер ако је тиме формирао празнину тј. вакуум у околном ваздуху десила би се имплозија са сличним ефектима експлозији, јер би ваздушни притисак сав ваздух великом брзином потиснуо ка самом себи и мислим да то не би прошло без неког драстичног ефекта по ученике. Трећи су проблем деформације у смањивању и повећавању кроз које би тело морало да прође а будући да је то наше тело то би за њега било потпуно деструктивно и разорно. Осим тога нигде у Писму мислим да немамо података о неком смањивању и повећавању. Ако би хтели да избегнемо смањивање и повећавање морао би да се формира некакав мехур као из СФ филмова па да се у њему створи цело тело, нестане мехур и процес заврши. Ни овога нема ни у Писму ни у житијима а делује и да тако кажем понижавајуће за Христа да мора да прави мехурове у материји да би се у њој појавио... Дакле, ако све ово стоји, и за пролазак кроз ваздух и за инфлацију поред ваздуха потребно је да се суспендују закони хемије и физике, да би то прошло без последица, тј. да се материје не би мешале или да не дође до експлозије или да се тело не уништи или да не одемо у СФ домен. 3) Како се онда појавио? Неко би овде призвао долазак из 4 димензије при чему се ту не мисли на неки духовни свет него на 4. димензију у простору и времену. То је у ствари избегавање одговора јер се само каже одакле је дошло тело а не какве је интеракције имало са постојећом материјом што је и основни проблем. Јер је за овај проблем свеједно одакле је тело дошло ако је то исто наше тело које се појављује у материји. Чеврта димензија не решава проблем а мислим да може да креира нове. (Ми иначе већ живимо у 4 димензије: 3 просторне плус време као четврта.) Као пример овог аргумента често се наводе замишљена бића која живе у 2 димензије па дође биће које има 3 (просторне димензије) и онда се оно међу њима појављује као ниоткуда. Овде постоји више проблема да би ово могло да се примени на почетно питање. Прво, на страну то што из 3Д перспективе у свету хипотетичких 2Д бића нема чврстих тела јер нема дебљине а тиме ни густине па не можемо да правимо никаква поређења за овај проблем и на страну то што у 2Д свету сва бића виде и саме себе и све остало као геометријске линије без обзира ко колико димензија имао и на страну то што би долазак 3Д бића у ствари био долазак из 3Д хипер-универзума који у себи садржи онај који је 2Д а онда тих хипер-универзума може бити колико год хоћемо и тиме практично немамо ништа... Дакле, ако постоји 4. просторна димезија она не обезбеђује посебне моћи јер мора да има исту суштину као и ове 3. Међу 3 димензије нема поретка или хијерархије него све имају исту суштину и једнако делују и то исто мора да важи и за 4. Ми можда живимо у 2, 3 и 4 димензији а немамо приступ 1. Небитно је који је број, овде број 4 не значи „нешто више“ од претходна три. Ово значи да закони физике и хемије који важе у 3 важе и у све 4 димензије. Тако онда испада да ми можда живимо у 4 али смо свесни и владамо само са 3 димензије док анђели и Христос владају са све 4. Али то су и даље 4 материјалне просторне димензије и то би буквално значило да се ваздух који је на месту предвиђењом за појављивање пребаци у 4 димензију (да не би дошло ни до мешања ни до експлозије), ту се онда појави анђео или Хритос, а затим се после и ваздух и тело врате где је шта било... Мени је у ово тешко да поверујем као непотребно компликовано и малтене бесмислено решење, као и са горе поменутим мехуровима, а које преко свега ни не даје одговор на проблем. А ако рецимо „4“ димензија није просторна и материјална онда она уопште и није никаква димензија (у нашој егзистенцији) него ван-димензионални начин постојања и ништа нам не помаже у одговору на питање како се на нивоу материје и простора појављивање одиграло него само евентуално на то „одакле“ је то тело дошло, али не и како се овде манифестовало у оквирима природних закона. 