Претражи Живе Речи Утехе

Поводом стогодишњице од освећења Патријаршијског саборног храма Светог Александра Невског у Софији 23. новембра 2024. године светом Литургијом је началствовао Светејши Патријарх бугарски г. Данило. Под куполама велелепног храма Светејшем Патријарху г. Данилу су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа гостујући архијереји: тиатирски и великобритански Никита (Цариградска Патријаршија), диоспољски Емануил (Александријска Патријаршија), француски, западно-јужноевропски Игњатије (Антиохијска Патријаршија), антидонски Нектарије (Јерусалимска Патријаршија), тимочки Иларион (Српска Патријаршија), горијски и атенски Андреј (Грузијска Патријаршија), дакијски Јероним (Румунска Патријаршија), месаоријски Григорије (Кипарска Црква), неакринијски и каламаријски Јустин (Архиепископија атинска), корчански Јован (Архиепископија албанска), прашки Михаил (Православна Црква Чешких земаља и Словачке) и брегалнички Иларион (Македонска Православна Црква – Охридска Архиепископија); као и високопреосвећена и преосвећена господа архијереји Бугарске Православне Цркве: великотрновски Григорије, ловчански Гаврило, пловдивски Николај, неврокопски Серафим, русенски Наум, старозагорски Кипријан, врачански Григорије, сливенски Арсеније, мелнишки Герасим, тивериопољски Тихон, велички Сионије, бранишки Пахомије, велбуждски Исак и знепољски Мелетије. Стотине православних хришћана узели су молитвено учешће у свечаној Литургији током које је патријарх Данило прочитао Патријаршијску и саборну посланицу у којој се, између осталог, наводи: – Узносимо хвалу и благодаримо Господу из дубине срца за Његову велику милост и благовољење што се већ други век Патријаршијска саборна црква Светог Александра Невског величанствено уздиже, краси и утврђује нашу престоницу. Према bg-patriarshia.bg, Извор: СПЦ

Упркос чињеници да, рационално коришћена дигитална технологија чини наше животе лакшим и лепшим, када су у питању међуљудски односи, највећа штета коју може да учини јесте да нам украде време које треба да проведемо у друштву других, емпатично комуницирајући са њима, слушајући их и делећи наша најчистија и највиша осећања са њима. То би ојачало наше односе, а не везаност и зависност од неких хладних уређаја и неживих екрана, привлачних и са огромном снагом зависности. Чувени Дијагностички приручник и статистичка класификација менталних поремећаја, објављен 2013. године, наводи да је најраспрострањенији поремећај у свету такозвани „страх“, „фобија“ или „ социјална анксиозност“, односно страх од других. Хришћанска вера их, међутим, сматра нашим „сабратима“ или „ближњима“, показујући какви би требало да буду идеални односи међу људима: они морају да живе у међусобној љубави и уважавању, као „браћа“ и „сестре у Господу“, „деца“, “ – вољени „синови“ и „кћери“ истог Доброг и Љубећег Оца. Фобија или социјална анксиозност описује онај страх који човек има од присуства и сусрета са својим вршњацима, не само у великим групама, већ и појединачно. Страх од гледања, праћења, анализе, дискусије, процене, критике, суђења, осуде, маргинализације, изолације. Већину времена, ови страхови су замишљени или знатно мањег интензитета, у поређењу са осећајем који се ствара у души погођене особе. Овом осећању страха према вршњацима, у многим ситуацијама, додаје се и стање туге или депресије, чији је облик негативна визија света и будућности, односа са другим људима, па чак и осећај самопонижења према сопственој личности. Светска здравствена организација саопштила је у децембру 2021.