Претражи Живе Речи Утехе

А Господ рече: Ко је, дакле, тај вјерни и мудри управитељ, којега ће поставити господар над чељади својом да им даје оброк на вријеме? Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га (Лк. 12, 42-44). Исус Христос ово говори о свима вама, ви сте оне слуге којима је Он поверио Своје имање. Упитаћете: "Какво имање нам је поверио Господ?" Али зар свако од нас нема неки дар Светог Духа? Зар нам Господ није дао телесно срце уместо каменог? Зар није усадио у наше срце љубав према нашој несрећној браћи? Свако од нас има нешто од онога што припада Богу, а Њему припада све заиста добро у вашем срцу. Неке од вас је наградио добрима овог живота. Све што је добијено одозго Господ је заповедио да делимо другима. Говорећи о слугама и о управнику Он подразумева оне који су постављени као они који имају дарове изнад оних који их немају. Ево, и вас је Господ Бог поставио над несрећним сиромасима да бисте овим "убогим слугама" давали на време меру хлеба, односно, да бисте се бринули за њихову исхрану. Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4; в.: Лк. 4, 4). Значи, и духовним хлебом треба да храните људе којима су потпуно туђе речи Божије, који не знају ништа о хришћанској вери. По могућству, треба да им испричате у најкраћим цртама о свештеној историји, о причама Господа нашег Исуса Христа, да их подсетите на заповести Божије, које су кроз Мојсија добијене на Синају, на велике јеванђељске заповести, које су много изнад древних – на заповести блаженства. Даље је Господ рекао да ће над свим Својим имањем поставити достојног слугу. Овде се ради о томе да ће блаженог слугу, који је испунио вољу свог Господара Исус Христос поставити над Својим небеским имањем, учиниће га поседником оних неизмерних духовних блага које људско ухо није чуло и очи нису виделе, која ће добити све верне слуге Божије у Царству Небеском (в.: 1 Кор. 2, 9). Ако пак слуга не буде милостив, ако не нахрани убоге хлебом, ако рече слуга тај у срцу својему: Неће мој госопдар још а дуго доћи, односно: "Неће скоро Страшни Суд, стићи ћу још да поживим, да се насладим животом, нећу размишљати о гладнима, почећу да их угњетавам, тучем и вређам," доћи ће господар тога слуге у дан кад не очекује, и у час кад не зна, и расјећи ће га, и дио његов метнуће с невјернима (Лк. 12, 47). А ми Га уопште не очекујемо, сви смо ми безбрижни. А онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12, 47). Ко је овај неваљали слуга? То смо сви ми који знамо вољу Господа нашег Исуса Христа, који знамо Његове заповести. Јер онај који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк. 12, 48). Ко не зна вољу Божију? То су људи који никад нису чули јеванђељску радосну вест – пагани, муслимани, па чак и Јевреји. То су наша сирота браћа која су некада била православна, а сад су заборавила своју веру.То је наша несрећна млада генерација која је одрасла у незнању заповести Христових. О њима Господ говори да ће бити мање бијени и то је праведно: ако не знају вољу Божију, заслужују мању казну. Зашто ће они онда бити бијени? Свети апостол Павле у посланици Римљанима каже да су пагани без одговора, односно да немају оправдања, јер иако никад нису чули реч Божију, читају књигу природе, а у природи све говори о Богу (в.: Рим. 1, 20). Созерцање величанствености природе, посматрање закона који владају у свету, подстичу у људском срцу страхопоштовање и страх Божји. Зато ће се од њих тражити одговор, али ће бити мање бијени од оних који су знали вољу Господњу. Шта значи "биће много бијени" и "биће мање бијени"? Значи, биће велика разлика у сили мучења којима ће се грешници подврћи у вечном животу. Биће страшна мучења за све оне који су хулили Духа Светог, који су свесно својим прљавим ногама газили свето Јеванђеље. Мања мучења су за оне који су мање грешили, којих међу нама има тако много. Још мања очекују оне који нису знали вољу Господњу. Своју беседу завршавам Христовим