Претражи Живе Речи Утехе

Да ли у материји, не знам, да ли изван материје, не знам... Ово нема везе са дискусијом о преегзистенцији и атемпоралној димензији и нисам ни у каквим таборима и групама које око овога расправљају. Ипак, у расправама око вечности и атемпоралности тела Христовог, има доста тога што се говори о телу Христовом и разним чудима. Изгледа да се највише дискутовало око догађаја када је Христос након Васкрсења дошао међу апостоле. У Писму се не каже да је ушао кроз затворена врата него да је стао тј. појавио се у просторији и међу апостолима. Када се тврди да никако није реч о уласку кроз затворена врата аргументује се да је имао тело као и наше у којем је јео и пио, којег је Тома додирнуо, које не може да прође кроз врата или зид и остало из Писма. Иако за мене никако није спорно да је Христос у телу дошао међу апостоле, треба имати у виду да ако то тело, као и наша тела, није могло да прође рецимо кроз врата или зид онда није могло да прође ни кроз ваздух. Овакво наше тело није могло просто да се појави међу апостолима а да не дође до привременог обустављања закона физике. Зашто? Први проблем је у термину „кроз“. 1) Ми кроз ваздух не пролазимо као што не пролазимо ни кроз воду ни кроз зид. Замислимо собу са балонима од пода скоро до плафона. Када ходамо у соби ми ипак не пролазимо кроз балоне него између њих. Тако је и са ваздухом, ми пролазимо између молекула азота, кисеоника, угљен диоксида, честица прашине, вируса, бактерија и свега осталог. Молекули и честице у ваздуху су „ретки“ па ми и не примећујемо пролажење између њих али наша тела и честице ваздуха ипак не пролазе једни кроз друге јер то не могу, нити се са нашим телима мешају, сједињују итд. јер ни то не могу. Даље, када би соба била дупке пуна балона кретали би се мало теже између њих и то би било аналогно кретању у води. А ако би соба била добро набијена балонима, иако је у њима ваздух, не бисмо могли да прођемо и то је аналогно чврстим телима. Да ваздух има одређену чврстоћу и да тела не могу да пролазе кроз њега нити да се мешају са њим видимо на примеру птица, падобранаца, спортских аутомобила... Када би крила и падобрани и аутомобили пролазили кроз материју ваздуха а не између честица птице не би полетеле, падобранци би падали (нити би авиони полетели) а дизајнери атуомобила не би морали да брину о аеродинамици и смањењу отпора ваздуха. Дакле, ако хоћемо да задржимо став да је Христово тело као и наше и да не може да прође кроз зид оно онда ни кроз ваздух не може да прође тј. не може да се створи у ваздуху и тиме прође кроз све од чега се ваздух састоји и буде на месту свих честица и тиме се сједини и помеша са њима и прими их у себе. Нико ваљда не мисли да када се Христос појавио да се његово тело помешало са ваздухом и са свиме што је у њему било на том месту до тог тренутка? А онда, одмах после тога, то исто тело прима у себе храну и она остаје у њему а не пролази кроз њега као што је оно прошло кроз материју ваздуха... Дакле, ако ово прихватимо онда остаје да то тело не може проћи нити да је прошло кроз ваздух, нити се с њим помешало или било прожето њиме, као што то не могу ни наша тела. 2) Како се онда појавио а да није прошао кроз и помешао се са ваздухом? За другу могућност опет ћу узети пример балона. Да би се ваздух неким телом ни од куда разгрнуо, а да се не помешају, тело би морало да за свој почетак нађе празан простор међу молекулима ваздуха и да одатле крене да се увећава као балон до своје пуне величине. Немам појма како би ово уопште изгледало али тиме би се то тело угурало у мешавину од које је ваздух састављен а не би се мешало са ваздухом нити пролазило кроз њега. Са овим начином постоје три проблема. Први проблем је ако би се ово дешавало споро. Тај постепени процес би мислим за апостоле био далеко ужаснији и страшнији призор него да се једноставно одједном створио у соби. Осим тога када се јавио двојици на путу за Емаус и када је одмах након причешћа постао невидљив за њих опис сугерише да се то десило одједном а не постепено. Зато можемо да тврдимо да када се касније опет појавио међу апостолима да се то такође десило одмах јер каже „стаде“ а не „настаде“ „прође кроз“ или нешто слично. Други проблем: ако се то десило одједном имали би догађај раван експлозији. Зашто? Када се нешто у ваздуху шири великом брзином настаје ударни талас који ми чујемо као експлозију. Када рецимо пукне