Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'nije'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 1 Korinčanom 3 10 Po Božji milosti, ki mi je bila dana, sem kot moder gradbenik položil temelj, drug pa zida naprej. Vsak pa naj gleda, kako zida naprej. 11 Drugega temelja namreč nihče ne more položiti namesto tistega, ki je že položen, in ta je Jezus Kristus. 12 Če pa kdo na tem temelju zida zlato, srebro, dragocene kamne, les, seno ali slamo – 13 delo vsakega bo postalo vidno. Razkril ga bo namreč dan, ker se bo razodel z ognjem, in ogenj bo preizkusil, kakšno je delo tega ali onega.14 Kdor bo gradil na temelju, bo prejel plačilo, če bo njegovo delo zdržalo. 15 Tisti pa, čigar delo bo zgorelo, bo trpel škodo. Sam se bo sicer rešil, vendar kakor skozi ogenj. https://www.biblija.net/biblija.cgi?m=1+Kor+3&id13=1&pos=0&set=2&l=sl
  2. Zasto je sv. Sava autokefalnost dobio od carigradskog patrijarha, a ne od ohridskog arhiepiskopa, ako je Zicka eparhija bila deo Ohridske arhiepiskopije?
  3. DEVOJČICA Jovana Živković (15) nestala je juče nakon što je iz Kraljeva krenula za Beograd. Jovana je nestala u 7.30 časova kada je ušla u autobus "Best Komerc". NJen otac, moj bivši suprug, čekao je na glavnoj stanici u Beogradu, ali ona tamo nije izašla. Na snimcima kamera na autobuskoj stanici u Kraljevu se jasno vidi Jovana kako sa sobom nosi jedan kofer i torbu. Jovana nosi naočare za vid, a u trenutku nestanka na sebi je imala crnu trenerku, belu majicu i crni duks oko struka - objavljeno je na sajtu nestalisrbija.rs. Kako se navodi, Jovana je na sebi imala crnu trenerku, belu majicu i crni duks oko struka (to se videlo na kamerama autobuske stanice). Nosila je kofer i jednu torbu. Jovana ima naočare za vid i paž frizuru. https://www.novosti.rs/vesti/drustvo/1036444/nestala-devojcica-jovana-zivkovic-otac-cekao-stanici-beogradu-nije-izasla-autobusa
  4. Znam da Bog prima pokajnika sve do poslednjeg otkucaja srca i da je hrišćaninu do poslednjeg trenutka moguće da izbegne onaj najveći promašaj, ali šta sa onim manjim promašajima? Nije li tragedija dočekati godine i osvrnuti se sa setom na prošlost, videti svoje propuštene prilike i darove protraćene na ono što ne ispunjava? Vreme se ne može vratiti i probati ponovo. Taj strah od promašenog života i loših izbora kod mene mnogostruko prevazilazi strah od smrti, pa čak i ljubav prema životu. Osećam da je moguće da ostvarim sve što sam naumila, a da i dalje sve bude ništavno. Kako vi prevazilazite ovaj strah i znate da su vam izbori i stremljenja dobri?
  5. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs "Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: "Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa". Ja kažem "Nije mi ništa", govori najstarija živa glumica, Branka Veselinović, tokom naše posete u njenom domu. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka Veselinovič, najstarija živa srpska glumica, sa njene 102 pune godine srećna dočekuje božićne praznike. Iako živi sama u centru Beograda, ona nikad nije sama. Do smrti njenog supruga božićna trpeza uvek je bila puna srpske tradicionalne hrane, a poslednjih godina na njenom stolu obavezna je nes kafa, voda, slatkiši i papiri na kojima svakodnevno crta i boji. Ekipa Nova.rs posetila je glumicu u njenom skromnom domu, gde nas je veličanstveno dočekala. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Dobro mi došli. Sve dok mi je vas, dok je ljudi koji prelaze ovaj prag, ja ću se smejati i živeti. Nažalost, ja nisam mama, ali nisam sama. Uvek u radosti dobrim ljudima se molim i dozvolite da vas sve volim. Neću da kažem da nisam srećna, a možda i spretna. Vaš dolazak je veličanstven i želim da me slikate, da vam lepo ispoziram. Zašto se ne bih slikala? Čast mi je kad me zovu telefonom i traže da me slikaju. Čekamo Božić. Obožavam taj praznik. Nekada sam ga proslavljala i puno spremala hrane, a sada mi donesu i mirna sam. Praznik, kao i svaki drug, obeležavam za ovim stolom, ut televizor i slike. Išla sam davno i u Dom penzionera na igranke”, rekla je Branka, a potom predstavila ženu Zoricu Pavlović iz službe za pomoći u kući koja je svakodnevno obilazi. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ovoj lepoj gospođi ljubim ruke svakog dana. Bez nje ništa ne bih mogla. Tako me lepo čuva i brine o meni, daje mi lekove, kuva kafu, donosi hranu… Kad ona ode, ja opet nisam sama. Fizički jesam, ali psihički nisam, Tu su moji crteži. Stalno slikam i poklanjam. Nikada ih nisam prodala. Evo, i Vama ću jedan naslikati pa vi okačite u kujnu ili špajz. Radite sa tim šta god želite, ali od srca želim da Vam poklonim”, rekla je Branka. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Uprkos tome što se glumica sve manje kreće i da je pitanje dokle će samostalni moći da ustaje i leže u krevet, ona ne želi da ide u dom. Čim joj se spomene ta ustanova, u stanju je da izbaci gosta iz kuće i više ga nikada ne primi nazad. Branka Veselinović Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs “Ta reč za mene ne postoji. Da sam htela dom, odavno bih otišla. Ali ne. Glasno vičem ne. Šta ću ja tamo? Radije bih umrla nego ušla tamo, a zna se koliko sam vesela i koliko volim život. Moj život tada ne bi imao smisla, a ova kuća je moj smisao. Radije ću biti sama za Božić i rođendan nego tamo sa dosta ljudi. Recimo, nedavno sam pala niz stepenice i povredila nogu, nisam videla stepenik. Dobro je, nije tako strašno. Neko ima mnogo manje godina, pa ne zna da kaže ni kako se zove. Ljudi mi kažu: “Branka, imate 100 godina i nije Vam ništa”. Ja kažem “Nije mi ništa”, kaže Branka i otkriva recept dugog življenja. “Nikada nisam pila i pušila, koristim neke pomadice za lice i tako to. Trudila sam se da se ne nerviram i stalno sam se smejala. Ja ne znam da govorim normalno. Deda mi je bio učitelj, pradeda pop i naučena sam da pričam kroz stihove. Ceo život mi se svodio na stihove. Nekada sebe pitam “Zašto stih”, a ja kažem: “Zato što Branka svoju radost života nikom dati neće pa mise čini kad pričam kao da berem cveće”. Kad ostanem sama pišem i za stihove dišem jer je moje lice stalno veselo”, kazala je glumica. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Branka ističe da mnogi misle da je preminula pre nekoliko godina, pa su je u pozorištima prozvali pokojnicom. “Ljudima su moje godine neshvatljive. Neki čak misle da sam odavno umrla, pa kad me vide pomisle da sam duh (smeh). Jednom sam bila u pozorištu i naišla na bračni par. Žena je rekla: “Vidi ovu ženu, baš lični na pokojnu glumicu Branku Veselinović”. On je cimnuo za ruku, a ja im kažem: “Ja sam Branka, nisam umrla”. Bilo je dosta sličnih situacija, na kraju su me prozvali umrlom (smeh), Ali, evo Branke pred Vama, živa i zdrava. Rođendan mi je 16 septembra, napuniću 103 godine, osećam to”, završava Branka. Rođena je 16. septembra 1918. u Starom Bečeju kao šesto dete prevodioca i bibliotekara Aleksandra Ćosića i učiteljice Jovanke Monašević. Odrastala je u Novom Sadu, a već u 17. godini upisala je glumačku školu u Beogradu. Tokom rata igrala je u Narodnom pozorištu, a posle oslobođenja u tek osnovanom Jugoslovenskom dramskom. Upravo tu je, zahvaljujući provodadžisanju Mire Stupice, potonje kume, upoznala svog Mladena Mlađu Veselinovića, glumca i prevodioca, koji je joj je bio verni životni i umetnički saputnik do pre osam godina kada je, kako ona kaže, otišao “gore kod Boge”. Branka Veselinović: Sama za Božić - bolje nego starački dom - NOVA portal NOVA.RS
  6. Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije. Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka. Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.
