Претражи Живе Речи Утехе

Ако сте истински хришћани, већ увиђате бесмисленост питања. Да ли сам ђацима скренуо пажњу да се ове године поклапају први мај и Велика среда? Да, свакако, и истакао да би као православни хришћани требало да знају приоритете, па макар и не постили, некако због карактера празника не приличи да у данима у које се сећамо Христовог страдања слушамо Шемсу на ливади, пржимо месо и пијемо пиво. Да ли ћу им замерити или их мање волети ако ипак оду на првомајско камповање? Ни најмање, јер не сумњам да ће на Васкрс бити у цркви и пре тога - да ће мимо исхране сведочити љубав на коју нас Христос призива. Поникао сам из нецрквене породице и средине, те врло добро знам колико умеју да буду збуњујућа правила и стил на који ниси навикао, уз који се ниси још увек саживео. Последње што је тој деци и младим људима потребно јесте једнострана осуда. Смернице - свакако, некада и добронамерна критика, но никада осуда. Полако, људи. Једне године сам то причао, без осуде, а ове сада, ето, једно добро дете, потрефило се, осамнаести јој рођендан на Велику Суботу. Реко, па померите прославу који дан, жао и њој, све договорено, решено али - биће и посне хране. Следећи час, вели, ми ћемо из разреда сви отићи на службу у цркву, на поноћ. Ако, слава Богу, тако се живот прославља, а кад ћеш боље него на Васкрс. Не сумњам да има оних који ће у овоме видети превелико подилажење, но ја лично тако не сматрам. Мало идеализујемо, а мало и формализујемо. Кад знаш шта је човеку у срцу и колико ту вере има и колико може тек да је буде, онда си пажљив. Нарочито кад волиш човека. Па макар та вера била малена, уплашена, збуњена, мораш је нежно држати и неговати, као слабашно птиче, храниш је на пипету. Нећеш веру клети јер није одмах камена и стамена. Данас је био сајам цвећа у Сомбору. Купио сам пар биљчица. Па не можеш ти с њима као са јабуком коју орезујеш, но нежно, травке су то малене, пазиш да ни вода не буде ледена, ни сунце прејако. Нећеш новорођенче прекорити што плаче чим му нешто није по вољи или детенце што нема стрпљења и дисциплине за озбиљне напоре. Тако је и за оне који стасавају у вери. Могу бити деца којој ја предајем, а могу бити и људи који су тек почели да живе црквено. Полако, немојмо их све одбацити. Мале су то биљчице, но као што Христос рече, вера је као зрно горушично, најмање као зрно но нарасте до неслућених висина. Јасно, они који одбијају да расту, упорно и упорно, себи на суд то чине - но то Бог зна. А ми волимо и за њих се молимо. Волимо и оне које посте и оне који не посте. Биће ове Велике среде много оних који прже роштиљ и певају песме - знатан део њих неће бити православни, па ни верујући. Знатан део ће бити. Но кад би бар пети део свих православних кампера долазио у предстојећим данима у цркву, ето, и тиме бих био радосан. Не због бројке, но због људу који препознају љубав Божију и на њу одговарају. Па макар и пекли прасе у среду. Како оно, беше, иде беседа Светог Златоустог на Васкрс? Нека приђу сви, тако некако? Ово нипошто не брише одговорност оних који знају и који су утврђени у томе како се дочекује Васкрс. Али у склопу те одговорности стоји добро, старо - не суди. Саветуј, усмеравај, брини, но не заповедај, не прети, не омаловажавај. Воли, изнад свега. Марко Радаковић http://avdenagom.blogspot.com/2024/04/blog-post_45.html

Шта је Црква? Свештеничка организација? Затворена елитна заједница? Гомила покајаних грешника? Зграда? На ово питање нема директног одговора ни у књигама Новог Завета ни у списима светих отаца. Чини се да сви све разумеју, али не могу да објасне. Знамо шта је, знамо где је, која су јој својства, каква је њена историја, али не можемо рационално да је схватимо и збијемо у један појам. Црква је увек више него што можемо да замислимо. Замислите да сте видели нешто незамисливо лепо. Толико лепо да је немогуће речима описати. Напишите чак хиљаду књига, али ће све речи бити само бледа сенка. Истовремено, не можете ни да ћутите. Буквално