Претражи Живе Речи Утехе

Братија овог манастирског комплекса одлучна је да одбрани ову светињу од принудног исељења, поручујући да су спремни на све у случају пооштравања ситуације и евентуалне ескалације сукоба. На Светој гори, тишина прети да прерасте у буру док братија Есфигмена, једног од најстаријих манастира, ишчекује неизвесну опсаду. Пре недељу дана, грчка полиција затражила је посебно одобрење за операцију исељења монаха, опремивши се специјалном техником за ову акцију. Но, више од стотину монаха није ништа мање одлучно. "Нека дођу и раде шта желе. Спремни смо да бранимо манастир до смрти, ово је наша духовна домовина. Овде смо се духовно родили — и овде ћемо умрети - изјавио је архимандрит Мефодије (Папаламбракопуло), игуман Есфигмена, преносе РИА Новости. Монаси су јасни: у случају полицијске самовоље, масовних пребијања или погрома, неће седети скрштених руку. Есфигмен је стратешки повољно лоциран, окружен високим моћним зидинама, са једне стране заштићен планинама, а са друге морем. Игуман је истакао да у манастиру деле последњи комад хлеба и прихватају свакога, било да је Грк или Турчин. Међутим, монаси су оптужени за непослушност закону, раскол и чак "припремање руских специјалаца." Спорна одлука грчких власти Манастир Есфигмен је древно светилиште на Светој гори, које заузима 18. место у хијерархији светогорских манастира. Смештен у источном делу Атонског полуострва, овај манастир својим постојањем сведочи о вековима молитве и подвига, основан још у 10. веку. Саборни храм подигнут је почетком XИX века и посвећен је Вазнесењу Господњем. Овде је, у овој светој обитељи, Антоније Печерски примио монашки постриг, утврдивши свој духовни пут. Манастир Есфигмен, попут других манастира на Атосу, подређен је грчкој влади и Цариградском патријархату. Ипак, последњих двадесет година монаси су називани сквотерима, а држава признаје потпуно другу братију под називом "Есфигмен." - Немамо ништа заједничко ни са колективним органом извршне власти на Атосу, ни са Цариградским патријархатом - отворено је изјавио архимандрит Мефодије. Цариградски патријарх Вартоломеј са украјинским председником Влодимиром Зеленским Сукоб је почео 1964. године када се Цариградски патријарх Атинагора састао са римским папом Павлом ВИ, укидајући међусобне анатеме из 1054. године. Братија Есфигмена је овај корак оценила као попуштање "латињанима" и екуменизму, те је одбила да на службама помиње Васељенског владику. Свето збориште подржало је побуњенике, дозволивши свакој обитељи слободу у помињању патријарха према својој савести. Патријарх Димитрије изрекао је анатему онима који га не помињу на Светој Гори, док је полиција прекинула телефонске везе у Есфигмену и поставила блокаду. Монаси су тада затворили капије манастира и окачили црни транспарент са натписом "Православље или смрт." Године 2002, сукоб је ескалирао када је Цариградски патријарх Вартоломеј прогласио монахе расколницима, што је повукло протеривање са Атоса. Створен је "Нови Есфигмен," којем је признато право на имовину манастира, но стари монаси су одбили да пусти икога на своју територију. Полиција је више пута покушавала исељење, укључујући неуспешан покушај 2013. године, када су неки монаси бацали Молотовљеве коктеле на грчке снаге. Ново противљење цариградском патријарху Вартоломеју уследино је након што је он признао некаконску, новостворену Украјинску православну цркву. Игуман Мефодије и још један монах осуђени су у одсуству на двадесет година затвора, док су други добили мање казне. Полиција је више пута спроводила рације у Есфигмену и блокаде хране, а монаси су на раменима носили пакете са намирницама. Питање контроле манастира постало је значајно због финансијских разлога, јер грчка влада планира обнову древне обитељи уз буџет од око 500 хиљада евра. Атоски монаси су јасно поручили да би избацивање стараца руског или словенског порекла уништило Свету Гору. Игуман Мефодије је истакао да су монаси и лаици почели доносити храну и пиће за случај ванредне ситуације, позивајући на повратак моралу и обичајима православних Грка, јер нација која уништава своје традиције је осуђена на пропаст. https://religija.republika.rs/crkve-i-manastiri/vesti/23073/sveta-gora-manastir-esfigmen-sukob