речима, које сви треба да запамтимо, да ће се од свакога коме је много дано, много ће се и тражити (Лк. 12, 48). Какву одговорност ове речи стављају на оне којима је много дато, на нас, архијереје и свештенике, које је Бог поставио на велико дело вашег спасења, на дело проповеди Јеванђеља Христовог! Какав одговор ћемо се усудити да дамо на Суду Божијем ако се испостави да смо неваљале слуге? Какав одговор ће дати свако од оних коме су дати велики разум, воља, дубина разумевања, знања, духовне силе? И од њих ће се доста тражити, ако су своја духовна богатства расточили, ако нису искористили на служење ближњима. Али и ви, који имате мало, сетите се да ће се од вас, премда мање, ипак тражити одговор и Суд Божји ће бити праведан. Амин. Свети Лука Кримски https://srpska.pravoslavie.ru

Његова Светост Патријарх српски г. Порифирије началствovao je, у недељу Свих Светих, 19. јуна 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Глоговац у Епархији бихаћко-петровачкој, поводом тридесетогодишњице ове Богомспасаване Епархије. Његовој Светости саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи врањски Пахомије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и мохачки Дамаскин. Након благосиљања славских дарова, жита и колача, патријарх Порфирије је беседећи на прочитано јеванђељско зачало истакао да данас: ”Славимо све свете, данашња недеља је посвећена свим Светима. А то значи, да данас, као и сваке недеље, а још за нијансу више, подсећамо себе и друге да смо позвани на то да се угледамо на светитеље Божије. На оне из Јања и на све оне који красе календар наше Цркве. Да се угледамо на њих, не тако што ћемо просто рећи ја сам Православан, ја сам шта више Православни Србин и ко може мени било шта да каже. Наравно, рећићемо и да смо Православни и да смо Срби. Али то нећемо рећи само речју, то нећемо рећи само словом, то ћемо рећи онако како су светитељи, кроз векове, Христови говорили, то ћемо рећи собом, својим животом, то ћемо рећи тако што ће Христос из нас говорити. А то, браћо и сестре, значи то ћемо рећи тако што ћемо живети по заповестима Христовим, што ће Јеванђеље бити систем вредности који регулише наш живот, по којем ми живимо, које управља наш живот. Има много система вредности, погледа на свет, који покушавају да се наметну, да се наметну, често, силом, не водећи о томе да ли неко коме се то намеће то прихвата, да ли му то одговара, да ли је то његов поглед на свет. Ми свој поглед на свет никоме нећемо наметати, нисмо никада наметали, не намећемо ни сада. Али ћемо свој поглед на свет, а то је поглед кроз Јеванђеље, кроз Христа, имати као основ свога живота. Неће то бити само поглед, него ће бити живот, живот у Христу, живот у вери и Православљу. А онда ће тај живот бити сведочење и најбољи могући позив да нема, и сведочанство, да нема ништа лепше од вере Хришћанске. Да када човек живи Јеванђељем изнутра је слободан, испуњен је радошћу, стало му је до другога, стало је комшији до комшије, брату до брата, стало је деци до родитеља, али и родитељи не жале себе за децу. То је наш поглед на свет”. Патријарх Порфирије се посебно осврнуо и на питање односа у породи истичући: ”ту унутар породице супружници једно друго виде као такмаца, као непријатеља, као супарника, докле смо дошли. Кажу нам: ”кад улазиш у брачну заједницу потпиши уговор, да се унапред зна, ако дође до развода, коме шта припада”. Мој ђед, и ђедови многих од нас, ни пред смрт није хтео да тестаментом, а имао је десеторо деце, одреди коме шта припада. Својим синовима, а осморо их је имао, је рекао: ”ако се не можете договорити нисте моји, побите се, не интересује ме”. Зашто? Зато што за њега није било празника, хришћанског којег није славио, није било ручка пред којим није изговорио молитву ”Оче наш”, није отишао у постељу а да се није прекрстио и помолио се Господу. И то је сведочио својим потомцима, својој деци, а онда је пред Богом знао, ако то сведочанство није било