  7. Ronald

    Nije filozofski cutati

    Ovde imate prvi serijal od 18.epizoda( preciznije tribina) "Nije filozofski cutati" kroz koje profesori nastavnici sa ff zajedno sa ostalim kolegama intelektualcima kritikuju stanje i raznorazne negativne pojave u akademiji, politici, ekonomiji itd. u Srbiji. Poceo je i drugi serijal. Pogledajte ako vas zanima prvi ciklus, makar neku epizodu, jer se kroz njih moze dobiti dosta objektivnija slika, odnosno odgovori na razlicitim pitanjima koja se namecu kroz pojave koje prolazi drustvo u Srbiji.
  8. Uz opsežnu istraživačku knjigu „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih” umirovljena sveučilišna profesora Ante Lešaje Piše: Jagoda Kljajić (Lupiga) Devedesetih godina prošloga stoljeća, dakle prije samo dvadeset godina, u novoustoličenoj državi Hrvatskoj, iz knjižnica su „nestajale“ tone knjiga. Nevjerojatna je brojka od 2,8 milijuna uništenih knjiga, što je bilo skoro 14 posto ukupnog knjižnog fonda Hrvatske. Uništavane su knjige srpskih autora, bez obzira gdje su oni živjeli, zatim posebno autora iz Srbije, pa knjige pisane ćirilicom i ekavicom, ali isto tako i svi naslovi koji ideološki i nacionalno nisu bili „na liniji“, a do danas nitko nije odgovarao za ovaj knjigocid Teško je danas vjerovati da je bilo tko od ljudi koji su radili u knjižnicama, te službama ministarstava kulture ili unutarnjih poslova, pomislio da će nečasna rabota izaći na vidjelo ili da će to uopće biti važno. Ona otprije dvadeset godina i oni također iz toga vremena. Međutim, ostalo je, na našu sreću, podosta pametnih i hrabrih ljudi, uz to izuzetno, sistematski radišnih, koji nam vraćaju sjećanja u vrijeme što bismo ga najradije zaboravili. O knjigama je ovdje riječ. Devedesetih godina prošloga stoljeća, što je prije samo dvadeset godina, u novoustoličenoj državi Hrvatskoj, iz knjižnica u osnovnim i srednjim školama, u mjesnim zajednicama, gradićima, industrijski razvijenim sredinama i metropoli, nestajale su tone knjiga. Nevjerojatna je brojka od 2,8 milijuna uništenih knjiga, što je bilo skoro 14 posto ukupnoga knjižnoga fonda Hrvatske. Odlazile su u takozvani „otpis“, kao knjige koje su toliko dotrajale da im više nisu vidljiva slova. Da je to bila istina, značilo bi da su toliko puno čitane, te su prije bile za obnovu novima. Kao, recimo, u knjižnici na Korčuli, u kojoj je uništeno, primjerice, 19 naslova Branka Ćopića. Svi ovi podaci, te još puno više, mogu se naći u opsežnoj istraživačkoj knjizi „Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih”. Njen autor je Ante Lešaja, umirovljeni sveučilišni profesor ekonomije, jedan od neimara koji su osnivali i obogaćivali spomenutu korčulansku knjižnicu. Poslije se mogao samo zgražati nad onim što je rađeno. A bilo naređeno od najviših državnih organa. Uništavane su knjige srpskih autora, bez obzira gdje su oni živjeli, zatim posebno autora iz Srbije, pa knjige pisane ćirilicom i ekavicom, ali isto tako i svi naslovi koji ideološki i nacionalno nisu bili „na liniji“. Književni kritičar, esejist i leksikograf Velimir Visković koji je devedesetih bio rukovodilac u Leksikografskom zavodu “Miroslav Krleža”, odakle je na mljevenje poslano 40.000 primjeraka Jugoslavenske enciklopedije, kaže danas da su pokušali spasiti enciklopediju nudeći je u prodaji po daleko nižoj cijeni, ali su, zbog protesta ljudi i male prodaje, odustali. Nisu baš sve bili krivi sami bibliotekari. Viktor Ivančić, novinar i književnik, nekadašnji urednik „Feral Tribuna“, podsjeća, povodom promocije ove knjige, kako su hrvatski nacionalisti na glavnom splitskom trgu satima spaljivali stotine primjeraka “Ferala” netom pokupljenih s kioska, a policija je sve vrijeme stajala, ne ometajući huligane. Urednik izdanja Milan Šarac (izdavači su „Profil“ i Srpsko narodno vijeće), konstatira: “Najveća ironija svakog knjigocida i jest u tome da će na koncu svaki završiti u knjizi. Knjige uzvraćaju udarac”. Autor „Knjigocida“ zato podsjeća da je Hrvatska jedinstvena, jer nitko nije kažnjen zbog uništavanja kulturnoga blaga. https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/10/20/literatura-uzvraca-udarac-knjigocid-u-hrvatskoj-nije-zaboravljen/
  9. "KAD SE DEVOJKA OBEĆA, NEMA 'NEĆU'": Majka je svoju maloletnu kćerku bez bilo kakvog razgovora i objašnjenja poslala od kuće sa kesom stvari i izjavom da je taj mladić njen muž. "Kad se devojka obeća, onda to stoji, nema neću", rečeno joj je. Devojčica zbog straha nije smela ništa da kaže, samo je plakala. U kući gde su je udali, odnosno prodali, živela je s tim čovekom i njegovom porodicom. Istog dana kada je došla bila je primorana da ima svoj prvi seksualni odnos sa “suprugom” nakon čega je dobila batine i pretnje, što se svakodnevno ponavljalo. Kasnije je "suprug" devojčice postao njen makro, i prisiljavao ju je da se bavi prostitucijom, da krade, dok su je kod kuće smatrali svojom sluškinjom. Nakon brojnih pokušaja bekstva, devojčica je pomislila da je pronašla spasioca, ali je i on bio nasilan i nastavio da je primorava na prostituciju. Sledeći put kada je uspela da pobegne, treći "spasilac" ju je prisiljavao na teške fizičke poslove i psihički i fizički zlostavljao. Devojčica je uspela da pobegne i oporavi se od traumatičnih iskustava uz pomoć Udruženja građana Atina koje je kroz studiju slučaja ove jedanaestogodišnje Romkinje prisiljene na brak otkrilo vezu između prisilnih brakova i modernog ropstva. Svake godine se sklopi 2.000 dečjih brakova U Srbiji se svake godine sklopi 2.000 dečjih brakova, a naša zemlja bi tek sada, sudeći prema najnovijim izmenama i dopunama Porodičnog zakona, trebalo