петарда ми знамо да се, услед паљења, барут који је у чврстом стању одмах претворио у гас, који се шири великом брзином и потискује ваздух око себе, тај ваздух не може довољно брзо да се „склони“ и формира се ударни звучни талас и све оно што зовемо експлозијом. Дакле немогуће је да се објекат величине људског тела одједном појави негде и потисне сав ваздух около а да не дође до експлозије тј. пуцња. Тако нешто би ваљда било записано а мислим да би страх био благ израз за оно што би доживели апостоли, а мислим да није немогуће да неко ко је близу и оглуви. Ово важи и у супротном правцу тј. када је Христос нестао пред двојицом ученика у Емаусу. Јер ако је тиме формирао празнину тј. вакуум у околном ваздуху десила би се имплозија са сличним ефектима експлозији, јер би ваздушни притисак сав ваздух великом брзином потиснуо ка самом себи и мислим да то не би прошло без неког драстичног ефекта по ученике. Трећи су проблем деформације у смањивању и повећавању кроз које би тело морало да прође а будући да је то наше тело то би за њега било потпуно деструктивно и разорно. Осим тога нигде у Писму мислим да немамо података о неком смањивању и повећавању. Ако би хтели да избегнемо смањивање и повећавање морао би да се формира некакав мехур као из СФ филмова па да се у њему створи цело тело, нестане мехур и процес заврши. Ни овога нема ни у Писму ни у житијима а делује и да тако кажем понижавајуће за Христа да мора да прави мехурове у материји да би се у њој појавио... Дакле, ако све ово стоји, и за пролазак кроз ваздух и за инфлацију поред ваздуха потребно је да се суспендују закони хемије и физике, да би то прошло без последица, тј. да се материје не би мешале или да не дође до експлозије или да се тело не уништи или да не одемо у СФ домен. 3) Како се онда појавио? Неко би овде призвао долазак из 4 димензије при чему се ту не мисли на неки духовни свет него на 4. димензију у простору и времену. То је у ствари избегавање одговора јер се само каже одакле је дошло тело а не какве је интеракције имало са постојећом материјом што је и основни проблем. Јер је за овај проблем свеједно одакле је тело дошло ако је то исто наше тело које се појављује у материји. Чеврта димензија не решава проблем а мислим да може да креира нове. (Ми иначе већ живимо у 4 димензије: 3 просторне плус време као четврта.) Као пример овог аргумента често се наводе замишљена бића која живе у 2 димензије па дође биће које има 3 (просторне димензије) и онда се оно међу њима појављује као ниоткуда. Овде постоји више проблема да би ово могло да се примени на почетно питање. Прво, на страну то што из 3Д перспективе у свету хипотетичких 2Д бића нема чврстих тела јер нема дебљине а тиме ни густине па не можемо да правимо никаква поређења за овај проблем и на страну то што у 2Д свету сва бића виде и саме себе и све остало као геометријске линије без обзира ко колико димензија имао и на страну то што би долазак 3Д бића у ствари био долазак из 3Д хипер-универзума који у себи садржи онај који је 2Д а онда тих хипер-универзума може бити колико год хоћемо и тиме практично немамо ништа... Дакле, ако постоји 4. просторна димезија она не обезбеђује посебне моћи јер мора да има исту суштину као и ове 3. Међу 3 димензије нема поретка или хијерархије него све имају исту суштину и једнако делују и то исто мора да важи и за 4. Ми можда живимо у 2, 3 и 4 димензији а немамо приступ 1. Небитно је који је број, овде број 4 не значи „нешто више“ од претходна три. Ово значи да закони физике и хемије који важе у 3 важе и у све 4 димензије. Тако онда испада да ми можда живимо у 4 али смо свесни и владамо само са 3 димензије док анђели и Христос владају са све 4. Али то су и даље 4 материјалне просторне димензије и то би буквално значило да се ваздух који је на месту предвиђењом за појављивање пребаци у 4 димензију (да не би дошло ни до мешања ни до експлозије), ту се онда појави анђео или Хритос, а затим се после и ваздух и тело врате где је шта било... Мени је у ово тешко да поверујем као непотребно компликовано и малтене бесмислено решење, као и са горе поменутим мехуровима, а које преко свега ни не даје одговор на проблем. А ако рецимо „4“ димензија није просторна и материјална онда она уопште и није никаква димензија (у нашој егзистенцији) него ван-димензионални начин постојања и ништа нам не помаже у одговору на питање како се на нивоу материје и простора појављивање одиграло него само евентуално на то „одакле“ је то тело дошло, али не и како се овде манифестовало у оквирима природних закона. 