Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'svoje'.
Found 10 results
-
U ovoj zemlji se više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama, jer tad niko neće da ti zameri. Međutim, kad je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto i dolazi do osude - kaže za Telegraf protojerej Ljuba Stojanović “On se vozi u besnim kolima, a meni naplatio krštenje deteta 5.000, a svadbu 7.500″, samo je jedan od ozlojeđenih komenatara vernika koji se vezuje za “tarifu” crkve i “ponašanje” sveštenih lica. Veliki broj vernika očekuje da Crkva ništa ne naplaćuje ili da ta naplata bude simbolična, te zbog toga često dolazi do netrpeljivosti vernika prema crkvenim tarifama, vređanja Crkve kao institucije, pa i svih onih koji “pod njenim krovom” služe i rade. U razgovoru sa protojerejem Ljubom Stojanovićem, a u svrhu raščišćavanja i objašnjavanja ovog pitanja, dobili smo sledeći odgovor: – Vidite, kada je u pitanju crkveni život i određena davanja vernika, to nije plaćanje, to nije kupovanje, to je jedno odgovorno življenje u kome imamo odgovorno davanje vernika i odgovorno primanje sveštenika. Dakle, to nisu kupo-prodajni odnosi i potrošačko-proizvođački. Tu je reč da vernik, kao neko ko živi u crkvi, crkvenim životom, promišlja o potrebama Crkve, o održavanju samog crkvenog objekta, o održavanju sveštenika. I, još jednom ono što je zaboravljeno, što je u prošlim vekovima bio običaj – prvi deo novca koji se skupi ide za održavanje hrama, druga trećina za održavanje sveštenika i treća trećina za sirotinju. To je bilo tako i mislim da bi bilo dobro to uspostaviti i u naše vreme. Naravno, s obzirom da sada postoji Crveni Krst, kao i razne socijalne ustanove, trebalo bi napraviti dogovor sa državom i društvom. Protojerej Stojanović dalje objašnjava: – Ono što je u priči sa crkvenom naplatom problem je što pojedinci ne shvataju da, recimo, centralni događaj na venčanju ili krštenju nije šatra pod kojom će pevati neko zvučno ime folk, pop ili koje već estrade, nego momenat kada su mladenci rekli svoje “Da” pred Bogom i kada postaju venčani i blagosloveni. Kada se pomene sklapanje braka, s razlogom se kaže “venčanje” a ne “veselje pod šatrom”. Ljudi izgube osećaj. Šta se to dogodilo da se samo sveštenik stavlja pod lupu? Ne želim ni da pravdam ni da osuđujem nego pozivam sve da razmislimo – ako znamo da jedan orkestar koji svira naplati koliko naplati, i da celo veselje košta koliko košta, malo je zbunjujuće (ja nisam više u praksi, ali sam bio u praksi) da pojedincu uopšte nije mnogo da da neverovatne sume na fotografa, muziku, i sve ostalo što ide na veselje jedino mu para uši kada čuje ili oči kada vidi da sveštenik nešto naplaćuje. Prosto, i Crkva mora da živi. Možda bi sve trebalo urediti drugačije u dogovoru sa državom, ali sada je tako kako jeste. Zar ne bi trebalo da je i u verničkoj i crkvenoj stvarnosti da promišljaju ovo trezvenije i dublje jer se ovde ne radi o kupovini i prodaji nego o odnosu vernika i Crkve, a izgleda da su ti odnosi duboko poremećeni. Izgleda da većina misli da Crkvi svake subote s neba pada određena suma novca pred oltar i zlatnici kojima svešteici raspolažu, i sad oni, bezobrazni, naplaćuju narodu. Ima tu nešto i simpatično – očekujemo od Crkve mnogo više nego od drugih, što znači da nije izgubljena vera u Crkvu samo je poljuljana. Ono što Crkva daje se ne kupuje i ne prodaje, to je blagodet, nešto što je izvan svake cene. Ali, da sad malo banalizujemo stvari, iz ugla čoveka kome je to radno mesto, potreban je novac od kog će i on živeti. Zamislite kako funkcionišu parohije u selu – na godišnjem nivou bude 15, 20 obreda od kojih je potrebno napraviti budžet, izdržavati crkvu, platiti porez, platiti komunalije, platiti crkvenjaka, platiti socijalno za sveštenika, za crkvenjaka… 80% sveštenika ne može da plati sebi socijalno. Još jednostavnije, ako na Crkvu gledamo kao na preduzeće, neophodno je da se stvarima pristupi zdravorazumski – da bi nešto funkcionisalo i da bi ljudi dobili platu, potrebni su prihodi. Izgleda da u kontekstu Crkve niko ne razmišlja o tome. Više se isplati napraviti svoj orkestar i svirati po svadbama i niko neće niko da ti zameri. A kada je potrebno platiti nešto sveto, ljudi ne razumeju zašto. Potrebno je, možda, otvoriti to pitanje, i u društvenom i državnom kontekstu – da zaposleni u crkvi dobijaju platu od države ili sl. kako vernici ne bi više bili zbunjeni činjenicom da nešto plaćaju. Tvrdim da većina sveštenika u Srbiji teško živi, i da nemaju od čega da izdržavaju svoje porodice. Pitali smo zar nije za očekivati da ljudi sumnjaju u poštenje sveštenika i Crkve kada im se ispred nosa sveštena lica provozaju u Audiju ili se pojavi podatak da je taj i taj, zvanično siromašni pop, vlasnik čitavog kvarta tek izgrađenih zgrada? – Postoje sveštenici koji dolaze iz bogatih porodica. I ne možemo njima zabraniti da žive na visokom standardu kada mogu – da kupe dobra kola, stan, da ih uslovimo da se odreknu toga da bi bili sveštenici. Ima i drugih koji su, prosto, uspeli. Ali, odgovorno tvrdim da od sadašnje parohije u Srbiji ne može niko dobro da živi osim tih 10-15% kod kojih, opet, moraju da postoje neke dodatne aktivnosti, nažalost. Kod tih sveštenika koje imaju dodatne aktivnosti, često i parohija trpi i onda se jvlja problem. Definitivno je tu problem, što je naš čovek, vernik-korisnik a ne vernik-stvaralac. U onim slučajevima gde je vernik-stvaralac, sveštenici i oni su uspostavili dobru duhovnu komunikaciju i tu nema ovakvih tema nego se govori o dubljim temama, crkvenijim temama, socijalnim aktivnostima. Mnogi šire dezinformacije i niko se ne pozabavi dobrobiti sveštenika kao individue koja je isto čovek. Zašto se ne zapitamo kako da pomognemo nekoj parohiji da opstane, da sveštenici dobiju redovno plate i imaju od čega da izdržavaju porodice, već samo kako da ih opteretimo time da je nešto plaćeno mnogo. Radost vere je nešto što se ne može kupiti i prodati, to je uzajamno pomaganje, voljenje i davanje. A kada se sve svede samo na veselje, sveštenk se tu isključuje iz samog čina i lepote događaja. Često ćete čuti da neko od svatova u crkvi kaže “Ajde, pope, skrati”, jer bi da se prebace na “pravu stvar”, tj. to veselje za koje su dali silne novce. I znam mnogo sveštenika, dobrih sveštenika, kojima je neprijatno jer ne znaju kako da reaguju. Tako da o ovoj temi treba malo dublje promisliti, kroz odgovorno primanje i odgovorno davanje. Kada orkestri sviraju niko ne pravi problem oko novca koji da, ali kada sveštenik govori, svi se bune. Simpatično je što ljudi očekuju mnogo više od Crkve, i dobro je. To znači da još ima nade da se stvari promene, da se vernicima objasni postojeće stanje stvari. Da shvate da orkestri sviraju zbog para, a da smo mi, Crkva, tu zbog drugih razloga ali da smo i mi ljudi kojima su potrebna sredstva za život. I vrlo je bitno ne suditi svim sveštenicima po onih 10-15% dobrostojećih, jer, koliko god da deluju kao česta pojava – nisu, zaključio je protojerej Stojanović. (Emilija Cvijanović ) http://www.telegraf.rs/vesti/1304295-voze-se-u-besnim-kolima-deru-za-krstenje-evo-zasto-crkva-naplacuje-svoje-usluge
-
Teško je shvatiti da stariji roditelji nisu ono što su nekad bili. Oni jednostavno nemaju snagu ljudi koji su ti nekad brisali suze u vrtiću, vodili te na more i na zimovanje... Sad su drugačiji. Zato im se tako i obraćaj.. "Jedna žena je imala pedeset godina. Aktivna, vesela, uspešna - imala je sve za šta se vredno borila: porodicu, posao, prijatelje... Samo ju je jedno brinulo - roditelji. FOTO: Shutterstock Oni su nekako brzo i naglo ostareli. Od nekad aktivnih i veselih ljudi, preko noći su se pretvorili u krhke i krotke osobe. Kada je uletela u njihov stan - sva u raspoloženju, planovima, nadama, dočekali su je teškim zadahom starosti i kisele hrane. Odjurila je do frižidera, izvukla iz njega ono što je dugo tamo stajalo, ubuđalo se i ukiselilo. Napunila je frižider prelepim teglama gotove hrane iz skupog restorana. Prišla je ormaru, donela novu košulju za tatu i novi ogrtač za mamu. Okačila ih je ponosno u ormar. A kada je nedelju i po kasnije došla u posetu, tegle sa hranom iz restorana ostale su netaknute. A pored njih baškario se kiseo kupus. Njeni roditelji su kuvali i jeli. A hranu iz restorana nisu ni pipnuli. Tata ju je dočekao u svojoj omiljenoj kariranoj košulji, koja je bila istanjena na laktovima, tako da mu se nazirala koža. Mama - u omiljenoj, kućnoj haljini koja je datirala iz 80-tih godina prošlog veka. Njeni noviteti visili su u ormanu netaknuti.