године да је депресија постала друга најчешћа болест на планети, после кардиоваскуларних болести које су на првом месту, а пре рака, који је пао на трећу позицију. Депресија је тако постала „краљица менталних поремећаја” нашег времена. Позивајући се на праву „економију“ и „индустрију усамљености“, на „ светску кризу усамљености “, стручњаци цене да је у њеној основи неолибералистичка идеологија, која наглашава индивидуални развој, лично добро, без осећајности и бриге за заједницу, и друштвене вредности. За следбенике ове идеологије „циљ оправдава средство“, јер „можете да газите по лешевима“ да бисте испунили свој „циљ“. Све је више земаља, парадоксално међу финансијски најбогатијим, у којима више од половине чланова друштва каже да се осећају усамљено и да немају пријатеља коме би се могли обратити за савет или утеху. Место пријатеља заузимају сурогати: телевизија, дигиталне друштвене мреже, разне зависности (алкохол, дрога, цигарете, спорт, секс), у којима траже уточиште, да умире своју савест напуштену духом усамљености. У Јапану, високоразвијеној и дигитализованој земљи, расте број неудатих жена које пред празнике почине лакша кривична дела, да би биле ухапшене и затворене на неколико дана или недеља, из жеље да не проведу празнике саме. Оно што траже, у основи, је заједница, група. И у другим развијеним земљама, било да се ради о САД или земљама азијског континента, људи су данас забринути за каријеру, напредовање, занемарују тренутак оснивања породице, многи од њих остају сами цео живот. Њима „индустрија усамљености“ пружа бројне понуде - од услуга „рент-а-фриенд“ у Америци, где за 40 долара на сат можете да изаберете платонског пријатеља, да шета са вама и слуша вас, затим на сервисима "Мукбанг" где, такође уз надокнаду, самци могу да гледају интерактивне клипове других људи који једу, како би ублажили своју усамљеност током оброка, који се некада сматрао "светим". Учешће чланова породице у њима је некад било обавезно и то је била прилика за комуникацију и заједништво, кроз размену мисли, догађаја, брига, постигнућа, разочарања и проналажења одговора или решења за њих, од чланова породице, људи који би требало да нам буду најдражи, најближи у животу. Усамљеност, показују недавна истраживања, утиче на ниво хормона стреса, имуни систем и кардиоваскуларну функцију, и убрзава кораке милиона људи ка превременој смрти. Др Дин Орниш, у свом делу Љубав и преживљавање, инсистира на штетним последицама усамљености и изолације, напоменувши да „оне негативно утичу на наше здравље на неколико начина: повећавају вероватноћу стицања лоших навика пушења или преједања; повећавају вероватноћу болести и превремене смрти од свих узрока за 200-500% или чак више, кроз различите механизме, од којих многи нису у потпуности схваћени; спречава нас да у потпуности уживамо у свакодневном животу. Укратко, закључује доктор, све што изазива осећај изолованости често води у болест и патњу. Све што рађа осећање љубави и интимности, повезаности и заједнице има исцелитељске врлине“. С обзиром на велику учесталост ове душевне „ране“ – усамљености – и несрећну поворку ефеката које она има, у Великој Британији је 2018. године, први пут у светској политичкој историји, именован „ министар за усамљеност “ да проучава проблем, у циљу његовог побољшања. У садашњем румунском друштву, 14,7% Румуна свих узраста себе сматра усамљеним, а највише су погођене старије особе. Међу њима, трећина се жали на недостатак најмилијих, одсуство саговорника, синдром празног гнезда, након одласка деце. Исти аналитичари ових психолошких и духовних реалности су приметили да су дигитална технологија, а посебно друштвене мреже, изоштриле и погоршале овај осећај усамљености, са другим и подмуклијим облицима: „депресијом Фејсбука“, "БОМП" синдром ("веровање да су други популарнији") - страх да сте безначајни, да су други људи много важнији и популарнији од вас; „ФОМО“ синдром („Страх од пропуштања“) – страх од непозивања или неприсуствовања важним догађајима или „номофобија“ – страх да ће особа, у недостатку дигиталних уређаја - паметног телефона, таблета, лаптопа, итд. – доживети осећај изолованости, маргинализације и усамљености. Недавна знаменита студија показала је да су људи који су деактивирали своје профиле на друштвеним мрежама на два месеца, проводећи више времена са породицом и пријатељима, на крају пријавили побољшање субјективног здравља и испуњености; одустајање од друштвених мрежа се показало ефикаснијим за више од 40%. од психотерапијске сесије, која има за циљ побољшање међуљудских и интраперсоналних односа. Мишљење специјалиста социјалне психологије је да само присуство дигиталног уређаја, чак и ако не припада нама, па чак и ако је затворен, озбиљно