Претражи Живе Речи Утехе

Veoma zabrinjavajuće.

Neki fragmenti "Svitaka sa Mrtvog mora" imaju zapise nevidljive za ljudsko oko, ali je najnovija tenologija omogućila njihovo otkrivanje, objavila je Izraelska uprava za starine. Tehnologija koju je razvila američka svemirska agencija (NASA) omogućila je da se na nekim od tih odlomaka svitaka otkriju i delovi dosad nepoznatih tekstova, prenosi američka televizija NBC.Otkriće je predstavljeno na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.Kao deo projekta digitalizacije svitaka, istraživač Oren Abelman je ispitao nekoliko desetina fragmenata i otkrio "tragove mastila na mnogima od njih, koji su golom oku izgledali prazni", navela je Uprava u saopštenju.Zanimljivo je da jedan od odlomaka nije mogao da bude pripisan nijednom poznatom rukopisu, što otvara mogućnost da pripada nekom još nepoznatom tekstu.Drugi odlomci su identifikovani kao delovi Biblije - Ponovljeni zakon i Knjiga levitska, a jedan kao apokrifna Knjiga jubileja.Izraelski naučnici smatraju da ovi fragmenti pružaju novi uvid u istraživanje "Svitaka sa Mrtvog mora". Posebno interesovanje izazazvali su odlomci 147. Psalma, koji nagoveštavaju da je taj tekst originalno bio kraći."Svici sa Mrtvog mora" ili "Kumranski spisi" sastoje se od oko 900 dokumenata, uključujući i tekstove iz hebrejske Biblije, koji su otkriveni izmedu 1947. i 1956. u 11 pećina u okolini Kumrana, na severozapadnoj obali Mrtvog mora.Tekstovi su od velikog istorijskog i verskog značaja pošto sadrže jedine poznate preživele primerke biblijskih dokumenata. Napisani su na hebrejskom, aramejskom i grčkom jeziku, većinom na pergamentu, a neki na papirusu. Ti spisi većinom datiraju izmedu 150. pre nove ere i 70. godine nove ere. Svici se uglavnom vezuju za esene, drevnu jevrejsku sektu. Kumranski rukopisi značajni su kao potvrda autentičnosti Svetog pisma. U 11 pećina pronađeno je oko 380 tekstova, od čega 100 biblijskih. Svici su bili od papirusa i kože, umotani u lanenu tkaninu i potom smešteni u glinene ćupove. mondo

Pop Hristifor sa grčkog ostrva Hios je postao internet senzacija zbog svog nekonvencionalnog ponašanja u crkvi. Na brojnim snimcima objavljenim na društvenim mrežama vidi se kako on na neobičan način služi liturgije u crkvi Panagia Evangelistria. Naime, njega su prozvali "letećim sveštenikom" jer često trči i skače po crkvi, bacajući pritom vence i cveće po okupljenim vernicima. Na jednom posebno diskutabilnom snimku, pop Hristifor je po crkvi vozio trotinet, dok je za njim trčao njegov pomoćnik noseći korpu sa cvećem, a zatim se vide i deca kako trče za njim. Snimci su privukli pažnju velikog broja ljudi koji su ih delili po društvenim mrežama i izazvali debate. Mišljenja o popu Hristiforu su veoma podeljena: dok se nekima on čini veoma zabavnim, drugi oštro kritikuju njegovo ponašanje. Jedni smatraju da on na ovakav način približava religiju deci i mladima, dok sa druge strane veliki broj ljudi misli da se pop ne ponaša u skladu sa crkvenim pravilima i da pokazuje nepoštovanje prema samoj crkvi. - Ponižavajući obred toliki narod došao na službu da ispoštuje praznik...dobije blagoslov ...ja ne znam svarno koliko bi meni to bilo smešno ... - jedan je od mnogih komentara. Drugi su, pak, rekli da za Uskrs ljudi i treba da budu radosni. - Bravo, samo smeh i radost, tako treba da bude svaki dan - napisao je jedan korisnik na Fejsbuku. Šta vi mislite o ovakvim liturgijama? https://www.blic.rs/vesti/svet/sok-za-uskrs-pop-uradio-nesto-neverovatno-na-liturgiji-vernici-podeljeni-sta-vi/865yclr