- 5 нових одговора
-
- roditeljima
- starijim
- (и још 4 )
-
Grčka razmatra moguću nabavku 25 do 30 jednomotornih, jednosedih, višenamenskih CTOL (conventional takeoff and landing) borbenih aviona Lockheed Martin F-35A Lightning II koji bi zamenili 23 najstarija aviona Lockheed Martin F-16C i D Fighting Falcon u verziji Block 30 koji se nalaze u službi RV Grčke odnosno njegove 330. eskadrile “Munje“ (330 Mira „Keravnos“) koja je bazirana u vazduhoplovnoj bazi Nea Aghialos, blizu grada Volos, 160 km severozapadno od Atine. Grčki ministar odbrane Evangelos Apostolakis je 5. aprila prilikom posete međunarodnoj vazduhoplovnoj vežbi „Iniohos 2019“ u vazduhoplovnoj bazi Andravida informisao novinare o daljim planovima za grčke vazduhoplovne snage: – Pored osavremenjavanja borbenih aviona F-16, mi se nalazimo u procesu odabira novog aviona za Grčku, tako da možemo postepeno da pređemo na novu generaciju vazduhoplova – Ova jasna naznaka interesovanja Atine za borbeni avion 5. generacije koji bi se nabavio za RV Grčke potvrđena je izjavom prvog čoveka Pentagonove kancelarije zadužene za projekat F-35 viceadmirala Matijasa Vintera koji je prethodnog dana rekao Kongresu da bi se prodaja aviona F-35 mogla proširiti kako bi uključila 5 novih zemalja – Singapur, Španiju, Rumuniju, Grčku i Poljsku. Američki ambasador u Grčkoj, Džefri Ros Pjat, takođe je komentarisao interes Grčke za F-35 i to povezao sa programom nadogradnje F-16V koji je u toku. – Očigledno je veoma dobro ovde imati F-35, najsposobniji borbeni avion na svetu. Program nadogradnje F-16 Viper koji smo već pokrenuli je deo pomoći Grčkoj da napravi prelaz sa borbenog aviona F-16 4. generacije na platformu 5. generacije kakva je F-35. To je prirodni napredak, mi snažno pozdravljamo interes Grčke i vidimo nadogradnju F-16 Viper kao prirodni korak ka budućem programu F-35. – 300-ti isporučeni F-35, USAF F-35A u bazi Hill / Foto: Lockheed Martin Citirajući pouzdane izvore, atinski dnevni list Katimerini izvestio je 6. aprila da će nabavka borbenih aviona F-35 zavisiti od grčkih fiskalnih planova i sposobnosti Vašingtona da ponudi dugoročni okvir plaćanja koji bi trajao 6 do 8 godina. Prema Katimeriniju, Grčka je Lokid Martinu već poslala Pismo zahteva za cenu i dostupnost, za 25 do 30 aviona. I dok F-35 očigledno počinje da dominira na listi želja RV Grčke, nedavno značajno intenzivirana vojna saradnja između SAD i Grčke već je usmerena na modernizaciju 84 grčkih najmodernijih F-16C i D Block 52+ i Block 52+ Advanced (Block 52M) na najnoviju i nanaprednju konfiguraciju F-16V. U decembru 2018. godine Ministarstvo odbrane SAD dodelio je proizvođaču aviona F-16 Lokid Martinu ugovor po liniji FMS (Foreign Military Sales) vredan 996,8miliona dolara za izvođenje radova na nadogradnji F-16V. Prema sporazumu, prva dva aviona će biti nadograđeni u pogonima Lokid Martina u Fort Vortu, Teksas dok će preostala 82 aviona proći isti proces u grčkoj kompaniji Hellenic Aircraft Industry iz Tanagre. Kao najnaprednija varijanta F-16 današnjice, F-16V (poznat i kao Block 70 i 72 što je oznaka novoproizvedenih aviona) odlikuje AESA radar Northrop Grumman AN/APG-83 (izveden iz radara AN/APG-80 verzije F-16E i F Block 60 i takođe poznat kao Scalable Agile Beam Radar – SABR), novi računar misije kompanije Raytheon, datalink Link 16, moderni prikazivači u kokpitu, unapređeni sistem za elektronsku borbu i sistem za izbegavanje sudara sa tlom – GCAS. Radovi na nadogradnji grčkih F-16V planirani su da budu završeni do 30. juna 2027. godine i trebali bi omogućiti značajno povećnje sposobnosti grčke flote borbenih aviona koji su dostupne samo na najmodernijim borbenim avionima 5. generacije poput F-35, i sve to za samo mali deo cene nabavke novih aviona. Danas, od 170 F-16 koje je Grčka naručila od 1987. godine, RV Grčke još uvek ima oko 153 “Borbenih sokola“, uključujući ranije F-16C i D Block 30 i Block 50 koji su isključeni iz programa nadogradnje na nivo F-16V. Neki od ovih starijih vazduhoplova mogu dobiti opremu iz aviona koji će biti postati F-16V, iako se sasvim sigurno može reći da su 30 godina stari Block 30 sve više neperspektivni za RV Grčke i u narednim godinama biće povučeni iz upotrebe i ponuđeni na prodaju. Italija je bila prva država kojoj su, nakon SAD, isporučeni avioni F-35. Nakon njih svoje F-35 je dobio Izrael. U međuvremenu, Grčka će nastaviti da se oslanja na svoje F-16V koji će ostati u upotrebi do 2048. godine a biće to najsavremeniji F-16 u Evropi. Kao takvi, oni će omogućiti moćnom RV Grčke da odgovori na sve nove moguće pretnje dok F-35 eventualno ne ponese grčke oznake. Grčki interes za F-35 poklapa se sa rastućim tenzijama između SAD i Turske oko turske nabavke ruskog raketnog PVO sistema velikog dometa Almaz-Antej S-400Trijumf. Žestoko se protiveći ovom poslu, početkom aprila Vašington je odlučio da prekine isporuke aviona F-35A Turskoj koja planira da nabavi 100 primeraka od kojih bi 30 trebalo da bude isporučeno pre kraja 2022. godine. Zbog toga, prvi F-35A koji su predati Turskoj juna 2018. ostaće u vazduhoplovnoj bazi Luke, Arizona, gde ih piloti koriste za upoznavanje i trenažu. Problemi Turske sa F-35 prete da prekinu učešče njene industrije u lancu snabdevanja aviona Lightning II koji vredi milijarde dolara, pored toga RV-u Grčke bi se prepustila ozbiljna prednost u ostvarivanju prevlasti u vazdušnom prostoru nad RV Turske koje, iako je NATO saveznik u stvarnosti predstavlja velikog neprijatelja. Ovo bi moglo promeniti pravila igre između dve susedne zemlje i njihovih Ratnih vazduhoplovstava koja imaju istoriju stalnih tenzija oko statusa 152 ostrva, ostrvca i stenovitih ostrvca u Egejskom moru koje Grčka neosporno smatra svojim ali koje Turska smatra “sivim zonama“ svog neutvrđenog suvereniteta. Igor BOŽINOVSKI
-
"JA IMAM JAKO LEP ŽIVOT. OD GLUME IDEM NA SKIJANJA, NA LETOVANJA, OD GLUME SAM KUPIO STAN, KOLA, GLISER. ALI, OSAMDESET POSTO MOJIH DRUGARA NEMA DA PLATI PIĆE U KAFANI. I KAKO MENI MOŽE DA BUDE LEPO? PRE NEKI DAN, SEDIMO KOD NAS U POKRETU SA LOKALNIM FRONTOM, BISTRIMO POLITIKU I JEDNOM OD NJIH STIŽE PORUKA... SAD MI SE PLAČE: ‘AKO IMAŠ 200 DINARA, TREBA DA UZMEM...’ NE ZNAM, NEŠTO. ALO, TO SU PONIŽAVAJUĆE STVARI. TO SU STRAŠNE STVARI, JER MI PRIČAMO O LJUDIMA KOJI KAO IMAJU NEKI POSAO I NEGDE ČEKAJU NEKU PLATU, A ONA NIKAKO DA LEGNE. I DRUGO, KROZ RAD FONDACIJE ‘PODRŽI ŽIVOT’ IMAO SAM PRILIKU DA JAKO DOBRO VIDIM KAKAV JE OVAJ SISTEM, ŠTA RADI LJUDIMA I KOLIKO IH NIJE BRIGA ZA LJUDSKE ŽIVOTE" Od petka u ponoć, kada je rađen intervju sa Sergejom Trifunovićem, do utorka uveče kada "Vreme" odlazi u štampu, dogodilo se bar deset stvari kojima je glumac i novoizabrani predsednik Pokreta slobodnih građana (PSG) uzdrmao javnost. Do četvrtka kad se "Vreme" nađe na kioscima, dogodiće se bar još deset. U trenutku "skidanja" ovog intervjua, sve se trese jer je Trifunović na osnivačkoj skupštini PSG u Kragujevcu rekao da mu nije bitno da li neko u kući drži sliku Josipa Broza Tita ili Dimitrija Ljotića, na šta je reagovala Jevrejska opština Beograd, poslavši mu otvoreno pismo. Pa je on njima poslao otvoreno pismo, pa ćemo videti šta je sledeće. Ipak, razgovor vođen u petak počeli smo onim što je tog dana bilo najaktuelnije: puštanjem maloletnog Nikole P. iz Centralnog zatvora, gde mu je bio određen pritvor zbog nošenja makete vešala na protestu u Beogradu 2. februara. "U četvrtak mi se javila žena koja mi čisti stan, kaže: to je sin moje drugarice. Ja poruku vidim tek u tri ujutru, napišem joj da mi se javi odmah i ona se stvarno javi jer ustaje rano", počinje Trifunović priču za "Vreme": "Kaže da ide sa majkom dečaka u Centralni zatvor. Dogovorimo se da me probudi da idem sa njima, krećem tamo sa našim pravnikom iz PSG, ispred CZ srećemo Srđana Noga za kog tek tad povezujem ko je. Nogo nam priča da je on taj koji je doneo vešala na protest, da je tu maketu nosilo dvadesetak ljudi naizmenično i da je klinac samo jedan od njih. On je hteo da dâ iskaz tužiocu kako je on doneo vešala, ali ovi nisu hteli ni da čuju za to. I onda su priveli maloletno dete. Naš pravnik kaže da tu nema nikakvog osnova, nema dela, nema varijante da klinac može da ostane u pritvoru. A detetu određen pritvor do 30 dana sa glupošću da može da ponovi delo. A nema dela! Došli smo tamo, ja nisam ni sa kim razgovarao, krenuo sam zbog te majke, da joj čuvamo strah jer je bila izbezumljena, bukvalno vidiš da žena "ne zna koju glavu nosi". Onda smo krenuli da peglamo, napravili smo proglas, pustili to na Tviter i ja stvarno verujem da smo tako uspeli da napravimo pritisak pa je mali pušten u petak popodne. Nazvao sam Branislava Trifunovića iz organizacije protesta, pošto ga slučajno znam, jer smo kolege, a upoznali smo se na tajnoj večeri u američkoj ambasadi, pa smo razmenili brojeve. S njim komuniciram isključivo preko Signala (aplikacija za kriptovanu komunikaciju, prim. nov.). Rekao sam mu: ‘Hajde da žena u subotu govori na protestu’, jer sam mislio da ćemo tako napraviti još veći pritisak i isterati stvar, ali isterali smo je mnogo pre. E sad, super je što je dete pušteno iz zatvora, ali je pitanje kojim tek treba da se pozabavimo zašto je dete uopšte bilo u zatvoru." "VREME": To je moje pitanje vama. Šta mislite, zašto je dete uopšte bilo u zatvoru? SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne, to je moje pitanje ministru Nebojši Stefanoviću i time će se pozabaviti tim advokata. A to je jedno od milion pitanja koje imamo za ovu vlast. Poslednji put smo politička hapšenja maloletnika imali 2000. godine, pa je Milošević tri meseca posle toga pao. Šta nam to govori, u kojoj je fazi ovaj režim? Neće oni pasti za tri meseca, ali ovo jeste znak nervoze. I to ne prvi. Ova vlast je prilično glupa, što ne znači da je zbog toga manje opasna. Moj deda je uvek govorio: sačuvaj me bože glupog neprijatelja. Kad ga pitam što, on kaže – od pametnog znaš šta možeš da