сте прожети жељом да ово поделите са другима. Црква нам је дата управо у овим сликама: Тело Христово, сабор, лађа... Они су ти који ће нам помоћи да дотакнемо тајну Цркве. Црква је сабрање верних Божијих око Исуса Христа, око чаше са Његовом Телом и Крвљу. Хришћани се сједињују са Христом и једни са другима. Христос је у њима, и они су у Њему. Сваки од њих постаје близак један другом. Бришу се границе, разлике, поделе. Све постаје споредно. Црква је пројава Царства Небеског. Она је у свакоме, расте из малог семена у огромно дрво. Црква је и у овом свету и није од овога света. То значи да је Црква увек нешто лично са становишта друштва. Црква је сасуд за Његов огањ, који се преноси из века у век. Ово је сусрет оних којима је заиста потребан. Они који допру до Њега и дишу са ишчекивањем сусрета са Њим. Црква је брод на коме има места и улоге за свакога. Неко седи у безбедној средини, неко стоји на прамцу и упозорава на опасност, неко планира курс. Различити људи, са различитим погледима на свет. Понекад дође и до свађе. Али они су на истом броду, раде исту ствар, и свако има своју важну улогу, чак и ако је не схватају. Црква је Тело Христово. Сваки од верника је буквално део невероватног богочовечанског организма. Ви нисте нешто одвојено од Христа, већ сте буквално сједињени са Њим. Свет је несавршен, подељен, пун мржње и неповерења. Човек је засићен тиме и не може да размишља другачије све док не сретне Христа и не уђе у Цркву. Управо у овом тренутку долази до прекретнице. Оставите иза себе све своје идеје о добру и злу и научите да волите друге безусловно. Ви волите свог брата/сестру не због њихових заслуга, већ зато што сте сами вољени од Бога. Када људи постану једно у Христу, све границе нестају у позадини. Није битно какав је политички став брата. Није важно које је боје косе или коже ваше сестре. Ви сте једна породица. Ово јединство је, упркос томе, једно од невероватних својстава Цркве, које се мора ценити. У православној цркви либерал, конзервативац, демократа, монархиста, богаташ, сиромах могу се окупити око евхаристијске чаше, и сви ће бити делови једног Тела Христовог, и сви ће бити браћа и сестре. У нашем свету, подељеном на стада и групе, ово је непроцењиво! Будући да смо у сталном току информација, доживљавајући читав низ контрадикторних осећања, треба да научимо да будемо Црква, да видимо, пре свега, шта нас спаја. Црква смо ми, а ти и ја смо различити. И апостоли су били другачији. Узмимо Петра и Павла, на пример. Бројни проучаваоци Библије чак говоре о две различите традиције у раној Цркви: предању Петра и предању Павла. Емотивнији и конзервативнији Петар и (модерним речима) либералнији и смиренији Павле. Сваки апостол је био личност. Христос нам није оставио књигу правила. Он сам уопште није ништа написао. Оставио нам је Цркву коју су чинили апостоли - тако различити и, у исто време, препорођени огњем Духа Светога горећи љубављу према Богу и вери. Управо су они, раштркани по разним деловима света, пренели вест о васкрслом Месији из провинцијског града Назарета. Чак и јеванђеља која су написала четири јеванђелиста имају неслагања. Различита времена, различита публика, различити стилови, понекад чак и другачије описују догађаје и обраћају пажњу на различите ствари. Јеванђеља су рођена у Цркви и од саме Цркве. Црква се никада није стидела њихових разлика. Улазећи у нову земљу, хришћани су покушавали да говоре о Богу језиком локалне културе. Добра вест је у сваком народу звучала другачије. Неке ствари су христијанизоване, али су друге одбачене као неспојиве са вером у Бога. Тако је настала читава палета различитих Помесних Цркава са својим невероватним традицијама и обичајима. Апсолутно је нормално да видите брата у Христу са другачијим мишљењем. Да ли би ово требало да вас уплаши? Напротив. У свакој ери, унутар Цркве је постојала борба између „земаљског“ и „небеског“. Било је не само успона, већ и падова људи. Зашто? Јер, Црква смо ми. Људи смо и несавршени