Na celom Internetu skoro da je nemoguće naći neko razumljivo objašnjenjeovih stvari iz naslova. A to je glavna tema 2018. Odete na Google, ukucate “šta je blockchain”, “šta je Bitcoin”, pojavljuju se razni tekstovi, lepe animacije, video klipovi…. ali, kad pogledate i pročitate ta “objašnjenja”, tek vam tad ništa nije jasno. Zakomplikuju i odu u neku dubiozu. Pomislih, “nemoguće da je ovo nešto što niko ne može prosto da objasni.” Zato sam postavio cilj da napišem objašnjenje koji će biti razumljivo svakom. Čak i za decu iz osnovne škole. Naravno, prvo sam morao i sam da shvatim o čemu se tu radi, da pročitam stotine komplikovanih tekstova, i da razgovaram sa ljudima koji se bave kriptovalutama, da bih nekako sklopio kockice. Ovaj tekst sadrži određene simplifikacije, da bi se stvari što brže i lakše razumele. Idemo redom. Prvo najvažnija stvar: Blockchain Blockchain je tehnologija pomoću koje radi Bitcoin i sve druge kriptovalute. Najpribližnije rečeno, to je jedna finansijska knjiga u kojoj je beskonačno pouzdano zabeleženo ko ima koliko novca i ko je kome dao koliko novca u prošlosti. Znam, već zvuči komplikovano. Zato ćemo odmah da nacrtamo slikovnicu koju i deca mogu da razumeju. Zamislite da na celom svetu ima ovih sedmoro ljudi: Na početku postojanja ovog sveta, recimo da Voja ima 1000 evra, a niko drugi nema ništa. Možda nije fer, ali tako je najjednostavnije za razumevanje. Sada ćemo tu informaciju da upišemo u prvi blok u lancu: Sledeće što se dešava je da Voja želi da prenese 300 evra Zorici. Upisaćemo tu informaciju u sledeći blok, i povezaćemo ga sa prethodnim blokom: Nakon toga, recimo da Zorica šalje 200 evra Radi, a Rada nakon toga šalje 150 evra Mihajlu. Obe ove transakcije upisujemo u nova dva bloka, i svaki je povezan sa prethodnim: Sada polako vidimo da je nastao lanac (eng. chain) svih transakcija. Svaka ova transakcija je jedan blok. Tako, sve ove transakcije zajedno čine blockchain. Sada vidite da je blockchain prosto, lančani spisak svih transakcija koje su se ikada desile u okviru jedne valute. Svaka kriptovaluta ima svoj blockchain. Bitcoin, na primer, ima svoj. To je zapravo jedan veliki fajl u kojem je sve ovo zapisano. Na dan pisanja ovog teksta, Bitcoin blockchain ima 162 GB, i u njemu su zapisane sve transakcije između ljudi ikada. Ako imate “drugara sa posla koji je kupio neke bitkoine”, taj trenutak kada ih je on kupio stoji zauvek zabeležen u ovom fajlu – blockchainu. Jednostavno, zar ne? Pa šta je onda tu toliko revolucionarno? Revolucionarno je to što Niko više nikada ne može da obriše ili izmeni nijednu od ovih transakcija Ovo je osnovni razlog zašto je blockchain postao goruća tema – jer u njega mogu da se zabeleže svi lični podaci o imovini. U budućnosti će u ovakom jednom lancu biti zapisano ko je vlasnik koje kuće, stana, automobila, osiguranja, i tako dalje. Ali, kako? Kako je ovaj “lanac” beskonačno siguran? Zašto sad ne može neki haker da uđe u ovu blockchain bazu podataka i da samo prepravi da Krsto ima 1000 evra? Dve stvari su razlog. Prvo, tajna je u ovim “karikama” koje na slici povezuju dve transakcije. One služe upravo tome da ne dozvoljavaju da se podaci ikada više izmene kada se jednom upišu. To ima veze sa onim “majnovanjem”, o tome ću pričati malo niže. Drugi razlog zašto transakcije ne mogu da se promene leži u odgovoru na pitanje: “Gde zapravo stoji ovaj blockchain fajl? Na kom kompjuteru, na kom disku, ko je vlasnik toga?”. Upravo to je osnovni princip blockchain tehnologije: Decentralizacija Na gornjim slikama ovaj spisak transakcija stoji u centru. To je ono na šta smo navikli u bankarskom sistemu. Banka drži sve podatke o našim parama, jel tako? Znači, postoji, recimo, Deutsche Banka, i u nekom njihovom centralnom registru piše ko ima koliko para na računu i koje su bile transakcije. To je zapisano na nekom disku u nekom kompjuteru u Deutsche Banci. I taj disk je sigurno bekapovan na više mesta, u nekoliko zgrada banke, za svaki slučaj. E sad, zamislite kada bi direktor Deutsche banke izašao na televiziju i rekao: “Imamo sjajnu ideju. Od sutra, Deutsche banka neće više da drži podatke o vašim parama, već ćemo da damo raznim običnim građanima, dobrovoljcima, da drže te podatke na svom kompjuteru kod kuće. Informacije o parama na vašem računu će stajati isključivo kod tih raznih nepoznatih ljudiw“ Deluje kao najgora ideja ikada. Propast u najavi. E, pa blockchain funkcioniše baš tako. I ljudi širom planete su uložili milione svog novca u Bitcoin koji radi na taj način. Evo zašto: Dakle, ovaj centralni registar ne postoji. Umesto toga, neki od ljudi u ovom svetu su dobrovoljno odlučili da učestvuju, i kompletan blockchain fajl stoji kod njih na kompjuteru. Oni se zovu nodovi. Svaki od njih drži na svom disku svežu kopiju fajla ovog registra transakcija. Svaki put kada se desi nova transakcija, ona se momentalno ažurira kod svakog od ovih korisnika, nodova. Ne postoji “centralni autoritet”. Kako da osiguramo da sve kopije registra budu identične u svakom trenutku? I kako se ove transakcije uopšte dešavaju? Majneri – rudari Svako od nas verovatno ima “onog drugara koji je kupio kompjutere da majnuje bitkoine”. Sada ćete konačno razumeti o čemu se tu radi. Majneri (rudari, kopači) služe da potvrđuju i validiraju transakcije. Svaki nod može da se prijavi da bude “majner”. U ovom našem svetu, recimo da su to Krsto i Jelisaveta: Kako se radi transakcija Voja hoće da pošalje Živoradu 100 evra, i inicira transakciju. Vojin kompjuter pošalje objavu svim majnerima u mreži: “Voja želi da prebaci 100 evra Živoradu”. U tom trenutku, to je nevalidirana transakcija, i još uvek nije upisana u registar. Kompjuteri svih rudara na svetu su sada dobili informaciju o nameri da se izvrši ova transakcija. Oni prvo provere da li Voja ima dovoljno sredstava, tako što kompjuter prođe kroz kompletan blockchain lanac, vidi sve transakcije koje je Voja ikada imao, i izračuna da li ima toliko raspoloživog novca. Kao što vidite, u ovom svetu ne postoji moje “stanje na računu”, nego se uvek računa iznova, na osnovu svih transakcija koje sam ikada imao. Ovo je super, jer čini blockchain dodatno bezbednim. Da bi neko na silu izmenio moje “raspoloživo stanje” morao bi da izmeni praktično sve transakcije iz prošlosti, što je apsolutno nemoguće, videćete kasnije i zašto. Dakle, majneri su proverili, Voja ima sredstava na raspolaganju, i to je prvi korak, za koji ne treba nikakav specijalan kompjuter. Ono što sledi nakon toga je problem. Tog momenta kreće takmičenje: koji “rudar” će prvi da uspe da ugradi ovu transakciju u blockchain i da je doda kao sledeći blok u lancu. Šta to zapravo znači? Da bi se nova transakcija upisala, i dodala nova karika u lancu potrebno je pronaći jedan broj. To je broj koji “pasuje” u kariku lanca. Hajde da zumiramo dva poslednja bloka u lancu: verifikovani i novi. Stara i nova transakcija sada zajedno formiraju jednu strukturu, kriptografski kod, i tom kodu fali još samo jedan delić da bi bio validan. Taj delić je jedan broj (zove se “nonce”, ako nekog zanima). Tek kada se nađe taj broj, nova transakcija može da se odobri i “sklopi” u lanac. Ne postoji način da se ovaj broj izračuna. Jedini način da se nađe ovaj broj jeste da kompjuter redom nagađa, generiše slučajne brojeve i da proba da li “pasuju”. Potrebno je probati mnogo brojeva pre nego što se nađe pravi. Kad kažem mnogo, kako vam zvuči 700,000,000,000,000 pokušaja? Dakle, jedini način da se ovaj broj nađe je da istovremeno na ovome rade hiljade kompjutera širom sveta – dok neko ne pogodi. U proseku je potrebno oko deset minuta. Toliko se danas čeka na vašu bitcoin transakciju, samo zbog ovoga. Prvi majner na svetu koji pogodi ovaj broj momentalno šalje svim drugim majnerima poruku: “Našao sam broj, on glasi tako i tako”. Tog trenutka, svi ostali majneri prestaju traganje, jer mogu pomoću tog broja da dodaju novu transakciju u svoju kopiju blockchaina. Na ovaj način, registar je uvek sinhronizovan i isti kod svih. Prvi majner na svetu koji uspe da validira transakciju biva nagrađen – u kripto novcu. Dobija bitcoine. Ovo je dakle nešto kao lutrija. Zato ljudi kupuju skupe kompjutere – povećavaju sebi šansu da prvi na svetu validiraju transakciju, i zarade tako više novca. Što više kompjutera imate, veća je šansa, a samim tim i zarada. Naravno, ovi moćni kompjuteri troše ogromnu količinu struje, pa majner na tu svoju zaradu mora da plati solidan račun za struju. Trenutno, svi majneri bitcoina na svetu troše struju kao dve Srbije. Odakle dobija pare majner kao nagradu? Ko to plaća? Majner dobija novac iz dva izvora. Prvo, plaća pošiljalac. Na 150 evra koje Voja šalje Živoradu, Voja će da plati još dolar-dva (u bitcoinima) kao nagradu za majnera koji je prvi pogodio broj, i time omogućio da se transkacija uopšte desi. Znači, to vam je nešto slično kao provizija za slanje novca u banci, samo što ovde nema banke, već tu vašu proviziju dobija srećni dobitnik, neko od majnera. Drugi deo nagrade za majnera je određena suma bitkoina koja se automatski generiše ni iz čega, onog momenta kada majner otkrije broj. To je nagrada za pomoć u transakciji. Sam sistem bitcoina je od prvog dana projektovan tako da se novi bitcoini stvaraju isključivo na ovaj način – majnovanjem. Svi bitcoini u opticaju su zapravo nastali ovako. Kreator Bitcoina, Japanac Satoshi Nakamoto, je postavio sva pravila algoritma i započeo sistem u januaru 2009. Tada je napravio prvi blok u lancu. Sve nakon toga je bilo majnovano. U početku je majnovao samo on, tako da Satoshi danas ima oko 5 milijardi dolara u bitcoinima. Inače, niko ne zna ko je Satoshi, on nikada nije otkrio svoj identitet. Ali to je nebitno – sam sistem je projektovan tako da Satoshi nije “vlasnik” valute i ne može nikako danas da utiče na bilo šta. Sada vam je jasno zašto se to zove “rudarenje” – majneri zapravo kopaju i tragaju za “zlatom”. Novi bitcoini se stvaraju majnovanjem. Vaš drugar koji majnuje je “mala štamparija novca” S obzirom da svaki naš komšija može da majnuje i tako stvara sebi novac ni iz čega, neko bi rekao da je ovo katastrofalni recept za inflaciju, ali nije. Bitcoin je zapravo deflativna valuta, a evo i zašto. Prvo, Satoshi je isprojektovao sistem tako da je ova nagrada za majnere uvek poznata unapred, i ona se prepolovljava na svake 4 godine. Kasnije ću vam reći kolika je ta nagrada, jer će vas sada to zbuniti. Drugo, u startu je ograničio algoritam tako da ukupan broj bitcoina koji mogu da se stvore bude 21 milion. Do danas je generisano oko 80% od ove projektovane sume bitcoina, oko 17 miliona. Što je više bitkoina, nagrada je sve manja i manja, pa se tako dodatno sprečava inflacija. Kada majneri budu stvorili 21 milion bitcoina, ova nagrada će biti nula, i majneri će zarađivati samo od transakcija. I treća, najbitnija stvar koja sprečava inflaciju, je sama popularnost bitcoina. Njegova vrednost raste, jer za 20 bitkoina pre 5 godina niste mogli da kupite ni Koka-Kolu, a danas možete stan u Beogradu. Zašto je podatak u blockchainu nepromenljiv? Recimo da je pre dve godine Krsto poslao Mihajlu 500 evra. Taj podatak stoji u nekom davnom bloku u blockchainu. I sada neko hoće to da promeni, da piše da mu je poslao 100 evra. Fora je u tome da onaj broj koji su majneri pronašli da bi sklopili transakciju u lanac pasuje samo u slučaju da ona glasi tako: “Krsto –> Mihajlo 500e”. Ako se bilo šta u sadržaju transakcije promeni, ona više ne može da bude deo lanca. Kompjuteri širom sveta, koji drže svoju kopiju blockchaina bi ovako nešto glat odbili. Stotine hiljada ljudi širom sveta su “majneri”, i oni će zauvek imati koristi od toga što rade. Zauzvrat, ceo bitcoin sistem dobija beskonačnu sigurnost, jer je njihov ogroman broj garancija da će informacije zauvek biti zaštićene. To je moć decentralizacije. Dakle, nemoguće je izmeniti informaciju u blockchainu, ikada. Podaci u blockchainu su javni Blockchain je javno dostupan, na raznim sajtovima. Evo ga ovde. Svaka osoba na svetu može da vidi sadržaj celog blockchaina u svakom trenutku, sve transakcije koje su se ikada desile. Ovo je strašno, svako može da vidi koliko para imam i kome sam ih poslao?? Ne baš Radi jednostavnosti, do sada smo govorili da u blockchainu stoje informacije tipa: Voja poslao Krsti 500 evra Rada poslala Zorici 300 evra . . U realnosti, stoji nešto ovako: Korisnik 846297763487 šalje korisniku 62587913201 500 evra Korisnik 102380192830 šalje korisniku 27498798784 300 evra . . Ljudi se zapravo kriju iza ovih brojeva, koji se zovu adrese. Javnost može da vidi samo da je neki broj poslao pare drugom broju. Isto je kao i sa email adresama. Ako je moja email adresa [email protected], vi o meni ne možete da znate apsolutno ništa. Kako su ove adrese povezane sa nama? Svaki korisnik ima jedan svoj dugačak broj koji se zove privatni ključ. Kada prvi put ulazite u sistem, vi dobijate taj ključ, koji samo vi znate. Možete da ga zapišete na nekom papiriću, na primer, ili da ga držite na nekom USB disku. Ako iko ikad sazna vaš ključ, može da vam ukrade sav novac, jednostavno da ga prebaci sebi. Ako izgubite taj ključ, odoše sve vaše pare, niko više ne može da im pristupi. To je, dakle, najbitnija stvar. Kada želite da izvršite slanje ili primanje novca, vaš kompjuter generiše drugi broj koji se zove adresa, na osnovu vašeg privatnog ključa. Isto tako, i kompjuter primaoca generiše drugu adresu na osnovu njegovog privatnog ključa. Vaša adresa i adresa primaoca se potom šalju majnerima za verifikaciju, plus naravno i suma koja se šalje. Ceo taj proces smo upravo detaljno objasnili gore. Kada se proces završi, ove adrese se zapisuju u blockchain. Javnost vidi adrese, ali niko ne može da pomoću vaše adrese sazna vaš privatni ključ, i naravno, nema šanse da saznaju ko ste. Dakle, za slanje novca potrebno je da znate adresu primaoca i vašu adresu. To se onda objavljuje i šalje na “majnovanje”. Neki ljudi ponekad stavljaju svoju bitcoin adresu javno, recimo na svoj sajt da primaju donacije. U tom slučaju, logično, svako zna vaš identitet i može da vidi koliko ste para dobili. Piše u blockchainu. Šta je “digitalni novčanik”? Opcija držanja privatnog ključa na papiriću ili USB-u ne deluje baš pouzdano. Postoje specijalizovani sajtovi, tj. aplikacije koji služe upravo tome. Najpoznatiji na svetu je CoinBase. Kada otvorite nalog na CoinBase-u, oni za vas naprave ovaj privatni ključ, koji ne možete čak ni vi sami da dobijete, zbog bezbednosti. Dobijete adresu, koju potom možete da koristite za slanje i primanje bitcoina, takođe iz CoinBase aplikacije. Znači, CoinBase aplikacija uzme vašu adresu i adresu primaoca, sumu koju šaljete, i pošalje je majnerima širom sveta na obradu, kao što sam gore objasnio. Tako se novac u praksi prebacuje. Osim ovakvih online rešenja, postoje i hardverski novčanici. To je bukvalno uređaj koji se ubode u kompjuter preko USB-a. Na njemu stoji vaš privatni ključ, na osnovu kojeg se generišu adrese koje idu u javnost, za transakcije. Neko možda ne veruje da je CoinBase dovoljno bezbedan i da im “neko tamo drži ključ”, već drže kod sebe kući, na jednom takvom uređaju. Naravno, u tom slučaju, ukoliko izgubite taj uređaj, zbogom sve pare. Rešenje je da ključ iz tog uređaja zapišete na nekom papiriću i onda ga zakopate u zemlju u bašti iza kuće, na primer. Možda deluje smešno, ali većina vlasnika bitcoina ima papirne backupe svog ključa. Kako da kupite prve bitcoine? Prvi korak je da otvorite nalog na sajtu CoinBase. To je vaš digitalni novčanik. Kada otvorite nalog, vama će dati adresu, sa kojom možete da šaljete i primate bitcoine u taj CoinBase novčanik. Ovo je analogno otvaranju računa u banci. E, sad. Na CoinBase-u postoji mogućnost i da kupite bitcoine, tako što ukucate broj kartice. Međutim, oni ne podržavaju Srbiju – samo države EU. Ali, postoje drugi sajtovi gde to možete. Domaća menjačnica Ecd.rs omogućava da kupite bitcoine za dinare. Znači, uplatite im dinare na račun, i priložite adresu koju ste napravili na Coinbase. Oni će vam potom prebaciti bitcoine. ECD.rs uzima proviziju od 5%. Bitno je da razumete da vam je i dalje potreban nalog na CoinBase, odnosno da imate novčanik u koji će Ecd da vam uplati. Znači menjačnica je jedno, a novčanik je drugo. Ako poznajete nekog ko već ima Bitcoine i hoće da proda delić svojih bitcoina za eure, onda je najlakše da vi njemu date pare na ruke, a on vama prebaci Bitcoine na vaš CoinBase nalog, tu onda nemate nikakvu proviziju. Nađete se u kafiću, date mu svoju adresu sa CoinBase, i on inicira transakciju. Nakon desetak minuta, kada vidite da je transakcija verifikovana, vi njemu date pare na ruke i to je to. Na kraju, u Beogradu postoji i par bankomata za kupovinu Bitcoina, možete ih naći na Guglu. Inače, često ćete u bitcoin svetu čuti frazu “fiat valute”. Fiat je zajednički naziv za sve valute koje nisu kripto, a čija vrednost već odavno nije garantovana u zlatu, već isključivo poverenjem u neki sistem i državu: Euri, dolari, funte i tako dalje. Sve je to “fiat”. Šta je u ovom tekstu simplifikovano? Rekao sam na početku da ćemo radi lakšeg razumevanja neke stvari predstaviti pojednostavljeno. Sada, kada smo sve prošli, mogu da dodam još neke činjenice. Prvo, na onim slikovnicama gore blockchain je prikazan tako da se u svakom bloku nalazi samo po jedna transakcija. U praksi, u jednom bloku se nalazi oko 2000 transakcija iz celog sveta, koje su se nagomilale u poslednjih desetak minuta. Znači, majneri nalaze jedan broj koji je će pomoći da odjednom prođu sve te transakcije, a ne samo jedna. Sve drugo je onako kao što sam opisao. Sledeći blok transakcija je vezan za prethodni, nepromenljiv je itd. itd. Nisam hteo da ovo kažem na početku da ne komplikujem u startu.