očekuješ, a od glupog ne. Srpska napredna stranka nema kadrove. Vučić je rešio da se okruži glupljima od sebe. Ta vrsta bahatosti i egomanijaštva će ga koštati. I koštaće sve njih, jer su greške koje prave ozbiljne, a mi te njihove greške još ne koristimo dovoljno protiv njih. Kako ih ne koristite dovoljno ako u Srbiji imamo 80 gradova u protestu i sporazum opozicije? Jeste, ali koliko smo poniženja, pljuvanja u usta i šamara otrpeli da bi se sve ovo desilo? Ja nemam pojma kako će izgledati njihov kraj, ali se plašim onoga na šta su spremni, jer bog te pita šta su sve u stanju da urade. Naravno, to ne znači da ih se treba plašiti, nego da ih treba loviti u greškama. Hapšenje maloletnika je greška. Saobraćajna nesreća Zorana Babića i to što Koridori ne daju snimke ne da je greška, nego je ubistvo. Predsednik opštine Brus napada i siluje žene, a oni imaju kampanju "Zaštitimo žene" zato što je neki tamo glumac rekao onoj da je kurva. Pa, što ne zaštite ove žene koje napada Jutka? Pa, Grocka i kuća Milana Jovanovića... Prebijanje Borka Stefanovića ispade "nezgoda na priredbi". Dakle, to su sve stravične greške i treba ih koristiti. Jedan od nauka za nas, kao inertno društvo, jeste da u sledećem životu, kad neko drugi dođe na vlast, za prvu grešku koju napravi treba odmah da izađemo na ulice, kao Rumuni. Predsednik suspenduje zakon da bi malo gledao kroz prste korupciji – 500.000 ljudi na ulici. Onda oni povuku taj zakon, a Rumuni kažu: e, ne majstore, sad ćeš ti što si taj zakon suspendovao da podneseš ostavku i mi ne mrdamo s ulice dok to ne uradiš. Dakle, zbog jednog zakona. Nisu čekali da im neko poruši noću ceo kvart, da nekoga pretuku metalnim šipkama, da se obesi radnik u Goši, da mu ortaci lažiraju doktorate, nego zbog jednog zakona svi na ulicu. Jeste, malo tuče policija, malo izvedu vodene topove, ali niko nije jači od mase. Ljudi ovde treba da shvate da su najjači kad se drže zajedno, kad se napravi kritična masa. Pa, Milošević je srušen kad se okupila kritična masa ljudi koja je htela da mu vidi leđa, a ruku na srce, Milošević je bio mnogo dostojniji protivnik, ovi danas su u odnosu na njega presmešni. Ali, ovde građani nisu svesni svoje snage, a pri tome se na tom ubeđivanju ljudi da nemaju snage vrlo sistematično radilo, jer su godinama unazad hranjeni lopatama đubreta, Pinkom, "Informerom", "Srpskim telegrafom", Draganom Vučićevićem i mutacijama mutacije sličnih aždaja. Ja s tim medijima ne razgovaram jer mi osećaj dostojanstva ne dozvoljava da odgovaram Željku Mitroviću ili Goranu Vesiću. Sad mi kažu: moraš, ušao si u politiku. Neću. Jedino što sad moram da promenim je pristup nekim ljudima koje bih ranije prosto oterao u pizdu materinu, a sada im objašnjavam jer su pogrešno hranjeni đubretom. A da li treba da menjate ponašanje, mesta gde se pojavljujete, pošto ste, na primer, tajno snimani u kafiću hotela Hilton sa ljudima iz američke ambasade? To je smešno. Dođe ortak pa te uslika i napiše: "Razgovarao sa političkim savetnikom ambasade!" Pa da, razgovarao sam, ali to je normalna stvar. Ušao sam u politiku, normalno da ću da razgovaram sa političkim savetnikom bilo koje ambasade jer oni pričaju sa svim političarima. Oni su tražili da se upoznaju sa novim predsednikom opozicionog političkog pokreta, da vide koja su moja razmišljanja i stavovi. A to što sam njima rekao ni po čemu se ne razlikuje od onoga što ćete od mene ionako čuti. Jedino što je to hranjenje javnosti đubretom dovelo do toga da svako ko sedne da priča sa nekim strancem, automatski znači prodaju zemlje. Polako... Ja sam sedeo sa tim ljudima, ispričao se o svemu, isto kao što to radi predsednik SNS-a Aleksandar Vučić. Ali za razliku od Vučića, ja nemam pare da dovedem Gerharda Šredera na konvenciju PSG-a, nemam pare da Tonija Blera, koji mi je bombardovao zemlju, zaposlim da mi bude savetnik i nemam dva miliona dolara da doniram fondaciji Bila Klintona, koji mi je isto bombardovao zemlju i neće me Angela Merkel odvesti na šniclu. Pa onda pitaju da li ću tako razgovarati sa Rusima. Naravno da ću razgovarati sa Rusima. I sa Uzbekistancima, Tadžikistancima, Rumunima, svima... Šta mislite, da li ste snimljeni na javnom mestu na navodno tajnom sastanku da bi vama lično poslali poruku da ste "na merama" ili da vas diskredituju u javnosti? Prvo, sastanak nije bio tajni čim je bio u Hiltonu. Ja već godinu, godinu i po dana sve bitne razgovore obavljam preko Signala. Sa ljudima iz američke ambasade sam insistirao da se nađem u javnom prostoru jer nemam šta da krijem. Taj ortak koji me snimao, stvorio se za stolom pored nas sa neke dve žene. U jednom trenutku sam čak pomislio da mu pošaljem piće jer mi je bilo jasno šta radi. Pa, ja odem u Novi Sad kod doktora koji mi leči koleno, njegov asistent kaže: "Znao sam da ćeš doći." Ja mislim rekao mu doca, ali ne, kaže čovek: "Eno nam se tri pingvina već sat vremena smrzavaju pod prozorom." Znači, znaju da imam zakazan pregled i neka trojica čekaju da dođem. I ovde sada, dok sedimo, imaš bar dvojicu koji nas gledaju. Kako je izgledala ta ekipa za susednim stolom u Hiltonu? Frajer je bio s dve žene, vide se na snimku neki lakirani nokti. Ne verujem da mi šalju poruku da me prate jer već znam da me prate. Ali to isto služi tome da opet hrane javnost đubretom... "Evo ga ovaj, sedi s Amerikancima, prodaje državu"... A ti razgovori ne znače ništa, to je rutina, čisto informativnog karaktera. Ljudi su diplomate u Srbiji i informišu se u kakvoj su zemlji tako što pričaju sa svim političkim i društvenim akterima. Pa, pričaju i sa novinarima... Pričaju i sa nama, a vas su verovatno pitali kako planirate da razvijate PSG. Dakle, šta je vaša vizija PSG-a? Neophodno je da okupimo ljude. To sam pričao i Saši Jankoviću, jer je i ranije, kad uđeš u prostorije pokreta, energija bila slabašna. Trebaju nam intelektualci i to je okej, njih imamo. Ali trebaju nam i terenci, trebaju nam klinci, treba nam sve. Ja sam glumac pa se razumem u kasting. Treba ti Lorens Olivije, ali treba ti i Zoran Tasić (filmski producent, prim. nov). I tako sam gomilu ljudi još ranije doveo u PSG. Pola njih je otišlo, neke pokušavam da vratim, neke nema potrebe vraćati, možda još neko ode, to ne znam, ali sigurno znam da imam talenat da se preda mnom ljudi sami razotkriju. Sve što ne bude valjalo otići će samo, a sada smo dodali nove ljude. Za prvih pet dana od mog izbora učlanilo nam se 300 ljudi, što je 15 odsto članstva. Jeste li vi svesni da je razlog tome verovatno vaša lična popularnost? Ja sam toga potpuno svestan. Pa i u vreme dok je Saša Janković vodio PSG, od njega sam tražio da budem skaut, da dovodim ljude, a ne da se direktno bavim politikom. Hteo sam isto što i sad: da pravim ekipu, da proizvodimo kadrove. Ja sam strašno ponosan kad mi Dragan Đilas kaže da je naš Pavle Grbović najbolji gradski odbornik. Jer je taj dečko kod nas i on je ostao kod nas nakon promene u vrhu pokreta. E, ja želim još i još ljudi kao što je taj dečko. I uspevam, jer u ovim danima otkako sam predsednik, držimo razne sastanke i gledam te mlade ljude koji dolaze iz najrazličitijih univerzuma, a okupljeni su oko zajedničkog cilja. A to je samo prvi turnus, jer nema još dve nedelje otkako sam predsednik. Dakle, još okupljamo kadrove. Tek kad budemo imali ljude, moći ćemo o nečemu da pričamo. Mada, već smo do sad formirali osam novih odbora: Gornji Milanovac, Kragujevac, Brus, Ćuprija, Pirot, Niš, Leskovac, Zvezdara. Dolaze nam ljudi iz drugih stranaka jer njihova energija ne odgovara energiji u tim strankama. Sad polako raslojavamo ko šta radi. I tu sam rekao da nemam nameru ja da određujem ko šta radi, nego da ljudi moraju da se orijentišu prema svojim afinitetima. Dakle, ono što sada radimo je: ljudi, ljudi, ljudi... A onda – borba za uspostavljanje sistema, arhitektura, nacrtni plan kakvu državu hoćemo, kako treba da izgleda kultura, zdravstvo, privreda, poljoprivreda, ekonomija, prosveta. To su sve delići slagalice koji se zove država. Hoću da okupim ljude koji su pametniji od mene jer se ja gotovo ni u šta od toga ne razumem. Ali učim i slušam one koji se razumeju. Već sam čuo primedbe da nisam političar. Ali nisam ni zdravstveni radnik pa imam fondaciju koja je prikupljanjem novca za lečenje spasila 163 života. Ni o tome nisam znao ništa na početku, pa sam naučio sve i znam stvari kojima uopšte u životu nisam morao da se bavim. Ja sam svestan šta sve ne znam, ali imam uz sebe Srbijanku Turajlić, Ratka Božovića, Jelenu Đorđević, imam i Borku Pavićević, ali još se s njom nisam video. Dakle, uspevam da se okružim pametnijima od sebe. Planiramo da redefinišemo i program i statut, pogotovo što je statut jako loš. Šta ćete menjati u programu? Hajde da mi prvo sredimo kuću, pa ćemo vas zvati u goste da vidite kako je. Još je rano da pričamo, a ne moram baš o svemu ni odmah da pričam, tek sam izabran. Znam sigurno da za sve oblasti u kojima želimo promenu, moramo da imamo stručnjake. Nedavno nam je u Pokret došao čovek koji je stručnjak za poljoprivredu, profesor na Poljoprivrednom fakultetu. Ne možete da zamislite koliko ja o poljoprivredi nemam pojma, ali znam koliko je ovde seljak ponižen. To što se mi zovemo Pokret slobodnih građana znači da želim da svaki seljak bude ponosni građanin ove zemlje. Potpisali ste Ugovor sa narodom, koji se u vašoj verziji zove Ugovor sa građanima. Kako ste se izborili da dobijete tu izmenu u nazivu? Mene formalnosti uopšte ne zanimaju. Formalno, taj Ugovor sa narodom je zapravo ideja Branislava Trifunovića, onog finog dečka kog sam upoznao u američkoj ambasadi. Taj Ugovor sa narodom ili građanima, meni lično nije bitno kako se zove, jer smo po meni svi narod i svi smo građani, ali, taj ugovor je rađen samo četiri nedelje. Pri tome sam ja ušao u "trećoj sezoni serije", jer su prva dva sastanka opozicije održana dok nisam izabran za predsednika PSG, pa nisam bio na njima. Dođem i dobijem tri lista papira. I