,,У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од 50 година. Ођедном, видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.“ Овим речима је Матија Бећковић осликао лик Милана Ружића који иза себе има три објављене књиге: „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи” и „Народ за издавање”, а којима је заједнички садржалац поетско-религиозни тон у форми кратке прозе. Ружић припрема и четврту књигу на чијим корицама ће се наћи и речи Душана Kовачевића, које делимично преносимо: ,,Ова збирка прича је сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Милан Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. На трагу српских приповедача, Милан Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа.” ,,Шта је ово што се данас Србијом зове?” назив је једне приче из твоје књиге ,,Народ за издавање”. С тим у вези, занима ме да ли сматраш да се данашњи човек креће у крду које иде у правцу конформизма губећи на тај начин самопоштовање, али и храброст за борбу зарад неког општег добра? Чини ми се да је прошло време буквалног кретања у крду, али рецимо да је тај осећај крда остао на снази и да је јачи него икад. Данашње „масе“ се уопште не крећу, уколико немају ону столицу на точкиће, већ седе заваљени лица обасјаних бројним светлима пиксела са монитора и по друштвеним мрежама и коментарима на разним порталима дижу „револуције“, слажу се, не слажу, убеђују, клевећу, пресуђују. Дакле, човек се креће у крду које се данас, од оног старог „крда“ окупљеног ради општег добра, формира само на основу кланова, можда прецизније интересних група, а под њих спадају и увек актуелне идеолошке поделе, јер су и те поделе настале са идејом очувања комфора, тачније извлачења зараде. Стога, не можемо баш причати о правој борби, јер борба тастатурама има мање ођека од борбе неке две глисте у наручју какве баре. Чим се не може причати о борби, онда знајмо да не може бити ни општег добра, јер се за њега увек треба борити на видљив и конкретан начин, што не изискује увек физички обрачун, већ и културолошки, научни и образовни. А самопоштовање доживљава дубоку ревизију значења, јер данас људи теже томе да некултурно понашање, престроги однос према другим људима, болесни егоизам, класну припадност и себичлук све заједно подведу под самопоштовање како би за своју некултуру имали пригодан назив. Самопоштовање је способност да се не пристане на мењање своје природе, да се не пристаје на уцене и корупцију, била она материјална, духовна или неке треће врсте. Самопоштовање је и довођење у питање свог мишљења или дела на корективни начин, а не слепа и безобзирна одбрана од сваке критике. Уосталом, поштовањем других, добија на снази и самопоштовање, јер уколико поштујете људе око себе, природно би било да и они узврате поштовањем због чега ћете се ви осећати уваженије, а то је јак прилив самопоштовања. Kонформизам је једна од највећих болести цивилизације и контејнер у који је бачено ко зна колико неостварених талената, јер им је од неговања дара био пречи друштвени или материјални положај, такозвана сигурност. Замислите само колико ремек-дела је остало нестворено због одсуства жеље да се мрдне са удобног места које не значи увек и срећу. Могу слободно да кажем да је данашњи човек само привид онога што је човек био и што треба да буде. Није више то универзум памети, стваралаштва, духовитости, образовања и свестраних искустава спакован у једно тело, већ некакав банални бинарни запис загледан у све оно што је поплава неукуса и еротизације света нанела, а чиме се та бинаризована глава налик на људску опија, а иза ње, негде напољу, живот убрзано капље, можда чак и пљушти. У последње време, готово свакодневно, имамо прилику да чујемо да су све мере које мало-мало ступају на снагу заправо нека врста борбе против вируса који