da ih ukine. - Nove "supružničke" odgovornosti obično primoraju devojčice da napuste školu, imaju seksualne odnose sa svojim "supruzima" i rađaju i odgajaju decu - kaže za Nedeljnik Jelena Hrnjak iz Udruženja građana Atina za borbu protiv trgovine ljudima i svih oblika rodno zasnovanog nasilja: "Za većinu devojčica, dečji brak je doživotna kazna. Iz ugla UG Atina, ‘dečji brak’ je termin za seksualno zlostavljanje dece, naročito devojčica, koje je u određenim društvenim i kulturnim kontekstima ‘ozakonjeno’ brakom. Zaista je bespredmetno u 2019. godini imati tako gnusnu pojavu u društvu, poput ove." "Od svih devojčica sa kojima smo radile nikad nijedna nije znala kada i za koga će se udati. Ta deca, kada idu u inostranstvo, odlaze sa saglasnošću svojih roditelja, i na granici neko vidi da romska devojčica odlazi sa starijim ljudima koji joj nisu roditelji. Pre toga se odvode kod ginekologa da bi dobile izveštaj da su nevine, budu ispisane iz škole odmah posle prve menstruacije da bi se očuvala nevinost. Poenta je da su svi indikatori tu, da svaki deo sistema vidi šta se dešava i svi normalizuju to i svi stavljaju u fioku kulture. Kada pričate s tom decom, reći će da su mislila da time čine dobro sebi i uslugu svojoj porodici, jer prethodno nisu imala sredstva za život i školovanje, imala su egzistencijalni pritisak. Dolazile su nam devojčice koje nisu znale da razlikuju boje i sve dane u nedelji, bile su totalno obrazovno zapostavljene", kaže Jelena Hrnjak za Nedeljnik. Član 23 Porodičnog zakona (stav 1) i do sada je vrlo jasno određivao da (1) Brak ne može sklopiti lice koje nije navršilo 18. godinu života, uz stav 2 koji govori da (2) Sud može, iz opravdanih razloga, dozvoliti sklapanje braka maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za vršenje prava i dužnosti u braku.
  10. I ove godine, početkom septembra, veliki broj zaljubljenika u avijaciju okupio se u vazduhoplovnoj bazi Hinterstoisser, u blizini austrijskog gradića Zeltweg da prisustvuje jednom nesvakidašnjem događaju u organizaciji austrijske vojske i kompanije Red Bull. AIRPOWER ni ove godine nije izneverio očekivanja publike, pa smo pored uobičajnih učesnika evropskih događaja, mogli da vidimo i neke retke pojave. Aeromiting je imao jako dinamičan program, i gledaocima nije dozvoljavao da „dođu do daha“. Program je svako jutro počinjao „pozivom na buđenje“ tokom kog je bazu nadletao Douglas DC-6 u pratnji dva Eurofajtera iz sastava austrijskog RV-a. Letački program započinjali su helikopteri, među njima i slovački Mi-17 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Austrijski Black Hawk i nemački NH90 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Nakon toga je defileom helikoptera započinjao letački program, nastupali su austrijski Alouette III, slovački Mi-17 do nemačkog NH90, koji su, svaki posebno, imali kratak solo program, pre nego što bi napustili vidokrug publike. Najveća privatna akro-grupa Breitling na avionima Albatros / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Švajcarski Hornet iz Fliegerstaffel 17 (17. eskadrila) “Sokolovi“ u specijalnoj šemi farbanja / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Patrouille Suisse ostavila je utisak najuvežbanije akro-grupe / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Ove godine, organizatori nisu imali srece sa vremenom, pa su prvog dana programi radjeni u sniženim šemama, bez mnogo figura u vertikalnoj ravni, pa su se ređale svima dobro poznate tačke koje se mogu videti na većini aeromitinga, grčki „ZEUS“ na F-16, najveći privatni tim Breitling na L-39, kao i austrijski SAAB 105ÖE. Svoju umešnost pred publikom stigli su da pokažu i češki Mi-35, švajcarski F/A-18 Hornet i Super Puma, kao i jedina nadzvučna akro-grupa ove godine, Patrouille Suisse. “Retka zverka“, poljski Su-22M4 imao je vrlo skroman program / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Visoko i daleko, na ovogodišnjem AIRPOWER nastupio je samo jedan poljski Su-22 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Poslednji Fitter u Evropi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prva „retka zverka“ koja je imala prilike da zapara nebo iznad Zeltwega bio je poljski Su-22 „Fitter“, koji smo prvi put imali prilike da vidimo nakon problema sa izbacivim sedištima koji je pogodio i poljske MiG-ove 29. Iako Poljaci uglavnom rade program sa dva Su-22, ovde je bio samo jedan, i izveo je jako „bojažljiv“ program, što je odalo utisak da piloti nisu u trenaži. Iako je leteo jako visoko, i daleko, obilata upotreba mamaca, kočionog padobrana, i sama pojava Fitter-a, bila je dovoljna da publika bude i više nego očarana. Drugi Su-22 koji je došao iz Poljske, mogao se naći pored slovačkog MiG-a 29 u statičkom delu izložbe. Bliska manevarska vazdušna borba aviona Fokker DR.I i aviona Tummelisa / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Piloti Sejbra i MiG-a 15 takođe su izveli dogfajt / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Spitfajer i Korser, ovoga puta “neprijatelji“ u vazdušnoj borbi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Dva austrijska EF-2000 presreću Red Bull-ov Falcon-900 / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Kako je program bio podeljen u 4 celine, treći deo je bio rezervisan za blisku manevarsku borbu, gde su se „borili“, avioni istih generacija. Tako se, protiv aviona kog je proslavio Crveni Baron (Fokker DR I), našao švedski Tummelisa, Corsair protiv Spitfire-a, a Sejbr je svog protivnika našao u českom MiG-u 15UTI, kog je tokom celog programa pokušavao da dovede u nišansko staklo. Austrijska