смо. Свети оци су у главном били уједињени и исповедали су исту веру, али и међу њима је било различитости. Имали су различито образовање, другачији статус, другачији карактер и понекад различите погледе. Неки су се чак и међусобно свађали. У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. Ово је једно од главних начела Цркве. Важно је да гледамо у Христа и да само у Њему видимо силу која може да нас уједини. Он је за хришћанина најважнији. Он је пут, истина и живот. У Цркви смо сви усиновљени и усвојени од Бога у Њему. И све наше разлике, од тренутка када уђемо у Цркву, постају неважне. Не морате да прихватите гледиште свог брата или сестре. Нисте обавезни (и не би требало) да оправдавате његов грех. Али морате научити да га волите упркос томе. А то је тешко. Тешко је волети другог, са другачијим мишљењем и другим скупом грехова. Морамо научити да будемо Црква. Ово је својеврсни подвиг и пројава верности Христу. Замислите круг. Бог је у средишту тога. На ивицама, у супротним смеровима, налазе се две особе. Колико год се трудили, ма како се кретали по кругу, међу њима ће увек постојати понор разлика. Чим почну да се крећу ка центру, ка Богу, јаз између њих ће почети да се смањује. Чим стигну до Бога, у једном тренутку ће се састати. јереј Александар Данилов https://www.pravmir.ru/kak-lyubit-blizhnego-esli-u-vas-raznye-mneniya-o-proishodyashhem-svyashhennik-aleksandr-danilov/

У понедељак, 11. јануара на дан када наша Света Црква прославља 14000 Витлејемских младенаца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, је у Аранђеловцу у храму Светих апостола Петра и Павла, служио свету Архијерејску Литургију. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, Архијерејски намесник орашачки протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, Архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, Архијерејски намесник бељанички протојереј-ставрофор Видо Милић, Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, Архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, Архијерејски намесник левачки протојереј-ставрофор Милић Марковић, Архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, протојереј Љубиша Ђураш, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Александар Бабић. Својим краснопјенијем су ово сабрање улепшали чланови хора “Света Анастасија Српска” из Аранђеловца. Након читања Светога Јеванђеља Епископ Јован је верне укрепио и поучио својом беседом. Он нас је подсетио да у овоме свету не можемо имати бољи пример исправног живота од самога Господа. Он је тај који нас је одвео до Голготе, али нас све затим води и до Васкрсења. Онај човек који има љубави према Богу, имаће је и за свако друго Божије створење. Требамо волети Бога изнад свега, а са Њиме и цео свет. Бог се на Божић није родио само за одабране људе, већ за цео свет. Сваким даном се у нама треба рађати нова вера и нада. “Божић нас позива да живимо моралним животом”, наводи Преосвећени Владика. Христа морамо сместити у наша срца. Рађа се у штали јер за Њега никаква палата или материјално благо не представља ништа. Морамо стално водити рачуна да не паднемо и морамо се трудити да Христос буде срце нашег срца, душа наше душе и живот нашег живота. Празнике које прослављамо морамо на исправан начин и да доживљавамо. Бог је на Божић показао да воли човека, сада је на човеку да покаже да ли воли Бога. Нема мањег или већег празника, сви празници су битни и велики. “Све из послушности извире, јер је она добра”, наводи Епископ. Након Свете Литургије, Епископ и архијерејски намесници су састанак наставили на врху планине Букуља у истоименом ресторану. Његово Преосвештенство је пре састанка освештао ресторан и све просторије у њему, а домаћинима породици Милојевић, Г-ђи Верици и Г-дину Радовану је пожелео успешно пословање и свакога успеха у даљем породичном и пословном животу. Извор: Епархија шумадијска