ремети чин комуникације. Опсервациона студија, спроведена у кафићима у Вашингтону, открила је да када један од супружника држи телефон у руци или се такав уређај налази на столу, други осећа свог партнера удаљенијим, комуникацију хладнијом, без емоционалне блискости и емпатије. Што је веза интимнија, то су ефекти присуства телефона штетнији за пар. Да не помињемо случајеве када један од супружника, или чак обоје, непрестано разговарају телефоном, подижући поглед са екрана само на одласку. Неуронаучници су утврдили да, када је маргинализован или изолован од друштвене групе, човек који је створен за дијалог, комуникацију и заједништво, за примање и давање љубави, бива физички „рањен“, јер у таквим тренуцима се у његовом мозгу активирају исти центри као у искуствима која изазивају патњу или физички бол. Ред. Проф. Унив. др Јоан Ц. Тешу приредила: Ј.Г. извор

Извор: Задужбина Хиландара Фото: Задужбина Хиландара (старац Зосима и монах Партеније)

Са благословом Епископа ваљевског г. Исихија, проф. др Милош Ковић одржаће предавање "Сто година после: један век од васпостављања Патријаршије СПЦ" у среду, 7. децембра 2022. године, у 18 часова, у сали Вишег јавног тужилаштва у Ваљеву. Предавање је посвећено великом делу васпостављања јединства СПЦ, када је уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обнова Пећке Патријаршије, односно Српска православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Извор: Епархија ваљевска

У време прославе великих јубилеја СПЦ, 800 година самосталности и 100 година од уједињења њених епархија, навршава се и век "Гласника" - најстаријег службеног листа СПЦ са најдужим континуитетом излажења. Звучни запис разговора Ово је био повод уредништву и редакцији да, уз први број у овој, 2020. години, пред јавност изнесу репринт издање првог броја по васпостављању Патријаршије Српске, објављеног 1/14. јула 1920. године. О најстаријем црквеном гласилу и значају поменутог репринта којим је свету предочена одлука и јасна порука о уједињењу СПЦ, за Радио Слово љубве говорио је главни и одговорни уредник "Гласника", протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, појашњавајући прилике из времена пре једног века када се у новонасталој држави догодило духовно и административно јединство свих обласних делова у једну Српску Православну Цркву. Извор: Радио Слово љубве

Страшне и преломне 1914/15. годину, када се сав гњев европске „културе“ сручио на плећи и на срце српскога народа, пријетећи да нас збрише са лица земље и нас , и државу и све оно што је вјековима улагано и баштињено, како рече савременик тих ужасних догађаја, пјесник и бард епске поезије, хаџи Радован Бећировић: “Пошто Балкан вас тама притиште и српско се угаси огњиште сви Словени изгубише наду што робују Бечу и западу Србин не шће ни тада да клоне пред силама што га тако гоне но поносно стао и пријети сили која про Европе лети.. .“ Осим војничког јунаштва и невиђене људске жртве и подвига, Срби су у тим данима и на друге начине бранили себе и своје. Склањајући светиње и бјежећи са њима на сигурно, дом светог оца нашег Василија Острошког, манастир Острог је, осим свом домаћину, пружио уточиште још двојици српских светитеља- Светом Стефану Немањићу, Првовјенчаном краљу, а потоњем Симону монаху и светом Арсенију Сремцу, архиепископу српском, насљеднику светог Саве. Државни календар Краљевине Црне Горе из 1918. год, у чланку који подписује архимадрит Леонтије Нинковић, а који је написан у Паризу 1917. године, говори о посјети два светитеља: „Према томе, светитељ је и у овом великом и страшном рату, у најтежим и најмучнијим данима по цијело човјечанство, а нарочито по српски род, примио у госте, код себе, под свој кров, два српска великана- светитеља Св. Стефана Немањића, Првовјенчаног краља српског, који је почивао у Лаври Студеничкој. Браћа Србијанци, евакуишући Србију, пренијели су га у мјесецу новембру 1915. године у манастир Острог и предали га на аманет Св. Василију Краљу и народу црногорском, да подијели судбину са острошким Чудотворцем. Тако исто и св. Арсенија, другога архиепископа српскога, који је почивао у манастиру Косијереву, који су Аустријанци до темеља порушили 5. августа 1914. године. Св. Краљ Првовјенчани примљен је свечано у Острогу и смјештен на десну страну пред олтар у цркви Св. Тројице, а његов архиепископ, Св. Арсеније, који је донесен у Острог у децембру исте године , смјештен је у поменуту цркву, на лијеву страну, према Св. Краљу. Митрополит Краљевине Србије, полазећи са Цетиња за Скадар, при крају децембра 1915. године, упутио је званичну наредбу архимандриту студеничком Серафиму Балтићу, који се са братством и још 18 свештеника из Србије, налазио у Острогу, да се повинује наредбама црногорске црквене власти и да све наредбе, које буду издане за св. Василија и за Св. Краља.“ Мошти Светог Краља су у Острогу биле све до априла 1919. године, о чему свједочи захтјев за повраћај моштију из марта 1919, године који шаље Конзисторија никшићка архимандриту Серафиму: „Његово Високопреосвештенство Митрополит Господин Димитрије брзојавља: саопштите архимандриту Серафиму у Острогу, Врховна команда наредила је пренос моштију Св. Краља и помоћ која је на путу нужна. Конзисторија је по односној ствари, споразумно са мјесним властима, извијестила Команду Зетско-дивизијске Области, ради превоза и других потреба, кад се добије обавјештење извијестићемо вас. У потпису : члан Конзисторије- Мил. Михаиловић“ У вези са истом темом, али априла 1919. године постоји акт који каже:“ По унутрашњем предмету Конзисторија је мишљења да се пренос моштију св. Првовјенчаног Краља обави у неђељу 27. тек. мјесеца и то из Острога у Никшић са аутомобилом који би то јутро рано имало поћи и повратити се истог дана до три сата послије подне. Овдашње свештенство и грађанство имало би поћи до изван вароши и св. мошти допратити до у саборну цркву, гдје би мошти остале до у понеђељак у 8 сати…“ Исте 1919. године и мошти св. Арсенија одлазе из Острога, али 4. јуна. О том догађају, такође, постоји акт у Архиви који каже: „Канцеларија Никшићка актом број 439 од 4. јуна ове године навела је: да су војници на дан 30. маја ове године однијели мошти Св. Арсенија из манастира Острога и смјестили у манастир Ждребаоник, од када су 1865. године пренешене у манастир Косијерево, а одатле приликом капитулације Црне Горе у манастир Острог.“ Проблем је настао зато што се у гужви није чекало на званично одобрење, али након свих објашњења доноси се рјешење по коме: Да мошти Св. Арсенија остану сада у манастиру Ждребаоник. Конзисторији Никшићкој препоручује се да се о њима тамо стара и чува их. Решење се ставља Конзисторији Никшићкој на поступак“ Боравећи заједно, по Промислу Божјем, у светињи Острошкој, саборно рјешавајући судбину цјелокупног српског народа у његовим мукама и страдању и заложивши се молитвено пред Престолом Божјим, три српска светитеља избавила су народ српски, па су након тога и сами могли повратити својим кућама. Архимандрит Л. Нинковић у тим тешким данима записа молитву која важи и за то вријеме, и за ово наше, и за свако будуће: „ Свети Василије Велики Чудотворче, Свети Краљу Српски Стефане Првовјенчане и Свети Арсеније Архиепископе Српски, услишите молбу нашу и молите се Господу Богу да помилује и спасе род српски.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

У центру Новог Сада у току је рестаурација Владичанског двора. То здање је под заштитом државе, а након ових радова он ће задржати свој аутентични изглед. Владичански двор, један од симбола Новог Сада има своју посебну намену, али је уједно и важан споменик културе и симбол једног времена. Због тога је увршћен у план рестаурације и након обнове фасаде наставиће се и остали радови на његовој обнови. Године 2007. двор је проглашен за културно добро, а осим потврде његове важности кроз рестаурацију, постоји идеја и да се у будућности неки његов део отвори и за јавне посете. "Кад се ради споменик културе, морам рећи нашој јавности да се не гледа новац и да се не гледају рокови, колико је битан квалитет радова. То је скоро 120 година стар објекат. Он је ремек дело, с обзиром на сличан постоји само у Бечу и нигде друго. То је један спој византијско српске цивилизације", каже Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе. Владичански двор изграђен је 1901. године, а иако је он један од препознатљивих тачки Новог Сада, баш због рестаурације биће омогућено да се у наредних 100 година он сачува у најбољем могућем светлу. Извор: РТВ