vojska je uz veliku buku prikazala poletanje iz pripravnosti, i presretanje „neposlušnog“ aviona, kog je u ovoj prilici predstavljao Red Bull-ov Falcon 900. Nakon toga, na nebu su ostali Tajfuni da prikažu još jednu scenu dogfajta. Uvek zanimljivi Frecce Tricolori / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Španska akro-grupa Patrulla Águila, poslednjih godina jedna od najboljih u Evtropi / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Švedski oldtajmer Draken, zbog svog zanimljivog izgleda jedna od najvećih atrakcija na aeromitinzima / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U poslednjem delu programa predstavile su se akro-grupe iz Italije i Španije, kao i svima dobro poznati „Dark Falcon“, belgijski F-16. Priliku da zatvori letački program imao je švedski oldtajmer, SAAB Draken, koji je i pored svojih skromnih manevarskih sposobnosti, izveo nekoliko forsiranih zaokreta, što je bilo i više nego dovoljno, da zaokupi pažnju publike. Češki Mi-35 sa generatorima dima na krajevima krila / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Posada belgijskog A109 ispaljuje IC mamce / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Narednog dana vreme se dodatno pogoršalo, što je onemogućilo poletanje DC-6, i dovelo do mnogih izmena u programu. Helikopteri su bili prinuđeni da popunjavaju program, kada nije bilo mogućnosti za poletanje aviona, pa su tako otkazani mnogi nastupi, od Triccolora, preko Brietling-a, do MiG-a 15 i Sejbra. Kako kiša nije popuštala, organizatori su morali da puste češkog Hind-a, i belgijskog A109 da svojim sjajnim nastupima popune program, dok se vreme ne popravi. Sjajam program jedrilica demo tipa Blanix / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Prevrtanje aviona Tummelisa nakon sletanja, pilot prošao bez posledica / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U međuvremenu su dve jedrilice tima Blanix izvele sjajan program, kojem mogu pozavideti i neke akro-grupe, što je bilo jako dobro prihvaćeno od strane publike. Smelo su sa travnate površine poleteli i popularni „matorci“, Fokker i Tummelisa, koji su uz zvuke mitraljeza i pilotima u autentičnim letačkim kombinezonima, napravili odličan šou, ali u trenutku kada DR I „obara“ švedski avion, pri sletanju se Tummelisa prevrnuo, srećom bez posledica po pilota. Flying Bulls kompanije Red Bull na avionima B-25, Corsair, P-38 i Alpha Jet / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Pilot aviona T-28B je popunjavao “prazan prostor“ u letačkom programu / Foto: Branislav Milošević, Tango Six U popodnevnim časovima je došlo do kratkog razvedravanja, pa su organizatori izvukli svoje najjače adute. Prvo su poleteli Patrouille Suisse, koji su svakako odali utisak najuvežbanije akro-grupe, preko popularnog Belgijanca, do Red Bull-ovih Flying Bulls-a, koji su po ovom vremenu izgledali posebno efektno zbog sjajne šeme farbanja. Dok su se B-25 Mitchell, P-38 Lightning, F-4 Corsair i Alpha Jet smenjivali u različitim formacijama i solo nastupima, prazan prostor je popunjavao T-28B „Trojan“, koji je zaglavio palicu „ka sebi“, i konstantno izvodio različite petlje. Nažalost, pri kraju dana, vreme se opet pogoršalo, pa su Draken i mađarski Gripen uz kišu zatvorili program. Italijanski F-35A, ovaj tip aviona retko se za sada u Evropi pojavljuje na aeromitinzima / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Oko srpskog civilnog galeba rado su se okupljali ljubitelji avijacije iz našeg regiona / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Nemački Tornado / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Na statici se pored An-2, Jak-11, italijanskog F-35A, kao i velikih aviona kao što su P-3 Orion i A400, našlo mesta i za dva nama zanimljiva primerka. Nemci su uz bogati program na statici punoj Tornada i Tajfuna, došli i sa H145M, u konfiguraciji za njihove specijalne snage. Interesantno je da Luftwafe ima solo display na ovom helikoperu, ali se ove godine nije našlo prostora u programu za njega, kao i za nama najdraži primerak sa statike, Galeb G-2 iz Aerokluba „Galeb“ oko kog su se rado skupljali ljudi iz regiona. Odziv ljudi je i pored lošeg vremena bio sjajan. Prema rečima organizatora, samo je u subotu kroz aerodrom prošlo preko 185 hiljada ljudi. Ovo je jedan od retkih događaja koji je okrenut spoterskoj zajednici, i omogućava im dodatan pristup namenskim lokacijama za fotografisanje i uživanje u programu. Branislav MILOŠEVIĆ
  11. Adrijan Nađ, devetogodišnji dečak iz Bačke Topole već drugu godinu za redom raduje se polasku u prvi razred, ali, na žalost, druženje i učenje su mu i ovog septembra uskraćeni. On će tako, umesto sa drugarima u školi, ostati kod kuće, jer, kako kaže njegova majka, Opština Bačka Topola ni ove godine dečaku nije obzbedela prevoz do škole, a drugog načina da se preveze, nema. Adrijan je dečak sa Daunovim sidromom i nepokretan je, a osnovnu školu za decu sa posebnim potrebama trebao bi da pohađa u Subotici, gradu na oko 35 kilometara od njegove kuće. Zato je nephodno da mu se obezbedi svakodnevni adekvatan prevoz od Bačke Topole gde živi. Međutim, prema rečima njegove majke, Opština Bačka Topola, već drugu godinu za redom to ne čini, te Andrijan ponovo nije krenuo u prvi razred. - On nema nijednog dana škole. Prošle godine mu je komisija odložila školovanje jer nije bilo adekvatnog prevoza, a on ne može da hoda. Potreban je kombi koji ima prostor za spuštanje i rampu - kaže za "Blic" Dejana Draškić, Adrijanova majka dodajući da je jako tužna jer ni ove godine njen sin nije upoznao nove drugare i krenuo u školu kao sva druga deca.