onda kažem: znate li vi kako izgleda ugovor? Ja imam ugovor sa Sonijem za film u kom izgovaram 4 rečenice, taj dokument ima 601 stranu. A ugovor sa celim narodom ima tri strane. U njemu ima mnogo manjkavosti, paušalnosti i površnosti da je na tome moralo da se radi bar još tri meseca, i to ne jednom nedeljno kako su oni radili, nego svakodnevno. Niko nas nije bio po ušima da moramo što pre da izađemo sa tim. E, onda oni meni kažu: pa ljudi nam se već smeju. Insistirao sam da to ne bude konačna verzija i da se jasno kaže da će se ugovor dopunjavati. Međutim, mislim da je važno potpisati to kao akt dobre volje, jer sam i sâm rekao da ću na čelu PSG-a raditi na ujedinjavanju opozicije. Bili ste na ta dva sastanka opozicije. Kako vam sad to sve izgleda iznutra? Mi smo se skupili i potpisali sporazum. Bujrum! Što bi rekao naš član iz Kragujevca Borivoje Radić kad se članstvo tamo pobunilo, kao, neće sa Đilasom. Bora Radić ima 82 godine, pa je studirao etnologiju u Beogradu dok je ovaj grad bio manji. I onda on kaže: "Deco, mi moramo svi zajedno do Slavije. A posle će neki levo, neki desno, neki pravo..." Ali rečenica "Moramo zajedno do Slavije" je nešto što sada stalno koristim i ponosan sam što sam zajedno sa Srđanom Nogom, s kojim ne delim nijedan stav, čak mi ni način na koji nastupa nije simpatičan, bio zajedno ispred Centralnog zatvora i što smo zajedno izvadili dete odande. Nije li baš to nešto što će vam prosečan glasač PSG-a zameriti? To nas vraća na način razmišljanja. Ja često ulazim u diskusije u Tviter zajednici, koja je puna seratora i slobodno napišite da je Sergej to rekao. Tviter zajednici ne valja niko. Likovi kojima nikad ništa ne valja su seratori. Dakle, upuštam se tako u rasprave na Tviteru i jedan mi kaže: "Daleko je cenzus." Glupane, ja se u tvojoj glavi borim za cenzus upravo sad dok pričaš sa mnom. Moja borba nije politička, nego borba za promenu svesti i načina razmišljanja. Borim se za spas nas od nas samih jer jedemo sami sebe ovakvi kakvi smo trenutno. Vidite ovako: meni ne treba ništa. Ja od glume živim jako lepo, imam mnogo lep život. Od glume idem na skijanja, na letovanja, od glume sam kupio stan, kola, kupio sam gliser. Dakle, ovo u šta sam se upustio meni uopšte ne treba. Ali imam neka uverenja i oduvek sam politički aktivan. Bio sam u Savetu Otpora, učestvovao u kampanji DOS-a, na poziv Igora Miklje svih mesec dana koliko je trajala kampanja. Pa bre, stane Kolubara, počne građanska neposlušnost, mi rešimo da blokiramo Terazije tako što ćemo da igramo mali fudbal u majicama Otpora. Izađe na hiljade ljudi i bukvalno telima formiraju igralište, Savo Milošević izvodi loptu iz kornera i onesvesti ženu. Dakle, uvek sam bio politički aktivan, mahom kao pojedinac i baš zato sad uopšte nemam nameru da jurim cenzus. Kažete da od svog posla natprosečno dobro živite. Vama egzistencija uopšte ne zavisi od toga ko je na vlasti. Ali, svako ko u ovoj zemlji danas izlazi na ulicu i šeta, oseća se kao da ga nešto davi i pritiska. Šta je to što vas žulja? Znate šta me davi? Davi me što ja živim lepo, a osamdeset posto mojih drugara nema da plati piće u kafani. I kako meni može da bude lepo? Hajde nek mi neko objasni. Pre neki dan, sedimo kod nas u Pokretu sa Lokalnim frontom, bistrimo politiku i jednom od njih stiže poruka... Sad mi se plače. Stiže poruka: "Ako imaš 200 dinara, treba da uzmem..." ne znam, nešto. Alo, to su ponižavajuće stvari. To su strašne stvari, jer mi pričamo o ljudima koji kao imaju neki posao i negde čekaju neku platu, a ona nikako da legne. I drugo, kroz rad Fondacije "Podrži život" imao sam priliku da jako dobro vidim kakav je ovaj sistem, šta radi ljudima i koliko ih nije briga za ljudske živote. Da li vam je hajka na vas zbog rada fondacije bila jedan od motiva da uđete u aktivnu politiku? Jeste, evo u kom smislu. Priča o fondaciji je priča o pravoj moći. Ta priča počinje jednog jutra u devet sati. Ovo sam pričao sto puta, izvinjavam se čitaocima, ali važno je. Dakle, u devet ujutru me zove Antonije Pušić, koji ne kapira da neki od nas spavaju do 11, ali on je jedan od retkih ljudi kome moram da se javim kad god da me zove. "Možemo li mi, Trifunesku, da skupimo milion dolara?" To je rečenica koja mi je promenila život, kao što je Antonije Pušić osoba koja je mnogo kvalitativno izmenila moj život. Da je rekao: "Možemo li mi, Trifunesku, da skočimo sa Beograđanke u čašu vode", ja bih rekao: možemo. Krenuli smo da skupljamo pare za malu Tijanu Ognjanović i to se završilo kako se završilo. Ali sa mnom ima još jedna stvar: navikao sam na neuspehe. Imate na Jutjubu govor Majkla Džordana kad je ušao u Hol slavnih, on se sat vremena zahvaljivao ljudima koji su ga kočili u životu. Moj uspeh je zbir neuspeha jer sam bio prilično tvrdoglav u životu. I tek kad se sa Tijanom Ognjanović desio neuspeh, rešio sam da sistematizujem stvar i napravim fondaciju koja ima dva zaposlena i dvoje volontera i radi perfektno i molim čitaoce "Vremena" da sad, dok čitaju ovaj intervju, na trenutak prekinu i pošalju SMS na broj 5757. Slično je bilo i sa ovim. Mesecima nisam odlazio u Pokret, sedim u kafiću, čekam drugaricu i vidim da Saša Janković podnosi ostavku na Tviteru. Prvo što mi pada na pamet je: okej, gasi se jedna lepa priča... Ali, već sledeća misao mi je: a što bi se ugasila jedna lepa priča? Počinjem da se pitam da li je neko nesposoban ili namerno hoće da ubije jedno krilo opozicije i zatvori ga zauvek, da stavi ključ u bravu. Pazite, ja sam osnivač, još uvek sam član, mada već dugo pričam da nisam, jer mesecima planiram da odem i formalno se iščlanim. Pazite, ja sam u svojoj 44. godini prvi put pristao da se u nešto formalno učlanim, da postanem član. I osamdeset odsto ljudi u PSG nikad ranije nisu bili ni u jednoj stranci ili pokretu. Ali, taj pokret je jedna čista ideja, i sad ja gledam kako ona umire i negde oko 11 uveče pomišljam: pa ja ovo neću da dozvolim. Zamolim ortaka koji je u tom trenutku još uvek aktivan u PSG da vidi kakvo je raspoloženje ako se kandidujem. Posle par dana mi javlja da su mahom ljudi oduševljeni. Naravno, krećem da razmišljam šta ja sad radim sa svojim životom, već sam državni neprijatelj, već me razvlače tabloidi, policija mi češlja fondaciju, bleje mi panduri ispred zgrade. Ali baš zato kapiram da ništa spektakularno ne može da mi se promeni. Sve što mogu, već mi rade i kažem: idemo. I dodatno: Šešelj, Maja Gojković i ostali šoder odozgo kad god me pomene, kažu kako ja nisam političar i da politiku treba da ostavim njima. Dakle, oni sve vreme šalju poruku: politika nije za vas, to je nešto ekskluzivno za nas. Da li ste se sa sličnim stavom susreli na zajedničkim sastancima opozicije? Apsolutno ne, naprotiv. Video sam da i njima treba osveženje i dočekan sam tamo sa simpatijama. To vam je isto i sa pojedincima. Danas sam krenuo u Pokret i zaustavlja me lik na ulici, kaže: "E, super si, gde ti je to tvoje, hoću da se učlanim." Reko’, ‘ajde sa mnom. Dovodim ljude s ulice. Isto tako su opozicioni političari reagovali. Moje nove kolege... Boris Tadić, koji je najiskusniji tu, imao je jednu divnu, jako toplu dobrodošlicu koju mi je poželeo na prvom sastanku. Pojavio se neko ko malo raskravi atmosferu, nije tipičan političar. I njima je dosadno, i oni su ljudi. Opozicija mora da bude jaka ekipa, a nema jake ekipe bez dobrog zezanja. To mogu da potvrdim i iz iskustva sa snimanja, najbolje stvari smo radili uz dobro zezanje, jer je to vezivno tkivo pravog tima, prave ekipe. I vi se u toj ekipi pojavljujete kao enfant terrible, pa nikako da prestanete da budete tema u prorežimskim tabloidima. Režim za svakog opozicionog političara ima protivotrov, a na vas se ništa od toga ne prima. Kažu da ste narkoman, vi odgovorite: jesam. Kažu: Sergej nasilan prema ženama, vi napišete za novinarku "Srpskog telegrafa" da je fuksa. Da li ima nešto što vam mogu? Pa ne znam, mogu da me ubiju. To je užasna rečenica. Opet kažem: ne znam na šta su oni sve spremni. Borko Stefanović je već dobio metalne šipke po glavi. I to je nešto što preti svakom opozicionom političaru. Ne predviđam ništa, ali to mi sve govori da je režim u terminalnoj fazi. Znao sam da su u terminalnoj fazi još dok je trajao napad na fondaciju. Mesec i po dana pre nego što su Borka odvalili šipkom, ja sam pozvao Borisa Tadića, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Mariniku Tepić i Sašu Jankovića. Seli smo u Maderu, najšpijunskije mesto u Beogradu, gde su odmah dvoje za stolom do nas prestali da razgovaraju. Rekao sam da mi je policija za organizovani kriminal napala nešto najčistije na svetu, lečenje dece, i da želim da pokrenem ulične proteste. Znao sam da će tužilaštvo u nekom trenutku morati da se izjasni da li ima elemenata za krivično gonjenje ili nema. Ako ima, idem na sud, ako nema, hoću izvinjenje jer se igrate parama građana. Drugo, hoću da se ispita odgovornost 152 do 157 poslanika koji konstantno glasaju protiv humanih zakona samo zato što ih predlaže opozicija. Hoću da mi svaki od njih pojedinačno objasni zašto je šest puta glasao protiv humanih zakona kad mu je čobanka stisla zvonce, zašto su glasali za ubistva dece u Srbiji. Pa onda Maja Gojković da se izjasni što pritiska to zvonce i na kraju, zahtevam ostavku Zlatibora Lončara. Od njih sam samo tražio podršku za te proteste, koji bi bili socijalni. Ne bi Aleksandar Vučić bio pomenut nijednog trenutka. I ti protesti bi se desili da nisu Borka nalupali šipkom u glavu. Tako da... Ako se u mene zabode neki auto ili me neki frajeri nabodu noću negde napolju, da znate o čemu se radi. Jovana GLIGORIJEVIĆ
- 1 нови одговор
-
- sergej
- trifunović:
- (и још 5 )
-