аутентично, истинско, исправно узалуд су уговори и потписи и писане речи, јер то је за овај свет, за пролазност, а ми смо створени за вечност”. ”Много се данас говори о хуманистичкој љубави, о љубави према онима који су далеко од нас. Да ли ти слушаш Бога докажи и покажи жено у односу на свога мужа, али и ти мужу у односу на своју жену. Ту се докажи, ако си ту истински и прави онда волиш и читав свет. Покажите се родитељи у односу на своју децу, да ли се ту распињете. Али и ви децо да ли слушате своје родитеље, или мислите шта знају ови превазиђени, старомодни, ми смо прогресивни и напредни. Ту, дакле, да покаже свако од нас истинску љубав, разумевање, спремност да прихватимо једни друге, да опростимо једни другима, да праштамо једни другима, то је кључ. Без тога нема ништа. Охоли хришћанин није хришћанин. Онај који све осуђује, свима држи лекције, боље све зна од свих, мисли да је незаменљив. То није хришћански дух. Смирење. А смирење се пројављује у праштању и искању опроштаја. То значи отварању себе, своје душе, да те ма какав си, сместим овде на своје груди и да за тебе увек имам места ту и обрнуто. То је хришћански, то можда овима који проповедају неке друге системе вредности изгледа као слабост, који би на силу, који би да наметну, који би да укину оно што је Бог устројио. Никога ми не осуђујемо унапред, нити ћемо рећи да смо бољи од њих. Али немојмо стварати идеологије од онога што Богом није дато. Не можеш против Бога, можеш али ти је кратак пут. И ево, данас, такође у Јеванђељу, зато Господ каже да нам Он мора бити на првом месту, Његова реч, Јеванђеље његово, јер кад смо чули да каже Господ ученицима својим: ”који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан. Или који љуби сина или кћер већма него мене није Мене достојан”, не значи то супротно од онога што смо претходно говорили да не волимо оца, мајку, брата, сестру, децу, родитеље и тако даље. Не, него то само значи да само онда када их волимо ослоњени на Јеванђеље Христово, на заповест Божију, само онда када се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом онда ћемо истински добити и оца и мајку и брата и сестру. Онда ћемо их на прави начин волети. Не егоистично, не да родитељи очекују од своје деце да испуњавају њихове снове, па кад није тако да имају проблем. А не да деца, заправо, воле своје родитеље само зато што су их донели на овај свет, а да истински и суштински немају правога поштовања. Волеће деца своје родитеље само кад Христа буду непрестано имали пред очима, Његову заповест”, закључио је патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

У уторак 29. децембра 2020. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару служена је света архијерејска Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју. Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су јереји Новак Бојанић и Марко Радосављевић и архиђакон Илија Јовановић, док су на литургијске прозбе за певницом одговарали ђакон Вук Јовановић и студент богословља Лазар Љубић. Преосвећени Eпископ Иларион је у беседи говорио о разним овоземаљским проблемима који муче људе и приметио да су ретки они који ће рећи да их муче питања која се тичу вечног живота, постојања Бога и како живети по Христовом Јеванђељу. Владика је нагласио да наш боравак на земљи није никаква случајност већ да је свако од нас послат на овај свет по вољи и љубави Божјој да би задобио Царство небеско. Бог од нас не очекује ништа што је ван наших могућности и ван наших снага већ само оно што као људи можемо, закључио је Епископ тимочки. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин началствовао је литургијским сабрањем у катедралном храму Епархије жичке. Богослужење се одвијало у простору који је спреман за постављање новог мермерног иконостаса. Он ће попут још једне велике слагалице наговестити сву велелепност ка којој у свом историјском ходу ка есхатону стреми овај храм спајајући у себи благодатно свештенодејство и красоту материје. Сабрање је пастирским речима поучио и ободрио Владика Јустин. Речи Преосвећеног преносимо у целости: – Сабрали смо се данас у овом светом храму који је посвећен нашем Оцу, Светом Сави, првом архиепископу српском, да се Богу помолимо, да чујемо поуку Светог Јеванђеља, да видимо једни друге, да се утешимо једни другима, да знамо да нисмо сами овде, у овоме свету. И данас, Свето Јеванђеље нам говори о Гадаринском бесомучнику, човеку у кога је ушао легеон демона. И како каже у Светоме Писму – он се није облачио, него је го ишао по гробовима, лутао по свету, нападао људе, покушавајући да се ослободи тих црних непријатеља душе људске. И у њему видимо генеологију – шта је бесомучник и откуда то бесомучно мучење. Јер бесови су у ствари демони, само што се на различитим језицима различито изговара, али је смисао исти: то су ти непријатељи Божији и непријатељи људски. Јер, они да су хтели да се покају и они би били спасени. Међутим, они су се противили Богу и градили се већи од Бога, као што управо и данас имамо примере. Има много оних у свету који се граде већи од Бога и силнији од Бога и покушавају да утичу на судбину људи, а то не може. Они имају власт само онолико колико им Господ Бог допусти. Нама апостол Павле говори у Посланици Ефесцима, нама хришћанима, сведоцима и следбеницима Христовим који смо такође на тој црној листи – јер ако смо пријатељи Божији, постајемо непријатељи онима који се противе Богу. Али ми себе не сматрамо ничијим непријатељима, ми смо само пријатељи Божији. И поручује он нама, као и Ефесцима, хришћанима: обуците се у свеоружје Божије и тако ћете моћи погасити стреле нечастивога. Обуците се у љубав, благочешће, веру, постојаност, користите средства која вам је Господ Бог дао и онда немате чега да се бојите. И заиста, ми хришћани немамо шта да изгубимо. Све нам је дато, а дато нам је и више од овога – дато нам је да наследимо Царство Небеско. Овде, овоземаљско искористићемо да душу своју, тело своје, ум свој, вољу своју, покоримо вољи Божијој да бисмо се спасили. А нас очекује рај сладости. Када кажем сладост, не мислим на сладост овога света, него на сладост гледања лица Божијег, заједничарења са Њим и са свима светима. То је нама Господ Бог припремио, беседио је Епископ Јустин и наставио: – Али да се вратимо данас на свакодневицу… Сви смо ми помало уплашени, по мало не знамо шта се ово дешава, помало бринемо – неко мање, неко више, али знајмо да БРИГЕ овога света ПАРАЛИШУ НАШЕ ДУХОВНЕ, УМНЕ И ТЕЛЕСНЕ СИЛЕ, и тако паралисани, ми нисмо спремни више да чинимо добро дело; нисмо спремни на првом месту да се боримо. А то онај црни и хоће – да унесе немир, униније, чамотињу и да кажемо: Све је пропало! А шта је то пропало?!? Па оно што сабирамо у душу нашу – то не може нико да нам узме! То је неодузимиво од нас! То је у нама! И колико год да је више у нама, толико смо силнији. Јесте да је природно да се као људи плашимо, чак и смрти, природно је, али што више будемо Господа у себе уткали, у нашу вољу, у ум, у природу нашу, ми ћемо се мање плашити и мање бринути. Препоручујем и себи и вама да се бавимо неким рукодељем, да нешто радимо и притом да размишљамо, ако већ не можемо да се молимо Богу, да размишљамо о Богу, о Његовом страдању, о Његовој жртви, али и Његовом славном Васкрсењу и Вазнесењу, да се сетимо мало да смо ми крштени у име Свете Тројице, а то није мало, ТО ЈЕ СВЕ! Ту је дата сила, сва благодат, сав мир, сав смисао. Ако се удаљимо од тога, онда знајте да тонемо. Као апостол Петар када је почео да ходи по мору и посумњао, јер је видео огромне таласе, а Господ је ту присутан и рече му: Маловерни, зашто си посумњао? Почео је да тоне! Тако и ми када посумњамо, када се изгубимо у овоме свету, када се не везујемо за Царство Небеско, ми неминовно тонемо, а питање је да ли ћемо имати довољно снаге да се поново вратимо. Зато да не дозволимо да нас потопе ружне помисли, помисли које описују