Претражи Живе Речи Утехе

Posto sam video interesovanje za ovu temu evo postavljam je. Neko je negde rekao da dobar deo zena u stvari zeli da bude oteta. Da li je to bas tako?

Скоро најављена „парада поноса“ у Београду је поново покренула лавину реакција у нашем друштву. Да се приметити да су скоро сви наступи против те параде били друштвено – политичке природе, док су са друге стране, наступи у прилог паради били само делимично политичке природе. Наиме, велик део такозваног „ЛГБТ активизма“ укључује естетски, тј. уметнички део, где се у ствари износе њихове најконтраверзније и најпровокативније поруке. Тиме се у ствари извршава облик пасивне агресије. О чему је конкретно овде реч? Мало људи код нас схвата културолошку транформацију кроз коју је прошао свет (нарочито Запад) у периоду после 60-их година двадесетог века и „хипи покрета“. Током наведене трансформације, тај свет је ушао у период тзв. постмодернизма[1]. Као што се види, битна обележја те епохе су одбацивање објективности у домену како културе тако и моралу, екстремни индивидуализам, општи релативизам и еклектицизам. Постмодернизам се најбоље може видети у сфери уметности, где се она схвата као било шта што ствара „уметник“ или као било шта што може да изазове ефекат код посматрача, ради самог ефекта. У неку руку, претеча таквог схватања естетике је био француски уметник Маршел Дишан, који је узео индустријски произведен писоар и на њега ставио свој потпис. Назвао је то своје дело „Фонтана“[2]. После тог његовог револуционарног чина, „уметност“ постаје буквално било шта чиме се „уметник“ бави и било шта може да буде проглашено за „уметност“. Наравно, по постмодерној логици шта је заиста уметник и уметност постаје потпуно релативна ствар. Сфера естетског постаје сфера потпуне слободе, где било шта може да се чини у име те „уметности“. Пошто у уметности постаје све дозвољено, свако ко критикује и напада такву постмодерну „уметност“ испада дивљак, простак и морално чудовиште. Поред тога, постмодернисти користе термине „прогресивно“ и „ретроградно“, наслеђене из претходне епохе модернизма и идеологија насталих у тим епохама, само што су и ти термини овде потпуно релативни. Какве везе то има са „парадом поноса“ у Београду? Прво треба приметити да се овде користи термин „парада“, а не нпр. „протест“, „митинг“ или „окупљање“. Иако је потпуно јасно да се та парада прави из друштвено - политичких разлога, сам назив указује на нешто што има естетску, а не политичку позадину. Ово указује на вешто упакован политичко-идеолошки активизам. Можда најбоље природу тог активизма оличава изложба фотографија, најављена у оквиру манфестације „Београд прајда“. Наиме, ради се изложбама фотографија шведске „уметнице“ Елизабет Орсон Валин где се пародира Исус Христ и сцене из Новог Завета, кроз геј тематику[3]. Поставља се питање, какве везе те пародије хришћанства имају са геј правима у Србији и како онде доприносе „разумевању“ геј популације? Не треба заборавити да ово није једина провокација заснована на пародији хришћанства, пример је плакат за „Београд прајд“ из 2011. год[4], где на слици стоји жена која се моли, са вибратором у руци, док има минђуше са ликовима Исуса Христа и Св. Тројице. Поред тога, не треба заборавити на „перформанс“ приређен у Кнез Михајловој улици и Београду, где је изведена представа геј венчања између две девојке по имену „Вера“ и „Нада“[5]. И овде можемо видети пародију хришћанских врлина вере, наде и љубави у служби ЛГБТ активизма. Наравно, ти „уметници“ могу да се позову на аргумент њихове шведске колегинице да је Исус Христ штитио одбачене, позивајући се на Нови Завет, али заборављају рећи да је он штитио одбачене који су се кајали или бивали неправедно прогоњени, а не оне који су поносни на свој грех и јавно га пропагирају. Поред тога, како су ЛГБТ људи „прогоњени“, када су заштићени законом и када их отворено подржавају светски центри моћи? А по тој истој Библији јасно да је хомосексуалност грех. Дакле, они се позивају на Библију да би пропагирали ствари које она осуђује. Такође, треба узети у обзир да већина тих који пародирају хришћанство сами нису хришћани, иако се позивају на исто, јер су такве пародије из хришћанске перспективе суштински сатанске. Дакле, која је сврха тих пародија и исмевања хришћанства на геј парадама? Како оне помажу људима геј оријентације? Ствар је проста. Јасно је да покрет за ЛГБТ права нема суштинске везе са правима људи друкчијег полног опредељења, већ је он део такозваног идеолошког „културног рата“[6], који увелико бесни на Западу. Тај „рат“ се води на духовно-симболичко-пропагандном терену од стране милитантне левице, која је појам „класног рата“ пренела у домен културе и симбола. У том рату се симболички напада и понижава све „традиционално“ и „застарело“. Та милитантна левица је поникла на Западу и у друштвима која су традиционално хришћанска, па јој је уништење тог хришћанства приоритет у намери да себе потврди и „еманципује“ од њега. Слична психологија овде постоји код људи који су од Срба постали нешто друго, па су постали опседнути уништењем, прогоном и понижавањем оних од којих су потекли. Претеча те „култур левице“ је био италијански револуционар Антонио Грамши, који је увидео да левичарска револуција прво мора да победи у сфери културе да би могла да тријумфује и политички. Левица је изгубила светску револуционарну борбу на Западу, јер је није прво добила на духовном плану. Мора бити уништен традиционалан дух, да би тријумфовао дух „новог револуционарног човека“. А уништење духа се врши на духовном, не на политичком плану. Дакле борба се врши на домену симболичког. Симболичким понижавањем и обесмишљавањем хришћанске Цркве њој се чини већа штета него сви политички прогони кроз историју. Припадници „култур левице“ су кроз „Франкфуртску школу марксизма“ нашли уточиште у Америци, после њеног прогона из Немачке и ту су успешно своје идеје пренели у праксу. ЛГБТ популација је одличан изговор за напад на неколико традиционалних циљева: на традиционално схватање породице, на обичајност, на традиционално схватање морала и наравно на главни циљ – традиционално хришћанство које је симболички стожер ових предходних традиција. Овде није проблем у томе што култур-левица врши тај напад, већ у томе што они који су нападнути немају одговарајући одговор и због тога губе. Традиционалистичка страна добро примећује да су напади на њу суштински идеолошке и друштвено-политичке природе. Главни проблем је што као одговор и средство своје борбе користи политичка средства. Наиме, култур-левица користи као своје главно оружје уметност (перформансе, концерте, медије, изложбе, филмови) помоћу које шаље друштвене и политичке поруке. Те поруке су углавном негативне природе, тј. усмерени су против некога (традиције, вере и сл.), а тај неко се проглашава за прицип зла (неправде, лицемерја, покварености...). Пошто је у уметности све дозвољено, свака увреда, исмејавање и пропаганда увијена у њу се не може нападати политички, јер свако ко критикује или напада ту естетско-идеолошку пропаганду испада примитаван, глуп и зао. Кроз уметност и перформанс, неко може отворено да се понижава и напада (чак и физички), јер је то „прогресивно“ и „авангардно“. Та стратегија се масовно употребљава још од хипи покрета и довела је до потпуне духовне дискредитације традиције на Западу. Исток, под класичним политичким комунизмом је живео у суштински културно конзервативној средини, чиме је такав комунизам парадоксално боље заштитио традицију и веру, него либерални Запад. Додуше, СФРЈ је делимично примењивала културне обрасце увезене са Запада, што се одражава и на наше друштво. Грчевитим држањем за политичке методе борбе, традиционалисти су испадали смешни и примитивни наспрам својих политичких противника „слободних уметника“, јер су користили погрешна средства против правих циљева. Иако је јасно да све ове „параде поноса“ и „перформанси“ имају потпуно идеолошку позадину, где се „људска права“ користе само као изговор за ту делатност, одговор на то не може бити политички. Када имате скуп под називом „парада“ или „пеформанс“, ви кроз естетску призму можете да излуђујете онога кога мрзите, да га вређате, понижавате, па чак и нападате, а да њега представљате као неког ко мрзи „слободу изражавања“ и вас. Са друге стране, када неког нападате политички, онда тај неко може да се брани политички, кроз утврђене законе и кроз аргументе. Кад сте „уметник“ ви не морате да пружате разлоге и аргументе, ви можете слободно да вређате и понижавате до миле воље, под изговором уметничких слобода. Геј парада је суштински рат на два фронта: политичком и културном. Културни се више користи, јер је добар кишобран када политички аргументи „зашкрипе“. Противници геј параде воде рат само на једном пољу – политичком, док на други не обраћају пажњу. То онда омогућава медијима да их представе као примитивце и троглодите, који живе у средњем веку. Ако је револуционарна левица научила лекцију и прилагодила своју борбу, то исто мора да ради и десница. Шта би се догодило, ако традиционалистички покрети не би себе представљали као политичке, већ као уметничке покрете? Зашто протести против геј параде морају да носе називе протеста, а не уметничког мултимедијалног перформанса (без обзира шта су заиста)? Зашто вође тих покрета себе не прогласе за уметнике, а њихово политичко наступање као шалу, уметност и „зезање“, иако то заиста нису? Зашто не послужити култур-левицу сопственом храном? Увек постоји и домен политичке борбе, али главна борба се води на плану духа, коју десничари погрешно поистовећују са политичком борбом. Та духовна борба се води у култури, не у политици. Та забуна код десничара је довела дотле да нека земља задржи формалне конзервативне политичке институције (монархију, аристократију, државну цркву) али да духовно буде потпуно уништена свака традиција. Најбољи примери су Данска, Британија, Шведска, Норвешка, Шпанија, па чак и Грчка. Нешто супротно од тога имамо на примеру Русије или НР Кине. Тако и код нас се понавља грешка, да реакције против „параде поноса“ носе назив „протеста“ или „митинга“. ЛГБТ активисти са једне стране на шаљив и насмејан начин врло брутално исмевају и вређају све традиционално, док са друге стране у политичким емисијама врло озбиљно и чак плачљиво говоре о реакцијама на те намерне провокације. Сврха намерне уметничке провокације је да се да аргумент за политичко деловање, које је без тога лишено рационалних разлога, коришћењем друштвено-политичке реакције оних који су прозвани, као изговора (напад на уметност, клерофашизам итд). Ми живимо у постмодерно доба, а у том добу се морају користити постмодерна средства, које треба окретати против њих самих. Проблем многих традиционалиста је што сматрају да је одбрана те традиције политичким средствима све што је довољно. Као што смо видели, политичка средства нису довољна. Са друге стране, као што је већ рекао Наполеон: Логички закључак сваког одбрамбеног рата је – капитулација. Борба против идеје духовног негирања традиције се не може водити само као потврђивање традиције, већ као духовна негација тог негирања, тј. као негација негације и као духовно потврђивање традиције; значи мора бити двострука. Контраофанзива, против глобалне култур-левице, чак и ако дође неће доћи у сфери политике, већ у сфери културе. [1] Нешто о значењу тог термина: http://sr.wikipedia..../Постмодернизам [2] http://en.wikipedia....ntain_(Duchamp) [3] Нешто о тој изложби: http://www.vesti-onl...-Beograd-prajdu [4] http://img3.imagesha...epride21356.gif [5] [6]http://sr.wikipedia....ki/Културни_рат Аутор: Петар Анђелковић https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1349041644/%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D0%BB%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BA%D0%B0-r353