Temu sam postavio u forumu razbibriga, jer zelim da bude opustena i da svako ko zeli napise kako on/ona licno dozivljava tu nasu sposobnost da mastamo, dakle bez definicija i naucnih radova Da pocnemo jednim laganim uvodom u jednu "tesku" temu... If I'm not mistaken, you're the one who bet that leprechauns weren't real. So why do you care what happens? Because I,I... Um... because I think... they are real. It's all real. Think about it. Haven't Luke Skywalker and Santa Claus affected your lives more than most real people in this room? I mean, whether Jesus is real or not, he... he's had a bigger impact on the world than any of us have. And the same could be said of Bugs Bunny and, a-and Superman and Harry Potter. They've changed my life, changed the way I act on the Earth. Doesn't that make them kind of "real." They might be imaginary, but, but they're more important than most of us here. And they're all gonna be around long after we're dead. So in a way, those things are more realer than any of us. " South Park - Imaginationland, Episode III" U kojoj meri nasa realnost zavisi od nasih misli i maste? Da li nase misli i masta zapravo formiraju i menjaju nasu realnost. Kakve su ti misli, takav ti je zivot rekao je otac Tadej, da li je ono za sta verujemo da je stvarno zapravo jeste stvarno i obrnuto i u kojoj meri nasa masta utice na nasu licnost i zivot, tj. dodeljeno nam vreme na planeti Zemlji? U Bibliji se kaze da sad nesto znamo, i da ce nesto nestati kad dodje savrseno, da sad sve vidimo kao kroz staklo u zagonetki a onda cemo licem k licu a do tad nam ostaje nada, vera i ljubav. Setio sam se ovoga jer, po meni, nas nada, vera i ljubav, takodje kao i misli i masta, definisu u vecoj meri nego sve ostalo sto poimamo uz pomocu nasih pet cula, da li se slazete? izvolite https://sr.wikipedia.org/wiki/Машта