Invazijom i okupacijom Iraka koju su marta 2003. godine izveli zapadni saveznici predvođeni Sjedinjenim Državama svrgnut je režim Sadama Huseina, iračka vojska je prestala da postoji a samim tim i njene vojne vazduhoplovne snage koje su u operaciji ‘’Pustinjska oluja’’ 1991. godine kao i tokom 90-tih godina usled sankcija i izolacije zemlje bile gotovo uništene i zbog toga 2003. skoro da nisu ni bile upotrebljene. Najbrojniji borbeni helikopter iračke Armijske avijacije koja je formirana oktobra 2010. godine. Nabavljeno je ukupno 28 Mi-35M od kojih su u sukobu sa tzv. Islamskom državom oborena dva a u udesima su izgubljena još tri primerka. Već u aprilu 2004. godine okupacione vlasti odlučile su da započnu sa formiranjem novih vazduhoplovnih snaga Iraka, počeci su bili vrlo skromni a danas je RV ove zemlje dobro opremljeno, organizovano i sa velikim ratnim iskustvom koje je, počevši od 2014. godine sticano u borbi protiv tzv. Islamske države. Prvi avioni i helikopteri Prvi vazduhoplovi su nakon 2003. godine stizali kao donacija arapskih država, pre svega iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Jordana ali su naravno svi poslovi išli preko SAD. Bile su to letelice sa vrlo skromnim mogućnostima namenjene za obuku i izviđanje. Već 10. juna 2004. američka Centralna komanda oružanih snaga SAD potpisalo je ugovor sa jordanskom kompanijom Seabird Aviation Jordan vredan 2,3 miliona dolara o isporuci dva laka višenamenska aviona SBL7-360 ‘’Seeker’’. Laki višenamenski SBL7-360 ‘’Seeker’’ Ugovor je takođe obuhvatao obuku pilota i mehaničara, rezervne delove i logističku podršku. Avioni su isporučeni na aerodrom u Basri sredinom jula 2004. a 18. avgusta iste godine izvršen je i prvi let ovih aviona koji je ujedno bio i prvi let novih iračkih vojnih vazduhoplovnih snaga. Avioni su ušli u sastav 70. eskadrile i bili su opremljeni osmatračkim elektro-optičkim sistemom Ultra 8500FW Gyro koja je imala dnevnu TV kameru i noćni infracrveni sistem za izviđanje koji imao mogućnost da otkrije čoveka na daljini od 3-3,5 km pri letu na visini od 600 m. Ovaj tip aviona ipak nije dugo korišćen. Osnovna primedba je bila da je Seeker izuzetno osetljiv na jak vetar pa se mogao koristiti samo tokom zime, proleća i početkom leta. Zbog toga su posle samo dva isporučena aviona otkazane dalje nabavke iako je jordanski proizvođač imao nameru da Iraku proda bar 24 primerka. Sudeći po tome što su se narednih godina retko pojavljivali u javnosti i bili fotografisani, pretpostavlja se da nisu mnogo leteli a poslednji put njihove fotke su napravljene u hangaru 70. eskadrile 2010. godine. Laki transportni i izviđački avion Comp Air 7SLX / Foto: U.S. Air Force, Staff Sgt. Stacy Fowler Prva donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata realizovana je 13. novembra 2004. godine kada su RV-u Iraka dostavljena 4 laka transportna i izviđačka aviona Comp Air 7SLX američkog proizvođača Aerocomp Inc. Ubrzo su iz UAE stigla još tri takva aviona. Avionima Comp Air 7SLX je u vazduhoplovnoj bazi Kirkuk formirana 3. izviđačka eskadrila. Obuku za Comp Air 7SLX prošlo je šest pilota i osam pripadnika vazduhoplovnotehničke službe a 10. aprila 2005. godine je objavljeno da je eskadrila dostigla punu operativnu sposobnosti. Osnovni zadaci posada ovih aviona bili su osmatranje naftnih postrojenja kao i iskorišćenje transportnih mogućniosti vazduhoplova. Međutim avion se pokazao kao vrlo problematičan a 30. maja 2005. dogodio se i prvi udes tj. katastrofa novog RV Iraka kada je u rušenju ovog tipa aviona došlo do pogibije iračkog i američkog pilota kao i još tri pripadnika RV SAD. Komisiju za utvrđivanje uzroka udesa su, pošto pripadnici RV Iraka nisu još uvek bili sposobni za tako nešto, činili stručnjaci vazduhoplovnih snaga SAD. Oni međutim nisu uspeli da utvrde razlog rušenja aviona što je pokrenulo opsežna istraživanja o samom tipu aviona. Comp Air 7SLX je takozvani ‘’kitplane’’odnosno kupac je ima mogućnost da dobar deo aviona sam da sklopi, tada je bilo dopušteno da se samostalno sklopi čak do 50 procenata aviona. Da bi se što bolje procenile letne karakteristike aviona i utvrdilo da li je bezbedan za letenje, iračka Centralna komadna zatražila je pomoć od SAD, odnosno od njihovog Centra za ispitivanje USAF. Pre nego što će američki tim stručnjaka, opitnih pilota, inženjera i mehaničara otputovati u Irak da izvedu osnovna ispitivanja aviona, oni su se prvo našli na Floridi gde su na avionima kompanije proučavali ovaj tip letelice a proverena je i sama njihova proizvodnja. Američko osoblje testira avion Comp Air 7SLX. I tu je bilo problema jer je poslednjeg dana upoznavanja pilota s avionom u letu došlo do prinudnog sletanja zbog problema sa motorom. Zatim je usledilo ispitivanje aviona u samom Iraku, u avio-bazi Kirkuk, koje je bilo planirano za period od 7. do 14. oktobra 2005. godine a problemi su otkriveni veoma brzo. U zaštitnom kućištu motora uočene su rupe preko kojih su vreli gasovi ulazili u kabinu aviona a takođe je uočeno da delovi oplate od lima nisu na propisan način pričvršeni za delove oplate od fiberglasa i da zbog toga tokom leta postoji velika verovatnoća raspada takve konstrukcije. Američki opitni piloti su nakon ispitivanja u letu zaključili da su isporučeni avioni izuzetno teški za upravljanje a da je vrlo verovatno da su u UAE veoma loše sklopljeni uz značajna odstupanja od specifikacija i uputstava proizvođača. Uz to u Emiratima su urađene i određene dorade i modernizacije pa gotovo nijedan primerak nije bio identičan. Piloti iz SAD su dali svoje viđenje šta bi trebalo raditi sa tim avionima ali je preovladalo mišljenje da se oni povuku iz upotrebe i nabave drugi avioni. Međutim na višem nivou je odlučeno da se avioni prebace u SAD i tamo dodatno ispitaju i dorade kako bi bili bezbedni za letenje. Šest preostalih aviona prebačeno je u vazduhoplovnu bazu Edvards, odlučeno je da se prvo na jednom avionu izvrše izmene i on postane prototip a da se ostali zatim dorade po njegovom obrazcu. Taj primerak stigao je u SAD 22. februara 2006. I pored velikih napora, utrošenog vremena i novca, raznih dorada, američki stručnjaci nisu uspeli da učine ove avione upotrebljivim. Tome je doprinelo to što Comp Air 7SLX nije bio po vojnim standardima i nije imao potrebne sertifikacije, bio je težak za letenje a posao sklapanja u UAE je veoma loše urađen. U Iraku je, u bazi Kirkuk dorađeno 4 aviona ali je i nakon toga bilo problema u eksploataciji. Nakon prinudnog sletanja 22. jula 2006. definitivno je odlučeno da se prekine sa korišćenjem ovog tipa letelice. Laki izviđački avion CH2000-MTSA Treći tip aviona koji je ušao u sastav iračkih vazduhoplovnih snaga jeste СН2000-MTSA (Military Tactical Surveillance Aircraft) čiji je proizvođač Jordan Aerospace Industries iz Jordana dobila tender za nabavku novih lakih osmatračkih aviona. Treba reći da CH2000 nije jordanski proizvod već da je to licencni kanadski Zenair Zenith 2000. Ugovor za isporuku 8 aviona vredeo je 5,8 miliona dolara a opcija za još 8 primeraka nije realizovana. Prva dva CH2000 isporučena su 18. januara 2005. godine a proizvodnja preostalih 6 primeraka se odužila pa su poslednja dva predata tek 7. januara 2007. Četiri aviona ušla su u sastav 70. eskadrile u bazi Basra gde su zamenili SBL7-360 a preostala 4 u 3. izviđačku eskadrilu u Kirkuku gde su zamenili avione Comp Air 7SLX koji su povučeni iz upotrebe. Deo aviona CH2000 je kao i SBL7-360 i Comp Air 7SLX imao opto-elektronski sistem Ultra 8500FW. Laki višenamenski helikopter Bell-206 / Foto: U.S. Air Force photo/Master Sgt. Andrew Leonhard Nove vazduhoplovne snage Iraka primile su svoje prve helikoptere na samom početku 2005. godine. Prvo su iz UAE kao donacija stigla 4 korišćena (po nekim podacima 5) laka višenamenska helikoptera AB-206B-3 ‘’Jet Ranger III’’ koji su poslužili za obuku pilota helikoptera. Dalji prijem ovog tipa trajao je između 2007. i 2009. godine kada su SAD iz svojih viškova donirale 10 Bell-206B i B-3 kao i 10OH-58C ‘’Kiowa’’. Ove letelice su nakon oktobra 2010. stiacionirane na aerodromu Al Tagadum, od toga helikopteri Bell 206 svih verzija u 200. a OH-58 u 300. trenažnu eskadrilu(prethodno su svi helikopteri Bell 206 i OH-58 bili u 22. trenažnoj eskadrili). Višenamenski helikopter UH-1H-II. Prva 4 od ukupno 16 (po nekim podacima 18) doniranih bivših jordanskih vojnih UH-1H isporučena su januara 2005. a poslednji je stigao 2007. godine. Ovi helikopteri su naknadno dorađeni na standard UH-1H-II ‘’Super Huey’’ i to u američkoj firmi US Helicopters iz Ozarka u Alabami. Iz SAD je naknadno između 2005. i 2007. stiglo takođe 16 helikoptera UH-1H-II iz viškova američkih oružanih snaga. Deo helikoptera UH-1 se kao i Bell-206/OH-58 nalaze u Vazduhoplovnom koledžu Armijske avijacije i to u 500. trenažnoj eskadrili. Ostali popunjavaju 2. izviđačku višenamensku eskadrilu, Transportnog helikopterskog puka u bazi Taji. Dalje unapređenje transportnih sposobnosti usledilo je takođe u 2005. godini kada su SAD donirale tri korišćena transportna aviona C-130E ‘’Hercules’’. Dalja ekspanzija i kupovina polovnih i novih letelica, radara i sistema PVO Veoma brzo Irak je bio sposoban da kupuje vojne vazduhoplove a ne samo da ih dobija. Tako je od 2007-2009. isporučeno 11 aviona Cessna 208B ‘’Grand Caravan’’ od kojih su tri bila transportna Ce208B, tri su bila u varijanti za prikupljanje informacija Ce208B ISR a pet su bili borbeni AC-208B ‘’Attack Caravan’’. Cesne 208 su zamenile avione Comp Air 7SLX u 3. jurišnoj i izviđačkoj eskadrili, Izviđačkog puka u Kirkuku da bi kasnije ova eskadrila bila prebačena u bazu Balad. Laki transportni avion Cessna 208B “Grand Caravan“ / Foto: U.S. Air Force photo/Lt. Col. Scott Voskovitch Iračani su se potrudili da vazduhoplovnu tehniku nabavljaju na više strana a odabirali su i tipove sa kojima su prethodno imali iskustva. Tako je u periodu 2005-2007. iz Rusije kupljeno oko 50 novih srednjih transportnih helikoptera Mi-17 u varijantama Mi-17-1V, Mi-171E, Mi-171Š i Mi-17V-5. Nabavku su ipak finansirale SAD a poslednja 22 isporučena primerka su dorađena u UAE za 245miliona dolara. Par helikoptera dorađen je novom avionikom i