је светски непријатељ на свим фронтовима. Да ли је он по твом мишљењу заиста наш највећи непријатељ или смо то ипак ми сами себи? Ми смо одувек сами себи били највећи непријатељи, али смо се против тог непријатеља борили. Данас све сматрамо нормалним и ничему се не чудимо. Пре свега, ако ћемо о актуелном вирусу, очигледно је да је он вештачки направљен, јер је једини који је икада опстајао у исто време на свакој тачки планете. Не могу му ништа ни екстремне врућине, ни хладноћа, нити умерено време. Нико се није ни запитао зашто је вирус баш налетео сад када, геополитички гледано, свет чезне за прерасподелом. Узмимо пример Сједињених Америчких Држава, а нису једино место где се дешава оно што ћу поменути, у којима је за ове скоро па две године настало преко 80 нових милијардера. Вирус је успео, боље него ико пре њега, да направи још већи јаз између богатих и сиромашних и да затре оне међукласе. Шта је идеја у којој не помаже само вирус, али видимо да је део тога? Идеја је владавина богатих, циник би питао „ма да ли је могуће?“, али у следећем смислу. Они би желели, а не сумњам да ће им успети, да сајбер-универзум пренесу ван рачунара. Дакле, да све покупују што могу, овде мислим на апсолутно све од земље до рачунара, па тако да буду власници природе, хране, здравља и свега осталог, а да ми, као на интернету, будемо само корисници. Ако звучи као теорија завере, распитајмо се по катастрима ко је све купио земљу око нас, зашто се највеће светске компаније уједињују, а ако то није довољно, погледајте своје месечне рачуне или своју могућност да купите, тачније, да поседујете стан. Ако вам ни то није довољно, сачекајте деценију-две, па ће бити јасно. Интернет је једно огромно помагало, али и највећи обмањивач. Озбиљне научне студије из многих земаља говоре у прилог томе да ће човек, ако већ није, коришћење 7–10% капацитета свог мозга смањити на 3–4%. Већ имате децу која се по школи буне како уче сувишне ствари којима имају приступ телефонима од којих се не одвајају. Стога, све „мере“ које се доносе, били ми њих свесни или не, иду у прилог лакше контроле човечанства и сасвим сигурно нису много ван оног пута пропрћеног ка такозваној „златној милијарди“. Никад није било боље време за своје изопштавање из друштва уколико желите да сачувате разум. Откако су почеле „мере“, истина, и пре тога, само не у толикој мери, моје време је углавном трошено на породицу, књиге, писање, филмове и свакодневне шетње које се протежу преко 20 километара. У тим шетњама сам написао и своју нову књигу. Светски непријатељ сигурно није вирус, већ оно што се дешава иза њега као паравана, баш као и оно што ћемо затећи када се параван склони. Лично, највећим непријатељем човечанства сматрам одсуство морала. Ако нема морала, нема ничега. С обзиром на то да си лингвиста по струци, писац по вокацији, али и отац, доживљаваш ли форсирање онлајн комуникације (мислим најпре на онлајн школовање) као орвеловску тактику којом се људи заглупљују, застрашују и удаљавају, не би ли у потпуности изгубили концепт о појмовима ,,рациа” и ,,личности”? Све оно што се данас форсира у школама сматрам маргинализацијом образовања. У школама је, а то знаш и ти као професор, постало најважније имати планове, користити електронски дневник, жуљати задњицу по неудобним столицама на бескрајним састанцима школским одборима и по већима, бити члан разних тимова који никада ништа нису урадили и трпети константне позиве и поруке родитеља и ученика који, чини вам се, не могу ни у тоалет без неке дилеме за чије разрешење морају питати вас иако тог тренутка нису у школи. Дакле, ако смо у школе увели онлајн комуникацију као основну, барем за ове две године, а педагошки рад се своди на одлепљивање лица ученика од њихових телефона, онда образовање, а то данас тако називају, нема никаквог смисла. Још горе, ако немате образовање, немате будућност. Нисам никакав противник технологије и њој подређених справа, али сам присталица коришћења истих у сврхе којима су, кажу, намењене – олакшавање и брже