  12. Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu" Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru. Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama. TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde. To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije. Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke. ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati. Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”. PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije. Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika. No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije. https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/
  13. Srpski narod je sa slomom komunizma propustio šansu da se verski opismeni, zbog čega mnogi Srbi i danas, kada "cvetaju" verske slobode, i dalje ne znaju mnogo o veri svojih predaka. Foto: Srna / Srna To u intervjuu za "EuroBlic" tvrdi dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči Darko Đogo, dodajući da još nije kasno da se Srbi "zaista vrate Bogu". - Danas se odomaćilo shvatanje da je dovoljno samo da budeš veliki vernik u srcu i da ne treba više ništa da znaš o veri. To je tužno – kaže Đogo. Sa slomom komunizma došlo je do snažne emancipacije svih verskih zajednica u BiH. Koliko su se, po Vašem mišljenju, pravoslavni Srbi "vratili Bogu" i da li je kod našeg naroda izraženija formalna nego suštinska pripadnost Crkvi? Ako bismo odgovor na to pitanje tražili u anketama, to bi sigurno bilo - mnogo. Međutim, subjektivni osećaj pojedinca da jeste vernik i dalje ne znači da on zaista poznaje svoju veru. Mi Srbi, kao narod, samo smo se "prešaltali" devedesetih godina prošlog veka, a kler je bio srećan što je sa margine društva došao u centar. Šta time hoćete da kažete? To da smo propustili šansu da se u veri opismenimo, da je dublje doživimo, da se pokajemo, da shvatimo koliko je vera bitna za nas kao narod. Ali, još nije kasno. Nikad nije kasno da se čovek, pa i narod, zaista vrati Bogu. Foto: tvhram.rs / Promo Kako komentarišete aktivno - mnogi bi rekli čak i preangažovano - političko delovanje i izjave velikodostojnika Katoličke crkve i Islamske zajednice u BiH? Čini se da, za razliku od pomenutih, srpske vladike i sveštenstvo upadljivo ćute na aktuelne prilike i previranja u BiH. Nije moje da komentarišem druge. Neka rade kako misle da treba, a Bog će nam svima biti konačni sudija. Mi smo, možda, pomalo u drugačijoj situaciji jer imamo Republiku Srpsku, pa i nema potrebe da budemo političari. Da li se snaga neke verske zajednice može meriti sa sposobnošću uticaja na političke događaje? Stvarna snaga nije pravljenje političke buke. Stvarna snaga je duhovna obnova. Republika Srpska neće biti jača ako se naši episkopi i sveštenici budu cenkali na političkom tržištu privilegija i prava, već ako naučimo ljude da vole jedni druge, da se raduju jedni drugima, ako naučimo mlade ljude da vole svoju nerođenu decu, starce da ne preziru mlade, decu da poštuju starije, roditelje da obrazuju decu. Sve ostalo je iluzija. Šta je najveća pretnja po budućnost Republike Srpske? Srpska je ugroženija zbog nedostatka poštovanja prema vaspitačicama, učiteljicama, nastavnicama i profesorima, prema policajcu i šumaru, nego zbog svih mudžahedina zajedno. Kad budemo jaki u ljubavi, složni u poštovanju - nebitno je koga imamo sa druge strane. Kao što reče apostol Pavle: "Ako je Bog sa nama - ko će protiv nas". A Bog jeste ljubav prema drugom čoveku. Koliko studenata trenutno pohađa Bogoslovski fakultet u Foči? Na Pravoslavni bogoslovski fakultet upisano je nešto manje od 400 studenata. Nerado govorim o brojkama, ali moram reći da je to impozantna cifra. Međutim, takođe moram istaći da je kvalitet znanja u svim srednjim školama u zabrinjavajućem padu. Kako biste ocenili današnju zainteresovanost srpske omladine za bogoslovske nauke? Kao odgovor na to pitanje, pre svega, treba postaviti pitanje motivacije. Naime, dobar deo studenata se pojavljuje sa željom da im Crkva postane garancija materijalnog i društvenog standarda. To je tužno, ali je čest slučaj. Nije uvek lako znati šta je čoveku u duši. Ipak, ima mnogo studenata koji studiraju iz plemenitih razloga, iz ljubavi prema Bogu i čoveku. Zbog njih postojimo. Siromaštvo lakše od očajanja Šta biste poželeli ustanovi na čijem ste čelu, srpskom narodu i Republici Srpskoj u 2017. godini? Ljubavi i radosti. Svega ostalog ima po neminovnosti teškog života - samo ljubav i radost moramo da nađemo sami. Da ih nađemo u drugome, da ih nađemo u Bogu. Da nađemo volje. Da ne očajavamo. Iz ličnog iskustva govorim da se iz sirotinje lakše izvući nego iz očajanja. Zato da ne očajavamo. Da pomognemo jedni drugima. Da ne očekujemo od ostalih sve, od sebe ništa, nego od drugih malo, od sebe mnogo. Imamo najlepšu zemlju na svetu. Da zahvalimo Bogu i da je obrađujemo i uređujemo. Više nam i ne treba. http://www.blic.rs/vesti/republika-srpska/darko-djogo-za-euroblic-snaga-nije-u-politickoj-buci-vec-u-duhovnoj-obnovi/r7yx94s
  14. Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado. Zašto ne mogu da se zaposle? Previše su zahtevni. Zašto ne čitaju knjige? Zato što više vole serije. Zašto ne razgovaraju međusobno? Zato što gledaju u svoje telefone. Zašto pate od depresije? Zbog toga što koriste društvene mreže... Većina ovih premisa se lako može demantovati, ismejati ili posmatrati kao nešto čemu nedostaju nijanse. Takođe ih je lako ponavljati - neke od njih su kao novinarske teze - brze, korisne fraze, zahvaljujući kojima možete instant izraziti stav o ponašanju mlade generacije. Fraze ne zahtevaju previše razmišljanja, kliše je efikasan. Ideja da depresiju izazivaju društvene mreže kreće od tih rečenica. Ne samo zato što se radi o jako ozbiljnoj temi (Svetska zdravstvena organizacija navodi da više od 300 miliona ljudi pati od depresije, a posebno su joj podložni mladi ljudi) već jer i dominantna poruka medija to često podržava. Gledam naslove medija i vidim: "Depresiju mogu prouzrokovati društvene mreže. Mladi ljudi su najizloženiji" (Gazeta Wyborcza) "Poslednja naučna istraživanja pokazuju da postoji jaka veza između dugotrajnog korišćenja društvenih mreža i razvijanja simptoma depresije, uglavnom usamljenosti i umora" (NeuroExpert.org) "Svakodnevno ponavljanje aktivnosti kao što su buđenje i uzimanje telefona je postalo klica virusnog širenja internet depresije u doba društvenih mreža" (Psychoportal) "Koncentracija i samopoštovanje su sve gori. Kako društvene mreže uništavaju našu psihu"(Focus) "FOMO stvarno postoji: kako društvene mreže uzrokuju porast depresije i usamljenosti" (Healthline) "Ljudi rođeni posle 1995. imaju više mentalnih poremećaja. Naučnici ukazuju da su uzroci nedostatak sna i razvoj društvenih mreža." (NBC News)
  15. Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pinka Željka Mitrovića, osuđen je na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim votilom na godinu dana, zbog saobraćajne nesreće u julu 2013. kada je na pešačkom prelazu u Ustaničkoj ulici pregazio 17-godšinju Andreu Bojanić, rečeno je za N1 u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Mitrović je osuđen na jedinstvenu kaznu za oba krivična dela: teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi. Mitroviću će u kaznu biti uračunaro i vreme provedeno u pritvoru od 19. jula do 4. oktobra 2013. godine. Vlasnik televizije Pink Željko Mitrović izjavio je danas da njegov sin Aleksandar nije kriv za saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula Andrea Bojanić već da ga je sud osudio samo zbog toga što je njegov sin. „Posle tri veštačenja, koje nisam tražio ja ili moj sin Aleksandrar već Tužilaštvo, sva tri su potvrdila da moj sin Aleksandar nije kriv, ali je danas sud osudio mog sina samo zato što je moj sin. E, moj časni sude!“, naveo je Mitrović na svom tviter nalogu. Aleksandar Mitrović je osuđen na 12 meseci nošenja nanogice u svom stanu i zabranu upravljanja motornim vozilom na godinu dana za dva krivična dela – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja i nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi. On je 18. jula 2013. godine, vozeći džip Ustaničkom ulicom, iz pravca Bulevara kralja Aleksandra prema Ulici Vojislava Ilića, na pešačkom prelazu udario i usmrtio 17-godišnju Andreu Bojanić. Otac nastradale devojke i tužilaštvo najavili su žalbu na presudu.
