Претражи Живе Речи Утехе

Човеку је потребна љубав. То јест, да буде вољен. Чини се да је то добро позната чињеница. Али шта је то, та потреба за љубављу? Саставно својство људске природе? Или последица људске грешности, манифестација његовог поноса, сујете, егоизма? Или, коначно, једноставно духовна слабост, особина кукавичлука, незрелости, чак и инфантилизма? Одлучили смо да о овим тешким питањима разговарамо са протојерејем Дмитријем Шишкином, ректором цркве Иконе Богородице „Свију Тужних Радост“ у селу Тенистој, Бахчисарајски округ, Република Крим (Симферопољ и Кримска епархија). – Нема човека на земљи коме није потребна љубав и ко не пати од недостатка љубави. Лишавање љубави је увек трагедија. Чини се да је све јасно и неспорно! Али сам више пута читала у писмима игумана Никона (Воробјова) и у проповедима архимандрита Јована Крестјанкина да човек мора волети себе, и да га уопште не треба бринути да ли је уопште вољен... Како то разумети и прихватити? – Вероватно је немогуће не патити од недостатка љубави, макар само зато што је истинска духовна љубав елемент наше душе, нашег живота, тог божанског света у који смо позвани да живимо. Али ми, наравно, постајемо учесници духовне љубави не када захтевамо или тражимо љубав од других, већ када се сами трудимо да постанемо учесници те љубави, како бисмо, колико год можемо и колико можемо, могли да растемо у њој, да је стичемо и дајемо. Јер, давање је главна особина љубави. Сетите се речи Спаситеља, које нису у Јеванђељу, али које апостол Павле цитира у разговору са старешинама хришћанске Цркве: „...блаженије је давати него примати“ (Дела апостолска 20:35). И ако човек ово схвати, ако прихвати ове Христове речи, онда се благодаћу Божјом са њим дешава невероватна метаморфоза. Он више не тражи „добро од добра“, не тражи разумевање и саосећање, и, углавном, не тражи ни узвратну љубав, већ тежи само да да оно што му је Христос дао. И управо у том „раздавању“ он проналази радост учешћа у Божанском бићу, испуњавајући две главне заповести: о љубави према Богу и о љубави према човеку. – Жеља за љубављу од стране других (не духовном, већ најобичнијом), трагање за љубављу, чежња за њом, стални осећај невољености, одбацивања од људи... Можда је то манифестација греха? Или немоћи, слабости, која је, узгред буди речено, такође последица греха? – Понављам, потреба за љубављу је прва и најважнија потреба човека. Али овде би вероватно требало да почнемо од чињенице да често једноставно не разумемо и не осећамо, авај, да је свако од нас већ вољен од Бога. И из тог неспоразума, у човеку се рађа празнина и хладноћа, и, као последица тога, жеља за љубављу од људи, људским учешћем, подршком, саосећањем. А када то не добијемо од људи, рађа се горчина, отуђење, огорченост, расте свест о неправди овог света. Човек се повлачи у себе, у своју горчину, неспоразум... Све се то може назвати једном речју – љубав према себи; и то, наравно, нема никакве везе са истинском љубављу, већ је једна од многих грубих или суптилних замена које сами измишљамо, а демони нам нуде у широком спектру. Да не бисмо прихватили замену за истину и да не бисмо живели са лажју као са истином, потребно је, како пише апостол Јован Богослов, „не сваком духу веровати, него испитати духове да ли су од Бога“ (видети: 1. Јн. 4:1). А за то нам је потребно да се стално упоређујемо са том висином, са том божанском светошћу, на коју смо сви позвани. И да се нимало не стидимо, видећи шта заиста јесмо, већ да идемо уз Божју помоћ ка постављеном циљу: „ка наследству нераспадљивом, чистом и невенљивом, сачуваном на небесима за нас“ (видети: 1. Петр. 1:4). Тада ће нам сам Господ помоћи, просветлити нас и водити. Само морамо запамтити: обавезан услов за такав успон је наше поверење у Бога. Управо то нам често недостаје. Јер вера у Бога и поверење у Њега су различите ствари. Могуће је веровати у постојање Бога, а истовремено уопште не веровати у Њега и провести цео живот „чамећи у соку“ сопствених мисли, мишљења, претпоставки, сумњи, туга и пропуста... Дакле, очекивати љубав, саосећање и разумевање од вољених је својствено нашој природи. Али за нас постоји нешто што је више од природе, пале и оштећене грехом: заједно са Христом, одрекавши се свог „ја“, покушајте да сами учините оно што можете учинити за друге. Нека то чините „суво“, више из ума него из срца, али ако је ваша жеља да испуните заповест љубави искрена, то је већ почетак вашег учешћа у Христу. И многи светитељи су говорили о томе, укључујући и блаженог стараца Амвросија Оптинског: „Ако немате љубави, онда чините дела љубави, и љубав ће доћи.