4а) Следеће решење је да тело једоставно постане видљиво или невидљиво тј. да је задржало сва материјална својства али да на заповест може постати прозирно или непрозирно али се не појављује ни од куда него је све време у простоју и материји. Ово би подразумевало и да се Христос креће све време међу људима и да постаје видљив само по потреби. Мислим да нам Писмо не даје потврду за ово а и да такође на неки начин делује понижавајуће за Господа. 4б) На крају, ради потпуне слике, обрадићу и последњу варијанту која не даје никакав одговор на питање јер се тело посматра као неко другачије од овог нашег које имамо и онда закони природе више нису ни битни, нити шта се и како десило. Ради се о томе да се обично каже да је тело након Васкрсења другачије јер се Христос није ни од куда појављивао пре Васкрсења на начин као међу апостолима. Ипак, имамо (само) код ап. Јована опис где се након Христовог ходања по мору лађа са Христом и ученицима обрела на другој страни обале без да донде дође пловљењем (за разлику од извештаја код Марка и Матеја). То би могло да се назове телепортацијом, а за оне који су били у том тренутку на другој обали верујем да би ефекат био једнак појављивању Христа међу апостолима. Имамо и умножавање хлебова и риба при чему се додатна материја такође појављује ни од куда, и у мањој мери се то види и код претварања воде у вино где у води такође ни од куда настају додатне материје које од воде чине да је вино. Ако је све ово овако онда подела својстава тела пре и после Васкрсења можда нестаје или макар губи на оштрини. Не знам. У сваком случају тумачи се да је тело било преображено, као што је неко рекао, и да може да „пролази“ „телепортује се“ „настаје и нестаје“ без ефекта или последица по материју и њега самог. Неко овакво другачије духовно тело назива спиритуализацијом тела и материје а неко материјализацијом нечег што је духовно. Категоричко негирање овакве спиритуализације материје којом тело добија нека нова својства подразумева да ми имамо потпуно јасно разграничене суштине и својства и материјалног и духовног и које нас спречавају да тврдимо да се та два мешају или прожимају. У ствари, међутим, ми не знамо ни суштину материјалног ни духовног ни сва њихова својства. Ми не знамо ни шта је у суштини материја нити за шта је све способна. Не само да не знамо све о материји него не знамо ни све оно што смо као бића способни да сазнамо о њој а камоли све оно што има да се зна (Проповедник, Платон, Витгенштајн, Гедел). Рецимо, особина материје позната као квантна увезаност описује способност елементарних честица да комуницирају између себе тренутно тј. брже од светлости односно као да не постоје време и простор, што не би смело никако да буде могуће. Нико не зна ни шта је то нити зашто функционише нити последице. Можда су неки од електрона баш у нашим телима овако повезани... О духовном знамо само оно што нам је откривено а и то у тајнама и загонеткама и вероватно далеко мање него што знамо о материјалном. Ипак иако су суштина материјалног и духовног за нас тајне и за сада неприступачне неки ипак дозвољавају да кажемо да се та два никако не мешају. Приступ спиритуализације материје није без теолошких и филозофских опасности али ја се нећу упуштати у то јер се уопште не бавим овим приступом. Оно што хоћу да кажем је да о материји и духовном не знамо довољно да би могли са њима да баратамо као са нечим сасвим познатим и предвидљивим када је реч о чудима. Ја не знам одговор на питање како се наше тело појављује ни од куда у материји. Мислим да сам показао да се то са нашим телом не може десити а да се не суспендују закони природе. Јер, било да је реч о стварању које би било пролазак кроз материју било да је реч о тренутном појављивању поред материје, закони морају да се укину да би се то остварило без последица по околну материју и само тело. Може, као што сам написао, да се оде и у ван-димензионалне, егзегетске и философске воде за које можда немамо доброг упоришта ни у нашем знању ни у Писму ни у оцима али колико видим те нам екскурзије свеједно не дају одговор на само питање. Ово нисам писао као неки дефинитиван и потпун одговор и посматрање проблема него као позив да се о томе даље дискутује и испита и исправи ако сам нешто погрешио или пропустио.