  16. Beograd se ovih dana pretvorio u jednu veliku močvaru, jer je neko umesto Beograđana odlučio da se pare ulažu u jelke i fontane, umesto u sređivanje kanalizacije. Zdravo drveće u Košutnjaku "moralo" je da strada, jer je neko procenio da su "pluća grada" manje bitna od izgradnje sportskog centra. I mada je od strane Beograđana, ali i Upravnog suda, odjeknulo "ne" za gondolu, na Kalemegdanu se već odvijaju radovi, jer se neko istripovao da bi baš lepo legla iznad Ušća. Gomila radova na ulicama potpuno je blokirala grad, iako nikom nije jasno ni zašto ni kako ni ko je dozvolio da se sve to radi odjednom. Ali, očigledno ne mora da nam bude jasno. Zar dosad niste skapirali da ništa nije vaše? Beograđane je ovih dana uznemirila seča mladih stabala u Košutnjaku. Dejan Jovanović, nezavisni odbornik u opštini Rakovica i predstavnik udruženja Petlovo brdo, snimio je odnošenje drveća i postavio klip na Fejsbuk stranici pod naslovom "Noćna hajdučija u Košutnjaku". Sledeći snimak prikazao je građane dok pokušavaju da blokiraju kamion koji prevozi posečene borove, a u subotu je održana i protestna šetnja pod nazivom "Dosta je masakra zelenila", kada je gradonačelniku poručeno "Poljana, a ne beton", "Priroda narodu"...
  17. "IMAM PROBLEM SA LITERARIZACIJOM VUČIĆA ZATO ŠTO MI ON PO SVEMU DJELUJE PRETJERANO. U TAKVOM PRETJERIVANJU NEMA LIKA, NEMA MOGUĆNOSTI ZA PRIČU. TAJ NJEGOV PLAČLJIVI GEST, HIROVITA LJUTLJIVOST, I TA – NE BIH HTIO DA ME SE KRIVO SHVATI – GOTOVO PA ŽENSKA UVRIJEĐENOST NEŠTO JE SA ČIM SE NE UMIJEM NOSITI NI KAO GRAĐANIN – MAKAR STRANI – NI KAO PISAC" Kada bismo nabrajali sve knjige hrvatskog književnika Miljenka Jergovića, i to samo prva izdanja, trebalo bi nam odista mnogo prostora (više od 40 naslova). Autor "Sarajevskog marlbora" i "Dvora od oraha" redovno piše novinske kolumne u kojima secira aktuelne društvene teme, a kao strastven čitalac piše i prikaze novih knjiga, neretko podržavajući nove, mlade autore. Nije mu strano da piše i o muzici i slikarstvu. Za sebe će reći da je "inokosna pojava". Sa Jergovićem razgovaramo u čuvenom beogradskom kafiću Azra, njegovom omiljenom mestu kada boravi – a to nije retko – u prestonici Srbije. I nekako se poređenje samo nametnulo: ono što je Džoni Štulić značio za jugoslovenski rokenrol, to Jergović i njegovo delo znači za "srpskohrvatsku" književnost. "VREME": U jednom davnašnjem intervjuu govorili ste o dolascima u Beograd, o graničnim službenicima i hotelskim recepcionerima koji vas doživljavaju kao"ponositog stranca" koji perfektno govori "njihov jezik". U međuvremenu, vaše delo u Srbiji skoro da je postalo domaće. Da li se može reći da je nekakav jedinstven (eks)jugoslovenski kulturni prostor, uprkos svemu, obnovljen? MILJENKO JERGOVIĆ: Za početak, u Beogradu sam prestao da odsjedam u hotelu i počeo da koristim blagodeti onoga što se zove "stan na dan", i to uvijek istog stana. To je još jedan korak ka "odomaćenju". Koristim i srpski mobitel, zato što je roming između Srbije i Hrvatske skuplji – to znam jer sam lično, svojim mobitelom provjeravao – nego roming između Hrvatske i Bjelorusije ili Hrvatske i Ukrajine. U tom smislu, jedino skuplja od Srbije je Crna Gora. Što se tiče "fantomskog" zajedničkog kulturnog prostora, stvar je veoma jednostavna. Taj zajednički kulturni prostor, htjeli mi to ili ne, postoji zato što postoji zajednički jezik i zato što postoje zajedničko kulturno iskustvo i zajedničko istorijsko iskustvo, šta god ono bilo. Svi ljudi koji žive na prostoru između, recimo, Sutle i Timoka, najmanje između Sutle i Timoka – da malo Sloveniju i Makedoniju ostavimo po strani – čine taj zajednički kulturni prostor, i svi oni participiraju u njemu. Ne poznajem nikoga, ali zaista nikoga, ko uopšte čita hrvatsku književnost a da, recimo, ne čita srpske knjige i srpske pisce. Postoje samo oni koji ne čitaju ništa, pa jednako tako ne čitaju ni Srbe kao što ne čitaju ni Hrvate. Ako uzmeš te tzv. niže slojeve, one nepismene i polupismene, ili – što je možda najbolje – ako uzmeš nacionaliste, i to one najgore vrste koji bi sutra vrlo rado učestvovali u nekom sljedećem ratu – oni takođe imaju zajednički kulturni prostor i iste zajedničke kulturne sadržaje. Hrvatski nacionalisti koji su redovni na Tompsonovim koncertima, pored Tompsona ne slušaju, recimo, Terezu Kesoviju ili Kiću Slabinca, nego je njihova muzika – Ceca, Dragana Mirković, Stoja, Aca Lukas i već sve niže spomenutih. Dakle, i oni sa Srbima dijele zajednički kulturni prostor. A šta je to što spaja ove potonje? I da li su ovi koji čitaju i srpsku, i hrvatsku, i bosanskohercegovačku književnost – na margini, a ovi što slušaju Cecu i Tompsona – mejnstrim? Čitajući su svakako margina, a ovi koji slušaju Cecu i Tompsona su patriotska margina, ona margina koju vlasti u Srbiji i u Hrvatskoj, istina na različite načine, vole predstavljati kao patriotsku i društvenu elitu. Iz perspektive hrvatske predsjednice – to je vjerojatno i jedina elita. Ona je naprosto zaljubljena u taj društveni sloj. Čak mi se čini da ta zaljubljenost iz njene perspektive ima i smisla jer zahvaljujući toj svojoj ljubavi, ona dobija izbore. I to ne zato što je taj društveni sloj većinski, već zato što on predstavlja elitu društva kojeg personificiraju Katolička crkva i konzervativni ideali onoga šutljivog, seljačkog i prigradskog sveta. Taj "šutljivi, konzervativni, seljački i prigradski svet" je ono što je većina i u Srbiji i u Hrvatskoj? Da, s tim što oblici njihove konzervativnosti nisu fiksirani. Pre desetak godina u Hrvatskoj oni su većinski glasali za SDP. Ali nisu oni glasali za SDP zato što su bili ljevičari, a u međuvremenu postali desničari – njihov konzervativni ideal nije politički. Oni glasaju za političare kao što bi glasali za televizijske i estradne zvijezde. I u Srbiji i u Hrvatskoj je tako. Ovi koji glasaju za SNS i za Vučića, pre 16-17 godina glasali su za nekakav DS ili DSS. Nema taj većinski sloj ni u jednoj ni u drugoj zemlji fiksirana ideološka i svjetonazorska uvjerenja. Oni čak nisu nužno ni nacionalisti. Mnogi bivaju nacionalisti na isti način na koji bivaju