Са јеромонахом Макријем Игуманом манастира Савина разговарали смо о празнику Нова година по Јулијанском календару (православна, српска) који славимо 14. јануара, о литијама уопште али и литијама које се одржавају у Црној Гори у знак протеста против диксриминаторског закона о слободи вјероисповијести и увјерења, а отац Макарије се сјетио и лика свог претходника Игумана Савинског блаженог спомена Архимандрита Јустина (Тасића) од чијег се упокојења 11. јануара навршило 15. година. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора

Уколико престанемо да се вечито мишљу и жељом обраћамо нечем далеком, ми ћемо наново осетити све снаге које су нам се вратиле из неплодних лутања. И схватићемо, чим се то деси, величину оних задатака који су нам раније изгледали тако безначајни и досадни. Схватићемо да је смирити једно узнемирено срце, утолити нечију тугу – много веће и значајније него доћи до најблиставијег открића или задивити свет бескорисним подвигом. (Василиј Розанов) У књизи Браћа Карамазови старац Зосима приповеда о једном доктору који много воли човечанство. Али он има проблем с човеком као појединцем. Не може да га гледа. Често му и саме ситнице сметају до пуне нетрпељивости. На пример, казује он, ако само неколико дана проведе с другим, одмах почиње да му смета што тај дуго једе супу или што прехлађен гласно шмрче и сл. Заиста је тешко волети ближњег. У мору свега и свачега, на YouTube каналима могу се пронаћи и прави бисери. Човек онда у тим бисерима осети изворе животне енергије који веома мотивишу. Један од таквих канала налази се под именом Невидљиви људи (Invisible people). Води га Марк Хорват (Mark Horvath), активиста који је већи део живота посветио помагању бескућницима. Некада је сам проводио горак живот као бескућник. У једном говору Марк истиче како је његов активизам истовремено и његов лични животни мотив. Он му даје смисао бивствовања и „диже га свако јутро из кревета“. У Америци је бескућништво мука под којом живе многи људи, ретко добровољно а готово сви под неком животном принудом. Сви ти људи су потпуно различити по својим навикама, карактеру, али и разлозима који су их довели у тешко стање из којег, чини се, нема повратка. Међу бескућницима има много младих који су бежали из усвојитељских породица, било зато што нису добили неопходну љубав или што, због честих сељења и живота у разним породицама, нису ни стигли да пронађу дом и осете га као утичиште. На улицама живе бројни бескућници који су остали без крова над главом из разних разлога – због тешког развода или неке несреће у породици. Након тешке болести и великих трошкова лечења многи су се нашли у истој групи. Много је људи с менталним проблемима. Пад банкарског тржишта или можда само лични душевни пад истерао је многе на пусте улице и приморао их на сурови опстанак.[1] Оно што је Марк Хорват почео да чини пре равно десет година, и што му добро иде, јесте да преко своје организације обилази бескућнике и помаже им. Он им дели нове чарапе. Ти људи се много крећу, пешаче некада на десетине километара на дан, те је поред обуће увек добродошао и пар нових чарапа. У питању је само постављање сцене за много вреднији, човечан рад. Када се с неким упозна, упита га за дозволу да сниме мали интервју, обично не дужи од осам минута. Те разговоре можемо да пратимо на његовом сајту или на YouTube. Тим интервјуима многи су инспирисани да помажу другима, покренути њиховим људским причама. Дешава се некад да се споје раздвојене породице. Марк се тако укључује у бројне акције и на разне начине помаже. Многа уточишта (Homeless shelters) која збиља помажу бескућницима своју политику често заснивају на труду да те људе врате у „нормалан“ живот. Стан, посао и све остало што с тим иде. Али многи људи у таквим околностима не умеју да се снађу, једноставно нису створени за живот какав савремено либерално друштво замишља. Или нису створени за живот у организованој заједници. Људи су крхки. Једна индијска мудрост вели да је људско срце као нежан крчаг за воду, када се једном поломи, не може се