обављање послова. Телефон треба да буде попут наочара којима ћете лакше нешто видети, а не да доводе до ношења све веће и веће диоптрије. Ми смо изгубили појам о стварима о којима бисмо морали знати све. Звучи фаталистички, али ако смо искрени према себи, схватићемо да је тако. Личност је нешто што више не постоји у својој пуној комплексности. Данас је поента фабриковање личности која ће се најбоље уклопити у друштво које оболева од свега онога чему некада није било подложно у тако страшним размерама. Деца покушавају да формирају себе тако да не одскачу од друштва. Знам доста примера када су сјајна и добра деца намерно добијала лоше оцене и правила глупости како не би била омражена у друштву. Kолекција пожељних личности се налази у оном на друштвеним мрежама и сви себи дају задатак да одаберу ону врсту личности која ће их најмање коштати горепоменутог комфора. Мени то некако не иде, јер се моја личност формирала по инерцији и логичном путу, а потпомогнута у потрази природом, књигама, музиком, образовањем и радозналошћу. Можда то није моја заслуга, већ прилика у којима је одрасла моја генерација. Могу само да нагађам. Али сигурно се не уклапам у данашње стандарде, нити се трудим. Не смета ми да не будем прихваћен, што не значи да нисам, али ми заиста не би сметало када бих то био. Kо жели да комуницира онлајн, има толико прилика, али тако мало простора да се размахне душом и језиком. Kо жели комуникацију онакву каква је у природи човека, лицем у лице, њега или њу унапред сматрам братом или сестром, јер је то постала ствар ређа од негативног антигенског теста. ,,Kако да у Тебе не верујем, Господе, када ми сви сумњамо једни на друге и гледамо на оног преко пута себе као на пса, док једино Ти на нас гледаш као на људе? Гледаш нас са свог крста и даље верујући у нас иако смо овакви какви смо.” Kо нас у овом случају посматра као псе, ако је једино Господ тај који нас види као људе? Kакви смо ми то људи? Једни на друге смо почели да гледамо као на псе. Постали смо завидни, не радујемо се туђим успесима, о себи мислимо све најбоље, а о другима све најгоре. Сви су гори од нас, глупљи, неупућенији, а само ми кријемо кључеве истине и све знамо иако не знамо ништа. Никоме не дамо за право, лајемо на сваку различитост, на сваку реч за коју нисмо хтели да изађе из нечијих уста. Такви смо људи постали, што не значи да није могуће вратити се себи. Наши узори постали смо ми сами. Наше иконе постали су селфији који красе екране паметних телефона. Наша црква постале су друштвене мреже, а богочовека само заменили човекобогом. Не терам никога да буде религиозан, то је ствар избора, можда пре зрелости, али бих волео када би свако могао барем да буде пристојан и самокритичан. Самокритичност је пут ка бољитку. Богобајжљивост није основа религије, јер за мене Бог није џелат, већ неко ко прашта и воли, али би нам богобојажљивост била главно средство до реактивације морала. Човек без морала није човек, него привид човека. А добра илустрација нас као паса, жао ми је што вређам животињу која има више људскости од самог човека, може бити и она када човеку у невољи пружите руку, па неко у тој руци види спас, а неко други кост. На срећу, лако је то исправити, али нажалост, до тога неће доћи, јер су сви убеђени да су у праву. Поштење, морал, искреност, љубав, непоткупљивост, образовање, спремност на жртву – од најлепших украса човека до сигурне пречице ка прогону и оспоравању. Имали смо прилику да прочитамо речи Душана Kовачевића које ће се наћи на корицама књиге коју припремаш. Kолико се она по форми разликује од претходних? Полазим са претпоставком да се стилски и тематски оквири неће пуно мењати јер стичем утисак да не дозвољаваш себи да се удаљиш од традициоланих и националних оквира, што је свакако аспект који твоје ствараштво издваја у мору устаљених и наручених тема. А ја сам имао прилику да чујем те Душкове речи и једва сам зауздао его који је хтео да се откине са ланца. Нова књига, коју негде на пролеће треба да објави Лагуна, по форми