4а) Следеће решење је да тело једоставно постане видљиво или невидљиво тј. да је задржало сва материјална својства али да на заповест може постати прозирно или непрозирно али се не појављује ни од куда него је све време у простоју и материји. Ово би подразумевало и да се Христос креће све време међу људима и да постаје видљив само по потреби. Мислим да нам Писмо не даје потврду за ово а и да такође на неки начин делује понижавајуће за Господа. 4б) На крају, ради потпуне слике, обрадићу и последњу варијанту која не даје никакав одговор на питање јер се тело посматра као неко другачије од овог нашег које имамо и онда закони природе више нису ни битни, нити шта се и како десило. Ради се о томе да се обично каже да је тело након Васкрсења другачије јер се Христос није ни од куда појављивао пре Васкрсења на начин као међу апостолима. Ипак, имамо (само) код ап. Јована опис где се након Христовог ходања по мору лађа са Христом и ученицима обрела на другој страни обале без да донде дође пловљењем (за разлику од извештаја код Марка и Матеја). То би могло да се назове телепортацијом, а за оне који су били у том тренутку на другој обали верујем да би ефекат био једнак појављивању Христа међу апостолима. Имамо и умножавање хлебова и риба при чему се додатна материја такође појављује ни од куда, и у мањој мери се то види и код претварања воде у вино где у води такође ни од куда настају додатне материје које од воде чине да је вино. Ако је све ово овако онда подела својстава тела пре и после Васкрсења можда нестаје или макар губи на оштрини. Не знам. У сваком случају тумачи се да је тело било преображено, као што је неко рекао, и да може да „пролази“ „телепортује се“ „настаје и нестаје“ без ефекта или последица по материју и њега самог. Неко овакво другачије духовно тело назива спиритуализацијом тела и материје а неко материјализацијом нечег што је духовно. Категоричко негирање овакве спиритуализације материје којом тело добија нека нова својства подразумева да ми имамо потпуно јасно разграничене суштине и својства и материјалног и духовног и које нас спречавају да тврдимо да се та два мешају или прожимају. У ствари, међутим, ми не знамо ни суштину материјалног ни духовног ни сва њихова својства. Ми не знамо ни шта је у суштини материја нити за шта је све способна. Не само да не знамо све о материји него не знамо ни све оно што смо као бића способни да сазнамо о њој а камоли све оно што има да се зна (Проповедник, Платон, Витгенштајн, Гедел). Рецимо, особина материје позната као квантна увезаност описује способност елементарних честица да комуницирају између себе тренутно тј. брже од светлости односно као да не постоје време и простор, што не би смело никако да буде могуће. Нико не зна ни шта је то нити зашто функционише нити последице. Можда су неки од електрона баш у нашим телима овако повезани... О духовном знамо само оно што нам је откривено а и то у тајнама и загонеткама и вероватно далеко мање него што знамо о материјалном. Ипак иако су суштина материјалног и духовног за нас тајне и за сада неприступачне неки ипак дозвољавају да кажемо да се та два никако не мешају. Приступ спиритуализације материје није без теолошких и филозофских опасности али ја се нећу упуштати у то јер се уопште не бавим овим приступом. Оно што хоћу да кажем је да о материји и духовном не знамо довољно да би могли са њима да баратамо као са нечим сасвим познатим и предвидљивим када је реч о чудима. Ја не знам одговор на питање како се наше тело појављује ни од куда у материји. Мислим да сам показао да се то са нашим телом не може десити а да се не суспендују закони природе. Јер, било да је реч о стварању које би било пролазак кроз материју било да је реч о тренутном појављивању поред материје, закони морају да се укину да би се то остварило без последица по околну материју и само тело. Може, као што сам написао, да се оде и у ван-димензионалне, егзегетске и философске воде за које можда немамо доброг упоришта ни у нашем знању ни у Писму ни у оцима али колико видим те нам екскурзије свеједно не дају одговор на само питање. Ово нисам писао као неки дефинитиван и потпун одговор и посматрање проблема него као позив да се о томе даље дискутује и испита и исправи ако сам нешто погрешио или пропустио.