heteroseksualci. Naprosto je sramota biti "peder" i onda se predstavljaš kao heteroseksualac. Takva je, čini mi se, politička svijest u ljudi na današnjem Balkanu. Jedan ovdašnji filozof je rekao da je u Srbiji nepodnošljivo lako postati nacionalista... Slažem se, ali to nije karakteristično samo za Srbiju nego za cijelu bivšu Jugoslaviju, minus Slovenija. Jedino se Slovenija – i kada ode ulijevo, i kada ode udesno – ne uklapa u tu sliku. Kada smo kod mejnstrima, da li se, s obzirom na vaše impozantno delo, može reći da ste vi u Hrvatskoj mejnstrim pisac? To je "tricky" pitanje, a reći ću vam i zašto. U posljednjih 25 godina nikada ni u jednom kulturnom programu Hrvatske televizije nije se govorilo ni o jednoj mojoj knjizi. U tih 25 godina nikada nisam gostovao u emisiji u kojoj se govorilo o mojoj književnosti. A u poslednjih petnaest godina, sa izuzetkom gostovanja u emisijama Aleksandra Stankovića, moje lice se na HTV-u pojavljivalo samo u vidu potjernica. Recimo, jednom je upriličena i emitovana specijalna emisija posvećena mojoj navodnoj simpatiji za Dražu Mihailovića. Takođe, od postojećih književnih nagrada u Hrvatskoj, dobio sam samo jednu jedinu – "Ksaver Šandor Đalski", i to prije 25 godina kad vjerovatno još nisu bili načisto ko sam i šta sam. Sa te strane gledano, ja ne samo da nisam mejnstrim već ne postojim, ili pak postoji ozbiljan trud mejnstrima da me se učini nepostojećim. Sa druge strane, vrlo često ćete od ozbiljnih ljudi, pa i nekih profesora na Filozofskom fakultetu u Zagrebu ili tzv. ljudi iz kulture i književnosti čuti za mene da sam važan, veliki pisac. Pa će se onda moje knjige navoditi kao vrhunci savremene hrvatske književnosti. Stvar je u osnovi paradoksalna i na vaše pitanje nema odgovora. Može se odgovoriti i da sam mejnstrim i da me nema. Ali svi o meni imaju neko mišljenje. U ovom slučaju imati mišljenje zaista znači isto što i imati guzicu. A šta je to što smeta mejnstrimu da vam ne odaju više nego zasluženo, po mom mišljenju, priznanje? Riječ je o različitim stvarima, ali im generalno smeta moja drukčijost. Naprosto sam različit. Ta drukčijost se može ticati raznih stvari. Najviše i najprije se tiče toga da nisam deo nikakve grupacije. Ne pripadam grupi desnih hrvatskih pisaca i nacionalista. Oni me preziru. Ne pripadam ni grupi lijevih hrvatskih pisaca i antinacionalista. Oni me takođe preziru. Ja sam, eto, ja. Inokosna pojava. Igrom slučaja, dijelim isti prostor sa njima i nemam pritom nikakav problem sa vlastitom isključenošću, niti imam naročitu želju da stvar bude drukčija. Svaka kultura i svaka književnost zaokružuje i definiše vlastiti prostor, zaokružuje sebe. Definiše svoje važne pisce, važna dela, definiše vlastiti kulturni i književni život. Hrvatska književnost, ono što čini njen mejnstrim, pokušava sebe definisati tako da ja ostanem izvan nje. I to je meni sasvim okej. Hrvatska književnost i hrvatska kultura kroz cijeli dvadeseti vijek i ovaj dvadeset i prvi – sebe je najčešće definisala u negativnom smislu, definišući se preko toga što nije, a ne preko toga što jest. I tako je zaokruživala svoj imaginarni prostor. Nasuprot hrvatskom izolacionističkom principu, tokom dvadesetog vijeka srpska kultura je imala ekspanzionistički princip, neprestano je pokušavala da prisvoji i ono što se činilo izvan njenog obuhvata. U političkom smislu, ekspanzionizam je loša stvar, to znamo iz iskustva, ali u smislu kulturnog obuhvata i definisanja vlastitog kulturnog polja, ekspanzionizam je pozitivan. Ako želiš reći da su Meša Selimović i Ivo Andrić srpski pisci i ako srpsku književnost za vrijeme njihovog života definišeš tako što ih obuhvaćaš kao svoje, ti si na dobitku. Hrvati su svoju književnost definisali tako da ona obuhvaća sve ono što nije Ivo Andrić. I zato je danas smiješan i opskuran pokušaj hrvatske književnosti da, zbog žudnje za Andrićevom Nobelovom nagradom, njega integrišu u nešto čemu on nikako ne pripada prosto zato što je iz toga prethodno isključen. Pokušaj pljačke Andrićeva leša jedna je od odvratnijih stvari u savremenoj hrvatskoj kulturi. Jasne su razlike između vas i desnih književnih krugova. Koje su razlike između vas i lijevih književnih krugova u Hrvatskoj? Sa tim ljudima, ljevičarima iz hrvatske književnosti, dijelim minimalna politička uvjerenja, ali ništa osim toga. Sve drugo što oni jesu ja nisam, i obrnuto. Jer, književnost se definitivno ne definiše isključivo kroz političko uvjerenje autora. Književnost se ne definiše ni kroz političko uvjerenje čitalaca. U hrvatskom slučaju između tzv. književnih desničara i književnih ljevičara jedina razlika je u tom mininalnom političkom uvjerenju, i u tome što jedni glasaju za HDZ i ne žele čitati Dragana Velikića i Svetislava Basaru kao što ne čitaju ni bilo šta drugo, ali će zato rado poslušati Cecu. Ovi drugi, ljevičari, ako čitaju, pročitaće Velikića i Basaru i kititi se činjenicom da su ih čitali, i to će biti izraz njihove slobodoumnosti i njihovog velikog ljevičarstva, prema čemu ja imam načelne simpatije, ali mi i dalje ne znači previše. Pogotovo što se u trenutku kada dođu na vlast, odnosno kada njihova ministrica dođe na vlast, ne razlikuju od najcrnje desnice. Ta etapa, kada su u Hrvatskoj na vlasti bili lijevi ministri kulture, u kulturi bila je bitno gora od mnogo dužih etapa desnih ministara kulture. I što je važno: ništa manje isključiva, nacionalistička, sektaška. Po sitnom lopovluku, klijentelizmu i udovoljavanju svojim ljudima, braći od tetke i tetkama, lijevi ministri u Hrvatskoj bili su bitno gori. Izneli ste svojevremeno interesantnu tezu o tzv. integralnim fašistima koji su"dekorativni levičari", a koji takođe imaju totalitarni pogled na svet i ne podnose one koji imaju makar i samo za nijansu drugačije mišljenje. O kome ste tačno mislili? Mislio sam na mnoge. Mislio općenito na fenomen ljudi koji se kite lijevim folklorom, a zapravo su fašisti. Oni misle da se ljevica sastoji od majica sa likom Če Gevare, od razgovora o 1968, od čitanja Varufakisa i od crvenog folklora, a nikako od nekog stvarnog sadržaja. Dakle, ništa suštinski, ništa