је скоро па идентична претходним. Оно што јесте другачије управо је покушај да то што је у претходним књигама било јасно видљиво, чак превише наглашено, сада сведем на нешто што ће се осетити уместо да се види. Покушао сам да иновативно одговорим на вечите књижевне теме. Тачније, да направим дело које може бити популарно (на нивоу теме), али које није јефтино. И коначно сам раскрстио са утицајем писања колумни који је у претходним књигама био видљив. Такође, ово је прва књига са поглављем посвећеним љубави, тако да има нових ствари због којих ће бити прилично различита од претходних књига. Подсећа ли те политичка, економска и друштвена сцена у Србији на Kомедију дел арте? Да ли нам је ,,продужени са млеком заиста важнији од правосуђа”? Више је трагедија без труна уметничког, мада, као и у комедији дел арте, маске су константа. Наша политичка сцена подсећа на скупину некомпетентних бића која у нама виде гласове, а не људе, који виде прилику да се обогате, а не народ коме је потребна помоћ да опстане. Све док они који се у Србији баве политиком на нашим лицима буду видели гласачки листић, они неће бити политичари, већ створења заинтересована за то коме на следећим изборима народ пуни џепове. Онај ко делом, не речима, докаже да у свакоме од нас види човека, а не глас, за њега ћу гласати и називати га политичарем. До тада, сви су исти, јер би и власт и опозиција да мењају политичаре, а не политику. Па зар ми, иако кокодачемо, а неки и ћуте попут риба, нисмо егономски тигрови? Тако нам рекоше. Истина, више се осећамо као црви, али добро. Важно је изречено, а не оно што се постигло и урадило. Све се свело на то ко боље лаже, а овамо треба да дигнете кредит како бисте купили довољно уља за месец дана. Што се друштва тиче, оно је мешавина свега и свачега, али нажалост, у њему се само цене они девијанти који своје девијације наплаћују, а новцем и пажњом их обасипају сви они који су у животу чешће отварали врата туђих станова и аутомобила него књиге. На пиједестале су подигнути они који су сишли с ума. И суштински, у овој држави успевају само они који Србију мрзе, јер ко би други тровао дух свог народа због новца и уништавао стубове нашег идентитета како би зарадио бољу позицију у друштву ако не они који су се из свог корена самоишчупали. Продужени с млеком је важнији и од школства, и од здравства, од уметности, од тровања земље, од намештених тендера, од правде, од истине, од човечности, од породице, од свега. Ти који пре оду на продужени с млеком него на референдум, или који допуштају деконструкцију свега вредног, јесу управо они који не припадају ниједном народу. То су појаве, а не људи, које су рођене да наносе штету, а не да стварају. Све ово што звучи врло суморно говорим на тај начин управо како бих деловао корективно, како бих указао на грешке због којих ништа није онако како треба. Сматрам то дужношћу писца. Уместо да те човеколике појаве леже по парковима на картонима и просе, тамо су се нашли професори, научници, уметници који иду по своју кашику оброка у националним кухињама док ти бескорисници лишени сваког талента и знања грицкају пластичне кашичице по елитним кафићима. http://www.novipolis.rs/sr/intervju/32256/braniti-zemlju-recima.html?fbclid=IwAR0U0O1EXZQaNdzzwOK82LVx-9tZk8J8uR2iE8STrPkRLmWhZLfcFMJjqSs

Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље. Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста. Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње. Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог. Извор: Радио Источник