Црногорски свештеник-падобранац: Господ није дао да велика Русија пропадне Од ИН4С - 02/04/2018 Пише: ИГОР ДАМЈАНОВИЋ Није риједак примјер у бурној историји Балканског полуострва да су многи свештеници умјесто службе Богу били принуђени да се са сабљом и пушком у руци супротстављају поробљивачима. Стопама свештеника који су се прославили својим јунаштвом, попут Петра Јагодића, Луке Лазаревића и Мила Јововића, отишао је и црногорски свештеник Мијајло Бацковић, који је након завршене Богословије на Цетињу 1997. године ступио у легендарну 63. падобранску бригаду Војске Југославије и 1999. бранио отаџбину од агресора. Редован војни рок за младог богослова у најбољој јединици некадашње југословенске војске, због догађаја који су услиједили током 1998. и 1999. продужио се на готово двије године. Своје утиске и сјећања из тих тешких времена подијелио је ексклузивно за „Russia Beyond„, осврнувши се и на актуелне руско-црногорске односе. Интервју преносимо у цјелини: Како сте након завршене богословије доспјели у елитну 63. падобранску бригаду Војске Југославије? Мијајло Бацковић: Заиста су чудни путеви Господњи, али сваки од тих праваца у нашем животу бирамо својом вољом и својим темпераментом. Богословија на Цетињу, тек обновљен рад, 90-те, санкције, ратови свуда око нас, а највећи онај у нама, почетак дивљања дукљанског „националног поноса“. Ту се први пут у животу сусрећем са отвореном мржњом и сталним нападима на нашу школу, манастир, владику Амфилохија! Могу рећи да су ме године проведене на Цетињу добро припремиле за даљи живот, у сваком смислу! Рођен сам у Јужној Африци, отац ми је од малена пуштао гусле и тим светим звуком, који ме је учио о мојој отаџбини и великим људима који су тамо живјели, учио о Богу, и свим оним дивним и узвишеним идеалима, то је био мој први српски уџбеник. Слушајући о свом прађеду чије име носим, перјанику, борцу са Брегалнице, носиоцу златне Обилић медаље за храброст, комити, ја нисам имао дилеме у којoј јединици наше војске желим бити – оној најбољој! С обзиром да сам на регрутацији добио морнарицу морао сам да нађем везу и одем у Ниш. Нисам одустао и успио сам. Да ли сте у моменту ступања у 63. падобранску бригаду претпоставили да ћете ускоро доживјети и непосредно ратно искуство? М.Б.: Нико од нас то није знао. Били смо дјеца и нико рат није желио. Били смо добро обучена дјеца у чију је обуку Војска Југославије уложила много средстава. Ја сам у војску отишао још 1997. и због ратног стања остао сам тамо све до краја НАТО агресије. Два своја рођендана провео сам у униформи 63. Падобранске бригаде. Било је то једно братско дружење кроз које нам је сва та обука лакше падала. Знам да није било у Војсци Југославије боље јединице, гдје смо кроз падобранске скокове који су посебна веза међу нама, постајали једно! Били смо ефикасни у акцијама. Подсјетићу да је наша јединица заузела највеће терористичко упориште „Јуник“. Били смо и веома активни у бици за Кошаре и низу других жаришта. Међутим, тешко смо подносили оне болне растанке са нашом браћом који су истински хероји, а о којима се данас на жалост не прича. Мени је велика част била што сам био саборац истинских витезова из најбоље једнице Војске Југославије. Како у оној пјесми каже „А најбољих нема, однио их Бог“, много мојих сабораца је нажалост положило живот за Косово и Метохију. Било је и оних поријеклом са територије Црне Горе, попут замјеника команданта наше бригаде, хероја и великог човјека Горана Остојића. Морам поменути и нашег брата Радоша Церовића из Лесковца, Марка Аврамовића из Тивта, чији гроб обилазимо на сваку годишњицу НАТО агресије. Битно је поменути и све оне који су били тамо гдје је било најтеже кад је требало, и многи од њих су из Црне Горе -велики јунаци који су оправдали своје претке. Они данас живе и раде овдје и широм свијета, ја их овим путем поздрављам и желим да им кажем да је велика част бити њихов брат! Да ли сте ви и ваши ратни другови из 63. падобранске бригаде били спремни за НАТО копнену интервенцију и непосредни судар са најопремљенијом и најмоћнијом војском на свијету? М.Б.: Апсолутно, ми смо гледајући све вријеме немоћно, то неправедно, кукавичко „ратовање“, прижељкивали да се копнено искрцају, али и они су то добро процијенили, зато до копнене инвазије није ни дошло. Како сте примили информацију да се, иако непоражена, Војска Југославије мора повући са територије Косова и Метохије? М.Б.: Разочарење! Сада сам свјестан да је тако вјероватно морало, али тада… издаја је била ријеч која би се могла истаћи у нашим осјећањима тог тренутка. Наша јединица скинула се тек средином јула и вратили смо се кућама. Много је људи директно или индиректно учествовало тих година у рату против терориста и НАТО крвника, у разним јединицама наше војске. То су скромни јунаци, сада родитељи које молим да никад не забораве тај период свог живота и своју браћу која су животе за нас дали. Молим их и да не ћуте. Не бојте се јер знам да сте неустрашиви. Учите вашу дјецу да буду људи, мудри и храбри! Када би вас отаџбина поново позвала да ли бисте поново обукли униформу ваше бригаде? М.