naoružanjem i u Srbiji, u Vazduhoplovnom zavodu “Moma Stanojlović“. Još tri Mi-17 stigla su iz Rusije u Irak 2014-15. Irak je nabavljao i polovne helikoptere Mi-8 pa su dva Mi-8T stigla iz jordanske kompanije ‘’Jordan Wings’’ koje je prvo koristila firma ‘’Iraqi Airways’’. Ove helikoptere je za 3,6 miliona dolara 2011-12. remontovao zavod ‘’Севастопольское авиационное предприятие’’ iz Sevastopolja, tadašnja Ukrajina. Srednji višenamenski transportni helikopter Mi-17V-5 na poletanju. Naoružan je sa 4 20-cevna saćasta lansera B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Helikopteri familije Mi-8 i 17 uvršteni su u nekoliko jedinica Armijske avijacije čija je Komanda formirana oktobra 2010. godine. Ovi helikopteri pre svega se koriste u Transportnom helikopterskom puku odnosno njegovoj 85. transportnoj eskadrilina aerodromu Al Kut i 4. višenamenskoj eskadrili baza Taji (prethodno u Basri). Ove vazduhoplove na aerodromu Taji koristi i 15. eskadrila za specijalne operacije, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva a za obuku na ovom tipu lete pripadnici 16. trenažne eskadrile, Koledža armijske avijacije u Al Tagadumu. Postoji plan da se deo helikoptera prebaci u bazu Al Kut. Školski avion Cessna 172 / Foto: U.S. Air Force/Airman First Class Randi Flaugh Ubrzo su usledile dalje nabavke iz SAD, za potrebe uspostavljanja sistema obuke pilota avgusta 2007. potpisan je ugovor vredan 10 miliona dolara za kupovinu 18školskih aviona Cessna 172 ‘’Skyhawk’’ čija je isporuka počela oktobra iste godine. Primopredaja prvih 8 aviona izvršena je 9. jula 2008. u bazi Al Mutana kada su primljene i prve tri Cesne 208. Prvi piloti koji su započeli letove na Cesnama 172 nisu bili novi, mladi već oni iskusni koji su leteli u RV Iraka za vreme Sadama Huseina a oni će kasnije postati i instruktori. Treba reći da je Irak nabavio veoma modernu verziju Cesne 172 sa dizel motorom i vrlo moderno opremljenom kabinom tj. tzv. ‘’staklenim kokpitom’’ kao i GPS navigacijskim sistemom firme Garmin. To je između ostalog uticalo da cena pojedinačnog aviona bude 600 hiljada dolara. U početku su instruktori letenja bili samo Amerikanci, vremenom se povećavao broj obučenih iračkih instruktora a oktobra 2009. objavljeno je da je je na ovom avionu obuku završilo 100 studenata od kojih je svaki od njih na početku imao po 15 letova sa američkim instruktorima nakon čega bi oni prelazili u druge jedinice koje su opremljene drugim tipovima vazduhoplova. Prethodno je za samo oko godinu i po dana ova jedinica imala oko 5000 sati naleta. Avioni Cesna 172 prvobitno su bazirali na aerodromu Kirkuk gde je oktobra 2007. otvorena letačka škola. U njenom sastavu se našla i 1. eskadrila sa ovim tipom aviona koja je marta 2011. preimenovana u sadašnju 201. eskadrilu a kasnije je ona prebačena na aerodrom Tikrit. Danas se ova jedinica nalazi u sastavu Letačkog trenažnog puka, Koledža iračkih vazduhoplovnih snaga. Transportni avion Beech King Air 350. Iste 2007. godine u okviru programa ‘’Peace Dragon’’ potpisan je ugovor vredan 132 miliona dolara za 5 aviona King Air 350ER u varijanti za prikupljanje podataka (ISR). Prethodno je kao deo paketa od 160 miliona dolara nabavljen jedan transportni King Air 350 koji je služio i za obuku. 2015. godine isporučen je još jedan primerak u verziji za ISR. Jedinica koja koristi ove avione jeste 87. izviđačka eskadrila, Transportnog puka na aerodromu Al Mutana. Za potrebe osmatranja vazdušnog prostora 2006. je nabavljen a 2009. isporučen jedan radar AN/TPS-77 dok je 2011. naručen još jedan koji je stigao 2013. a plaćen je 26miliona dolara. Za naoružavanje aviona AC-208B 2009. nabavljeno je 20 protivoklopnih raketa AGM-114A ‘’Hellfire’’ dok je 2012. naručeno 200 AGM-114L za helikoptere Bell-407 čije će prva kupovina uslediti 2009. Prvo su naručena tri trenažna T-407 za 6,9miliona dolara, potom su 2009. kupljena 24 naoružana Bell 407 (iračka oznaka IA-407) za 60 miliona dolara koji su isporučeni 2012-13. Prethodno su 2011. stigla triprimerka. Laki borbeni helikopter IA-407 naoružan mitraljezom i lanserom nevođenih raketnih zrna. Još 16 Bell-407GX isporučeno je 2014-2015 a za naoružane primerke je 2013-2014. stiglo još 175 AGM-114L a kao pomoć u borbi protiv tzv. Islamske države SAD su 2014. godine donirale još 1500 ovih raketa. Trenažni T-407 kao i skoro polovina izviđačko-borbenih IA-407 čine sastav 21. jurišne helikopterske eskadrile, 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva na aerodromu Taji. Malo veći broj IA-407 leti u 22. jurišnoj helikopterskoj eskadrili, Transportnog helikopterskog puka u bazi Al Tagadum. Školski avioni T-6A “Texan II“ / Foto: U.S. Air Force/SrA Tyler Placie Nakon nabavke Cesni 172 Irak je nastavio sa ulaganjima u avione za obuku kupivši 15 turboelisnih T-6A ‘’Texan II’’ (američka varijanta švajcarskog PC-9) za ukupno 257 miliona dolara od čega su samo avioni plaćeni oko 75 miliona. Avioni su isporučeni u bazu Imam Ali i ušli su u sastav 203. eskadrile (do marta 2011. 3. eskadrila) Letačkog trenažnog puka. Do skora su svi irački T-6A bili neoperativni a inicijativa za njihovo vraćanje u letno stanje pokrenuta je pre nekoliko meseci. Imajući u inventaru Cesnu 172 i T-6 nastao je ogromni raskorak u obuci iračkih pilota i to zbog velikih razlika u konfiguraciji i performansama između ova dva tipa aviona, jedan je bio dvosed visokokrilac sa dizel motorom i rasporedom sedišta jedno pored drugog a drugi turboelisni niskokrilac sa rasporedom sedišta jedno iza drugog. Tako je Irak krenuo u potragu za rešenjem ovog problema a prethodno je još 2007. godine pokazao interesovanje za projekat srpskog školskog aviona Lasta. Irački pilot na obuci za avion Lasta-95N na aerodromu Batajnica / Foto: Dušan Atlagić Iraku je Lasta sasvim odgovarala i ova država je kao prvi naručilac aviona postala ujedno i finansijer završetka njegovog razvoja. U 2007. godini naručeno je 20primeraka po jediničnoj ceni od 300 hiljada dolara a Laste su bile deo paketa naoružanja u vrednosti od 253 miliona dolara. Opcija za još 16 aviona nikada međutim nije realizovana. Prvi let prototipa Laste 95 izvršen je 5. februara 2009, a prototip iračke varijante Lasta-95N 24. februara 2010. Prve Laste Iraku su isporučene juna 2010., a poslednji avioni stigli su u Irak jula 2011. Do marta 2011. bili su u sastavu 2. eskadrile Letačkog trenažnog puka. U pripremama za prijem aviona, 8 iračkih pilota je dva puta boravilo na aerodromu Batajnica gde su obučavani u Tehničko-optinom centru. Oni su kasnije predstavljali prve instruktore i nastavnike letenja na ovom avionu u Iraku. Zanimljivo da je Irak je za svoje primerke insistirao da mogu da nose naoružanje pa tako njihova verzija može da na dva potkrilna nosača ponese do 220 kg tereta pre svega kontejnere sa mitraljezima 7,62 i 12,7 mm i bombe kalibra do 100 kg. Nakon nekoliko meseci probnih letova februara 2012. započela je obuka oko 200 kadeta na avionima Lasta-95N u vazduhoplovnoj bazi Tikrit u kojoj se nalazi Koledž iračkih vazduhoplovnih snaga. Međutim, samo mesec dana kasnije, nakon ukupno 600 sati naleta, flota je prizemljena zbog problema sa motorima Lycoming AEIO 580B1A. Rešavanje ovog problema ali i modifikacija komandi leta ekipe inženjera i tehničara VTI i fabrike aviona Utva započeli su sredinom maja 2013. Laste na jednoj od svečanosti povodom promocije novih pilota RV Iraka. Srpski stručnjaci ustanovili su da je došlo do problema podmazivanja motora prilikom startovanja. Proizvođač motora Lycoming je priznao postojanje defekta i ponudio tehničko rešenje koje je primenjeno na iračkim Lastama nakon čega su normalne operacije aviona bile nastavljene ali uz smanjenje resursa motora i veću potrošnju ulja, što je povećalo realni trošak sata leta. Dorada komandi leta iračkih Lasta nastala je kao posledica tragičnog udesa koji se 26. septembra 2012. desio u Srbiji. Intenzitet borbe protiv tzv. Islamske države značajno je porastao decembra 2013. godine zbog čega su početkom 2014. iračke Laste prebačene u bazu Imam Ali(bivši naziv Talil) što se pokazalo kao dobar korak jer su u leto 2014. bazu Tikrit napale formacije islamista i osvojile je pri tom ubivši najmanje 1566 studenata i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe. Do dolaska jurišnih aviona Su-25 početkom jula 2014. iračke vazduhoplovne snage imale su izuzetno skromne mogućnosti u dejstvima po ciljevima na zemlji. Imali su samo pet aviona AC-208B “Combat Caravan“, naoružane transportne helikoptere Mi-17 kao i školske avione Lasta. Nakon dolaska jurišnih aviona Su-25 i borbenih helikoptera Mi-28 i Mi-35M, Laste su ponovo upotrebljavane samo za obuku pilota. Jedini udes iračkih aviona dogodio se 17. aprila 2017. kada je prilikom poletanja iz matične baze došlo do problema sa motorom zbog čega je posada morala prinudno da sleti a tom prilikom avion je uništen ali su pilot i kopilot preživeli. Iračke Laste se, kao što smo već naveli nalaze u bazi Imam Ali gde popunjavaju 202. eskadrilu Letačkog trenažnog puka. Srednji transportni avion C-130J-30 “Super Hercules“ / Foto: Facebook stranica RV Iraka Značajno unapređenje transportne avijacije dogodilo se 2009. kada je za 293miliona dolara naručeno 6 transportnih avioniona C-130J-30 ‘’Super Hercules’’ koji su stigli tokom 2012. i 2013. Trenutno Super Herkulesi kao i stariji C-130E lete u 23. transportnoj eskadrili, Transportnog puka sa komandom u bazi Al Mutanakod Bagdada. Irački An-32 naoružan bombama. Pre toga od Ukrajine je za 99 miliona dolara naručeno 6 An-32B koji su isporučeni 2011-2012. i čija je danas matična jedinica 33. transportna eskadrila, Transportnog puka takođe u bazi Al Mutana. Dva primerka su bila dorađena da nose bombe, prvi je nosio 4 spoljna nosača na bokovima trupa BDZ-34 za 4 bombe kalibra do 500 kg dok je drugi u tovarnom prostoru, u unutrašnjosti aviona mogao da na prenosivom valjkastom transporteru sa vođicama ponese 