DA "NAPREDNJACI" IMAJU SPISKOVE STANARA ZGRADA I, ISTOVREMENO, BIRAČKE SPISKOVE, JAVNA JE TAJNA. TAKOĐE I DA AKTIVISTI SNS-A OBILAZE ZGRADE I "ANKETIRAJU" STANARE, NE PREZAJUĆI PRITOM OD OŠTRE POLEMIKE, ALI NI OD FIZIČKOG OBRAČUNA SA ONIMA KOJI IM SE SUPROTSTAVE, ŠTO JE POKAZAO SLUČAJ KAPETANA MILANA VUKŠIĆA. A ČOVEK JE SAMO HTEO DA ZAŠTITI SVOJA I GRAĐANSKA PRAVA KOMŠIJA, UKLJUČUJUĆI ONO O SLOBODNOJ VOLJI I ZAGARANTOVANOJ TAJNOSTI IZJAŠNJAVANJA NA IZBORIMA Slučaj kapetana Vojske Srbije Milana Vukšića (41) koji je uhapšen zato što je pokušao da od aktivista Srpske napredne stranke (SNS) uzme spisak na kome su njegovi i lični podaci članova familije, u prorežimskim medijima ne samo da nije dobio publicitet, nego su pokušali da ga i zataškaju ograničavajući se samo na izjave ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića (ujedno i predsednik Gradskog odbora SNS) "opšteovlaštenog tumača" Aleksandra Vučića za sve i svašta ministra odbrane Aleksandra Vulina. Razlog za takvu "gromoglasnu tišinu" lako je shvatljiv i razumljiv – prva bitna stvar je protivzakonito posedovanje biračkih i spiskova stanara u rukama jedne stranke, a druga je da ti "mladi ljudi" i nisu takva nevinašca kakvim ih Stefanović i Vulin u javnosti predstavljaju, jer uz devojku koja nosi spisak obavezno ide i korpulentni mladić; on ima instrukcije da taj spisak štiti od onih koji se pobune. Kapetanu Vukšiću je, po vojnim propisima, zabranjeno da priča za medije bez saglasnosti nadležnih organa, a nije teško pretpostaviti da bi slanje zvaničnog zahteva Ministarstvu odbrane naišlo na zid ćutanja i ostalo bez odgovora. Konkretno i isprobano: zvanično ne bi stigao odgovor da se odbija, nego rečeno – "U proceduri je, razmatra se". DOKTOREVA VERZIJA I STVARNI NALAZI: "Vreme" je došlo do policijske službene beleške o tom događaju od 13. februara u Rtanjskoj ulici broj 29 na Zvezdari, kao i, posredno, do činjenica koje je Vukšić ispričao kasnije, u istrazi. Ali, prvo se valja prisetiti šta je o slučaju rekao dr Stefanović (na svim zvaničnim događanjima ga najavljuju potencirajući to "doktor", a i u pozivima medijima na te događaje stoji "dr"), koji tvrdi da se kapetan "obračunao sa decom". "Ljudi su zvonili na ulaz, ušli su, a on je izašao iz svog stana da vidi ko je to u ulazu i da se fizički obračuna sa njima. Taj čovek izašao je iz svog stana, pripadnik je specijalnih jedinica, država ga je platila i trenirala da štiti ovu zemlju, a ne da se obračunava sa decom u Beogradu…. Izašao je i fizički se obračunao sa devojkom od koje je duplo teži. U čemu je tu viteštvo? Ta devojka ništa nije uradila za šta bi zaslužila udarac u glavu, ali mnogo me više zabrinjava to što se ovde ne čuje glas osude", ustvrdio je Stefanović. On, eto, odmah zna šta se desilo u tom slučaju, dok za 99 odsto ostalih, kad bude upitan, tvrdi da ne zna, da je istraga u toku, da je to stvar tužilaštva i slično. Za ovaj slučaj odmah je imao odgovor, a minut-dva kasnije, kad je upitan o spiskovima, naprečac je zaćutao, opet ništa ne zna. U pitanju su deca, tvrdi Stefanović, ali godine starosti govore da su oni odavno prerasli dečji uzrast pošto su oboje rođeni 1988; dakle, ove godine će napuniti 30 godina. Druga stvar, još zanimljivija – ni jedno od njih nije sa Zvezdare, nego su sa Vidikovca i Petlovog brda, sa potpuno suprotnog kraja grada. Zašto SNS praktikuje da šalje svoje aktiviste na suprotni kraj grada umesto, recimo, da ako su stvarno stranački "zadojeni", deluju u svom kraju, među svojim komšijama, koji ih poznaju, drugo je pitanje, ali to već zadire u unutrašnju organizaciju partije, čiji slogan je "Budućnost u koju verujemo". A ko je taj "zločesti" kapetan, za koga su režimski mediji javili da je "pripadnik specijalnih jedinica", iako to nije istina jer su iz Stefanovićeve izjave namerno izostavili ono "bio". Čovek je završio Vojnu akademiju, tokom karijere bio je pripadnik 63. padobranske brigade, potom Protivterorističkog bataljona Specijalne brigade, a pošto je, zbog formacije i specifičnosti u toj jedinici, napredovanje u karijeri ograničeno, ostao je dugo u činu kapetana i, da bi dobio veći, prešao je u Operativni centar sistema odbrane, na važnu i "osetljivu" funkciju, za koju je potrebno zadovoljiti najviše bezbednosne kriterijume. Radi se, dakle, o čoveku koji nije ni nasilan ni psihički labilan, ocu troje dece, bez ijedne mrlje u karijeri, nagrađivanom i pohvaljivanom. Prema policijskoj belešci, kada su zazvonili na interfon njegovog stana u zgradi i predstavili se da su iz SNS i da "rade anketiranje građana povodom predstojećih izbora", Vukšić im je odgovorio: "To što radite je protivustavno, paljba iz zgrade". Oni su zvonili i na druge interfone, a Vukšić je, pošto je čuo da su ušli, sišao do ulaza kako bi video o čemu se radi i kod žene je u rukama primetio spisak na kojem se, između ostalog, nalaze i njegovi podaci. "Ugledavši svoje podatke, Milan je pokušao da uzme spisak, ali ga je devojka koja ga je držala povukla i spisak se pocepao na dva dela. Nakon toga NN muško lice je krenulo ka njemu, a isti ga je refleksno odgurnuo od sebe otvorenom šakom u predelu lica. Nakon toga lica su napustila zgradu, a on se vratio u svoj stan", stoji u belešci, iz koje je vidljivo da je dežurna služba uputila patrolu na lice mesta u 11.10 časova, po prijavi aktivista SNS da su napadnuti "od strane NN muškog lica koje živi na pomenutoj adresi". Nakon uzimanja izjave, patrola u 11.36 časova zove dežurnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva Gordanu Radić, koja se, kako stoji u belešci, izjasnila "da nema elemenata krivičnog dela i da se lica upute na privatnu tužbu". Teritorijalno nadležno za opštinu Zvezdara je Drugo osnovno javno tužilaštvo i Vojni sindikat Srbije, čiji je Vukšić član, opravdano je postavio pitanje zašto je zvato Prvo, jer to ostavlja mesta sumnji u pristrasnost. Predsednik Policijskog sindikata Srbije Veljko Mijailović je, dodatno, ukazao da je u hapšenje Vukšića umešan "jedan od najviših rukovodilaca Policijske stanice Zvezdara". Da stvari "ne štimaju", utvrdilo se uskoro, jer je ista zamenica tužioca, očigledno nakon nečije urgencije, 18 minuta kasnije, u 11.53 časova, pozvala policajce u patroli i zatražila od njih da "lice dovedu do prostorija Policijske stanice Zvezdara, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 344 Krivičnog zakonika Republike Srbije". A što se tiče aktivista SNS, te "dece", kako ih je nazvao Stefanović, oni su, nakon što je policijska patrola došla na lice mesta i konstatovala da na sebi nemaju vidljive povrede, odbili predlog ovlaštenih službenih lica da odu na lekarski pregled. Naknadno su se ipak "setili" da odu, verovatno po nečijem nagovoru, zaputili se u Klinički centar Srbije gde su, tvrdi Stefanović, dobili "povredne liste". O kakvim listama se radi, nije precizirao, to će se verovatno saznati na suđenju, ako do njega uopšte dođe. SVI PO SPISKU: Prema priči prijatelja kapetana Vukšića, policajci su prema njemu postupali izuzetno korektno, verovatno iz prostog razloga što su shvatili o čemu se radi, kako patrola tako i oni u pritvorskoj jedinici gde je proveo dan i noć, a ujutro je izveden pred tužioca, koji ga je, posle davanja izjave, pustio na slobodu. Na lice mesta izišla je i Vojna policija, samo konstatovala događaj i uzela podatke, jer po odredbama Zakona o vojsci, civilna policija ima pravo da zadrži vojno lice ukoliko se radi o prekršaju ili krivičnom delu iz opšte nadležnosti, koje nije na štetu vojske. Ono što je Vukšić ispričao tužiocu, a nema u policijskoj belešci, pokazuje da je on video spisak svih stanara zgrade u Rtanjskoj 29 u kojoj živi, uključujući decu, sa jedinstvenim matičnim brojevima, a da je pored njegovog imena bilo olovkom napisano nešto, što nije uspeo da pročita i da mu je, kada ih je upozorio da čine prekršaj, muškarac rekao: "Neka, neka, znamo gde radiš, rešiće ovo tvoji pretpostavljeni." Nakon toga, on je odlučio da pokuša da im uzme taj spisak i da pozove policiju i da ga je povukao iz devojčinih ruku, a da mu je tada mladić skočio na leđa, pa ga je "otresao sa sebe", dok devojku nije ni takao, sa njom nije imao nikakav fizički kontakt, a odustao je od pokušaja da im uzme spisak kad je video da se pocepao, a i da bi izbegao ulazak u fizički obračun. Od hvata sa leđa aktiviste "naprednjaka" N.G. Vukšiću je ostala modrica na nadlaktici. On je kod tužioca demantovao da je devojci opalio šamar, a muškarca udario dva puta pesnicom u nos, kako su tvrdili. S obzirom da se radi o obučenom specijalcu, njegova dva udarca šakom u nos bi zasigurno "patosirala" N.G, usput polomivši nos i izazvavši krvarenje, ali svega toga nije bilo kada je policija došla nekih 20 minuta kasnije. Policajci su, naprotiv, konstatovali da ni jedno od napadnutih nema vidljive povrede (pa ni obavezno crvenilo na licu i obrazu, koje bi usledilo da je neko ošamaren, niti bar crven nos od udarca). Zgrada u kojoj se slučaj desio nema video nadzor, ali ima susedna, čija spoljna kamera je, navodno, snimila sve što se desilo, tako da će na sudu stvar da se razjasni. Što se tiče potvrde o povredama (lakim telesnim) koje su iz Kliničkog centra dobili aktivisti SNS, to bar nije problem nabaviti, posebno kad ste iz vladajuće stranke. Indikativan slučaj je navodni napad poslanika Dveri Boška Obradovića i Marije Janjušević na predsednicu Skupštine Maju Gojković. Ona je isto dobila uverenje o povredama, i pred kamerama u skupštinskoj sali pokazala modricu na nadlaktici. Mali "feler" u svemu je to što je Gojković previdela da u lekarskom nalazu piše šifra povrede podlaktice. Kako je zaradila modricu na nadlaktici, do danas nije objasnila. Zanimljivo u slučaju navodnog napada na Maju Gojković (a celu situaciju je jedan poslanik snimao i mobilnim telefonom, tako da se videlo da fizičkog kontakta nije bilo) jeste to što je sve vreme u kancelariji bilo prisutno i njeno obezbeđenje. Postavilo se logično pitanje – zašto je nisu zaštitili ako je već napadnuta fizički kao što tvrdi i zašto potom nisu suspendovani jer nisu radili posao za koji su plaćeni, kako se moglo desiti da štićeno lice ne bude zaštićeno. Indikativno je i to što od ključnog čoveka iz obezbeđenja, koji je bio prisutan tokom navodnog napada, nije čak ni zatražena izjava u pisanoj formi, što je deo obavezne procedure. Onog trenutka kad je nadređenim rekao da fizičkog napada nije bilo, jednostavno je "zaobiđen". Istraga o navodnom fizičkom napadu "Dverjana" na M. Gojković je formalno u proceduri, a ne treba sumnjati da nikad neće biti završena jer bi saslušanje svedoka moglo biti nepovoljno po zvaničnu verziju. A time bi im se iz ruku izbio i "adut" o Obradoviću kao siledžiji koji napada žene, što sad često koriste pripadnici "prvog i drugog ešalona" SNS u izbornoj kampanji. Otvorilo se, naravno, i ozbiljno pitanje biračkih spiskova i podataka o građanima, koji su dospeli, ne prvi put, u ruke jedne političke stranke. Stefanovićevo objašnjenje dato novinarima dan nakon incidenta na Zvezdari demantovano je na licu mesta. Kada je pokušao da objasni da su to spiskovi članova SNS i onih koji su ostavili svoje podatke za "siguran glas", i da sada aktivisti naprednjaka samo obilaze te ljude, "a SNS ima više od 600.000 članova i u svakom ulazu živi neko od njih", potpisnik ovog teksta ga je zatekao pitanjem kako to da su onda zvonili na vrata njegovog stana, a ni on ni supruga nisu ni članovi ni "sigurni glasovi" SNS, te da je na spisku video svoje i ime supruge, Stefanović je, vidno zatečen, što su i kamere snimile, zbunjeno odgovorio da "ne zna" i da će "proveriti". Da "naprednjaci" imaju spiskove stanara zgrada i istovremeno i biračke spiskove, javna je tajna, ali to se prećutno toleriše, ne buni se zbog toga previše čak ni opozicija, iz kog razloga, to valjda oni znaju. A "jurišni odredi" SNS u belim kišnim mantilima sa logom stranke i dalje obilaze zgrade i "anketiraju" stanare, pritom ne prezajući ni od oštre polemike sa onima koji im se suprotstave, ali ni od fizičkog obračuna, što je pokazao slučaj kapetana Vukšića; to mu je zasigurno zaustavilo dalje napredovanje u karijeri, ali i verovatno "otvorio perspektivu" prekomande u Kopnenu zonu bezbednosti, ili u združene snage na granici prema Bugarskoj ili Makedoniji, a sve "po potrebi službe". A čovek je samo hteo da zaštiti svoja i građanska prava komšija, uključujući ono o slobodnoj volji i zagarantovanoj tajnosti izjašnjavanja na izborima. To što ga je siledžijom nazvao ministar mu resorni Aleksandar Vulin, nikog ne bi trebalo da čudi. Javnost je dobro upoznata sa njegovim likom i delom... Zapanjujuće je, međutim, što se svemu tome pridružio i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, koji bi trebao – makar zbog ugleda Vojske – da pokuša da zaštiti pripadnika institucije na čijem je čelu. Umesto da kaže da će istraga utvrditi šta se zapravo desilo, Diković u startu podržava Vulinove kvalifikacije i "objede" na račun kapetana Vukšića. Da se radi o nekom pukovniku koji "puca" na generalski čin, pa da se nekako i razume, karijerizam je u pitanju, ali da to čini general sa četiri zvezdice (veći čin u Vojsci Srbije ne postoji) i neko ko će, po sili zakona, u penziju morati da ide za tri meseca, 20. maja, kad puni 58 godina, teško je naći opravdanje. Osim ako ne izdejstvuje kod Vulinovog "vrhovnog komandanta" da donese poseban propis po kojem će moći da ostane u aktivnoj službi još neku godinu. Davor LUKAČ

Ja kad sam počeo svesno da verujem, negde krajem 90-ih, imao sam veliku potrebu da čitam sadržaje koji se tiču Boga. Sećam se da sam "gutao" žitija svetih od Justina Popovića. Druga vrsta literature koja mi je, sem Svetog Pisma, bila najdostupnija (ili ja nisam drugu video) je neka monaška literatura o životima raznih staraca, svetogorskih , ruskih, podvižnika ranijih i novijih itd. sa njihovim poukama i savetima. Iz ove perspektive gledajući nikad mladom čoveku koji se zanima za veru ne bih preporučio takvu literaturu, bar ne za početak. Sa čim je najbolje početi ? Šta tinejdžerima predložiti od knjiga, filmova i ostalog a da bude prilagođeno njima, da bude zdravo, korisno i lako svarljivo ?

Dakle, kao što su neki danas primetili, oni koji su koristili teme "Pouke.org Gradient" i "Pouke.org Midnight" u jednom trenutku više nisu mogli da koriste sajt. Šta se desilo? Da vam objasnim. Neki forumaši su se žalili da kada kliknu na "Ignore" nekog forumaša, oni i dalje vide sadržaj od forumaša kojeg su ignorisali (iako nakon ingorisanja više ništa ne bi trebalo da vide od blokiranog forumaša, kao što je slučaj na facebook, twitter, itd.). I ja sam odlučio da probam to nekako da popravim. Vi koji se bar malo razumete u programiranje znate da se svaki sajt sastoji od računarskog koda koji je pisan u nekom jeziku. "Pouke.org" radi na "Invision Community" platformi (btw, veoma kompleksan kod) i sajt radi na PHP / MySQL serverskim jezicima. Da stvar bude smešnija, ja čak nisam ni dirao PHP kod, niti HTML. Već CSS. A kako sam uspeo da zabrljam CSS kod i da sve funkcionalnosti na sajtu postanu nedostupne? Problem je ležao u pogrešnom targetovanju CSS klasa u DOM pregledaču. Kada se neki korisnik na "Pouke.org" ignoriše, browser upiše HTML klasu u DOM pregledaču pod imenom "ipsHide". I šta sam ja tu uradio? Pa evo ovako nešto, ovaj kod sam upisao u CSS datoteku sajta: .ipsHide { display: none !important; } I šta sam ja ovime uradio? Rekao sam računaru da ukloni sve sa sajta što nosi klasu "ipsHide" i desilo se šta se desilo, sve na sajtu se zeznulo. Ja sam mislio da se ta klasa aktivira samo na ignorisane članove, međutim ta klasa je bila upisana i u ostale delove foruma, kao što su slanje privatnih poruka, notifikacije, odgovaranje na teme, taster "pošalji" i taj kod se izvršio na celom forumu umesto da se izvršio samo na ignorisane članove. A šta sam trebao uraditi? Pa trebao sam pametnije targetovati CSS klasu, na ovaj način: .cPost.ipsBox.ipsComment.ipsComment_parent.ipsClearfix.ipsClear.ipsColumns.ipsColumns_noSpacing.ipsColumns_collapsePhone.ipsHide { display: none !important; } E ovako bi već radilo kako treba, jer bi se onda kod izvršio i sadržaj bi se sakrio samo ukoliko se sve ove klase nalaze u DOM pregledaču. Ako samo jedna od ovih klasa fali, kod se neće izvršiti jer ne ispunjava uslov. Ovo će najbolje razumeti oni koji znaju programiranje, dok oni koji nikada nisu radili programiranje, ovo će im biti totalno nejasno, ali neka znaju samo da zbog moje greške sajt se na par minuta "raspao". Naravno, ovo nije efikasan način (ovo se radi preko JavaScript-a ili PHP-a, a ne preko CSS-a), no ja sam mislio da ću moći i samo sa CSS kodom da popravim tu opciju za ignorisanje članova. Eto, ko radi taj i greši.

