Патријарх Порфирије: Дато нам је и задато да будемо светитељи

Његова Светост Патријарх српски г. Порифирије началствovao je, у недељу Свих Светих, 19. јуна 2022. године, светом архијерејском Литургијом у манастиру Глоговац у Епархији бихаћко-петровачкој, поводом тридесетогодишњице ове Богомспасаване Епархије. Његовој Светости саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи врањски Пахомије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, бихаћко-петровачки Сергије, буеносаирески и јужно-централноамерички Кирило и мохачки Дамаскин.

Након благосиљања славских дарова, жита и колача, патријарх Порфирије је беседећи на прочитано јеванђељско зачало истакао да данас: ”Славимо све свете, данашња недеља је посвећена свим Светима. А то значи, да данас, као и сваке недеље, а још за нијансу више, подсећамо себе и друге да смо позвани на то да се угледамо на светитеље Божије. На оне из Јања и на све оне који красе календар наше Цркве. Да се угледамо на њих, не тако што ћемо просто рећи ја сам Православан, ја сам шта више Православни Србин и ко може мени било шта да каже. Наравно, рећићемо и да смо Православни и да смо Срби. Али то нећемо рећи само речју, то нећемо рећи само словом, то ћемо рећи онако како су светитељи, кроз векове, Христови говорили, то ћемо рећи собом, својим животом, то ћемо рећи тако што ће Христос из нас говорити. А то, браћо и сестре, значи то ћемо рећи тако што ћемо живети по заповестима Христовим, што ће Јеванђеље бити систем вредности који регулише наш живот, по којем ми живимо, које управља наш живот. Има много система вредности, погледа на свет, који покушавају да се наметну, да се наметну, често, силом, не водећи о томе да ли неко коме се то намеће то прихвата,  да ли му то одговара, да ли је то његов поглед на свет. Ми свој поглед на свет никоме нећемо наметати, нисмо никада наметали, не намећемо ни сада. Али ћемо свој поглед на свет, а то је поглед кроз Јеванђеље, кроз Христа, имати као основ свога живота. Неће то бити само поглед, него ће бити живот, живот у Христу, живот у вери и Православљу. А онда ће тај живот бити сведочење и најбољи могући позив да нема, и сведочанство, да нема ништа лепше од вере Хришћанске. Да када човек живи Јеванђељем изнутра је слободан, испуњен је радошћу, стало му је до другога, стало је комшији до комшије, брату до брата, стало је деци до родитеља, али и родитељи не жале себе за децу. То је наш поглед на свет”.

Патријарх Порфирије се посебно осврнуо и на питање односа у породи истичући: ”ту унутар породице супружници једно друго виде као такмаца, као непријатеља, као супарника, докле смо дошли. Кажу нам: ”кад улазиш у брачну заједницу потпиши уговор, да се унапред зна, ако дође до развода, коме шта припада”. Мој ђед, и ђедови многих од нас, ни пред смрт није хтео да тестаментом, а имао је десеторо деце, одреди коме шта припада. Својим синовима, а осморо их је имао, је рекао: ”ако се не можете договорити нисте моји, побите се, не интересује ме”. Зашто? Зато што за њега није било празника, хришћанског којег није славио, није било ручка пред којим није изговорио молитву ”Оче наш”, није отишао у постељу а да се није прекрстио и помолио се Господу. И то је сведочио својим потомцима, својој деци, а онда је пред Богом знао, ако то сведочанство није било аутентично, истинско, исправно узалуд су уговори и потписи и писане речи, јер то је за овај свет, за пролазност, а ми смо створени за вечност”. 

”Много се данас говори о хуманистичкој љубави, о љубави према онима који су далеко од нас. Да ли ти слушаш Бога докажи и покажи жено у односу на свога мужа, али и ти мужу у односу на своју жену. Ту се докажи, ако си ту истински и прави онда волиш и читав свет. Покажите се родитељи у односу на своју децу, да ли се ту распињете. Али и ви децо да ли слушате своје родитеље, или мислите шта знају ови превазиђени, старомодни, ми смо прогресивни и напредни. Ту, дакле, да покаже свако од нас истинску љубав, разумевање, спремност да прихватимо једни друге, да опростимо једни другима, да праштамо једни другима, то је кључ. Без тога нема ништа. Охоли хришћанин није хришћанин. Онај који све осуђује, свима држи лекције, боље све зна од свих, мисли да је незаменљив. То није хришћански дух. Смирење. А смирење се пројављује у праштању и искању опроштаја. То значи отварању себе, своје душе, да те ма какав си, сместим овде на своје груди и да за тебе увек имам места ту и обрнуто. То је хришћански, то можда овима који проповедају неке друге системе вредности изгледа као слабост, који би на силу, који би да наметну, који би да укину оно што је Бог устројио. Никога ми не осуђујемо унапред, нити ћемо рећи да смо бољи од њих. Али немојмо стварати идеологије од онога што Богом није дато. Не можеш против Бога, можеш али ти је кратак пут. И ево, данас, такође у Јеванђељу, зато Господ каже да нам Он мора бити на првом месту, Његова реч, Јеванђеље његово, јер кад смо чули да каже Господ ученицима својим: ”који љуби оца или матер већма него мене није мене достојан. Или који љуби сина или кћер већма него мене није Мене достојан”, не значи то супротно од онога што смо претходно говорили да не волимо оца, мајку, брата, сестру, децу, родитеље и тако даље. Не, него то само значи да само онда када их волимо ослоњени на Јеванђеље Христово, на заповест Божију, само онда када се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом онда ћемо истински добити и оца и мајку и брата и сестру. Онда ћемо их на прави начин волети. Не егоистично, не да родитељи очекују од своје деце да испуњавају њихове снове, па кад није тако да имају проблем. А не да деца, заправо, воле своје родитеље само зато што су их донели на овај свет, а да истински и суштински немају правога поштовања. Волеће деца своје родитеље само кад Христа буду непрестано имали пред очима, Његову заповест”, закључио је патријарх Порфирије.

Извор: Радио Слово љубве