“ – Али од породичног живота човек увек жели љубав за себе, љубав душе и тела... И мало је вероватно да је тако нешто могуће у породици – да једна од „половина“ само даје себе, не надајући се да ће добити. И уопште, да ли је љубав могућа у животу без наде на узвраћај, на неку врсту награде? Не мислим сада конкретно на љубав мушкарца и жене. – У стварним односима, у породичном животу, ова духовна потреба човека за љубављу, укључујући и телесну љубав, није толико оправдана, већ, како изгледа, неизбежна у апсолутној већини случајева. Јер, како је рекао јунак Ивана Гончарова, „ми нисмо духови и нисмо животиње“. А духовна љубав, укључујући и телесну љубав, део је живота земаљског човека. Она је чак и благословена, али, мислим, по снисхођењу, како кажу многи свети оци. Они нас подсећају да постоји заповеђена духовна висина девствености и савршене љубави, и постоји стварност духовног и телесног живота. Није све у овом животу супротно Богу, већ све има своју, такорећи, „хијерархијску вредност“, све је релативно. Жеља за духовном (па чак и телесном) љубављу, за узајамношћу, за духовном и светском срећом – све је то део круга хришћанског постојања и све то може бити благословено, ако се само чини благословено, то јест, у складу са Божјом истином и Божјим законом. Ако говоримо конкретно о могућности (или немогућности) постојања „дајуће“ љубави, без наде у реципроцитет, онда је, несумњиво, таква љубав могућа, и у нашој руској класичној књижевности постоји читава галерија таквих светлих слика: Татјана Ларина, Аљоша Карамазов, који је волео (није јасно зашто) своју браћу и оца, кнез Мишкин, кнегиња Марја из „Рата и мира“... Наравно, таква љубав јесте патња, али то је управо она иста патња која, речима Светог Луке Кримског, „тако дивно чисти душу“. Међутим, ово се односи на духовну, земаљску љубав. Ако говоримо о духовној љубави (условно речено, сестра милосрђа на фронту), онда овде, наравно, нема говора о било каквом очекивању реципроцитета. То је чиста жртвена љубав, и, самим тим, приближавање идеалу светости. – Христос каже: „Нову вам заповест дајем: да љубите једни друге; као што сам ја вас љубио, да и ви љубите једни друге“ (Јован 13,34). Веома је важно разумети о каквој љубави Спаситељ овде говори. На крају крајева, не ради се само о пријатељском саосећању, које би могло да створи топлу атмосферу у хришћанском окружењу. Другим речима, зашто нас Спаситељ позива да љубимо једни друге? И још један Христов позив: „Останите у љубави мојој“ (Јован 15,9). Шта значи „остајте у љубави Његовој“? – Пријатељско саосећање, страхопоштовање, нежност и саосећање – све то може бити манифестација најчистије, божанске љубави, и то је оно на шта нас позива Господ, и у Његово име божански Павле, када каже: „Будите љубазни према себи са братском љубављу“ (Рим. 10:12). Овде лежи позив на чистоту и лепоту у односима међу људима, да наши односи постану оно што је Творац замислио; развој односа у вечности је благословена перспектива за наш живот. Сећате ли се ових „немогућих“ позива и завета? „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5:48) или „Будите свети, јер сам ја свет“ (Лев. 11:44; 1. Петр. 1:16). Како је могуће испунити ову трансценденталну, несхватљиву заповест? Никако! То јест, немогуће је испунити је само људским напорима и средствима, па чак ни разумети о чему говоримо. Али „што је немогуће људима, могуће је Богу“ (Мт. 19:26). Ако активно тежимо овом савршенству у љубави, пребивању у Христу и са Христом (јер је управо Христос открио пуноћу Божанске љубави у телу), онда нисмо лишени „дела целине“, то јест учешћа у Божанском животу и љубави, јер „Бог је љубав, и који остаје у љубави, у Богу остаје, и Бог у њему“ (1. Јованова 4:16). И тада учимо да волимо своје вољене и ближње на спасоносан начин, то јест у Духу Светоме. - Каква треба да буде љубав међу људима? У последње време посебно често сусрећемо слепу или недуховну љубав. Ево једног примера: бака са својим дванаестогодишњим унуком улази у аутобус, а има само једно слободно место. Бака каже свом потомку: „Седи.