У Новом Саду су одржане дводневне свечаности ̵ 24. и 25. новембра. Учествовали су представници Српске Православне Цркве, Републике Србије, Покрајине и Града Новог Сада. Драма „Светозар“ У оквиру обележавања 100-годишњице од завршетка Великог рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији, представа Светозар премијерно је приказана у суботу, 24. новембра 2018. године, на сцени Српског народног позоришта. Драма је настала по тексту једног од најзначајнијих савремених српских писаца Милована Витезовића, а у драматизацији Спасоја Ж. Миловановића. Представу је режирао Југ Радивојевић. Кроз живот, дело и страдање народног трибуна Светозара Милетића приказана је комплетна епоха српске борбе за остварење вишевековног сна о присаједињењу. Премијери су присуствовали представници Републике Србије, Покрајине, Града Новог Сада, свештенство Епархије бачке, као и многи други представници друштвеног и јавног живота Српске Атине. Након представе у Српском народном позоришту, а поводом обележавања значајних јубилеја, на Тргу слободе је уприличен трочасовни концерт. У двема главним новосадским улицама, Змај Јовиној и Дунавској, приређена је изузетна интерактивна изложба 1918 понос, посвећена најзначајнијим личностима и преломним догађајима Првог светског рата и присаједињења Српске Војводине Краљевини Србији. Музеј Присаједињења, споменик Краљу и академија Другога дана свечаности у Новом Саду, 25. новембра, уследила је централна прослава ̵ отворен је Музеј Присаједињења Војводине Краљевини Србији, на Тргу републике откривен је споменик Краљу Петру Првом Карађорђевићу и одржана је академија у Српском народном позоришту. Сталну поставку Музеја чини низ артефаката који аутентично сведоче о великом историјском догађају и његовим актерима, али и о вишевековној борби Срба за политичка и друга права. Први пут на једној адреси налазе се књиге, фотографије и други сведоци вишевековне борбе Срба за опстанак у моћном аустроугарском царству и сједињење са Србијом. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је откривању споменика Краљу Петру Првом Карађорђевићу, на Тргу Републике. Споменик је висок око 10 метара. Краљ гледа ка Владичанском двору, а постамент је од мермера и на њему пише текст на ћирилици на све четири стране - и то на јужној Петар I Карађорђевић 1844–1921, северној Краљ Србије 1903–1918, на западној (предњој страни) je грб Краљевине Србије, а са источне Рума 24. новембар 1918, Нови Сад 25. новембар 1918. На Тргу републике, о важности значајних јубилеја које обележавамо говорили су г. Александар Вучић, председник Републике Србије и г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Приликом свечаности откривања споменика суверену Краљевине Србије у тренутку Присаједињења и једној од најзначајнијих личности у целокупној историји српског народа, наступио је хор Гимназије Јован Јовановић Змај, свирао је Оркестар Гарде Војске Србије, а глумац Лазар Ристовски говорио је одломак из говора Краља Петра Првог Карађорђевића српској војсци код Призрена. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој присуствовао је свечаној академији у Српском народном позоришту, где су заједнички наступили Војвођански симфонијски оркестар, Београдска филхармонија и хор Опере Српског народног позоришта. Присутнима су се обратили г. Александар Вучић, председник Републике Србије, г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе и г. Милорад Додик, председавајући Председништва БиХ. Велика народна скупштина од 757 делегата донела је, 25. новембра 1918. године у Новом Саду, одлуку о припајању Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је усвојила Скупштина Срема у Руми. Одлука Велике народне скупштине била је својеврсни израз вековног настојања Срба и других народа с простора некадашње Јужне Уграске да уобличе територију на којој ће остварити своја пуна национална права. Извор: Епархија бачка