овај свет. Јер овај свет се плаши, плаше се људи зато што знају да је Господ присутан и да не могу против Њега праћати се. Као што је Господ апостолу Павлу или Савлу, пре Павла говорио. Господ му се јавио и каже: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се! Господ призива све људе да схвате да је Он једини Бог, да је Он једини човекољубац, али на жалост има и оних који не воле што је Господ присутан – па баш као ови гадарински чувари свиња, који су дошли Господу и рекли: Господе иди од нас! Ово су учинили зато што су претрпели штету, јер је Господ демоне натерао у свиње и свиње се подавише. Дакле, прво зато што су имали велику штету, а друго зато што је Он ту присутан и они не могу да живе онако како хоће. Где је Он присутан, сигурно је да се они који нису са Њим нелагодно осећају и при самој помисли или помену имена Христовог. Али ми нисмо непријатељи свету. Ми се молимо за свет. Ми све што чинимо, чинимо за спасење света, јер је Господ то први учинио. Наравно, не можемо се молити за спасење света, а да се не молимо за себе. Јер онај који се спасава, стотине и хиљаде се спасавају око њега. То је наша наука, то ми проповедамо, то ми хоћемо! Зато што је први Господ Бог рекао да хоће да се сви људи спасу и дођу у познање Истине. Нека Господ Бог, Син Утехе, Мира, свакога добра буде са нама, са породицама нашим, да се не плашимо ничега, да се клонимо греха, а чинимо добро, баш онако како нас Господ Бог учи. Њему нека је слава у све векове и сву вечност. Амин.“ У наставку, сабрање је у молитвено расположењу приступило Пречистим Тајнама Христовим које нас чине причасницима вечности. Извор: Епархија жичка

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка

У среду, 31. јула 2019. године, када Црква Божја молитвено прославља Свете мученике Емилијана из тракијског Доростола и Јакинта из Амистрида, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког и Црноречког у Бресници. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј Саша Антонијевић старешина храма, јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић, а чтецирали су вероучитељи Стефан Радисављевић, Марко Гаљак и студент богословља и наш брат у Христу Александар Цалић. Литургију је својим појањем улепшао протојереј Драгослав Милован и гимназијалац Димитрије Васковић и будући студент теолошких наука у Прагу. После прочитаног јевађељског штива беседом се верном лаосу обратио владика Јован. Владика Јован је у беседи говорио да човек који не жели да се поправи никада неће да се поправи, а то је немарност, а Бог неће немарност већ одговорност. Човек може да се спасе једино ако има Бога у себи. Бог ако хоће да оздрави човека ицељује прво душу па тело, јер је у здравом телу здрав дух јер дух носи тело, а дух се гаси у телу зато што немамо вере у себи. Боголика душа човека увек тражи свог Спаситеља, Избавитеља. Душа вапи чезне за Богом. Гордошћу ми душу сазиђујемо, али душа не може да се сазида. Човек када има неку бољку он се препусти тој бољци па после тога добије још неку бољку па самим тим оболи и његова душа. Човек воли човека али човека не може нико волети као Бог, јер Бог је дао живот за нас. Не може се изказати или описати колико Бог воли човека. Човек је рођен да би одмах био призван у Цркву призван на спасење, а призивање које имамо морамо да оправдамо речи су Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска

У Крстопоклону недељу, дана 31. марта 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Литургију у Поповцу. Архијереју су саслуживали протојереј Александар Вукадиновић, парох поповачки, протојереј-ставрофор Владо Кљајић, парох у пензији и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој Литургијској беседи Архипастир се речима утехе и љубави обратио сабраном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан. Крстопоклона је недеља и васцело Православље се данас сећа крсне Жртве, и песмама слави Крст. Човеку је дато да кроз Крст Христов може да доживи Тајну Васкрсењу. У старом времену распињање на крст је била најстрожија казна за злодела. Христовим страдањем крст постаје средство нашега спасења, даје нам се могућност да осетимо тајну страдања и мученичког живота која нам омогућава да схватимо значај Васкрсења. У недељама кроз које смо у овом посту прошли славословили смо тајну Цркве, победе Христове и народа Божијега. Данас у овој недељи која је, можемо рећи, на средини Часног поста сећамо се тајне Крста која нас треба охрабрити да предстојећи ток поста проведемо у жртви и љубави и да созерцавамо тајну Васкрсења. Часни пост нас припрема за тајну живота у Цркви – тајну вечнога живота. Тајна Васкрсења Христовог отворила нам се кроз Његово Страдање, а испунила се и данас на светој Евхаристији. Свакоме од нас је омогућено да приступи тој тајни примајући Тело и Крв Христову. Ту је тајна Живота и Васкрсења, у тој тајни налази се целокупни Домострој нашега спасења. Ношењем крста ми се преображавамо и више нисмо безнадежан народ, него нам се даје нада и отварају нам се врата Раја. Једино кроз крст и Страдање Христово, које ћемо доживети у Страсној недељи, можемо схватити да је то једини пут ка Спасењу – пут којим сваки човек треба да прође. Можда нећемо страдати физички као Господ Исус Христос, али у духовном смислу ми свакако пролазимо Голготу. На Литургији говоримо ”Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети”. Управо кроз свету Четрдесетницу требамо очистити душу и срце како бисмо у данима Васкрсења видели тајну Христову - самог Живог Бога и осетили енергије Божије које нам се дају. Распињући се ми дајемо себе другоме, тада показујемо ону Љубав којом Бог љуби и милује овај свет. Грешни смо људи, странствујемо Богу у овоме свету, не знајући свој пут и не познајући свој циљ. Господ Исус Христос нам открива тај циљ и даје нам усмерење ка преображају нашег бића. Преображајем нашега бића задобијамо чисто срце и гледати духовним очима – како каже аскетска литература. Свети оци су чистили тело и душу како би могли видети Бога. Мноштво је примера дивних угодника Божјих који су својим животом сведочили Крст Христов и тајну голготског страдања да би видели Живог и Делатног Бога. Бог их је на крају овог земног живота овенчао венцем вечне славе. Као народ Божји, иако су времена тешка и малобројна је наша заједница овде у Поповцу, требамо да носимо Крст Христовог Страдања. Ни једно време у којем смо живели није било лако, али када смо носили Христов Крст знали смо којим путем ходимо – путем преображења и путем наде. Нада никада не сме да ишчезне, Христос Син Божји улева нам наду и даје снагу да носимо свој крст. Није било лако ни нашим прецима који су на овим просторима били пре нас, али су знали своје и градили су овако велелепне храмове. У Цркви Божијој осетили су ту наду и остајали су на овим просторима. Знамо да су времена тешка, наш народ се осипа са ових простора, али верујемо и надамо се да ће доћи нека боља времена и да ћемо се надом и ношењем крста задржати овде и сведочити тајну Васкрсења и Оваплоћења. Требамо превасходно да схватимо да једни са другима морамо да живимо раме уз раме, да морамо носити бреме једни другима јер је то заповест Божија. Често се у нашим селима догађа да комшија са комшијом не прича, брат са братом не прича и влада мржња и нетрпељивост. Морамо да будемо народ Божји, народ Христов. Ако смо народ Божји ми носимо крст Христов и не можемо гледати мане у делима свога брата и комшије. Онда ћемо знати да смо на правом путу, на путу Васкрсења. Онда има наде за овај крај, за наш опстанак на овим просторима. Стога нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Поповцу који свакако треба да буде пример да у заједници можемо да опстанемо и да живимо, да једни другима носимо бреме и тескобу живота. Једне друге да волимо оном љубављу којом Бог љуби овај свет. Нека сте благословени! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска