Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нећемо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Живимо као да ћемо живети вечно и да никада нећемо умрети. Живимо са идејом да је још доста времена пред нама, а онда дође тренутак када више нема времена, и испостави се да је наш живот непотпун, несавршен, јер се никада нисмо суочили са чињеницом да је само садашњи тренутак у мојој моћи. Овде у Енглеској, однос према смрти је веома изненађујући за Руса као што сам ја. Нешто се побољшало, усуђујем се да кажем, не много, али је постало, рецимо, мање страшно. Али, када сам се први пут са тим срео, био сам запањен. Проповедао сам у Кембриџу у универзитетској цркви, а онда ми је универзитетски капелан рекао: „Знате, ја сам свештеник тридесет година, али никада нисам видео мртво тело нити сам био присутан при смрти неког човека.” Питао сам га "Како?" „Па,“ одговорио је, „видите, када је неко од мојих парохијана болестан, док год могу да му помогнем, ја га посећујем. Када падне у кому и не могу да дођем до њега, препуштам лекару, медицинској сестри, родбини, пријатељима да реагују, јер ја лично не могу ништа. А онда,“ наставио је, „када умре, нема смисла ићи да гледам мртваца, разговарам са ожалошћеном породицом. Ковчег видим у цркви. То ме је дубоко погодило и испричао сам му шта сам и сам доживео током рата. Немачки војник је доведен у нашу болницу са ратишта, после неколико сати је пао у несвест, а дошао је млади француски презвитеријански пастор који се бринуо о њему (био је веома млад, у раним двадесетим). Сузе су му текле низ лице: „Какав ужас! Овај човек није мртав, он је још увек жив али ја не могу ништа да урадим за њега, јер не може да одговори на моје речи, а можда чак и не чује шта говорим. Ја сам тада имао око двадесет пет година и рекао сам прилично оштро: „Не буди глуп, врати се до постеље човека, узми Нови завет и прочитај му га на немачком, почевши од васкрсења Лазара. Читај и читај, паузирај да се обоје одморите и затим читај поново.” И овај младић је то радио отприлике два и по дана. А онда, неколико сати пре него што је умро, онај немачки војник је отворио очи и рекао ми: „Било је тако дивно. Нисам могао да дајем знаке живота, али свака реч је допирала до мене и давала ми нови живот.” Зато морамо да схватимо, било да смо свештеници, лекари, медицинске сестре, или рођаци, или пријатељи особе која умире, чија свест слаби, која можда неће моћи да комуницира са нама на уобичајен начин, морамо схватити да можда постоји ниво свести који је далеко изнад онога што замишљамо. Чак и када свест коју можемо пробудити речима нестане, постоје други начини комуникације. У екстремним ситуацијама можемо се суочити са смрћу на потпуно другачији начин. Страх се може превазићи снагом саосећања или неизбежношћу учешћа у ономе што се дешава. Предавао сам годину дана у руској гимназији у Француској и сећам се једне од мојих ученица. Била је обична девојка, слатка, паметна, али није било ничег посебно импресивног на њој. А онда је, током једне од рација у Паризу, бомба пала на кућу у којој су живели. Сви су побегли, остали напољу, пребројавали једни друге и приметили да једна старија жена није изашла из куће. Кућа је била у пламену, а девојка је ушла унутра да спаси ову жену и више се није вратила. Осећај саосећања који јој је говорио да се овој старици не може једноставно дозволити да умре натерао ју је да заборави на опасност коју ова ситуација представља за њу и једноставно је ушла унутра. Врло често можемо да се суочимо са смрћу себе или других ако имамо мотиве довољно јаке, довољно племените, довољно велике, достојне нашег људског позива, уместо да паднемо испод онога што јесмо. Како старимо, проблем постаје мало другачији. Не могу рећи да је ово моје лично искуство, иако сам доста стар, али сам приметио да је најстрашније за старију или неизлечиво болесну особу то што осете присуство смрти много пре него што она наступи. Осећамо како се наше тело постепено распада, уништава, на пример, памћење слаби, ум нема некадашњу бистрину, емоције су мање живописне, физички човек постаје све мање јак. Старији и безнадежно болесни људи врло често осећају да смрт постепено побеђује и да ће коначни резултат бити потпуни распад и уништење тог интегритета који може бити тако леп. Све ово може изазвати страх. —Да ли човек треба да се бори за живот до последњег даха, или долази тренутак када човек може себи да пожели смрт? „Понекад мислимо да имамо право да кажемо: „Уморан сам од живота и бирам смрт. Не знамо шта се у нама може догодити и довести до зрелости коју тренутно нисмо имали или немамо. Патња, сусрети са смрћу, одвајање од људи које волимо, сусрети са болом, сусрети са свом сложеношћу људске душе – све ово не можемо да предвидимо. С друге стране, дубоко сам погођен чињеницом да умирући старци врло често кажу: „Волео бих да умрем и да не будем на терету онима око себе“. И увек сам им са искреним убеђењем говорио да нису у праву, да потцењују љубав оних око себе према њима, да је њихово присуство, чак и када су умирали, много значило онима око њих, да је њихова немоћ, можда и за први пут дали својој деци, њиховим супружницима, њиховим пријатељима прилику да изразе сву вашу љубав, сво поштовање према њима. Могу вам дати пример који није нимало трагичан. Моја бака је умрла када је имала деведесет пет година. Последњих година живота није била активна као раније. Сећам се једног дана како сам седео у својој соби, а моја бака је прала судове у кухињи, онда сам чуо невероватан тресак судова како се разбија, а моја бака, мала, веома бледа и веома озбиљна старица, је ушла и рекла : „Не могу да разумем зашто ме Господ држи на земљи. Не могу чак ни суђе да оперем како треба.” Одговорио сам јој: „Могу да ти наведем два разлога“.- „Први је да мора да има превише старица на оном свету да Он не може да приушти још једну.“ Она ме строго погледала и рекла: „Шалиш се, али ја сам озбиљна." Рекао сам: „Да, а сада други разлог: од самог почетка света до самог краја, у прошлости, у будућности, у садашњости, ти си једина могла да урадиш оно што нико на земљи није могао." Наћулила је уши, са занимањем ме погледала и рекла: "А шта то?" - „Нико никада није био и не може бити моја бака.“ А она је рекла: „Ох, дакле ја сам јединствена и могу да урадим нешто што нико други на свету не може." С друге стране, ако говоримо, на пример, о уређајима који одржавају живот, сматрам да човека не треба присиљавати да живи вештачки, против природе, као што се дешава када природа не може да подржи живот и ствара се вештачки лик. Поново се сећам човека који је доживео саобраћајну несрећу и четири године је био у коми, потпуно без свести, није реаговао ни на шта, већ је био приморан да живи, док коначно природа није савладала лекаре. И мислим да би било хуманије дати природи прилику да делује слободно. Али ово је моја лична реакција на ситуацију. — Да ли то значи да сте против интервенције лекара и вештачког продужења живота умирућем? – Када од човека не остане ништа осим вештачког живота који му се намеће, ми не помажемо природи, не знамо ништа о томе шта се дешава души, ми користимо људско тело као марионету, и мислим да тиме не исказујемо довољно поштовања за ту особу. У другим случајевима, наравно, потребно је оперисати туморе, потребно је лечити упалу плућа и тако даље. Али када то радимо, помажемо природи у борби, док у случају који сам раније поменуо, ми уопште не помажемо природи у борби, природа жуди за миром и одмором, а ми је силујемо. Сећам се књиге Аксела Мунтеа. Радио сам у истој болници у којој је он радио много година пре мене. Када је први пут отишао тамо, био ужаснут оним што је доживљавао као бешћутност старих медицинских сестара и неосетљив однос лекара према животу и смрти. А онда је схватио да, док су се људи борили за живот, доктори и медицинске сестре су се борили свим својим знањем, вештином и страшћу. Али, дошао би тренутак када би схватили да све што могу да ураде је да напусте особу и не помогну животу да настави битку. Сећам се фразе једне старије медицинске сестре која, по Мунтеовом мишљењу, дефинише став медицинских сестара и лекара: „Борили смо се као два поштена ривала, сада је на вама ред, радите свој посао, али радите то са љубављу. И у овом тренутку, улога лекара је да помогне да смрт буде нежна, а не да је претвори у последњу болну борбу. митрополит Антоније (Сурошки) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  2. Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије изјавио је на Илинданском сабору Тузлака у Пожарници да српски народ у Републици Српској никада неће прихватити ни правно ни интелектуално ропство које му се намеће. - Ми смо слободарски народ и слободу желимо и другим народима, не желимо да било ко живи у ропству - поручио је владика Фотије. А ропство је, каже, покушај наметања закона који немају везе са народом, нису никли у народу, нити изражавају дух народа. - Било је страдања и невоља, али су људи који воде наш народ у духовном и политичком смислу увијек у правом тренутку нашли права рјешења и вјерујемо да ће тако бити и у овом тренутку када је поново уздрмана Република Српска због неких неметнутих рјешења - оцијенио је владика Фотије. Бесједећи на Илиндан у храму Вазнесења Господњег у Пожарници који у овој години прославља 125 година, епископ је подсјетио на ратно страдање Срба тузланске регије и њихов егзодус из крајева који су припали ФБиХ, као што је Пожарница код Тузле. - Мученичко и страдално мјесто Пожарница прије рата је имало 1.000 српских становника, након рата тек стотињак њих у 65 домова повратника, то је слика простора гдје се десила ратна трагедија - рекао је владика Фотије. Истичући да је рат трагедија која доноси зло и страдање, он је поручио да се људи морају борити за добро и за напредак и помоћи страдалничким мјестима гдје су порушени српски домови и гдје је мало српског народа, а то је у највећој мјери у ФБиХ. - Ту нам треба демократија, дјелатна слобода и брига Цркве и свих народних представника, да смо заједно и да покажемо добра дјела на том простору, да се врате домовима они који то желе и да слободно живе и раде - рекао је владика Фотије. Он је поручио да се Срби неће одрећи простора гдје су живјели и гдје су њихове православне светиње, попут Тузле, али да им за то треба право и не декларативна, него дјелатна слобода. На традиционалном Илинданском сабору Тузлака градоначелник Бијељине Љубиша Петровић рекао је да млади нараштаји треба да знају и поштују терет страдања, прогона и дискриминације њихових предака, као и да његују слободарски дух српског народа и у миру граде напредак. Организатори сабора су Завичајно удружење Тузлака у Бијељини и Црквена општина Пожарница. Православни храм у Пожарници један је од два парохијска храма Српске православне епархије зворничко-тузланске на простору Тузле и у току грађанског рата у БиХ налазио се далеко од ратних дејстава, али је ипак миниран од припадника такозване Армије БиХ. Минирањем храма уништен је живопис, фреске и иконостас храма, а звоник и олтар цркве срушени су до темеља. Све матичне књиге при овом парохијском храму, заједно са цјелокупном архивом, уништили су припадници такозване Армије БиХ, а од 1992. године већина парохијана наставила је живот на подручју Семберије у Републици Српској. Овој парохији припада и 13 православних сеоских гробаља. Храм Вазнесења Господњег у Пожарници, симбол страдања и васкрсења православних Тузлака у 20. вијеку, под заштитом је државе, класификован као споменик нулте категорије. Темељна обнова храма у Пожарници започета је 2015. године, а прошле године је започета и обнова живописа храма. Ове године кум храма је Данијел Перић, најмлађи кум од како постоји црква у Пожарници. Кум цркве сљедећег Илиданског сабора у Пожарници биће Мишо Бошњаковић, којег је данас владика Фотије одликовао архијерејским граматом за несебичну помоћ у обнови храма. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  4. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Хришћани у Црној Гори, кроз литије и кроз саборни став, нијесу хтјели да Божије дају земаљском цару, за чим је он посегао, поручио је у синоћњој онлајн-литији координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор Велибор Џомић. Питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, како је рекао Џомић, није у томе што хришћани неће да дају земаљско цару, већ што му не дају оно што му не припада – Божије. „Кад земаљски цар – звао се он Мило Ђукановић, Александар Вучић, Доналд Трамп или Владимир Путин, који год да је – посегне за Божијим светињама, за оним што му не припада, ми хришћани смо дужни да и у томе слиједимо ријеч Божију: Подајте Богу Божије, а цару царево. Све друго би била издаја”, поручио је Џомић. Нагласио је да црква подржава доношење закона, али да тај закон не може да буде самовоља једне партије, нити једног човјека или радне групе. Он је казао да представници Митрополије годинама имају врло интензивне дипломатске контакте са представницима амбасада највећих сила у Црној Гори, те да је његов утисак из тих разговора да Запад не подржава власт када је ријеч о овом закону. „Огроман број људи је мислио да Запад стоји иза овог закона, али оно што сам ја схватио из ових разговора је да нема међународне подршке за овакав закон, са оваквим спорним одредбама“, оцијенио је он. Поручио је да након завршетка дијалога између експертских тимова Цркве и Владе око закона, не смије да буде побједника нити побијеђених. „Ми морамо да изађемо јачи из свега и једини побједници треба да буду грађани и вјерници свих вјероисповијести“, рекао је он. Џомић је истакао да нема ниједног доказа да је црквена и вјерска имовина била у власништву државе и поновио став да се питање имовине мора рјешавати на суду. „Али можда смо ми будале, незналице, можда смо инфериорни у односу на другу страну. Ако је аргументација друге стране тако јака, зашто се онда плаше суда? Не бојимо се ми доказивања, али тамо гдје му је мјесто на суду“, нагласио је Џомић, додајући да је јасно да су закон писали атеисти. Говорећи о васкршњој служби, Џомић је рекао да ће МЦП покушати да одговорнима из Националног координационог тијела објасни важне ствари које се тичу ускршње литургије. „Али нека нико не очекује од нас да тјерамо народ из цркве. Цркве нијесу затворене. У овом тренутку је само редуковано присуство вјерника на богослужењима”, истакао је он. Џомић је рекао да се није десило да нема службе ни кад је Омер-паша Латас ударио на Црну Гору. „Било је куга, колера и заразних болести кроз читаву историју, али никоме није падало на памет да забрањује причест. Свето причешће нема право нико да брани, ако не може на служби, има како може“, нагласио је он. Извор: Спутник
  6. Након Молебна Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, упркос јакој киши, велики број житеља града под Требјесом кренуо је, заједно са свештенством и монаштвом, у молитвени ход до Трга слободе гдје се сабранима обратио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је и предводио литију. Прота Гојко је казао да је добро што се на овоме тргу послије молитвеног хода, чита Молитва Господња и Симбол вјере у којима најсажетије и најјасније стаје цијела наша вјера: и у кога вјерујемо, и како вјерујемо и до кад вјерујемо: “Ово је добро да се у смутна времена, у великој гужви, у доста брига које човјек носи у своме срцу, а које нијесу везане само за Господа и светињу, подсјетимо зашто смо кренули у овај молитвени ход и шта је разлог ових наших литија, које јесу истовремено и мирни грађански протести.” Поручио је да је разлог ових наших литија и овог сабрања наша жеља да покажемо свима, и властима и свим грађанима ове државе да је на помолу спровођење једног јако лошег закона. “По овој киши ако нијесу све цигле, сви цријепови и даске на крову постављене, може наша кућа – Црна Гора да прокишњава баш кроз тај закон. Зато смо се скупили као на неку мобу да