4 bombe kalibra 227 kg. Dva laka višenamenska helikoptera Gazela na jednoj od vojnih parada. Irak se u opremanju svojih vazduhoplovnih snaga oslonio i na Francusku nabavivši 2010. domaćim pilotima dobro poznate lake višenamenske helikoptere Gazela. Tada je iz viškova francuske avijacije stiglo šest polovnih SA-342M ali je to bio samo deo velikog posla nabavke novih lakih višenamenskih borbenih helikoptera EC-135. Gazele baziraju na aerodromu Taji i lete u 88. jurišno-trenažnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka. Iz Nemačke su 2009., preko Francuske, naručena 24 naoružana EC-635T2+ (vojna verzija helikoptera EC-135, sada H135) koji su koštali 360 miliona evra a isporučeni su tokom 2011. i 2012. Ceo posao pratio je korupcionaški skandal uz optužbe da su određeni irački generali primili mito kako bi se nabavka realizovala. U opremanju i naoružavanju ovih helikoptera je učestvovala Južnoafrička Republika od koje je u periodu 2010. do 2015. nabavljeno 380 protivoklopnih raketa Ingwe. Laki izviđačko-borbeni helikopter EC-635T2+/ Foto: Ministarstvo odbrane Iraka EC-635 su bili prvi ozbiljnije naoružani helikopteri oružanih snaga Iraka a nabavljeni su pre svega za osmatranje i prikupljanje informacija kao i za protivpobunjeničku borbu. Opremljeni su sistemom SAWS (Stand Alone Weapon System) koji omogućuje upotrebu elektro-optičkog osmtaračkog sistema sa televizijskom i infracrvenom kamerom, sistemom za zaštitu helikoptera od lakih prenosivih raketnih PVO sistema kao i upotrebu nevođenih i vođenih ubojnih sredstava. Helikopteri su ušli u sastav 55. jurišne eskadrile Armijske avijacije koja se danas nalazi u sastavu 32. armijske avijacijske brigade za specijalna dejstva i bazira na aerodromu Taji sa detašmanom u bazi Al Rašid kod Bagdada. U borbi sa tzv. Islamskom državom jedan irački EC-635 je oboren 13. decembra 2014. u rejonu Bayji uz pogibiju oba člana posade. Višenamenski borbeni avion F-16IQ, varijanta F-16C Block 50/52 za Irak. Svoje prve borbene avione Irak će naručiti 2011., izabran je američki F-16, za tri milijarde dolara kupljeno je 18 aviona Blok 50/52 u varijanti F-16IQ od toga 12jednoseda F-16C i 6 dvoseda F-16D. Prvi avioni trebali su da stignu leta 2014. ali je zbog bezbednosne situacije u zemlji to odloženo za sledeću godinu pa su prva četiri primerka stigla tek 14. jula 2015. Januara 2016. je za dve milijarde dolara kupljeno i naoružanje za njih i to 150raketa vazduh-zemlja AGM-65D, G, H, K ‘’Maverick’’, 24 rakete vazduh-vazduh AIM-9M ‘’Sidewinder’’, 14120 bombi Mk 82 i BLU-111, 2400 bombi Mk 84 i BLU-117, 10 vežbovnih bombi Mk 82 i Mk 84, 400 laserski vođenih bombi GBU-10 i 8000GBU-12, jedan rezervni top M61 ‘’Vulcan’’. Pored toga nabavljeno je 20 nišanskih sistema na kacigi pilota JHMCS i 4 zemaljska sistema za proveru stanja vođenih avio-bombi. Od Nemaca je prethodno 2013. kupljeno 90 polovnih raketa vazduh-vazduh AIM-9L koje su dorađene na standard AIM-9L/I-1. Dvoseda varijanta F-16D. Za avione F-16 je 2012. kupljeno 20 nišansko-navigacijskih sistema AN/AAQ-33 Sniper za 32 miliona dolara. Još 18 F-16, takođe 12 F-16C i 6 F-16D narućeno je 2013. godine za 890 miliona dolara. Potom je za iračku flotu ovih aviona 2015. naručeno i 2000 projektila WGU-59 APKWS koji su stigli tokom 2016-17. Prethodno su 2015. nabavljena 4 rezervna radara AN/APG-68(V)9 kao i 4kontejnera sa izviđačkom opremom DB-110 koja su koštala 71 milion dolara. Danas Irak ima 23 F-16 koji se nalaze u bazi Balad, u sastavu 9. lovačke eskadrile, Lovačkog puka. Artiljerijsko-raketni sistem Pancir-S1 je trenutno najmoćnije PVO sredstvo iračke vojske. Jedinice za protivvazduhoplovna dejstva dobile su prve sisteme 2012. godine kada je iz Rusije nabavljeno 500 lakih prenosivih raketnih sistema Igla-S. Potom je 2013. od SAD kupljeno 8 lakih mobilnih raketnih sistema AN/TWQ-1 ‘’Avenger’’ malog dometa koji su ipsoručeni 2014. i plaćeni su 105 miliona dolara. Nešto ranije 2012. godine za njih je naručeno 200 raketa FIM-92 ‘’Stinger’’. U paketu naoružanja iz Rusije koji je vredeo 4,2 milijarde dolara a koji je potpisan 2012. godine našlo se i 24 (po nekim podacima 48) artiljerijsko-raketnih sistema 96K6‘’Pancir-S1’’ za koje je kupljeno 600 raketa. Neke od poslednjih nabavki iz SAD realizovane su 2013. kada je kupljeno 13osmatračkih radara AN/MPQ-64 ‘’Sentinel’’ malog dometa koji se obično uvezuju sa sistemima PVO kratkog dometa. Iste godine naručeno je i 10 sistema malih bespilotnih letelica ScanEagle koji su predati Iraku 2014. Borbeni helikopter Mi-28NE, primerak koji se na fotografiji nalazi na zemlji poseduje radar N025E koji se nalazi na jarbolu iznad nosećeg rotora. Velika količina naoružanja i vojne opreme nabavljene iz Rusije za 4,2 milijarde dolara obuhvatao je osim već spomenutih PVO sistema Pancir i desantno-jurišne helikoptere Mi-35M kao i borbene helikoptere Mi-28. Svi pomenuti helikopteri ušli su u sastav Armijske avijacije i kojoj je Ratno vazduhoplovstvo u međuvremenu predalo većinu helikoptera sa kojima je raspolagalo. Isporučeno je ukupno 28 Mi-35M, 15 Mi-28NE i 4 Mi-28UB (označeni takođe kao Mi-28NE, verzija sa udvojenim komandama). Borbeni Mi-28 uvršteni su u 28. jurišnu eskadrilu, Borbenog helikopterskog puka u Al Kutu. Desantno-jurišni helikopter Mi-35M dejstvuje po položajima pripadnika oružanih formacija tzv. Islamske države. Irak se dakle odlučio da nabavi prave borbene helikoptere a ne samo da se osloni na naoružane Bell 407 i EC-635. Kupio je najsavremeniju verziju helikoptera Mi-24 sa kojim je već dugo godina imao iskustva. Ovoga puta stigli su moderni Mi-35M a prva isporuka realizovana je novembra 2013. a pripali su 35. jurišnoj eskadrili, Borbenog helikopterskog puka na aerodromu Taji. U borbenim dejstvima protiv tzv. Islamske države 2014. godine oborena su dva helikoptera, jedan 16. juna a drugi 3. oktobra. U udesima su izgubljena još tri, jedan 22. avgusta 2015, drugi 4. aprila 2016 i treći 4. januara 2017. Trojka iračkih jurišnika Su-25, prvi u formaciji, dvosed Su-25UBK pripadao je Iranu. Kako je Irak u sukob sa snagama tzv. Islamske države dočekao bez borbenih aviona jer američki F-16 zbog loše bezbednosne situacije još nisu bili isporučeni, Iračani su odlučili da se nabave ruski Su-25 koje su pripadnici RV Iraka veoma dobro poznavali s obzirom da su ga pre 2003. godine već koristili. Prvi od, kako će se kasnije pokazati 5 Su-25 iz Rusije isporučeni su 28. juna 2014. i to su bili prvi pravi borbeni avioni u inventaru novog RV Iraka. Irački Su-25 na ispitivanjima fugasnih bombi domaće proizvodnje. Potom je u pomoć priskočio Iran koji je poslao svih 7 aviona Su-25K i Su-25UBK koji su, što je interesantno, 1991. za vreme Prvog zalivskog rata, preleteli u Iran. Naknadno su 17. aprila 2016. isporučena još 4 ruska polovna Su-25 koji su remontovani u 121. remontom zavodu u Kubinki. U međuvremenu je sklopljen i ugovor sa Belorusijom od koje je kupljeno 9 polovnih Su-25 i Su-25UB koji su stigli tokom 2015-16. Iračke pilote obučavali su Iranci ali je deo njih kasnije poslat u Rusiju i Belorusiju. Prema poslednjim informacijama oko 20 Su-25 nalazi se u bazi Al Rašid kod Bagdada, u sastavu 109. jurišne eskadrile, Borbenog puka. Laki višenamenski borbeni T-50IQ, jedan od najmodernijih aviona iračkih vazduhoplovnih snaga / Foto: Facebook stranica RV Iraka Krajem 2013. godine, tačnije 12. decembra sa Južnom Korejom je potpisan ugovor vredan 1,1 milijardu dolara za nabavku 24 školsko-borbena aviona T-50 ‘’Golden Eagle’’’ u varijanti T-50IQ koja predstavlja verziju lakog borbenog aviona FA-50. Osim aviona plaćena je obuka pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe kao i logistička podrška. Naknadno je sa Korejancima potpisan i ugovor o održavanju i to za narednih 20 godina što je plaćeno milijardu dolara. Prvi irački T-50IQ poleteo je 13. jula 2015. a prvih pet primeraka je zvanično predato RV Iraka decembra iste godine. Za sada je isporučeno 12 aviona, prvih 6 stiglo je u Irak marta 2017. a drugih šest 5. juna ove godine. Avioni se nalaze u vazduhoplovnoj bazi Al Šajbah, u 204. trenažnoj eskadrili (do marta 2011. 4. trenažna eskadrila) iz sastava Trenažnog letačkog puka, Koledža iračkog RV. Irak je nabavio još jedan tip borbenog aviona i to od nekada tradicionalnog snabdevača vojnim avionima – Češke. Za vreme ČSSR od njih su nabavljani školsko-borbeni avioni L-29 ‘’Delfin’’ a zatim i L-39 ‘’Albatros’’. 2014. godine potpisan je ugovor vredan 200 miliona dolara za kupovinu naoružanja a u paket su ušli i laki višenamenski L-159 ALCA uz isporuku 10 jednoseda L-159A i dvadvoseda L-159T1 od kojih je jedan bio prerađeni jednosed iz čeških viškova a drugi novoproizvedeni primerak. Još tri jednoseda nabavljena su kao izvor rezervnih delova. Irački piloti na preobuci u Češkoj za avion L-159 ALCA. Prvi avioni predati su Iraku samo 88 dana nakon što je ugovor stupio na snagu a prva tri primerka (dva jednoseda i dvosed) su zvanično preuzeta 26. septembra 2015. godine da bi prva dva aviona sletela u Irak 5. novembra iste godine. Februara 2016. iz Češke se sa preobuke u Irak vratilo 6 pilota nakon čega su u matičnoj bazi započeli taktičku obuku. Već u maju su je završili i svoju prvu borbenu misiju izveli su 12. juna uz upotrebu klasičnih avio-bombi Mk-82. Jedno vreme oba dvoseda su se nalazila u Češkoj radi obuke iračkih pilota a prvi od njih, novoproizvedeni primerak, predat je Iračanima decembra 2016. Na preobuku su poslati piloti koji su već imali solidno letačko iskustvo a za vreme preobuke na L-159 naleteli su obično 30-35 sati. Česu su u Baladu bili organizovali i tim savetnika dok je kompanija Aero Vodochody obezbedila vazduhoplovnotehničku službu za održavanje aviona u drugom stepenu koje su kasnije preuzeli Iračani. Od naoružanja na iračkim L-159 su za sada primećene samo klasične avio-bombe Mk-82, za obuku se koriste kontejneri SUU-5003 koji osim što nose 6 vežbovnih bombi BDU-33, imaju mogućnost ispaljivanja 4 nevođena raketna zrna CRV-7kalibra 70 mm. Irački L-159 se nalaze u bazi Balad (prethodno poznata kao Al-Bakr, nakon okupacije tu su boravile američke trupe i baza je nosila naziv isturena operativna baza Anaconda u kojoj je u jednom trenutku bilo 30000 vojnika) 80 km severno od Bagdada u 115. taktičkoj eskadrili, Lovačkog puka. Iako je ALCA već upotrebljen u dejstvima protiv tzv. Islamske države, puna borbena gotovost eskadrile biće postignuta krajem ove godine. U plani je modernizacija ovih aviona uz integraciju nišansko-navigacijskog kontejnera i vođenih ubojnih sredstava, pre svega vođenih bombi i raketa vazduh-zemlja kao i nabavka raketa vazduh-vazduh. Kineska izviđačko-borbena bespilotna letelica CH-4B. U borbi protiv Islamske države Iračani su prema dostupnim fotografijama i video snimcima, vrlo efikasno upotrebili borbene bespilotne letelice CASC CH-4Bkineske proizvodnje. 23. januara 2015. godine stiglo je 4 CH-4B a uz njih i 20malogabaritnih protivoklopnih raketa AR-1 i 20 malogabaritnih vođenih bombi FT-9. Jedinica koja koristi ove BPL odnosno 100. izviđačko-borbena eskadrila(prethodno 84. eskadrila iste namene) je direktno potčinjena Komandi Armijske avijacije i nalazi se na aerodromu Al Kut. Iračani su osnovali i svoju obaveštajnu službu INIS – Iraqi National Intelligence Service koja je prema dostupnim podacima od SAD 2010. godine dobila 9 aviona i to tri DHC-6 koji su pripadali agenciji CIA i 6 U-28A (dorađeni švajcarski Pilatus PC-12). Ovi avioni poseduju opremu za prikupljanje informacija izviđanjem i osmatranjem, otkrivanje i identifikaciju ciljeva. Baziraju na aerodromu Al Rašid i pod komandom su Ministarstva unutrašnjih poslova. Prema dostupnim podacima danas se koriste dva DHC-6 i 4 U-28A. Živojin BANKOVIĆ
-
KAKO VULIN SLAVI Uzeo 13 vojnih kuvara i konobara da mu služe na jubileju stranke FOTO: D. GOLL / TANJUG Ministar odbrane Aleksandar Vulin angažovao je trinaestoro zaposlenih iz Vojne ustanove "Dedinje" za proslavu desetogodišnjice svoje partije, Pokreta socijalista. Vojni sindikat je prvo tvrdio da im za tročasovno služenje nije plaćeno, dok su danas saopštili da je usluga naknadno plaćena i da su ugovori antidatirani. Iz Vojske kažu da je sve urađeno u skladu sa zakonom. Predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić kaže za "Blic" da je skandal što angažovanom osoblju ništa nije plaćeno jer su njihove plate od 25.000 do 34.000, koliko imaju kuvari i kasiri. - Za proslavu "Pokreta socijalista" iz Vojne ustanove "Dedinje" angažovani su dva šefa sale, devet konobara i dva kuvara, koji za svoj tročasovni rad nisu dobili nikakvu naknadu. Osim što Zakon o odbrani jasno kaže da je zabranjeno korišćenje Vojske Srbije u stranačke, ideološke i političke svrhe, pa se ovakvim činom krši i zakon ove zemlje, ovde se prvenstveno postavlja pitanje morala. Zbog čega su ljudi radili, narodski rečeno, badava? Svaka svetkovina u Srbiji, kada se pravi, domaćin koji organizuje veselje, znajući red, trudi se da se svi koji su angažovani budu isplaćeni. Nisu radnici Vojne ustanove "Dedinje", koja ima svoj ugled i tradiciju, došli na radnu akciju levičarske stranke, pokreta, što god da je Pokret socijalista - kaže Antić. FOTO: B. JANAČKOVIĆ / RAS SRBIJA Novica Antić sa saradnicima Zaposleni u toj ustanovi su, kako ističe, takođe radnici koje štite zakoni i Ustav Srbije, odnosno Vojna ustanova "Dedinje" nije ničija "dedovina, već državna institucija". - Apelujem da sa Vulin sa svojim stranačkim „drugovima“ dogovori i izdvoji deo novca od partijskih članarina i da se plate radnici “Dedinja” - predlaže Antić. On je upozorio i da je Pokret socijalista za ovo trebalo da potpiše ugovor sa nadležnom vojnom ustanovom. - Bar dovedite ovo stranačko bahanalisanje u zakonske okvire potpisivanjem ugovora sa državnom institucijom, čije radnike angažujete. Ne brukajte se. Ti ljudi ionako rade za više nego skromne plate, tako da im nametanje prekovremenog rada, bez dinara, dođe kao kažnjavanje. A na to, dok je Ustava i zakona ove države - niko nema prava! - istakao je Antić S druge strane, odgovarajuči na pitanja "Blica", iz Ministarstva odbrane tvrde da je usluga plaćena, te da se radi o uobičajenoj komercijalnoj aktivnosti. - Vojna ustanova "Dedinje" bila je angažovana za pružanje ugostiteljskih usluga na događaju Pokreta socijalista 14. jula 2018. godine od 17 do 20 časova u Domu omladine. Usluga je pružena pod komercijalnim uslovima, a bila je blagovremeno ugovorena još 11. jula. Za realizaciju ove usluge angažovan je broj zaposlenih u skladu sa ugostiteljskim normama, na poslovima posluženja, u njihovom redovnom radnom vremenu, za šta ih sleduje redovna zarada u skladu sa zakonskim propisima. Za ovakve delatnosti nije potrebna nikakva posebna dozvola, niti odobrenje jer se radi o poslovima u okviru osnovne delatnosti VU "Dedinje" i radi se o jednoj od uobičajenih komercijalnih aktivnosti, keteringu, koji je dostupan svim građanima. Sve je urađeno u skladu sa zakonom i propisima, kao i u prethodnih 50 godina koliko ova ustanova posluje - kažu u Ministarstvu odbrane. Direktor "Dedinja" Čedomir Kisić rekao je da Vojna ustanova kojom rukovodi posluje u skladu sa zakonom i daleko bolje nego što je bio slučaj u prethodnom periodu. - Molim predstavnike Vojnog sindikata da svojim delovanjem, a pre svega širenjem netačnih informacija, ne nanose štetu poslovanju VU "Dedinje" i ugledu njenih zaposlenih koji su reputaciju među ugostiteljima u zemlji stekli predanim radom u trajanju od pola veka - kazao je Kisić. PS: Biće nam drago da pokažemo ugovor i uplaćena sredstva Predsednik beogradskog odbora PS Nebojša Petrović kaže da su vojno osoblje angažovali jer su hteli simbolično da pokažu da im je stalo do vojske i države te da će im "biti drago" da pokažu ugovor i uplaćena sredstva. - "Dedinje" je samodohodovna ustanova koja nam je pružila uslugu keteringa, baš kao što bi i bilo koja druga ustanova ugostiteljskog tipa. Angažovali smo VU "Dedinje" u skladu sa zakonom i uredno platili usluge. Nismo želeli da angažujemo privatnike, već da angažovanjem VU "Dedinja" pokažemo, simbolično, da nam je stalo i do vojske i do države. PS pita Vojni sindikat zašto se nikada nije setio ove ustanove i njenih radnika za vreme dosovskog režima, kada je ova ustanova sistematski uništavana, kada je propadala, kada radnici nisu dobijali platu na vreme, već sada kada je "Dedinje" konačno stalo na noge, kada prihoduje, a radnicima plata ne kasni ni dan - poručio je Petrović. Šutanovac: Nedopustiva zloupotreba Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac kritikovao je potez Aleksandra Vulina. - Nije prvi put da se zloupotrebljavaju vojska i njeni kapaciteti. Na novogodišnjoj zabavi je bivši ministar Bratislav Gašić izveo pripadnike vojske da tu noć dele čaj i kuvano vino građanima u Kruševcu. Vulin je u svojoj bahatosti u toj zloupotrebi otišao korak dalje i to u partijske svrhe, što je nedopustivo i neoprostivo - kaže Šutanovac. Vojni sindikat: Anidatirali su ugovore Danas, dan posle prvog saopštenja, Vojni sindikat izdao je novo u kome kažu da je zaposlenima VU “Dedinje” usluga naknadno plaćena, nakon što je čitav slučaj dospeo u javnost. Oni trvde je direktor Vojne ustanove „Dedinje“ antidatirao ugovore i da su radnici “brže bolje isplaćeni uz davanje instrukcija šta da kažu.” Vojni sindikat pozvao je danas Ministarstvo odbrane da objavi ugovor o angažovanju ljudi, ponudu menija, radne naloge, radne liste, kao i fiskalne račune. https://www.blic.rs/vesti/politika/kako-vulin-slavi-uzeo-13-vojnih-kuvara-i-konobara-da-mu-sluze-na-jubileju-stranke/sngddlk
-
http://balkanword.com/upoznao-ju-je-u-autobusu-i-36-godina-voli-samo-nju-ovo-je-bajagina-supruga-kojoj-je-posvetio-sve-svoje-pesme-foto/ Momčilo Bajagić Bajaga jedan je od retkih muzičara sa domaće javne scene koji svoj život i svoju privatnost drži daleko od očiju javnosti. S tim u vezi, ni njegova supruga ne eksponira se u medijima, a retki su događaji na kojima se pojavljuje sa suprugom. Možda je baš to i jedan od načina na koji su svoju ljubav održali tolike godine, tačnije 36 godina koliko su zajedno. Momčilo i Emilija u braku su od 1989. godine, a pre toga su sedam godina živeli zajedno. Ono što je i te kako zanimljivo kada su njih dvoje u pitanju jeste način na koji su se upoznali – u autobusu. – Ema je stanovala u Zemunu, a upoznali smo se u autobusu. U busu sam je prvi put pitao da li bi htela da izađe sa mnom u nedelju, a ona je rekla da nedeljom ne izlazi. Meni je to bilo kao da me je o’ladila, jer ko ne izlazi nedeljom? Ema je valjda izlazila subotom, otkud znam. Ja onda nisam postavljao nikakvo dodatno pitanje, bilo mi je truba. Tek posle nekoliko meseci smo profurali – istakao je muzičar u intervjuu za Novosti. Kako je tada priznao, sve pesme posvetio je Emi kojoj nije bio lak teret njegove slave: – Veza kao veza nikada nije bila u iskušenju, ali Emi svakako nije bilo lako. Kad si javna ličnost, svakakve stvari o tebi se pojavljuju u medijima. Ema je to stvarno dobro podnela, naročito tih prvih godina našeg zabavljanja, koje su bile najluđe. Mi nismo mogli da idemo na letovanje negde gde idu svi. Sećam se da smo jednog leta na Mljetu otišli na neku daleku plažu da bismo bili sami. Međutim, odnekud se tu pojavilo petoro ljudi koji su samo sedeli i piljili u nas. To im je, valjda, bilo interesantno. Meni je najgluplja fora bila da govorim kako nemam devojku da bi me curice jurile. Ljudi te vole zbog muzike. Da nisam pravio dobre pesme, ne bi me ni voleli – iskreno je rekao Bajaga. Bajaga sa suprugom: Izvor: I.C.
-
Postavite svoje radove, slike, poeziju, snimke. Učestvujte
-
Eto zamislite da imate vremensku masinu i da vas moze vratitit unazad kada ste imali npr 18 godina. Sta biste izmenili? Da li bi izabrali durgaciji zivotni put? Drugacije zanimanje? i td.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.