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1969462640034858&id=1557825057865287

Postavljam pitanje,da bi se Srbski narod pomucio da razume i prihvati nesto sto je starije i od njega samog.

МИСИОНАРСКА ПИСМА 44. ПисмоМисионару Петру С. који пиша: Шта је то хула на Духа Светога Прочитао си у Јеванђељу ове речи Христове: сваки гријех и хула опростиће се људима, али хула на Духа Светога неће се опростити људима: ни на овоме свијету ни на ономе. Па питаш: шта је то хула на Духа Светога?То је хула на истину и на живот што је од Бога Духа Светога. Безверник, који мрзи и гони истину Божију, хули на Духа. Самоубица, који мрзи и убија живот у себи, хули на Духа. Јер је Дух Свети назват Духом истине и Податељем жизни. У Јовановом Јеванђељу пише, да је Господ Христос три пута назвао Духа Светога – Духом Истине (Јн. 14, 26; 15, 26; 16, 13). Ко, дакле, одриче и исмева истину, тај одриче и исмева Духа Светога, одриче и исмева Бога, који је дух и истина. Зашто се тај грех не може опростити, питаш, кад се сваки други грех може опростити? Гле, Закхеју је опроштено среброљубље, жени грешници телесни греси, разбојнику на крсту разбојништва, и многим другим многи други греси. Зашто се онда не би опростило и одрицање истине, безверство, исмевање Бога Духа? Зато што тамо има стида и кајања а овде нема. Тамо човек иако греши ипак стидом и страхом везује се за Бога. Овде пак све су везе са Богом прекинуте, и човек безверник се бескрајно и потпуно удаљио од Бога. Тамо је слабост, овде упорство. Тамо душа путује по мраку, али бар жели светлост. Овде душа путује по мраку и назива мрак светлошћу. Кад човек нема нимало воље да се спасе, Бог не жели силом да га спасава.Као друга хула на Духа Светога јесте омраза живота и одузимање себи живота. Дух Свети се назива податељ жизни, дародавац живота. Кад човек прими живот од Духа живота, па по незнању одакле му је дошао тај дар не благодари Богу, може му се опростити. Чак и кад неко прими живот од Духа живота, и зна од кога је примио ту драгоценост, па ипак не благодари, може бити проштен. Али кад неко прими живот од Духа живота па га с презрењем одбаци – томе се неће опростити ни у овоме свијету ни у ономе. Да би ово разумели, морамо најпре разумети, шта значи опростити. Опростити грешнику значи повратити му пун живот, даровати му поново живот. Али кад неко не жели живот, уз то још и мрзи га и презире, Бог нема шта друго да му да. Зато га брише из Књиге живих.Моли се Богу, да сачува тебе и твоје од ових неопростивих грехова, који означавају безумну буну створења против Створитеља.Од Бога ти здравље и милост.

Posto sam video interesovanje za ovu temu evo postavljam je. Neko je negde rekao da dobar deo zena u stvari zeli da bude oteta. Da li je to bas tako?

Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu Praljak pije otrov Foto: Profimedia Juče smo gledali samoubistvo uživo. Nekoliko sati kasnije, internet je bio prepljavljen forama, skečevima, mimovima i šalama na račun istog tog samoubistva. Ovo je očekivana reakcija interneta nakon što, na primer, na neki bizaran način nastrada najmanje omiljeni lik iz "Igre prestola" (svi se sećamo Džofrija, zar ne?) ali ne i kad je u pitanju realna smrt realne osobe u realnom svetu. Svako kome je snimak Slobodana Praljka kako ispija otrov izazvao bila šta osim jeze i nelagode treba ozbiljno da se zapita šta sa njim nije u redu - a ovo posebno važi za ljude kojima je snimak samoubistva nekog čoveka delovao zabavno i smešno Slobodan Praljak je bio ratni zločinac i, ako mene lično pitate, zajedno sa čitavom garniturom koja je pravila haos i užase po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, zaslužio je sudbinu goru od smrti - to su ljudi zbog čijih ličnih interesa i montruoznosti danas imamo klince koji još nisu ni naučili kako se vezuju pertle, ali već znaju da treba da mrze Hrvate, Albance, muslimane... Drugim rečima, posledice njihovih dela se osećaju i osećaće se još dugo, tako da bih lagala kad bih rekla da mi je žao što jedna takva individua više ne arči kiseonik na planeti Zemlji. Ovaj svet bi, bez ikakve sumnje, bio bolje mesto za život da se ljudi poput njega (a ima ih i u Srbiji) nikad nisu rodili. Ovo jeste surovo, ali svi jako dobro znamo da je istinito. U tom smislu, vest o smrti Slobodana Praljka nije nešto što treba bog zna koliko da nas potrese i sasvim je normalno da vas apsolutno zabole ona stvar i za Praljka i za to da li je živ ili nije. Međutim, razlika između "zabole me" i ismevanja nečije smrti, ma ko ta osoba bila, je ogromna. Toliko ogromna da je ovo što se dešava po mrežama od juče postalo, u najmanu ruku, mučno za gledanje. Ne zato što smo tužni zbog Praljka, već zato što pokazuje da u ovom narodu mora nešto ozbiljno da ne valja da bi izvor zabave i smeha pronalazio u samoubistvu nekog čoveka. Iako, ruku na srce, internet jeste pokazao vanserijsku dozu crnog humora kad je Praljak u pitanju, ne možemo da se otrgnemo utisku da samoubistvo uživo nije ni vreme ni mesto za sav taj humor. Snimak na kojem se vidi kako ovaj ratni zločinac uzvikuje da nije ratni zločinac a zatim, kao na filmu, ispija neku hemijsku supstancu od koje će umreti - taj snimak je svakome od nas izazvao jezu i duboko nas potresao. Većina ljudi nikad u životu ne vidi kako neko sebi oduzima život. Juče smo svi to videli. I odreagovali smo kao da ne gledamo stvaran svet, već neku seriju. Premotali smo da odgledamo još koji put, napravili smo skrinšot, dodali smešan napis i podelili na mrežama zarad kog lajka. Onda smo se osećali kao face kad se ta naša fora zavirali. Sve vreme, čini mi se, aktivno radeći na tome da zaboravimo da je tamo, u Hagu, čovek od krvi i mesa izvršio samoubistvo pred kamerama Psiholozi odavno upozoravaju da će preterano gledanje TV-a i život preko interneta nesumnjivo dovesti do potpune dehumanizacije, i da će nam vremenom postati teško da razlikujemo stvaran svet od onog koji se odigrava po nekom scenariju, u studiju. Ovo što se desilo juče je jasan pokazatelj da se mlađe generacije kreću u tom pravcu brzinom svetlosti - jer u njihovim glavama nema nikave razlike da li se zajebavaju na račun lika iz serije ili realnog čoveka. Potpuno je jasno odakle dolazi sva ta potreba za zajebavanjem na račun čoveka koji je dobrim delom doprineo raspadu iste one države koja je nastala na jučerašnji dan. Ali je, s druge strane, jako potresno što smo se pretvorili u ljude koji će svoj stav po pitanju tog čoveka pokazati potpunim odsustvom ljudskosti i masovnom sprdnjom na račun smrti. Ničija smrt nije i nikad nam ne sme biti smešna. To je granica koju ne smemo da pređemo, jer se s druge strane nalazi jako mračno mesto koje će nam oduzeti dušu i ljudskost, a to je jedino što ni političari ni zločinci nisu uspeli da nam uzmu. Nećemo valjda dozvoliti da Hag to uradi? Neko je na društvenim mrežama napisao da su prošle generacije nama ostavile posledice ratova i ratne zločince, ta da je s toga savim OK da mi narednim generacijama umesto rata, ostavimo ovakve mimove. I jeste, to je sasvim OK, ako nemate ništa protiv da narednim generacijama date podstrek da potpuno zaborave na ljudskost i da smrt shvate kao nešto što može da bude jako smešno. Ako već hoćemo da ostavimo nešto u amanet narednim pokolenjima, zašto ih ne bismo naučili kako ispravno da koriste svoj glas, kako da se suprotstave govnima na vlasti, kako da dignu buku oko onoga što im smeta? Naravno da te stvari ne možemo da im ostavimo, jer te stvari ni sami nemamo. Znamo samo kako da seremo po Twitteru i zbijamo beskrajne šale na račun svega. Pa ćemo, u skladu s mogućnostima, to i da ostavimo klincima. Lepo. Svet koji ide ovim stopama ne treba daleko da pređe pre nego što se pretvori u epizodu "Black mirrora", a verujte mi, to je tačno onakav svet kakav bi Praljak i svi ostali zločinci poželeli - potpuno lišen svake empatije i okrenut isključivo svojim potrebama. Tako da je Praljak, na neki način, svojim samoubistvom uspeo da odnese najveću pobedu, postigao je cilj o kojem svaki monstrum može samo da mašta - naterao je masu ljudi da se odrekne ljudskosti. Je l' vam i dalje smešno? Izvor: Noizz.rs

Svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi, jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. A Crkva je nešto mnogo dublje od onoga što na prvi pogled vidimo. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Evo jednog ženskog, nežnog, lirskog i modernog glasa SPC. Mati Efimija Topolski pre nego što je postala monahinja bila je slikarka, magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti. Svoju umetnost donela je u manastir Gradac 1991. godine. Kao igumanija tamo je provela skoro 20 godina i napravila svojevrsnu monaško-slikarsku koloniju. Zatim je, posle kraćeg boravka u Beogradu, dobila „nameštenje“ u Francuskoj, u manastiru Srpske pravoslavne crkve, u mestu Išon. Tamo već skoro dve godine živi sama kao jedina monahinja. Kao slikarka, vreme provodi spajajući duhovnost i savremenu umetnost jer ne slika samo ikone. „Mislim, tražim, čekam“ naziv je njene izložbe umetničkih slika u „Galeriji 73“ na Banovom brdu. U Galeriji kažu da ne pamte da je u poslednjih nekoliko godina neka izložba bila tako dobro posećena. „Mislim, tražim, čekam“ moglo bi da stoji kao oblačić iznad glava svih ljudi? - Čovek dok živi, on misli. Imamo loše i dobre misli, i borimo se protiv takozvanih pomisli. Učimo se da to razdvojimo i da te loše odbacujemo. I da tako sebe menjamo. Ta borba u monaškom životu stalno postoji. Polako je došlo da kroz to razmišljanje i tražim. Kad čovek kaže tražim, misli se na ona večna pitanja o suštini života. Ja se ne pitam da li postoji Bog, da li postoji večni život, jer sam ta krupna pitanja, barem zasad, rešila. Ja tražim odgovore na neka pitanja svakodnevnog života i odnosa sa drugim ljudima. Kada vidiš u svom neposrednom iskustvu, neko nekog muči, neko nekom napakosti, neko pati. Gledaš sebe, svoj život i ljude oko sebe i tražiš odgovore zašto. Ja znam da ništa nije bez smisla, ali zašto je, volela bih da definišem. To je moja večita tema. I odnos ljudi u braku, pa odnos roditelja sa decom, pa odnos među prijateljima. To su sve suštinske stvari našeg života. A onda čekam da mi Bog da odgovore na ta pitanja. Sve odgovore treba sačekati. Mislim da je strpljenje bitno. Treba svi da savladamo tu veštinu čekanja i strpljenja. To je objašnjenje naziva izložbe. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Gde su naša najveća iskušenja? - Definitivno najviše iskušenja imamo sa našim najbližima. I to nas najviše boli, kad napravimo neku grešku. I njih boli. I zato za njih treba da imamo najviše pažnje. Mi pazimo kako se odnosimo sa pretpostavljenima, ali kakvi god da smo prema njima, njih nećemo mnogo povrediti. Ali svoju baku, svoju mamu, lako možemo da ucvelimo ni zbog čega. Videla sam da onaj ko te najviše voli, ko ti najviše daje, njemu najmanje vraćaš jer se podrazumeva da je on taj koji ti daje. A ti daješ drugima. A mi dajemo od tog bogatstva koje smo dobili od onog ko ima veliku ljubav i koju nam daje. A uopšte se ne setimo da mi to treba da vratimo. Nekad to shvatimo tek kad ti ljudi odu. Ljubav koju mi imamo, to je ljubav kojom se obogatimo u odnosu sa Bogom, zato ta reč obogatiti ima koren u Bogu, ali i onoliko koliko dobijemo od onih koj nas najviše vole. To je naše blago koje nosimo u život dalje sa sobom. I kad njih više nema na ovom svetu, mi ostajemo sa tom ljubavlju koju su nam dali. Foto: V. Lalić / RAS Srbija Posetioci izložbe dele sa vama oduševljenje i često uz pohvale dodaju „ja inače nisam vernik“. Vi im na to kažete: „Ne delimo se tako“. - Imaju potrebu da se opravdaju ako prilaze meni da se družimo. Da ja znam da se družim sa nevernikom. Ja volim da se identifikujem sa drugim ljudima. To što smo monasi, možda smo malo drugačije obučeni. Čak mogu da budem gruba, pa kažem da smo kostimirani. U stvari, svi smo mi ljudi isti. Borimo se. I verujem da svaki čovek razmišlja o Bogu na svoj način. Mnogi imaju otpor prema Crkvi jer Crkvu vide samo kao instituciju i mnogo toga ih sprečava da se uključe. Što je meni žao. Jer je Crkva nešto mnogo dublje od onoga što se na prvi pogled vidi. Naš prvi susret je sa sveštenstvom, ili sa nekim crkvenjakom. Svako ima da ispriča priču koja ga je odvratila od odlaska u crkvu. Ili je nešto debelo platio. Ili kaže, „moj pop vozi skupa kola“. To postoji u svakoj drugoj sferi i profesiji. Ljudi prekorače granicu ukusa. Ali treba i taj pop, kad bude zreo, da prevaziđe to. Mladi ljudi završe bogosloviju, dođu do para, prvo im je da kupe auto. Šta da radimo, to je ljudska pala priroda. Foto: V. Lalić / RAS Srbija A običan čovek očekuje od duhovnika da bude iznad onoga gde mi obični padamo. - Postoje stereotipi o sveštenstvu i monaštvu. A episkopi su stalno na tapetu. Postoji jedan okvir, šta ljudi očekuju od episkopa. I taj koji grdi episkopa, taj isti čovek se nikad neće zapitati niti će reći da on ne ispunjava ono što je obećao. Na primer, da li je on baš veran svojoj ženi, koliko je dobar roditelj, koliko je predan svom poslu. Ljudi o tome ne razmišljaju. Treba gledati svakog čoveka sa obe strane. Kako imamo milosti prema sebi i sebe uvek opravdamo, poželjno bi bilo tako i druge ljude da gledamo. Da li žene moraju da rađaju? Nekad u Crkvi čujemo i zapovedne tonove. Poslednji takav stigao je od srpskog patrijarha da je dužnost Srpkinja da rađaju. - Sloboda koju nam Bog daje, to je jedino što je iznad ljubavi Božije. I Bog nas neće iz svoje ljubavi prisiliti nikada ni na šta. Da mi na bilo koga vršimo pritisak, da radi ovako ili onako, žene da rađaju, to ne može. Vi nikog ne možete da naterate ni na šta. Žene mislim da treba da rađaju onda kad to žele. Kako mi žene da teramo da rađaju, kad one ne znaju šta će sutra da pojedu, da li će imati posao, kako će živeti. Ja se ne usuđujem da govorim o tome. Jer mi monasi, šta mi imamo da pričamo o rađanju. Mi smo se opredelili za jedan drugi život i nemamo to iskustvo. Možda neka žena koja je rodila desetoro dece, možda one mogu da posavetuju žene, kako se to nosi. I sigurno one imaju primera kako im je Bog pomogao u situacijama kad se čini da je nemoguće opstati i onda ipak opstanu. Ali, da to pominjem ja, ili bilo ko drugi ko nema svoje biološko potomstvo, mislim da nemam to pravo. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/srpska-monahinja-ima-otreznjujucu-poruku-bog-nas-nikada-nece-prisliti-na-bilo-sta-pa/qpmj5jp

Zvučalo je kao vapaj kad je u jednom intervjuu akademik Ljuba Simović rekao: „Kad samo pomislim na šta bi Srbija ličila da smo više čitali.“ Nije da se nije čitalo, ali oni koji su to radili više ne stanuju ovde. Njihova mesta su zauzeli oni koji ne čitaju, ali govore. Ili počnu da čitaju pod stare dane. Akademik Simović i čita i piše čitav svoj, hvala Bogu, dugi vek. Zakoračio je u devetu deceniju, a utiske sabira i prebira u svakodnevnim šetnjama Dunavskim kejom. „Ranije sam obavezno išao oko sedam kilometara, danas dva-tri, ali, ipak, svaki dan.“ Kontinuitet je bio i odlika njegovog stvaralaštva, a konzistentnost odlika javnog istupanja i promišljanja. Iza vas je i dug život i plodna karijera. Šta je naravoučenije ljudskog iskustva i vašeg lično? - Mislim da najviše istine možemo naći u onoj našoj poslovici koja kaže: „Čovek se uči dok je živ, pa opet lud umre.“ Naslov jedne od vaših poslednjih knjiga „Žabe u redu pred potkivačnicom“ prosto navodi na pitanje - zašto tako lako podižemo noge, za šta ćemo to biti potkivani i potkovani, za koje drumove i na koje adrese ćemo se uputiti? - Kad sam, koristeći se onom poznatom narodnom poslovicom, koja kaže „Videla žaba da se konji kuju pa i ona digla nogu“ napravio tu metaforu, imao sam u vidu ambicije i pretenzije onih koji „ne znaju šta sve ne znaju“ i koji se upravo zbog toga „što ne znaju šta ne znaju“ ponašaju kao da znaju sve. Nema te visoke državne dužnosti koju oni neće prihvatiti, ni problema pred kojim će ustuknuti. Džaba će ih stručnjaci upozoravati da su njihove ideje i planovi nerealni i neostvarljivi, oni ću uprkos svim argumentima insistirati da prokopaju kanal od Dunava do Egejskog mora... Da ne pominjem Beograd na vodi. Kad bi danas ona dvojica vaših ratnika iz drame „Čudo u Šarganu“ banula u ovu našu današnju krčmu, šta bi zatekli i čemu bi se čudili? - Čudili bi se, sigurno, mnogo čemu, ali najviše bi se začudili kad bi videli ko je postavljen za ministra odbrane. Negde ste rekli kako ste se „trovali gorčinom istorije“. Kako ste se lečili i da li je sadašnjost manje toksična? - Dok sam učio osnovnu školu, zemlja je bila u jednom od najvećih ratova. U Užicu su bila dva okupatorska garnizona: nemački i bugarski. Tenkovi, topovi, patrole, policijski čas, bombardovanja (1941, nemačkih „štuka“, 1944. savezničkih „spitfajera“), eksplozija u trezorima Narodne banke, u kojima smo se krili od bombardovanja, a koju sam, sa majkom i bratom, izbegao pukim slučajem, bežanije u okolna sela, vešala, smotre, komemoracije i mitinzi na Žitnoj pijaci, smenjivanje raznih vojski, partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca, poljske straže, hapšenja, streljanja, to je bila svakodnevica učenika osnovne škole. U gradu nije bilo struje, nije bilo petrolejki, nije bilo gasa, nije bilo čak ni sveća. U kućama su gorele neke svetiljke kao iz doba neolita: u kutiju od imalina stavljano je malo loja, u to je, kao fitilj, umočena pamučna krpica, i toj krpici je prineto palidrvce. Pri toj svetlosti smo učili i pisali domaće zadatke. To je bila moja najneposrednija stvarnost i moje najličnije iskustvo. I nije bilo ništa prirodnije nego da, posle svega toga, napišem knjige kao što su „Šlemovi“, „Vidik na dve vode“, „Istočnice“, „Igla i konac“. Pa i dramu „Putujuće pozorište Šopalović“. I dobar deo knjige „Užice sa vranama“. Da li je sadašnjost, pitate me, manje toksična? Zemlja u kojoj sam se rodio, Jugoslavija, raspala se 1941. godine. I raspala se još jednom, ovoga puta definitivno, u ratovima devedesetih. Tokom Drugog svetskog rata nadali smo se oslobođenju, čvrsto smo verovali u slobodu. A čemu da se nadamo i u šta da verujemo danas? Je l’ ima čemu? - Duhovi dezintegracije još nisu završili svoj posao. Mladi se iseljavaju, masovno i, bojim se, nepovratno. Tokom devedestih, Ivica Dačić ih je otpisao izjavom - “najbolji su ostali”. Tokom istorije, mi smo imali svakakve vladare, ali nikad na čelu države nismo imali čoveka o čijoj kupljenoj diplomi bruji cela zemlja; čoveka koji je izjavio da ne bi imao ništa protiv da Srbija postane ruska gubernija; koji bi, odlazeći na inauguraciju novog pape, izjavio da ide na njegovu beatifikaciju; i koji bi, i posle isteka mandata, ostao da živi u predsedničkoj rezidenciji! S kojim pravom i po kom zakonu? S pravom onih koji smatraju da su iznad zakona! Ili je to, kako čitam iz vašeg lista, rezultat predizborne pogodbe između starog i novog predsednika? Ako je to tačno, današnja Srbija ne bi bila ništa drugo no, kako bi rekao Njegoš, „besudna zemlja“. Na šta vama liči poziv na dijalog o Kosovu? Ako biste se upustili u taj dijalog, šta biste poručili? - Pre nego što bih išta poručio, imao bih nešto da pitam. Naši političari na sva usta grme: „Nikad nećemo priznati Kosovo!“ i „Kosovo je Srbija!“ Nekoliko puta sam ponavljao jedno jednostavno pitanje: Ako bi vam SAD ili Evropska unija, ili bilo ko, vratili Kosovo, kako biste ga integrisali u Srbiju? Da li je ta integracija, posle svega što se desilo, moguća? Da li bi ona otvorila neki novi Pandorin krčag, mnogo opasniji od onog koji je otvoren tokom devedesetih godina? Pominjete taj predsednikov poziv na dijalog. Dijalog s kim? Dijalog s onim ko sa javnošću komunicira isključivo preko svojih brojnih i beskrajnih monologa, tokom kojih niko ne može da dođe do reči? Ili dijalog sa onima koji ne znaju ništa pametnije nego da na Kosovo pošalju onaj ilustrovani voz, koji je svoje putovanje neslavno završio na granici sa “našom južnom pokrajinom”? Bojim se da će, bez obzira na naše dijaloge, i onaj minimum, dogovoren u Briselu, Zajednica srpskih opština, biti sabotiran. Ova vlast se diči uspesima. Osećate li boljitak? - Kakav je boljitak moguć u državi koja nema ozbiljne institucije? Ili, još gore, ako su sve institucije samo jedan čovek? Naš premijer se nedavno krunisao za predsednika Republike. Ali je i dalje, sudeći po onome šta radi i kako se ponaša, zadržao kompetencije premijera. Očito je da je vladu Ane Brnabić sastavio Vučić. On se sad stavlja i na čelo naprednjačke liste za izbore u Beogradu! Bilo ko sa te liste da bude izabran za gradonačelnika, stvarna vlast će biti u Vučićevim rukama. U ovoj zemlji ništa nije moguće bez njegovog znanja i pristanka. A kakvog su kvaliteta njegovi potezi vidi se i po onom brzopletom povlačenju celokupnog osoblja naše ambasade u Skoplju, kao da ćemo sa Skopljem u rat. I vidi se po onoj odluci da niko od naših funkcionera dva meseca ne kroči na tle Francuske, što bi trebalo da bude odmazda za odluku francuskog suda da nam ne izruči Haradinaja. Uveren da u Francuskoj, kao i u Srbiji, sudije presude donose po nalogu političara, Vučić zbog odluka francuskog suda „kažnjava“ francusku vladu i državu! O njegovom shvatanju odnosa vlasti i sudstva govori i njegovo nezadovoljstvo presudom Apelacionog suda, kojom se Miroslav Mišković oslobađa optužbe. Apelacioni sud nije presudio onako kako je on očekivao i planirao. Kad sve ovo imamo u vidu, ne možemo a da se ne zapitamo šta on zaista zna o rušenju koje se one noći dogodilo u Savamali. Njegovom shvatanju vlasti odgovara i njegov stil, koji se u punom sjaju pokazao nedavno, prilikom otvaranja japanske fabrike u Šapcu. Kao i u onom razgovoru sa učenicima iz Rijeke. Pitate me o uspesima kojima se „diči vlast“. Vučić, koji se, kako sam naglašava, četiri puta rukovao sa Trampom, svoj govor je održao pred praznom salom Generalne skupštine UN. Odavno slušamo o smrti poezije, ali se ona i dalje piše. Koji bi vam argument bio ako biste i kada biste mladim ljudima preporučili da pišu pesme? - O položaju poezije govori i to što smo tek sad, na kraju razgovora, došli do nje. Ja nikome ne mogu preporučiti da pesme piše, ali bih svakome preporučio da pesme čita. Naravno, ne bilo koje pesme. Sto puta sam do sad izjavio, ali mi dozvolite da ponovim i sto prvi put: „Znajući šta od poezije dobijam ja, koji je čitam, znam šta gube oni koji je ne čitaju!“ A onima koji su odlučili da pesme pišu preporučio bih da pre svega pročitaju onaj neprijatni tekst Vitolda Gombroviča „protiv pesnika“. To će ih na vreme zaštiti od mnogih zabluda. Ranko PIVLJANIN foto: V. Živojinović