саставити. Зато је Марково виђење ближњег такво да он настоји да упозна човека онаквог какав јесте, а не да се понаша онако како то друштво од њега очекује. И онда с те позиције покушава да помогне. Такав приступ овим људима, који је уосталом свима насушно потребан, уноси барем мало светлости у њихове тешке животе. Његов рад с бескућницима представља вид активизма који показује значајне додирне тачке са хришћанским егзистенцијализмом. „Онај који љуби брата својега, у свјетлости пребива, и саблазни у њему нема“; јер „који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав“ (1. Јов. 2, 10 и 4, 8). Марк никада не осуђује људе којима помаже и изгледа да их искрено воли. Учествује у њиховим патњама и саосећа с њима. Када испред камере стане било ко од интервјуисаних, Марков главни посао састоји се у томе да их саслуша, да пренесе оно што ови несрећници имају да кажу и да сазна каква им је помоћ потребна. Такође, шта их тишти, те како се други опходе према њима. И ниједан снимак касније не бива монтиран. Тако он омогућава људима да поделе своје муке и своје још увек неумрле снове. Људи су му због тога веома захвални. Често се чује и захваљивање Богу на ономе што имају и изгледа да им мало у животу треба, али чак и то мало често је недостижно. Маркови интервјуи с бескућницима могу да послуже и нама као лакмус папир на коме ће се осликати наша љубав према ближњем и увидети наш праг толеранције. Наш праг, након кога почиње наша осуда. Има тамо драгих и нежних људи, за које бисмо свим срцем жалили што су у таквој ситуацији. Има људи површних, који су због глупости завршили на улици. Ту има свакаквих људи, наркомана, алкохоличара, ментално поремећених.[2] Има некада сувопарних и досадних … има свакаквих. И његов однос је према свакоме исти. Ниједном нисам чуо коментар којим би показао да их на било који начин осуђује или да им нешто пребацује. Ми који његове интервјуе гледамо формирамо различите ставове, док он сам према бескућницима остаје пун разумевања и љубави. И сви смо позвани на емпатију и акцију. Јако је тешко учествовати у хуманитарном раду или саосећати с бескућницима ако гајимо предрасуде. Можда су неки наши закључчци о тим људима тачни, али тај тачан суд њима не доноси никакву корист. А можда и не видимо целу слику. Само Господ зна и види целу слику и зато само Он може да суди јер је Његов суд увек у љубави. Можда су ови бескућници, потиснути на ивицу организованог друштва, поред све несреће добили и једну страдалничку привилегију. Њихови животи тешко да ће моћи да буду заогрнути у плашт савременог конформизма, који тако добро маскира оно ниско у човековој природи. Зато ће њихове страсти и њихове погрешке изгледати огољени и лако видљиви осталим грађанима. Али то није разлог да се неко одгурне од себе. Сасвим супротно. Овде бих цитирао речи владике Игнатија: „Христа су такође оптуживали да се дружи са блудницима, грешницима, пијаницама… Он је на тај начин хтео да покаже да не карактерише човека његово једно понашање, можда и тренутно. Него је човек важан за Христа зато што је човек, зато што постоји и зато што га је Бог довео из небића у биће и жели да он постоји вечно.“ Марк увек своје интервјуе завршава помало тужним и поетичним питањем бескућницима које интервјуише: Које би биле твоје три жеље ако би могле да буду испуњене? Ти људи готово никада не пожеле новац или успех у друштву или велико богатство. То су увек смирене и смерне мале жеље: да се реше живота на улици, да их њихова породица више воли, да се опет споје са својом децом… па и да не буде бескућника, да сви људи буду срећни, да буде мир у свету. Хм, можда ћемо из удобних фотеља, покренути критичком мишљу, гледати цинично на ове убоге људе и њихове наизглед прозаичне жеље. А можда ћемо увидети да су многе од тих жеља сасвим људске и свима нама заједничке. Извор: Теологија.нет

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. http://manastirpodmaine.org/arnimandrit-andrej-konanos-voleti-nevoljenog/