Предавање одржано октобра 2011. године у Новотихвинском женском манастиру у Јекатернибургу у оквиру посете поводом доношења часног Појаса Пресвете Богородице у Русију. Ваше Високопреосвештенство, еминентни епископи, часни оци, драга мати игуманијо, браћо и сестре! Велика је радост за мене што поново боравим у вашем манастиру. Као што знате, овај пут смо стигли са светим Појасом Мајке Божије. Ово је посебна светиња – врло драгоцена са духовне тачке гледишта. По Божјој промисли донели смо ову светињу у овај град како би се он сам освештао, и наравно, ради монаштва које у њему живи. Ми знамо како је Мати Божијој угодан монашки живот, и уопште постојање манастира. Ми знамо колико се пута у историји Цркве Богородица јављала чедним и чистим душама и говорила: „Ево моје иконе, узми је и изгради манастир“. Света Гора је једина монашка република у данашњем свету која је у потпуности Њој посвећена. Пречиста Дјева је заштитница Горе Атоске. Она сама је рекла Светом Петру Атонском да оде да живи на Светој Гори, и рекла да ће он и његови сатрудници бити под њеном непосредном заштитом. „Ја сама ћу бити ваша заштитница, исцелитељка, и чуварка“, рекла је она. Када се јавила Светом Атанасију Атонском, рекла је исто што и Светом Петру, додавши: „Бићу ваша Домотројитељка и бринућу се о свима вама, а од вас желим само једно: да одржите монашке завете.“ И до дана данашњег ми, Светогорци, се наслађујемо њеним покровитељством и посебним молитвеним посредовањем. Дакле, драги моји, велики је благослов што смо дошли до монаштва. Наш старац Јосиф Ватопедски, блаженог уснућа, често нам је говорио да нема већег благослова за једног човека него када га Бог призове монашком животу. Нека би дао Бог да монах никада, чак ни на секунду, заборави да га је сам Бог позвао. „Када се присетимо како смо напустили свет, шта се тада са нама дешавало, видимо да је Божија милост почивала на нама, да је она остварила наше одрицање од света, и довела нас у манастир. У манастиру морамо да испунимо три врлине у целости: нестицање, послушност и девственост. Ове врлине нас воде кроз наш духовни живот, укорењују нас у њему, и оне нам помажу да достигнемо пуноћу зрелости у Христу. Монаштво је пут савршенства, и зато смо ми монаси позвани да стекнемо пуноту благодати. Не тако давно, један монах ми је дошао и рекао: „Знате, ја немам времена да читам“. Рекао сам му: „Дете моје, манастир није место за читање. У манастир си дошао, не да читаш, па чак ни да се молиш. Овде си дошао да одбациш себе и да потчиниш себе духовном руководству. Ако се предаш у послушност игуману и не трудиш да ти у овом животу буде што удобније, онда ћеш тачно испунити Христову заповест. Он никада није рекао ништа случајно, али је увек говорио непогрешиво, а нама монасима је рекао: „Ко хоће да крене за мном, нека узме крст свој и крене за мном“.

Поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика View full Странице