поставимо да све даске, све цигле, да сваки камен наше куће буде на свом мјесту. Тако раде прави домаћини.” Рекао је да ово радимо зато што смо писмени и што умијемо да саберемо да су два и два четири. “То радимо и без икакве приче, јер нам нешто из срца и душе говоре они наши преци чијим генима захваљујући смо рођени и мислимо, видимо и слушамо, они наши преци који су први почели да читају Библију и који су знали да има нешто веће и од земаљских блага и мјерила. Ти нам преци и гени не дају да с миром стојимо у моменту када неко покушава од Цркве да направи државно предузеће”. Коментаришући оптужбе да Црква жели да буде изнад закона, отац Гојко је подсјетио да Црква већ двадесет година моли да се донесе закон који ће уредити односе државе и Цркве. “Куд ћеш веће бриге за државу, за нашу Црну Гору од тога да се боримо ми, као грађани ове земље, да се донесу добри закони”, упитао је он. Отац Гојко је казао да је “наш добри брат” предсједник Црне Горе рекао да му не пада на памет да одустане, па иако нас је још више, иако смо још истрајнији. “Треба да се молимо Богу да и нашем предсједнику Бог просвијетли ум да види да смо ми једнако Црногорци као и он и да ми једнако волимо Црну Гору као што је и он воли, да не кажем да има можда понеки понегдје који је воли и више од њега, па да је сто пута предсједник”. Нагласио је да треба да знамо да је тек пред нама вријеме молитве, стрпљења и љубави. “Не смије ништа да нас са тога пута скрене”, поручио је отац Гојко. Казао је да вечерасс излазимо у један великопосни молитвени вход. “Па ако Бог да кад се вратимо за Васкрс да затекнемо љепшу Црну Гору, без овога чуда од овога закона. Да се направи љепши и бољи закон, који не прокишњава. То да нам буде на памети, никакви сукобим, никакве подјеле”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Саопштење за јавност Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори, Подгорица, 2. јануар 2020. Са свог састанка код храма Светог Ђорђа у Подгорици, Епископски савјет саопштава да овако снажно хришћанско, светосавско и народно јединство у Црној Гори показује чврсту ријешеност наше Цркве и њених вјерника да не дозволи политизацију овог питања са било које стране. Веома је важно да тако и остане и да се никако не допусти да ико инструментализује Цркву за било какве политичке или идеолошке интересе. У исто вријеме, понављамо да су достојанствене и молитвене литије најбољи вид еванђелског отпора неправди која је задесила Цркву од стране црногорских власти. Унапријед се ограђујемо од свих могућих инцидената, које би неко могао исценирати ових дана око Бадњег дана и Божића, а о чему до нас допиру поуздана обавјештења, чији би циљ био компромитација хришћанског мирног отпора широм Црне Горе. Црква не позива нити ће позивати на насиље било какве врсте, али ће показати одлучност у одбрани својих светиња и вјечног људског достојанства. Одговорност за разбуктавање подјела и диоба лежи, прије и изнад свега, на онима који су, без прихватања истинског дијалога, донијели накарадни, антиуставни и дискриминаторски не-закон о отимању храмова и црквене имовине Српске Православне Цркве. На свакоме је православном вјернику, с друге стране, одговорност да не насједне на ту провокацију и да се с љубављу односи према свим људима, по угледу на Господа нашега Исуса Христа. Наша Црква наставља своју правну борбу и у том смислу је основан међународни експертски тим чији је мандат да, у сарадњи са домаћим правним тимом, који се већ годинама бави овим законом, заступа интересе наше Цркве на територији Црне Горе пред релевантним међународним институцијама. Било какве објаве које се шире по медијима или друштвеним мрежама у име Епископског савјета или појединих епископа, а њих је ових дана превише за појединачне деманте, нису вјеродостојне и ни на који начин не представљају ставове наше Цркве, уколико се не налазе и на званичним сајтовима наших епископија, већ служе само за стварање још веће смутње у друштву и, нарочито, међу вјернима. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Пред Скупштином Црне Горе одржан је протестни скуп свештенстства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке поводом почетка парламентарног засједања на којем владајућа већина намјерава да усвоји дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести. Претходила му је протестна литија од Саборног храма, коју су предводили Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и диоклијски Методије. Епископ диоклијски г. Методије прочитао је проглас Световасилијевског сабора из Никшића од суботе. Митрополит Амфилохије је у свом обраћању позвао све посланике, посебно оне римокатоличке и исламске вјероисповијести да не доносе овај дискриминаторски акт. Свети оци Владике, свештенство наше, монаштво, народе Божји, И сви они који су посланици у овој Скупштини Црне Горе, Ево овдје наше сестре монахиње у име мајке Светога Василија, острошкога и тврдошкога чудотворца, Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца носе овај транспарент на коме су написане оне свете ријечи Петра Првог, Митрополита и Чудотворца цетињског: У имену Божјем је суд и правда. То су ријечи и ист5ина на којима је он темељио свој Законик, започевши га оном реченицом и оном великом истином на којој се темељи судбина овога свијета, на ријечима: У име Оца и Сина и Духа Светога, Тројице животворне јединосуштне. Наше сестре монахиње носе ову поруку, које као и мајке наших Светих отаца, уграђују своју младост у обнову ових светиња, у обнову својих душа. То су већ урадиле и оне и наши монаси и наше свештенство и од раније, а посебно ових тридесет година. Ове ријечи, ова истина велика, свједочи и нама, али и овом парламенту, да су ваљани само они закони који се темеље на овој великој и светој истини, на којој је утемељено сво законодавство земаљских народа од времена пророка Мојсија до светих апостола, до најновијих законодаваца широм Европе, Америке и Азије. На овој истини темељено је законодавство Црне Горе, и древне Зете и древне Диоклије. Освједочено је мучеништвом Светога Јована Владимира, зетскога краља великомученика, освједочено вјековном борбом за Крст часни и слободу златну. На томе је утемељено законодавство до наших времена. И оно на што ми желимо је да подсјетимо овај парламент јесте да управо њихови закони и њихова одговорност је утолико већа уколико и они темеље законе које доносе за савремену Црну Гору на овој истини вјечној и непролазној. Нијесмо дошли овдје ми ни против кога. Ми смо дошли управо да посвједочимо и изразимо поштовање нашим посланицима у овом парламенту, да изразимо поштовање према овом врховном законодавном тијелу, али у исто вријеме и да их својим присуством и својим ријечима подсјетимо да законе које доносе, које одобравају, ако нијесу сагласни са законима Светога Петра Цетињског, са завјештањима Светога Василија Острошкога, са оним што је записао и написао Свети Петар Други Ловћенски тајновидац, са законима времена краља и господара Црне Горе Николе Првога Петзровића – ако ти закони модерни нису са њима у сагласности, ако нису у сагласности са законима савременога свијета, Европе и Америке посебно, онда то закони нијесу закони истинске Црне Горе него се могу претворити у безакоње. Ми управо то хоћемо да подсјетимо наше посланике. да не дозволе тај стид и тај срам на ову највишу установу наше државе да она доноси, први пут у својој историји безаконе законе угрожавајући елементарна људска права и права Цркве Божије овдје у црној Гори; Цркве Божије која је родила Црнуи Гору и надахнула све оно што је часно и честито у њеној историји. Посебно се обраћамо нашој браћи посланицима који су муслиманског поријекла, и браћи римокатолицима да они не дозволе да њима неко манипулише на основу оних уговора који су раније потписани са њима, па да кажу да овај закон за њих не важи, да само важи за Православну цркву, Православну Митрополију црногорско-приморску и друге Епархије Православне цркве српске.у Црној Гори. Закон у свим државама свијета је оно што је врховно. Не могу уговори да буду изнад закона и ми желимо да их подсјетимо и да им кажемо да су они, наравнно, слободни да гласају како се опредјељују, али опредјељење против ове Цркве Божије је истовремено и опредјељење против свих у Црној Гори – без обзира да ли су римокатолици, да ли су муслимани или православни. Зато, у име Божје, у име Светога Василија Острошкога и његових завјештања које сте чули, у име Светога Петра Цетињскога, у име Симеона Дајбабскога, Цетињанина, чије су мошти овдје и који је уградио свој живот у ону Божју пећину, у име Стефана Пиперскога, великога бранитеља Крста часнога – у Њихово име, ми овдје данас умољавамо наше посланике да не дозволе себи да неко – било ко да је тај! – изманипулише њиховим одлукама. Умољавмо их не не дозволе да се дјелови овога предлога закона први пузт у историји примјењују на такав начин. Тако како је формулисан – то је порицање свеукупног законодавства, не само цркава Божјих и вјерских заједница него модерног законодавства Европе и Америке. И ако ова Црна Гора жели заиста да се угради у европску заједницу, онда то не могу учинити безакоњем и прихватањем безакоња у односу на ову установу – Цркву Христову, Цркву Божју која овдје осам стотина година у оваквој организацији постоји, а овдје та Црква Божија постоји и од времена великога цара Константина, од 3. и 4. вијека, без прекида. Угрожавати биће те Цркве Божије, прогонити оне који уграђују своју младост, свој живот у ове светиње обнављајући се њима и обнављајући те светиње – то може само неко ко је изгубио разум, ко је изгубио и савјест, који, уствари, ради својих интереса, приватних, личних, ради своје власти и своје сласти покушава да ствара и гради такву Црну Гору и њену будућност и будућност њене дјеце. Нека би Бог благословио овај дом и све посланике народне скупштине, а надамо се да ће посланици који представљају народ, које је народ изабрао, чути глас овога народа, Световасилијевског сабора и овога свештенства и монаштва. Надамо се, дакле, да ће испоштовати народни посланици глас народа, првенствено народа Божјег, Христовог народа, црногорског, православног, српског или како год га још звали, прије свега и изнад свега Божјег народа – да ће услишити овај глас и да ће донијети своје одлуке онако као то одговара овоме што је записао и потписао, свједочио Свети Петар Цетињски да је у имену божјем суд и правда. Све што је урађено на земљи против имена Божјег и правде која сија из тога имена – све је то безакоње. Бивало, јесте и биће и у будућим временима. Благослов овоме дому! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд.
  10. Владика западноамерички Максим дао је интервју новинарки Драгани Николетић и главном и одговорном уреднику НИН-а Милану Ћулибрку, који је објављен на шест страница овог магазина. На почетку интервју је разјашњено да је "крајем септембра декан ПБФ, епископ браничевски Игнатије, обавестио "црквену владу" да не може да спроведе (јулску) одлуку Синода." Како за НИН каже владика Максим: Декан је уважио мишљење Синода, али и указао да је оно не само неосновано, него и у несагласности са Статутом Универзитета, Законом о високом образовању и Законом о раду." Сходно Уставу наше свете Цркве, наставља владика Максим, Свети Архијерејски Сабор има власт да контролише рад Синода, као и да решава несугласице међу архијерејима. Због тога је владика потписао захтев да се одржи редовно јесење заседање Сабора. Иако се не слаже са одлуком Синода о свом разрешењу професорске дужности, владика Максим, наглашава да ту одлуку поштује, али очекује од Сабора да да коначну одлуку, коју ће "као и увек до сада" поштовати. Владика Максим је опширно говорио о статутарности свог наставничког рада на Универзитету, а осврћући се да је Синод у свој одлуци навео и неке теолошке разлоге "сматрајући да је моје учење у неком смислу проблематично", владика је рекао: "Желим да верујем да је и овде реч о неспоразуму који ће се веома лако отклонити на предстојећем Архијерејском сабору." На питање новинара о вези питања Косова, односа према косовској политици председника Србије А. Вучића и ставу архијереја по тим питањима, епископ Максим је приметио да се у медијим инсистира на тој вези, али је понови став епископа бачког Иринеја "да у Цркви нема деликта мишљења". Још је навео: "Могу одговорно да тврдим да по том питању (Косова и Метохије -прим-приређ.) сви епископи имају неподељено мишљење, тако да ми не знамо ни за "меко" ни за "тврдо" решење. На питања о односу Цркве и државе, владика Максим је рекао " У Цркви је често заступљена једна превазиђена и доста наивна вера у симфонију цркве и државе по узору на средњи век, заснована на тренутној процени односа снага. Упркос свему, надам се да пред долазећим нараштајима нећемо црвенети због садашњег односа према власти." Он је поводом додељивања Ордена Светог Саве председнику Вучићу рекао да када орден као симбол фунционише на прави начин он тада и обједињује, а да је у овом случају дошло до превида. "И док садашњи председник Србије непрекидно понавља да је за разграничење и поделу, дотле Сабор Српске цркве трајно инсистира да разграничење и подела представљају издају. Како сада то двоје помирити? Ето, тај парадокс не може да појми најмање половина српских архијереја, а ни велики део наше Цркве". Епископ Максим опширно је говорио о томе зашто је потписао петицију групе наставника и сарадника ПБФ о теорији еволуције. Говорио је и о томе да му је замерена благонаклоност према таоизму, а он је у свом тексту на ту тему само цитирао трећег аутора. Епископ Максим је навео и да је потребно да се отклоне сумње, настале због лоше информисаности, о новој верзији Устава СПЦ у САД. Изразио је очекивање да ће чланови Синода у томе да помогну. У интервју НИН-у доста је речено и о стању српске мисије у дијаспори, задацима Српске цркве итд. Цео интервју епископа Максима за НИН - Видовдан Магазин VIDOVDAN.ORG View full Странице
  11. У храму Светог великомученика Прокопија у Кратову код Прибоја у недељу 21. јула 2019. године свечано и молитвено је прослављена храмовна слава. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије свештенодејствовао је на Божанској Литургији уз саслужење пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, пароха сурдуличког и некадашњег првoг парохa кратовскoг протојереја-ставрофора Николе Петрова и протођакона Николе Перковића. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/07/Kratovo-Prokopije.mp3 Велики број верног народа Кратова и околине али и гостију из разних крајева скупио се у порти храма како би Светом Литургијом започели прослављање великог угодника Божјег, Светог великомученика Прокопија, а затим духовно напојени и испуњени благодаћу Божјом продужили славље традиционалним Прокопијевским сабором. Многи од њих били су причасници Трпезе Господње, насладошћујући се Пречасним Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Божанска Литургија је завршена трократним опходом око храма уз молитвене песме светом угоднику кога прослављамо и резањем славског колача и освештањем славског жита пред храмом. Владика је честитајући празник свима сабранима похвалио њихов добро изабрани пут да следују Светом великомученику Прокопију: – Данас сте се угледали на Светог великомученика Прокопија кога прослављамо. Ми прослављамо њега јер је он прославио Бога, и кажемо да је он кроз своје страдање победио. Само ово окупљање у храму и око храма посвећеног угоднику Божјем јесте сведочанство да сте у нечем успели. Успели сте да се усагласите, да се покренете и да идете у правом правцу, према храму, и да се у овоме храму сви заједно саберемо. А то је једна победа на којој вам честитам. Чим сте дошли овде, и многи од вас се причестили онда сте победници. – За добре ствари потребно је и да чујемо причу о добрим стварима, о добрим људима, о добрим догађајима. И управо то све се постиже овде у светоме храму. Данас смо овде слушали Свето Јеванђеље Господа Христа. А Он је рекао: Тако да светли светлост ваша ред свим људима. Да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Нама светли дивни пример Његовог угодника Светога Прокопија. Зато требамо стално да се подсећамо на њега, да гледамо својим духовним видом у његов светли лик. И да нам он буде пример како да се и ми владамо. Да се не плашимо, као што се ни Свети Прокопије није плашио мучења ради Бога. Јер нећемо пропасти ако смо са Богом, не треба да се плашимо да ћемо пропасти када смо са најјачим, укрепио је сабране својим речима Епископ Атанасије. Владика је затим пред свима објавио добру идеју коју су спровели у дело житељи четири села из три државе. Верни народ из Кратова и Бабина у Србији, Бобова у Црној Гори и Челебића у Републици Српској одлучио је да се збратиме међусобно па су ту своју намеру и остварили потписујући на овај велики празник у Кратову Повељу о братимљењу коју је Епископ Атанасије својим потписом благословио. Овим чином, верујући људи поменутих села изразили су жељу да једног дана уз Божију помоћ дође и до уједињења свих српских земаља, показавши да никакве границе не могу да стоје међу браћом и сестрама нити да умањују њихову међусобну љубав. Уследио је потом културно-уметнички део програма Сабора у Кратову у ком су наступили многи извођачи народних песама и игара из Прибоја, Нове Вароши, Пријепоља, Рудог, Сјенице, Пљеваља, Фоче… Уз музику, песму и игру сабор је испунио свој циљ: окупио је многе добронамерне људе у доброј жељи и намери да покажу да за добра дела, братску љубав, радост у дружењу са браћом и сестрама, не постоје границе нити препреке ако се чине уз благослов Божји, под окриљем Његове Цркве и помоћ Његових Светих угодника. Извор: Епархија милешевска
  12. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у прву недјељу по Духовима – Недјељу свих Светих, 23. јуна 2019, Свету архијерејску литургију у Цркви Свих светих у Забрђу код Андријевице. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке, а у литургијском сабрању молитвено је учествовао вјерни народ овог краја. Преосвећени Епископ се обратио словом архипастирске бесједе, рекавши да је прошле недјеље Црква Божја прославила празник Силаска Светог Духа на ученике и апостоле Господње. У Педесети дан послије Христовог Васкрсења, а у десети дан послије Његовог Вазнесења, Свети апостоли су били на молитви, као што им је Господ Исус Христос заповиједио да буду заједно и не разилазе се никуд из Јерусалима, док се не обуку у силу са висине. „Сила са висине је сила Божје истине, правде, љубави и доброте; сила Божје вјечности, која је осјенила Свете апостоле и видљиво се показала када је на сваком од апостола сишао по један огњени језик и тај огањ духовни их је очистио од сваке људске нечистоте, просвијетлио њихове умове, улио у срца њихова силу Божје љубави, истине и правде, оспособио их да проповједају Јеванђеље Божје свуда по свијету“, казао је владика Јоаникије. Додао је да све оно што је божанско надилази вријеме и уводи нас у вјечност. Тако и овај догађај, који се догодио прије толико вјекова, није остао само у прошлости, него Господ, по ријечима Епископа будимљанско-никшићког, излива силу своје истине, правде и љубави и облачи у силу са висине оне који у Њега вјерују, кроз сва времена. „То показује и данашњи празник, када прослављамо празник Свих светих, не само Светих апостола Дванаесторице или Седамдесеторице, него данас прослављамо све оне који су се, у вријеме свог земаљског живота, обукли у благодат Светог Духа, у ту силу са висине, силу Божје истине, правде, љубави, милости и доброте. Сваки светитељ осветио се том силом, том благодаћу и том милошћу“. „Један је Извор са којег су се напајали сви свети, а то је благодат Пресветог Духа. Један је онај који отвара ту благодат, то је Господ Исус Христос Спаситељ, и који је раздаје у овом свијету, и један је онај од кога исходи та благодат, то је Бог Отац. Зато славимо Оца и Сина и Светог Духа, једног Бога живог у три лица. Као што су отац и син нераздјељиви у овом животу по природи, иста је природа, али су два лица, двије личности, тако је то и у Светој Тројици, Отац и Син и Свети Дух, Свети Дух исходи од Оца, а кроз Сина се шаље у овај свијет“, бесједио је Његово преосвештенство. Он је навео да је данашњи празник завршетак свих догађаја којих се Црква Божја сјећала у току и послије Васкршњег поста, послије Вазнесења и Тројчиндана, Изливања Светог Духа на апостоле. Резултат свега је празник свих Светих. „Од Једног Светог Бога живог освећују се сви они који у Њега вјерују, и арханђели на небесима, и апостоли Христови, и мученици, и архијереји, и свештеници, и вјерни народ тако да из сваког сталежа, из сваког кољена, сваког нараштаја имамо Свете. Црква рађа свете, Црква има моћ да рађа светитеље, зато је зовемо Мајком и волимо као мајку, а свака мајка је прва мајка уколико своју дјецу научи да воле Цркву, она је бесмртна, иако је отишла из овог свијета, увијек присутна и са својом дјецом. Она је света, јер је своју дјецу привела Извору светости и своју душу спасила и осветила“, истакао је владика Јоаникије. Казао је да је црква Свих светих, која се подиже у у Забрђу, јединствен и веома значајан храм, саграђен на светом, знаменитом и мученичком мјесту. У народу се сачувала прича да су средином 18. вијека Турци овдје посјекли 70 момака који нијесу хтјели да промјене вјеру православну. „Слабо је о томе писано, али остала је у народу прича, ово је мјесто заливено мученичком крвљу и овај храм јесте израстао трудом ваших руку и вашом љубављу, али, будите сигурни, да је много претежнија невина крв овдје проливена зато је ово мјесто знаменито и свето. Овдје је мала Голгота у Васојевићима и тога се треба сјећати, али је и васкрсење. Овај храм васкрсава и памћење на мученике, који су давно пострадали, васкрсава и нас, нашу вјеру и ако Бог да, ускоро, да дође освећење овог храма и да вас још једном подсјетим и позовем да се крсте сви који нијесу крштени, да приме знамење свете вјере православне, јер неће бити добро да градимо храмове, а да свој живот не мијењамо, да нам народ остаје и даље некрштен, непросвећен и да се не препознаје којој вјери припада“, рекао је Преосвећени Епископ. Поручио је да су наши преци за свету вјеру проливали крв, полагали своје главе и животе и оставили завештање потомству да чува вјеру, да поштује светињу, Цркву и дом Божји и да зна – ко дира дом Божји Бог ће његов дом разорити. „То смо научили од наших предака. Имамо данас доста искушења, пребродићемо ми то, али је ружно да чујемо неке приче, које се ових дана причају по Црној Гори. Ружно је то, одвратно, да људи на партијским састанцима хоће да праве аутокефалну Цркву. Па направили су једну, ето им је! Шта сад хоће? Јесу ли је давно прогласили аутокефалном? Она и јесте аутокефална, она не признаје никог живог, једино признаје власт, која ју је и створила, али, морамо се уздржати на овај свети празник, на светој служби. Трпимо тај бол и ту биједу, али, пребродићемо. Нећемо подстицати братске раздоре, али ћемо, свакако, наше храмове и бранити и сачувати и даље унапређивати“, закључио је Владика. Храмовна слава прослављена је благосиљањем и ломљењем славског колача и жита. Домаћини овогодишње славе били су мјештани Забрђа, заједно са надлежним парохом, јеромонахом Савом Вукајловићем, сабратом манастира Ђурђеви Ступови. За идућу годину обавезу су преузели мјештани села Трешњева. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова. Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова? Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења. Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу. Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат? Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили. Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења. Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости? Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита. У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин. Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва. Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа? Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8). Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35). Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић ИЗВОР: Радио Светигора
  14. Он је рекао да високо цени пријатељство са Русијом која је увек долазила да спасе Србе. “Живимо у времену када наше односе са Русијом критикују многи. Ипак, ми одговарамо да никада нећемо против Русије, која је увек била наша подршка и нада, посебно када смо били под Отомаском чизмом”, рекао је Иринеј. Он је нагласио да је сарадња руске и српске православне цркве на нивоу дубоке историјске повезаности два народа. “Ми морамо да запамтимо да смо Словени. Још у 12. веку почела је сарадња наших цркава. Од тада наши односи само су јачани”, рекао је Иринеј. РТ
  15. Поглавар Српске православне цркве Патријарх Иринеј говорио је екслузивно за “Раша Тудеј” о односима Србије и Русије. Он је рекао да високо цени пријатељство са Русијом која је увек долазила да спасе Србе. “Живимо у времену када наше односе са Русијом критикују многи. Ипак, ми одговарамо да никада нећемо против Русије, која је увек била наша подршка и нада, посебно када смо били под Отомаском чизмом”, рекао је Иринеј. Он је нагласио да је сарадња руске и српске православне цркве на нивоу дубоке историјске повезаности два народа. “Ми морамо да запамтимо да смо Словени. Још у 12. веку почела је сарадња наших цркава. Од тада наши односи само су јачани”, рекао је Иринеј. РТ View full Странице
×
×
  • Креирај ново...