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у прву недјељу по Духовима – Недјељу свих Светих, 23. јуна 2019, Свету архијерејску литургију у Цркви Свих светих у Забрђу код Андријевице. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја. Преосвећени Епископ се обратио словом архипастирске бесједе, рекавши да је прошле недјеље Црква Божја прославила празник Силаска Светог Духа на ученике и апостоле Господње. У Педесети дан послије Христовог Васкрсења, а у десети дан послије Његовог Вазнесења, Свети апостоли су били на молитви, као што им је Господ Исус Христос заповиједио да буду заједно и не разилазе се никуд из Јерусалима, док се не обуку у силу са висине. „Сила са висине је сила Божје истине, правде, љубави и доброте; сила Божје вјечности, која је осјенила Свете апостоле и видљиво се показала када је на сваком од апостола сишао по један огњени језик и тај огањ духовни их је очистио од сваке људске нечистоте, просвијетлио њихове умове, улио у срца њихова силу Божје љубави, истине и правде, оспособио их да проповједају Јеванђеље Божје свуда по свијету“, казао је владика Јоаникије. Додао је да све оно што је божанско надилази вријеме и уводи нас у вјечност. Тако и овај догађај, који се догодио прије толико вјекова, није остао само у прошлости, него Господ, по ријечима Епископа будимљанско-никшићког, излива силу своје истине, правде и љубави и облачи у силу са висине оне који у Њега вјерују, кроз сва времена. „То показује и данашњи празник, када прослављамо празник Свих светих, не само Светих апостола Дванаесторице или Седамдесеторице, него данас прослављамо све оне који су се, у вријеме свог земаљског живота, обукли у благодат Светог Духа, у ту силу са висине, силу Божје истине, правде, љубави, милости и доброте. Сваки светитељ осветио се том силом, том благодаћу и том милошћу“. „Један је Извор са којег су се напајали сви свети, а то је благодат Пресветог Духа. Један је онај који отвара ту благодат, то је Господ Исус Христос Спаситељ, и који је раздаје у овом свијету, и један је онај од кога исходи та благодат, то је Бог Отац. Зато славимо Оца и Сина и Светог Духа, једног Бога живог у три лица. Као што су отац и син нераздјељиви у овом животу по природи, иста је природа, али су два лица, двије личности, тако је то и у Светој Тројици, Отац и Син и Свети Дух, Свети Дух исходи од Оца, а кроз Сина се шаље у овај свијет“, бесједио је Његово преосвештенство. Он је навео да је данашњи празник завршетак свих догађаја којих се Црква Божја сјећала у току и послије Васкршњег поста, послије Вазнесења и Тројчиндана, Изливања Светог Духа на апостоле. Резултат свега је празник свих Светих. „Од Једног Светог Бога живог освећују се сви они који у Њега вјерују, и арханђели на небесима, и апостоли Христови, и мученици, и архијереји, и свештеници, и вјерни народ тако да из сваког сталежа, из сваког кољена, сваког нараштаја имамо Свете. Црква рађа свете, Црква има моћ да рађа светитеље, зато је зовемо Мајком и волимо као мајку, а свака мајка је прва мајка уколико своју дјецу научи да воле Цркву, она је бесмртна, иако је отишла из овог свијета, увијек присутна и са својом дјецом. Она је света, јер је своју дјецу привела Извору светости и своју душу спасила и осветила“, истакао је владика Јоаникије. Казао је да је црква Свих светих, која се подиже у у Забрђу, јединствен и веома значајан храм, саграђен на светом, знаменитом и мученичком мјесту. У народу се сачувала прича да су средином 18. вијека Турци овдје посјекли 70 момака који нијесу хтјели да промјене вјеру православну. „Слабо је о томе писано, али остала је у народу прича, ово је мјесто заливено мученичком крвљу и овај храм јесте израстао трудом ваших руку и вашом љубављу, али, будите сигурни, да је много претежнија невина крв овдје проливена зато је ово мјесто знаменито и свето. Овдје је мала Голгота у Васојевићима и тога се треба сјећати, али је и васкрсење. Овај храм васкрсава и памћење на мученике, који су давно пострадали, васкрсава и нас, нашу вјеру и ако Бог да, ускоро, да дође освећење овог храма и да вас још једном подсјетим и позовем да се крсте сви који нијесу крштени, да приме знамење свете вјере православне, јер неће бити добро да градимо храмове, а да свој живот не мијењамо, да нам народ остаје и даље некрштен, непросвећен и да се не препознаје којој вјери припада“, рекао је Преосвећени Епископ. Поручио је да су наши преци за свету вјеру проливали крв, полагали своје главе и животе и оставили завештање потомству да чува вјеру, да поштује светињу, Цркву и дом Божји и да зна – ко дира дом Божји Бог ће његов дом разорити. „То смо научили од наших предака. Имамо данас доста искушења, пребродићемо ми то, али је ружно да чујемо неке приче, које се ових дана причају по Црној Гори. Ружно је то, одвратно, да људи на партијским састанцима хоће да праве аутокефалну Цркву. Па направили су једну, ето им је! Шта сад хоће? Јесу ли је давно прогласили аутокефалном? Она и јесте аутокефална, она не признаје никог живог, једино признаје власт, која ју је и створила, али, морамо се уздржати на овај свети празник, на светој служби. Трпимо тај бол и ту биједу, али, пребродићемо. Нећемо подстицати братске раздоре, али ћемо, свакако, наше храмове и бранити и сачувати и даље унапређивати“, закључио је Владика. Храмовна слава прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача и жита. Домаћини овогодишње славе били су мјештани Забрђа, заједно са надлежним парохом, јеромонахом Савом Вукајловићем, сабратом манастира Ђурђеви Ступови. За идућу годину обавезу су преузели мјештани села Трешњева. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Наше светиње бранићемо голим животима, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поручивши да нико не очекује да ће мирно проћи намјера власти преточена у Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Владика је у емисији „У жижи“ Телевизије Нови казао да се предложеним законом озакоњује отимачина и да је циљ да се црквена имовина отме на врло перфидан начин. „Још Милански едикт, који је кључни догађај и акт у оквиру европске хришћанске цивилизације, прописује да сви људи имају право, слободу да вјерују како хоће и кога хоће. Свака вјера има право на своју имовину и оно што је стекла кроз историју путем завјештања, рада, што посједује то јој је загарантовано, и да држава у то не смије да задире. Ми се сад враћамо у праисторију, у оно вријеме када је човјек човјеку био вук и када не важи никакав закон, и кад се кроз неки законски облик озакоњује отимачина. Овдје је циљ да се отме црквена имовина кроз врло перфидан закон“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Како је рекао, закон треба да се донесе, али он треба да буде резултат дуготрајног, пажљивог дијалога, са међусобним уважавањем Цркве и државе. „Наш је народ вјековима завјештавао својој Цркви, прилагао. Завјештања, последња воља, у то се не дира“ истакао је он. Рекао да о томе имају повеље по зидовима светиња, и да их ни Турци нијесу уништили. „Нека не очекују да ће то тако мирно проћи. Ми ћемо бранити голим животима. Нећемо се наоружавати, бранићемо голим животима. Кад до тога дође, ту правила нема, као што нема ни у Украјини, гдје је власт марионета, као и код нас. Вјерски сукоби су најопаснији и онда више нема правила. Ја никог не плашим, то је једноставно тако“, поручио је Владика. Оцијенио је да је садашња власт континуитет комунистичких власти из доба 1945-1948. али да је она, како је рекао, сада метастазирала у неки облик који је још опаснији. „Комунисти су нам одузели огроман дио имовине, али нам храмове нијесу дирали. Једини храм који нам је отет је ловћенска капела. Прво га је држава изузела као споменик културе, па га послије руши и на такав начин је уништена ловћенска капела“, указао је Владика будимљанско-никшићи, додајући да је то образац предложеног закона. Владика Јоаникије је истакао да Митропоилија црногорско-приморска има беспрекоран континуитет од Светог Саве до данас. „Најстрашнији су ти злочини који задиру у духовност. Црква има најоштрије оружје на овом свијету то су истина, вјера, правда, али и спремност за жртву“, поручио је он. Истакао је да се не бави ликом и дјелом Мила Ђукановића и Душка Марковића, већ обавезом да са државом успостави дијалог. Владика је упитао коју је светињу направила црногорска држава и истакао да је народ јако забринут и да ће бити тамо гдје и свештеници. „Мислим да нико није луд да удари на ћивот Светог Васлија Острошког“, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска