Претражи Живе Речи Утехе

Smrt nije smešna. Ako vama jeste - zapitajte se šta nije u redu Praljak pije otrov Foto: Profimedia Juče smo gledali samoubistvo uživo. Nekoliko sati kasnije, internet je bio prepljavljen forama, skečevima, mimovima i šalama na račun istog tog samoubistva. Ovo je očekivana reakcija interneta nakon što, na primer, na neki bizaran način nastrada najmanje omiljeni lik iz "Igre prestola" (svi se sećamo Džofrija, zar ne?) ali ne i kad je u pitanju realna smrt realne osobe u realnom svetu. Svako kome je snimak Slobodana Praljka kako ispija otrov izazvao bila šta osim jeze i nelagode treba ozbiljno da se zapita šta sa njim nije u redu - a ovo posebno važi za ljude kojima je snimak samoubistva nekog čoveka delovao zabavno i smešno Slobodan Praljak je bio ratni zločinac i, ako mene lično pitate, zajedno sa čitavom garniturom koja je pravila haos i užase po čitavoj bivšoj Jugoslaviji, zaslužio je sudbinu goru od smrti - to su ljudi zbog čijih ličnih interesa i montruoznosti danas imamo klince koji još nisu ni naučili kako se vezuju pertle, ali već znaju da treba da mrze Hrvate, Albance, muslimane... Drugim rečima, posledice njihovih dela se osećaju i osećaće se još dugo, tako da bih lagala kad bih rekla da mi je žao što jedna takva individua više ne arči kiseonik na planeti Zemlji. Ovaj svet bi, bez ikakve sumnje, bio bolje mesto za život da se ljudi poput njega (a ima ih i u Srbiji) nikad nisu rodili. Ovo jeste surovo, ali svi jako dobro znamo da je istinito. U tom smislu, vest o smrti Slobodana Praljka nije nešto što treba bog zna koliko da nas potrese i sasvim je normalno da vas apsolutno zabole ona stvar i za Praljka i za to da li je živ ili nije. Međutim, razlika između "zabole me" i ismevanja nečije smrti, ma ko ta osoba bila, je ogromna. Toliko ogromna da je ovo što se dešava po mrežama od juče postalo, u najmanu ruku, mučno za gledanje. Ne zato što smo tužni zbog Praljka, već zato što pokazuje da u ovom narodu mora nešto ozbiljno da ne valja da bi izvor zabave i smeha pronalazio u samoubistvu nekog čoveka. Iako, ruku na srce, internet jeste pokazao vanserijsku dozu crnog humora kad je Praljak u pitanju, ne možemo da se otrgnemo utisku da samoubistvo uživo nije ni vreme ni mesto za sav taj humor. Snimak na kojem se vidi kako ovaj ratni zločinac uzvikuje da nije ratni zločinac a zatim, kao na filmu, ispija neku hemijsku supstancu od koje će umreti - taj snimak je svakome od nas izazvao jezu i duboko nas potresao. Većina ljudi nikad u životu ne vidi kako neko sebi oduzima život. Juče smo svi to videli. I odreagovali smo kao da ne gledamo stvaran svet, već neku seriju. Premotali smo da odgledamo još koji put, napravili smo skrinšot, dodali smešan napis i podelili na mrežama zarad kog lajka. Onda smo se osećali kao face kad se ta naša fora zavirali. Sve vreme, čini mi se, aktivno radeći na tome da zaboravimo da je tamo, u Hagu, čovek od krvi i mesa izvršio samoubistvo pred kamerama Psiholozi odavno upozoravaju da će preterano gledanje TV-a i život preko interneta nesumnjivo dovesti do potpune dehumanizacije, i da će nam vremenom postati teško da razlikujemo stvaran svet od onog koji se odigrava po nekom scenariju, u studiju. Ovo što se desilo juče je jasan pokazatelj da se mlađe generacije kreću u tom pravcu brzinom svetlosti - jer u njihovim glavama nema nikave razlike da li se zajebavaju na račun lika iz serije ili realnog čoveka. Potpuno je jasno odakle dolazi sva ta potreba za zajebavanjem na račun čoveka koji je dobrim delom doprineo raspadu iste one države koja je nastala na jučerašnji dan. Ali je, s druge strane, jako potresno što smo se pretvorili u ljude koji će svoj stav po pitanju tog čoveka pokazati potpunim odsustvom ljudskosti i masovnom sprdnjom na račun smrti. Ničija smrt nije i nikad nam ne sme biti smešna. To je granica koju ne smemo da pređemo, jer se s druge strane nalazi jako mračno mesto koje će nam oduzeti dušu i ljudskost, a to je jedino što ni političari ni zločinci nisu uspeli da nam uzmu. Nećemo valjda dozvoliti da Hag to uradi? Neko je na društvenim mrežama napisao da su prošle generacije nama ostavile posledice ratova i ratne zločince, ta da je s toga savim OK da mi narednim generacijama umesto rata, ostavimo ovakve mimove. I jeste, to je sasvim OK, ako nemate ništa protiv da narednim generacijama date podstrek da potpuno zaborave na ljudskost i da smrt shvate kao nešto što može da bude jako smešno. Ako već hoćemo da ostavimo nešto u amanet narednim pokolenjima, zašto ih ne bismo naučili kako ispravno da koriste svoj glas, kako da se suprotstave govnima na vlasti, kako da dignu buku oko onoga što im smeta? Naravno da te stvari ne možemo da im ostavimo, jer te stvari ni sami nemamo. Znamo samo kako da seremo po Twitteru i zbijamo beskrajne šale na račun svega. Pa ćemo, u skladu s mogućnostima, to i da ostavimo klincima. Lepo. Svet koji ide ovim stopama ne treba daleko da pređe pre nego što se pretvori u epizodu "Black mirrora", a verujte mi, to je tačno onakav svet kakav bi Praljak i svi ostali zločinci poželeli - potpuno lišen svake empatije i okrenut isključivo svojim potrebama. Tako da je Praljak, na neki način, svojim samoubistvom uspeo da odnese najveću pobedu, postigao je cilj o kojem svaki monstrum može samo da mašta - naterao je masu ljudi da se odrekne ljudskosti. Je l' vam i dalje smešno? Izvor: Noizz.rs