“ И унук се спушта на седиште. А бака стаје поред њега и нежно га милује по коси. Баки није стало што се њен унук понаша неморално - све док је срећан. Али постоји и једна врста мајчинске љубави која је спремна да својим рукама закоље хиљаду туђе деце, све док су јој животи... Али да ли је то љубав на коју је Христос позивао?.. - Љубав човека према човеку мора бити духовна. Оно о чему говорите, наравно, није љубав никаква, већ једна од оних замена које смо раније поменули, чије последице могу бити катастрофалне и за саме људе који те замене прихватају као истину, и за оне на које се та „псеудољубав“ излива, уништавајући духовну компоненту и духовну димензију људског живота. А духовна димензија лежи у свести о чињеници да имамо тело, имамо душу и постоји највиши део душе - дух, кроз који човек ступа (то јест, позван је да ступи) у комуникацију са Божанским Духом. Без овог разумевања, без ове тежње, штавише, свесне, доследне и чврсте, правилна организација људског живота је генерално немогућа. Човек, колико год горко звучало, чак и по природи љубазан, по васпитању образован, љубазан, обзиран итд., али духовно недухован, неизбежно осакаћује свој живот и животе својих вољених. Постоји мноштво примера за то. А разлог је један - жеља да се љубав разуме и оствари само људским средствима. - Како се променити тако да коначно не желите да будете вољени, већ да волите себе? Зашто речи Светог Амвросија „чините дела љубави, и љубав ће доћи“ не функционишу увек? Често је обрнуто: човек годинама брине о тешко болесном члану породице, чини све што може, стрпљив је и привржен... Али љубав не долази, већ, напротив, иритација расте, а саосећање тежи нули. – Како научити да волимо? То је питање на које ми хришћани морамо тражити одговор до последњег даха. И Господ нам помаже да пронађемо и испунимо овај одговор сваког минута и сата и дана нашег живота. Овде су неуспеси, спотицања, па чак и падови неизбежни, али су неопходни и побуне, исправљања, сузне (а понекад и веома болне) тежње са покајањем – ка Богу. Шта се може – такав је наш пут ка заједници са Божанским животом и Божанском љубављу; не може бити једноставан и лак због нашег палог стања. Али Господ зна слабост наше природе и користи сваку прилику да нам помогне, подржи нас, инспирише нас и олакша наше истинско сазревање и успон „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). А то се често дешава на начине и средства која наша телесна мудрост не разуме и не прихвата. Зато је важно безусловно поверење у Бога, заједно са жељом да испунимо Његове заповести. Јер „ко има заповести моје и држи их, тај ме љуби“ (Јн. 14:21) – то је управо љубав према Богу, а без ње је истинска љубав према ближњем немогућа. Истина је да речи преподобног старца Амвросија не „дејствују увек“. И тај „неуспех у делу“ се вуче и наставља, понекад наизглед без краја. Али управо тако изгледа . Јер спасава се онај ко истраје до краја (видети: Матеј 10:22). И често је то стрпљење на самој граници људских снага, са стиснутим зубима, како кажу. Али ако се то чини са поверењем у Бога и са жељом, колико је то могуће, да се ипак испуни оно што се од нас тражи... онда ће, несумњиво, сви наши трудови и туге процветати у Вечности мирисном и радосном бојом, а све тешко, мрачно, тешко ће се распршити као дим и постати као да никада није ни постојало. И тако ће бити! Једноставно немамо довољно стрпљења, а желимо да видимо ову боју и осетимо њен мирис на пола пута. Понекад се то дешава тако - Господ, охрабрујући и тешећи човека, дозвољава му да осети овај мирис. А понекад је другачије. Али Господ нам припрема већу радост - за храброст и постојаност; већу веру Он види у човеку и способност да истраје до краја. То је проверено и потврђено многим примерима, сведочанствима светих људи. Постоји тако нешто као разумна љубав. Или вољна, радна, како желите... То је када човека не изненађује сувоћа у његовој души, не изненађују га манифестације грубости, немилосрдности, раздражења, па чак и злобе, јер зна да све истински добро у овом свету, а посебно жеља за испуњењем Божје заповести, наилази на жесток отпор, пре свега, наше пале природе, а затим и демона, који свим силама покушавају да одврате човека од чињења добра. Нема потребе да се чудимо: још више да падамо у малодушност и очајавамо. Али одупрети се мислима и демонима, одупрети им се чврсто и доследно - то је неопходно, свим снагама душе обраћајући се Богу за помоћ... И покушавати изнова и изнова, упркос сопственом стању, да чинимо добро што је у нашој моћи. Чак и ако је то на силу, „суво“ и са вољном присилом себе, али, пре свега, - тежити ка Богу свим срцем и желети да испунимо Његову заповест о љубави према Њему и према ближњем. Да, то је велико дело. Несхватљиво и невидљиво понекад ни од кога осим од Бога, Који све види, све зна и никада неће оставити човека без помоћи на овом путу и без Своје праведне одмазде. И ова утеха, дата од Бога, више ће него покрити све доживљено и даће нам такву радост да ћемо са сузама захвалити Творцу што се све испоставило управо онако како јесте, а не другачије. - Све што си рекао је, наравно, тачно, али шта је са нашим ранама? Једна од главних манифестација љубави у нашем животу овде је пажња једне особе према другој. Дешава се да не добијемо пажњу која нам је потребна. Да, објашњаваш себи да ти нико заправо ништа не дугује. Али тешко је помирити се са тим. – Наравно, болно је: не примати пажњу, не наилазити на учешће, саосећање, саосећање… Али морамо схватити да је свет болестан, да су сви духовно и морално болесни, а можда и ми сами пре свега. И чак и ако сами покушавамо да поступамо морално, не можемо и немамо право да то очекујемо, а још мање да то захтевамо од других – управо зато што смо и сами неморални, ако нас упоредимо са светима, на пример. Дакле, „како желите да људи чине вама, чините и ви њима“ (Матеј 7:12) или „опростите и опростиће вам се“ (Лука 6:37). То јест, неизбежно морамо узети у обзир слабост других и снисходити се према њој, ако желимо да Господ снисходи према нама. То је једноставан, али ефикасан закон духовног живота, који морамо памтити и испуњавати колико год можемо. Ако говоримо о смирењу, онда је оно у свом савршеном облику, наравно, дар од Бога. Али морамо се трудити да стекнемо тај дар, да га тражимо. Ако имамо ову жељу, онда нам Господ помаже: Он нам шаље горки лек за гордост. То се односи на најнезначајније ствари, које нас истовремено могу озбиљно узнемирити. Нешто се не дешава како бисмо желели; не онако како мислимо да је потребно, исправно, корисно; неко није изгледао како треба; неко није рекао оно што смо желели да чујемо; није било срдачног контакта са неким, разумевања, договора итд. У таквим ситуацијама, важно је бити пажљив према себи, прибећи Богу са интензивном молитвом, исповедајући своје одбацивање увреде, вређања, горчине, досаде, разочарања - свега што се тренутно испољава у смирујућим околностима; и тражећи од Господа помоћ у превазилажењу искушења, у стицању истинског смирења. Овде тренуци одлучују све, јер ако се заглавите у мислима туге, непријатељства или досаде, ако почнете да се „вртите“ у овом непријатељском осећању или мисли, онда ће бити тешко изаћи из овог левка. Међутим, „тешко“ не значи „немогуће“: молитвена борба против помисли увек има свој смисао и вредност. Божја помоћ на крају долази и олакшава терет, али што се одлучније, брже и несебичније обраћамо Њему, лакше и брже ће доћи дуго очекивани мир, смирење и тишина. Стицање смирења је дело које нам је заповеђено, јер без смирења је немогуће учествовати у Божанском животу. Марина Бирјукова је разговарала са протојерејем Дмитријем Шишкином извор