Neurološki fenomen u kom se čula ujedinjuju i prepliću naziva se sinestezija. Slike pritom dobijaju ukus, zvuci boje, a vreme izgleda kao prostor. Otkrijte šta se događa u umu onih retkih među nama koji su sinestete... Kako biste se osećali da svaki put kada vidite broj 7, osetite tugu ili da vam se pri svakoj izvedbi Bitlsa na radiju naprosto pred očima pojavi plava boja? Ili da ste uvereni kako je glas Majkla Džekson boje trule višnje? Kako bi izgledao vaš svet kad biste svaki put kad prođete kraj nebodera, u ustima osetili ukus sladoleda od čokolade ili pak da ne možete komunicirati s osobama koje se zovu Ivana jer vam Ivane naprosto imaju ukus po pirea kog baš i ne volite? Ako mislite da smo zavirili u izmišljeni svet neobičnih bajki, prevarili ste se. Spomenuta fascinantna sposobnost zove se sinestezija, a sinestete, ljudi koji je imaju, iako su vrlo retki - žive oko nas. Sinestezija je neurološki fenomen u kom stvarna informacija primljena putem jednog čula, automatski i nesvesno pobuđuje dodatno iskustvo nekog drugog čula ili više njih. Stari Grci su to istovremeno prožimanje više čula opisali rečju koja objedinjuje istovremenost iskustva i percepciju (syn: zajedno i aisthesis: percepcija). To ujedinjenje čula jednostavno znači da nekim ljudima reči imaju ukus, boje pridružuju određenim slovima ili brojevima ili pak zvuke vide u različitim oblicima ili bojama... Ljudi koji imaju tu sposobnost mogu, na primer, da čuju neku muziku i istovremeno vide njen oblik. Razne kombinacije su moguće; kod nekih ljudi su zvučni podražaji povezani s vizualnim iskustvima ili pak vizualni podražaji s percepcijom ukusa, pa tako oni mogu da slušaju boje ili okuse predmete. Pojedini naučnici su to stanje u kom se čula mešaju opisali kao paljenje svetla u jednoj prostoriji, pri čemu se ona upale u svim ostalim prostorijama u stanu. "Prema najnovijim psihološko-neurološkim istraživanjima, najčešći oblik sinestezije je doživljavanje grafema, odnosno znakova u bojama. Slovo A, na primer, sinesteti može biti zeleno, a broj 4 uvek vidi u žutoj boji. Kod sinestete najčešće su povezana dva čula, a ljudi kod kojih su povezana tri ili više su veoma retki", ističe zagrebačka psihološkinja Ivana Pavičić koju je svet sinesteta oduševio i podstakao na istraživanje. Svi se naučnici slažu u jednom: sinestetski doživljaji su jedinstveni za svaku osobu, a osoba može biti i nesvesna te svoje sposobnosti jer je prosto oduvek tako percipirala svet i misli da drugačiji način nije moguć. Štaviše, pretpostavlja da i drugi ljude vide stvarnost na isti način. Sinestete najčešće neplanirano i nenadano, pričajući o svom doživljaju muzike ili romana, otkriju da drugi ljudi oko njih ne doživljavaju ta iskustva na isti način. Psihografologija: rukopis otkriva tajne vaše ličnosti... Studentkinja istorije umetnosti iz Zagreba Lana Momirski kaže je da je tek u 20. godinama otkrila kako njeno posebno doživljavanje vremena i prostora ima "službeno" ime. Lana se ubraja u posebnu vrstu sinesteta koji ne doživljavaju svet u bojama, odnosno mirisima, nego drugačije poimaju vrijeme i prostor. Naime, pišući na fakultetu seminarski rad o sinesteziji, otkrila je da drukčije od drugih doživljava tok vremena. "Dan uvek vidim kao određeni prostor, odnosno kutiju koja je podeljena na sate i onda u tim delovima dana tačno vidim koju obavezu imam u određeno vreme. Sve te 'prostore' vidim istovremeno. Jednako tako, u svakom trenutku, u bilo kom gradu da se nalazim, uvek znam gde je sever i mogu da se orijentišem u odnosu na strane sveta", kaže Lana. Kako su najrazličitije kombinacije moguće, ljudi koji imaju sinestetičke doživljaje nikako se ne moraju slagati u svojim percepcijama i svaki njihov doživljaj je njihovo lično, sasvim posebno iskustvo. Lana Momirski kaže da oseća vreme i vidi ga kao jednu dugu elipsu. "Elipsa predstavlja godinu koja je podeljena na mesece, a u svakom delu elipse, odnosno u svakom mesecu, onda vidim dane u koje su mi smešteni događaji, rođendani, obaveze", pojašnjava. Tako, na primer, ona odmah, bez razmišljanja i analize, može "videti" da se sledećih sedam vikenda neće videti s dečkom jer "na" svakom od njih ima neke obaveze. Na elipsi su joj oni označeni kao popunjeni dani. Njoj nije jasno kako njen partner to isto ne vidi. On, pak, takvo poimanje organizacije vremena naprosto ne shvata, no koristi sposobnost svoje partnerke kao besplatan, brz i najdraži rokovnik. Iako je njihovo poimanje sveta vrlo neobično, mnogi sinesteti uopšte ne znaju da se njihova sposobnost smatra posebnim neurološkim fenomenom, što pokazuje i Lanin primer. Psihološkinja Pavičić ističe da se često događa da sinestete njihova okolina ne razume i čine se čudnima. http://www.lovesensa.rs/clanci/psihologija/sta-je-sinestezija-cudesni-fenomen-koji-menja-culne-percepcije

Baš se pitam.

Znate ih kao vođe nekih od naših najjačih alternativnih bendova, ali oni su prvenstveno vizuelni umetnici. Zoran Marinković Marinko (Bjesovi) Bjesovi Foto: Dušan Milenković / Noizz.rs Frontmen Bjesova je 1992. diplomirao slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti i radi kao nastavnik likovnog, a Muzej savremene umetnosti u Beogradu ga je uvrstio među pedeset najbitnijih srpskih slikara devedesetih godina 20. veka, time što je njegov rad uvršćen u izložbu "O normalnosti" 2005. godine. Zanimljivo je da je i logo Bjesova urađen po njegovoj slici - Big Space Licker, a imenom Bjesomar, Zoran Marinković potpisuje i kratke dokumentarce, spotove za Bjesove... Srđan Marković Đile (Supernaut) Srđan Đile Marković Foto: Vladislav Mitić / Noizz.rs Srđan Đile Marković je završio slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, diplomirao je 1988. u klasi prof. Milice Stevanović, kod koje je i magistrirao 1991. Od 1984. aktivno izlaže i, kako se ističe, spada u red vodećih multumedijalnih umetnika koji su načinili fizionomiju stvaralačke scene izvan oficijelnih institucionalnih i društvenih krugova tokom osamdesetih i devedesetih. Njegov umetnički izraz u osnovi je vezan pre svega za njujoršku grafiti umetnost osamdesetih i američki andergraund strip, ali s prepoznatljivom jačinom socijalne kritike. Đile danas važi za kultnu ličnost ovdašnje “alternativne“ umetničke scene. Branimir Babić Kebra (Obojeni program) Branislav Babić Kebra Foto: Petar Marković / Noizz.rs Branislav Babić Kebra, osnivač i frontmen kultnog Obojenog Programa, svoj umetnički izraz izgradio je i u Paintu, najjednostavnijem kompjuterskom programu za crtanje. Jedan od Kebrinih crteža Foto: Promo / Noizz.rs Počeo je tako što je na svom Fejsbuk profilu svakog dana objavljivao po jedan crtež, poput svojevrsnog dnevnika. Kebrin rad Foto: Promo / Noizz.rs "Bio sam inspirisan događajima i razmišljanjima iz proteklog dana. Pošto volim da crtam i prosto uživam u tome verovatno ovo neće biti moja jedina izložba ”, izjavio je Kebra na otvaranju izložbe na kojoj je predstavio prvih 100 radova. Bojan Slačala (Stuttgart online, Artan Lili) Bojan Slačala, frontmen bendova Artan Lili i Stuttgart Online, diplomirao je grafiku na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Mileta Grozdanića, 2003. godine, a od tada je imao niz samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Uspešno barata velikim brojem likovnih tehnika, ljubitelj je multimedijalne i konceptualne umetnosti, a njegovi radovi prilično su angažovani i upečatljivi. I prilično lični. Milutin Mita Jovančić (ex-Block Out, Čovek vuk) Znate one "krokodilčiće" koji su bili zaštitni znak grupe Block out? Ispostavilo se da su u pitanju vukovi, a stvorio ih je Mita. Mita je slikar i nedavno je predstavio svoje radove izložbom "Ravnoteža", koja označava prelomnu tačku u njegovom umetničkom radu. "Izložba predstavlja spoj mojih radova s početka devedesetih i onih nastalih u skorije vreme. Pokušao sam da pronađem ravnotežu između ta dva perioda", naveo je umetnik. Ana KALABA, Noizz.rs

Marko Mikic Sve ogovore koji n podrazumevaju međusobni odnos Svete Trojice u Njihovom prožimanju ,dopunjavanju, i slobodi sopstvene Ličnosti molim vas da izbegnemo. Tu zasigurno znam da nije Tajna. Свиђа ми се · Одговорите · 31 минут Управљање Zeljko Djurdjic a i užasni su nam rezultati bez tagovanja :T Воли · Одговорите · 1 · 30 минута Управљање Marko Mikic Tek smo počli ako budeš u malom neveran bićš i u velikom Свиђа ми се · Одговорите · 29 минута Управљање Marko Mikic Ja za početak mislim da je potpuna sloboda svak Ličnosti Trojice ta koja dovodi do Tajne. Свиђа ми се · Одговорите · 28 минута Управљање Marko Mikic Pa tako recimo Sin ima slobodu da se ovaploti bez da pita Oca za dopuštenje naprimer..... Свиђа ми се · Одговорите · 27 минута Управљање Marko Mikic Takođe Sveti Duh ishodi od Oca bez dopuštnja po slobodi sopstvenijoj. Свиђа ми се · Одговорите · 27 минута Управљање Marko Mikic Tako Sin ima slobodu da prepozna Oca u Petru a ne bi imao slobodu prepoznati Oca u Petru recimo da je sa dopuštenjem otišao Petru Свиђа ми се · Одговорите · 24 минута Управљање Marko Mikic Svo Sveto Pismo govori o prpoznavanju i veri, Sin prepoznaje Oca, Sveti Duh na Krštenju prepoznaje Sina i Sin i Sveti Duh u bilo kakvom međusobnom kontaktu ikonomije se prepoznaju a ne vć unapred znaju itd.... Svo Sveto Pismo j preplteno i verom pa se tako Sin može sakriti od Oca tamo gde je siguran da Ga Otac nće pronaći ali da toliko veruje u veličinu Oca da će ga Otac pronaći. Свиђа ми се · Одговорите · 16 минута Управљање Marko Mikic To bi bilo i vaskrsenje Sina Čovečjeg. Свиђа ми се · Одговорите · 16 минута Управљање Marko Mikic Eto ja vam dadoh Tajnu i očistih dušu svoju. Свиђа ми се · Одговорите · 15 минута Управљање Marko Mikic Božanski Logose,Sine Bozji ja kad cinim dela Tvoja,meni se desnica ruka pretvara za djvdjavovee u najotrovniju zmiju u zmiju gospodara svih zmija,jadan je to rod kad tako vidi desnicu koja hleb deci u tom momentu covekoljublja daruju. Njihov vid nije istii kao nas mi vidimo i prepoznajemo coveka a oni zmiju.

Ovakvu reportažu iz Sinja još niste vidjeli: što rade mladi hodočasnici kad padne noć? Uživaju uz cajke i alkohol! Piše Juraj Filipović Foto Juraj Filipović Velika Gospa se tradicionalno obilježava 15. kolovoza diljem Hrvatske kada će mnoštvo vjernika hodočastiti u više od 20 marijanskih svetišta koja i ove godine očekuju više stotina tisuća posjetitelja, većinom domaćih, a najviše u Mariji Bistrici, Sinju, na Trsatu, u Aljmašu, Pleternici, Ninu i Remetama. Ekipa portala 100posto bila je u Sinju, gradu koji svake godine okupi više desetaka tisuća hodočasnika. Međutim Sinj se po mnogočemu razlikuje od ostalih hrvatskih marijanskih svetišta. Iz jednostavnog razloga što je tamo odavno izblijedjela razlika između mirnog hodočašćenja u molitvi i destinacije za dobar noćni izlazak. Iz godine u godinu iz Sinja dolaze kadrovi s mise i viteške igre Alke, jer u kolovozu ovaj grad uistinu postaje svojevrsni centar Dalmacije. Ali Sinj za Veliku Gospu nije ono što je nekada bio. Dan uoči spomenutog blagdana svi kafići, klubovi i restorani bivaju otvoreni cijelu noć, a velik dio hodočasnika stiže iz Splita pa čitav grad postaje inkubator dobre zabave. Dobar dio mlade ekipe iz Splita se uputio pješice u 30-ak kilometara udaljeni Sinj upravo zbog toga što "noćni put" garantira nezaboravnu atmosferu i dobru zabavu. Oni drugi stigli su automobilima. Cure našminkane, a muškarci odjeveni kao za party na Zrću. Inače, Velika Gospa je blagdan kad se katolički vjernici prisjećaju dogme svoje vjere: da je Blažena Djevica Marija dušom i tijelom po završetku svoga zemaljskog života uznesena u slavu neba u društvo sa svojim uskrsnulim sinom Isusom Kristom. To je, kako vjeruju katolici, završnica njezina Bogu predanog života, vrhunac i cilj kojem je okrenuta svaka ljudska egzistencija. Tako smo jučer u Sinj stigli oko ponoć, a u nastavku teksta pogledajte kako to izgleda kada hrvatska i katolička omladina slavi jedan od najvećih kršćanskih blagdana u srcu dalmatinske zagore. <!--cke_bookmark_166S--><!--cke_bookmark_166E-->

Ima vrlo inteligentnih i vrednih mladih ljudi koji nisu talentovani za nauku. Ovo ne treba shvatiti kao njihov hendikep, već kao činjenicu da je za svako zanimanje potreban preduslov. Ko nema talenta za nauku možda bi trebalo da razmisli o drugačijem životnom putu, a ne o životu doktora nauka. Doktor nauka mora da se odrekne mnogih javnih dešavanja. Sumnjiv je kvalitet rada onog doktora nauka koji ima vremena za bezbrojne hobije. Naučni rad okupira i obuzima čoveka celog Pune su novine vesti o plagiranim naučnim radovima i doktoratima. Sve je više političara i ljudi drugih struka koji žele da postanu doktori nauka, a da bi došli do cilja, ne biraju sredstva. Postavlja se pitanje zbog čega toliko ljudi želi titulu doktora nauka. Da li je zaista lakše postati direktor, ministar ili premijer sa titulom doktora nauka nego bez nje? Zar završen fakultet više nije dovoljan uslov na putu ka rukovodećim položajima? Koje to prinadležnosti izvan naučnih institucija dobija pojedinac sa tom diplomom? Da bi se stekla diploma pravog doktora nauka, potrebne su godine predanog rada i potpune posvećenosti samo svom doktoratu. Koliko dobija, a koliko gubi osoba koja se svakodnevno pojavljuje u medijima, obavlja bezbroj funkcija, prisustvuje na političkim i drugim sastancima, aktivno učestvuje u javnom životu, a onda se jednog jutra probudi kao doktor nauka? Zar takva osoba zaista misli da će tako stečenim doktoratom porasti njen ugled u društvu? Zar misli da se ne vidi da u taj doktorat nije uloženo dovoljno vremena i energije? Koga to treba ubediti u značaj takve diplome kada u nju ne veruju ni podređeni, a ni nadređeni saradnici u poslovnoj hijerarhiji, ni porodica, ni najbliži prijatelji, a kamoli intelektualna javnost u koju se, tobože, uključuje takav doktor nauDa bi postao pravi doktor nauka, naučnik se godinama priprema, radi, piše i objavljuje naučne radove kako bi stekao veštinu akademskog pisanja i dobio dovoljno znanja i ideja za početak rada na doktoratu. Koliko je samo radova koje mentori vraćaju kandidatima na doradu isključivo zbog nedovoljno zrelog naučnog stila! Pravom doktoru nauka doktorat ne može biti jedan od prvih naučnih radova. A imaju li takvu naučnu pripremu brojni doktori nauka u javnom i političkom životu Srbije? Zapitaju li se ponekad da li bi možda imali veći ugled da su se zadržali samo na diplomi osnovnih studija koju su dobili u vreme dok su bili anonimni i koju su, možda, zaista zaslužili? Instant doktori nauka ne znaju da pravi doktor nauka ne završava svoje obrazovanje sticanjem doktorske diplome. Naprotiv, njegov pravi naučni život tada tek počinje. Diploma doktora nauka obavezuje na kontinuirani naučni rad. Ta diploma je kamen odgovornosti oko vrata i treba moći i znati nositi ga. Doktor nauka je zadužen da doživotno naučno unapređuje svoju struku i nauku. On je dužan da bude upoznat sa najnovijom domaćom i svetskom literaturom u svojoj oblasti. Ako doktor nauka ne prati dešavanja u svojoj nauci, ko to treba da radi? Na koje to naučne konferencije idu naši instant doktori? Gde to oni objavljuju naučne radove zasnovane na svojim najnovijim istraživanjima? Upornost i volja jesu potreban, ali nisu dovoljan uslov za naučni život. Potrebno je biti i talentovan za nauku. Malo je onih koji imaju razvijene obe ove komponente. Ima vrlo inteligentnih i vrednih mladih ljudi koji nisu talentovani za nauku. Ovo ne treba shvatiti kao njihov hendikep, već kao činjenicu da je za svako zanimanje potreban preduslov. Ko nema talenta za nauku možda bi trebalo da razmisli o drugačijem životnom putu, a ne o životu doktora nauka. Svakodnevni život pravog doktora nauka podrazumeva određenu izolaciju od drugih ljudi i aktivnog društvenog angažmana. Bez izolacije nema naučnog života. Znanje se stiče i unapređuje samo satima i satima vrednog rada za svojim pisaćim stolom. Doktor nauka mora da se odrekne mnogih javnih dešavanja. Sumnjiv je kvalitet rada onog doktora nauka koji ima vremena za bezbrojne hobije. Naučni rad okupira i obuzima čoveka celog. Da li se naši instant doktori nauka zaista odriču nečega da bi se izolovali i pisali? I kakvu to onda poruku o sebi žele da pošalju instant doktori? I kome se obraćaju? Možda im se niko ne bi podsmevao da su ostali ono što stvarno jesu. Možda bi im se moglo verovati da i u drugim sferama života nisu skloni otimanju onoga što im ne pripada. Neka se zamisle naši instant doktori nauka, a još više one javne ličnosti koje to tek žele da postanu: kada se sve sabere i oduzme (i razvlačenje delova doktorata po tabloidima, i ugled, i plata, i napredovanje, i stranka, i podsmeh okoline, i bajka o carevom novom odelu, i "Jeste plagijat, neću da se izvinim", i fakulteti na livadama i pašnjacima) - da li su više dobili ili izgubili?

Eto zamislite da imate vremensku masinu i da vas moze vratitit unazad kada ste imali npr 18 godina. Sta biste izmenili? Da li bi izabrali durgaciji zivotni put? Drugacije zanimanje? i td.

Pomaze Bog, Da li mi mozete reci sta citati nakon procitanog Jevandjelja po Mateju? Pozdrav i hvala unapred!