Б.: Када би моја земаљска отаџбина постала опет оно што је била, сви ми би се опет као један одазвали позиву и бранили ако затреба! Служите у Грбљу, парохији у којој је много грађана Русије купило некретине. Много ваших вјерника долази из Русије и других бивших совјетских република. Као неко ко долази често у додир са грађанима Руске Федерације, да ли сматрате да је наша трагедија 1999. године измијенила и пробудила Русију? М.Б.: Судбине Балкана и Русије увијек су се кроз историју преклапале, тако се десило и 90-тих година распадом СССР-а и Југославије. Мислим да је Русија своје дно дотакла управо у годинама када креће „коначна“ офанзива против српског народа на Балкану. Године 1999, када су чланице НАТО-а кукавички напале малени српски народ, у Русији је владала економска криза и неспособан предсједник. Издвојио бих само један детаљ, веома битан за нас, али мислим да то показује стање у Русији, а то је заузимање аеродрома у Приштини од стране наше браће, Руских падобранаца, који мимо наређења свога предсједника остају на аеродрому пружајући подршку српском народу! Вријеме је показало да Господ није дао да велика Русија пропадне, и они се управо тада „буде“, и велика је радост што за 19 година имамо јаког брата који опет може да нас брани! Да ли организација ветерана 63. падобранске бригаде у Црној Гори сарађује са сличним организацијама у Русији? М.Б.: Нас војне падобранце цијелог свијета повезује срце и љубав према својој отаџбини! Наравно, ту бих направио разлику између колега из других земаља и наше браће из ВДВ-а. Са њима сарађујемо у сваком смислу, то показују и врло честе посјете високих делегација, како активних тако и ветерана из Русије. Удружења ветерана 63-ће падобранске бригаде из Србије, Црне Горе и Републике Српске активно сарађују са братским удружењима из Русије како на пољу ветерана тако и у спортском дијелу такмичења наших падобранаца. Шта за вас представља Русија? М.Б.: Велика је част бити свештеник у Грбљу, постојбини Светог Српског Кнеза Мученика Лазара. Ова Српска колијевка која лежи на мору обасјана са 65 кандила вјере, то су наши храмови и три манастира. Због тога била је занимљива нашој браћи православним Русима, Грузинима, Јерменима… Свака наша служба обогаћена је њиховим присуством, та ширина руске душе и дубока побожност код многих мјештана пробудила је љубав ка Литургији. Прије пар година, када је однарођена власт у Подгорици у низу својих непочинстава увела санкције нашој браћи у Русији, црногорске власти су претходно опљачкале Русе, па онда ставиле до знања да им више нису интересантни. Ја сам у име Грбљана прије неколико година боравио у Москви и предсједнику Владимиру Путину однио на поклон плац у Грбљу. Неко ће се насмијати, али то је била важна симболична порука, да ми санкције не признајемо! Хвала Богу, имам мноштво пријатеља и кума који је Рус. Сваког дана сам са њима, и они знају истину да није народ Црне Горе увео санкције, као што се народ није питао ни за признавање некакве терористичке творевине на југу Србије, или удруживање са НАТО крвницима. Није то народ Црне Горе, то је недостојна влада у Подгорици. На жалост, због лошег третмана и увредеа многи су отишли и због тога у економском смислу опет страда обичан човјек који је у Боки живио углавном од туриста из Русије. Крај нашег разговора искористио бих за честитку на убједљивој побједи на предсједничким изборима у Русији, великом човјеку и искреном српском пријатељу Владимиру Путину! Поред свештеничке службе, отац Мијајло Бацковић се налази на челу „Братства православне омладине Црне Горе“, која је била иницијатор многих хуманитарних акција. Обавља и дужност генералног секретара НВО „Ветерани 63. падобранске бригаде“ у Црној Гори. До сада је сакупио 33 падобранска скока (32 са куполом и 1 са крилима), на висинама између 600 и 5000 метара. Живи у Тивту и отац је два сина. Текст преузет са „Russia Beyond“ View full Странице

Старац Силуан је питао једног мисионара који је живео на Истоку како он то људима проповеда и покушава да их обрати у Хришћанство. Овај мисионар будући веома одрешит и директан рекао је: „Идем у будистичку богомољу и свима које затекнем кажем: – Те ваше статуе, све су то идоли, камење и дрво. Баците то, разбијте их и поверујте у истинитог Бога!“ „И шта се потом дешава?“, питао га је старац Силуан. „Они су безосећајни и безумни људи. Избаце ме из храма и туку ме.“, одговорио је ватрени мисионар. „А знате ли да бисте могли да остварите боље резултате када бисте дошли у њихов храм, погледали са каквим страхопоштивањем се ти људи моле, како они поштују своју веру; када бисте позвали неколико њих да поседе напољу са вама и рекли им: „Испричајте ми нешто о својој вери.“ И сваки пут када бисте осетили да можете да им кажете: – Како је лепо то што сте сада рекли! Када би се томе додала, ево оваква мисао како би то процветало у потпуну лепоту! Тако бисте у њихов поглед на свет полако уносили јеванђелске истине. И не бисте их обратили одмах, али бисте их обогатили оним што је Христос донео на земљу.“