stvarno angažovano. Samo folklor. Kako gledate na pojave jugonostalgije i "titostalgiju", koje su prisutne u svim zemljama bivše Jugoslavije? Od samih početaka to mi ide na živce. A kako vrijeme prolazi i kako se pojam jugonostalgije okamenjuje, stvar me još više nervira. Kao prvo, Jugoslavija nije nešto za čim je mudro biti nostalgičan, i to iz elementarnih razloga. Ona je bila neslobodna društvena i politička zajednica. U Jugoslaviji nisu postojale elementarne građanske slobode. Mi smo se osamdesetih borili i potpisivali peticije za ukidanje člana 133 Kaznenog zakonika, odnosno verbalnog delikta. Ne možete biti nostalgični za zemljom u kojoj je verbalni delikt ukinut tri ili četiri godine prije njenog nestanka. Drugo, postoji nešto što se tiče elementarne čovjekove autopercepcije. Prirodno je, naime, da smo nostalgični, da smo bolećivi prema svojoj prošlosti. Naša bolećivost dolazi od onoga što se zove "optimizam sjećanja". Sva naša sjećanja su uljepšana. Sjećanja na Jugoslaviju su strašno uljepšana. A to zapravo nisu sjećanja na Jugoslaviju nego na našu vlastitu prošlost. Zaboravili smo da nam je bilo dosadno, grozno, zaboravili smo da smo bili zabrinuti, da nas je bolio zub, da smo bili bolesni, da smo imali grozne roditelje, da je grozno bilo u školi, da smo imali jedinicu iz matematike koju je valjalo popraviti... Sve smo to zaboravili, ostale su samo lijepe stvari. Naprosto zato što je to koncepcija ljudskog sjećanja. Pomalo je nedostojanstveno biti žrtva faličnosti sopstvenih sjećanja. U toj Jugoslaviji proveo sam petnaest mjeseci na odsluženju vojnog toka, a služenje JNA bila je kombinacija zatvora i ludnice. Danas postoji nostalgija i za tim vojničkim danima, što je najluđe od svega. Sa druge strane, ako ostavimo po strani to da je Jugoslavija bila loša, nepraktična, neslobodna zemlja, opasna za svoje građane, treba reći da je za čovjeka koji se zanima za kulturu, koji čita, sluša muziku, gleda filmove – bilo dobro živjeti na mnogostruko većem prostoru od ovih današnjih država. I takva, neslobodna Jugoslavija bila je više integrisana u Evropu i u svijet nego ijedna današnja postjugoslovenska zemlja, uključujući Sloveniju. Kada si bio čitalac u Jugoslaviji, ti si bio čitalac u Evropi. Tvoj svijet je bio evropski svijet. Danas smo spušteni deset spratova niže i od kulturne, intelektualne i svake druge bijede spasava nas samo to što smo dio digitalnog, internetskog svijeta, i što tako možeš da komuniciraš sa svijetom. Da nije tog kompjutera, mi bismo danas živjeli malo bolje nego što se živjelo u Enver Hodžinoj Albaniji, s tim što ne bismo bili izmučeni albanskom Partijom rada nego svijetom provincijskih tabloida. Tabloidi bi danas bili naš pakao da ne postoje kompjuteri i internet. U pitanju je užasno velika razlika između današnjih država i Jugoslavije, koja govori u korist Jugoslavije. Ali opet ponavljam, ne može se za tom i takvom zemljom, i tim i takvim društvom, biti nostalgičan. Jer, nostalgija za Jugoslavijom je i nostalgija za služenjem JNA. A meni je JNA, nakon matematike u osnovnoj i srednjoj školi, najstrašnije iskustvo u životu. Često se na regionalnim skupovima novinara ili nevladinih aktivista, ljudi iz bivših jugoslovenskih republika utrkuju da dokažu kako je kod njih – stanje najgore. Otkud potreba za tom vrstom ekskluziviteta? Putujući po zemljama bivše Jugoslavije, čovjek svuda dođe na dan-dva, tri, sedam, deset, petnaest... Čak i ako ostane dva-tri mjeseca, on je neko sa strane kog se toliko ne tiču, to jest nimalo ga se ne tiču lokalne stvari i lokalna sredstva maltretiranja. Uvijek si toliko izmaltretiran u svojoj maloj republici, u svom malom gradu, u svojoj maloj palanci, da ti se čini da je u onoj drugoj palanci, sa druge strane granice, puno bolje. Meni je, recimo, u Beogradu puno bolje nego u Zagrebu. Čak mislim da je i objektivno bolje, iz prostog razloga što je Beograd veći od Zagreba, pa sama ta veličina izrodi i nešto pozitivno. Ali, moj osjećaj da je ovdje bolje više se tiče činjenice da ja nisam odavde, da gledam, recimo, na Vučića kao na živopisnu pojavu sa ekrana, a ne na nekog ko ima bilo kakvog utjecaja na moj život. Kada moram pronaći način da prođem beogradskim Trgom republike, da nekako pronađem ulicu kojom se može ići – meni to predstavlja svojevrsnu avanturu, jednom u tri-četiri mjeseca, a ne svakodnevnu stvar. Ja se ne vozim beogradskim gradskim prevozom, gužvu na Brankovom mostu doživim jednom godišnje. O beogradskom, srbijanskom i vojvođanskom očaju saznajem od svojih prijatelja i poznanika i onda to uspoređujem sa svojim očajem. Uvijek je vlastiti očaj veći od tuđeg. To dolazi od toga i to je jedan veoma zanimljiv fenomen. Dok se nacionalisti, čak i kada imaju minimum svijesti da je u njihovoj zemlji loše, uvijek tješe time da je u Srbiji još gore, ili da je u Bosni još gore, ili da je u Hrvatskoj još gore, antinacionalistima se opet čini da je u Srbiji bolje, da je u Bosni bolje. Kažu, u Bosni su barem tri nacionalizma, a tri nacionalizma tlače manje nego jedan. Dok se onima koji su u Bosni čini da tri nacionalizma tlače više nego jedan. Sve je to razgovor ljudi koji zapravo nisu u stanju razgovarati, jer nisu u stanju izaći iz vlastite situacije i vlastite ucijenjenosti. Ipak će kolege iz regiona morati na kraju da priznaju da Srbija ima ubedljivo najgore tabloide. Kada dolazite ovde i vidite te pojave na kiosku ili ih listate, šta pomislite, o čemu se tu radi? Najprije da kažem, u Srbiji su novine bolje nego u Hrvatskoj. U Srbiji, naime, postoje i novine koje nisu tabloidi. Tačno je da u Hrvatskoj nema novina poput "Informera" ili "Srpskog telegrafa", ali su tzv. mejnstrim novine u velikoj mjeri tabloidi. Tako izgledaju, tako funkcionišu, i u jednom dobrom dijelu se bave taboidnim temama. Dok u Srbiji postoje dvoje-troje žanrovski ozbiljnih novina, potpuno svejedno da li su te novine nama politički simpatične ili nisu. Mislim da upravo to u Srbiji omogućava i postojanje tih jednokratnih žurnalističkih tabloidnih ludila... Prekjuče hodam pored trafike i ugledam na naslovnoj stranici glave masakriranih ljudi. I nešto ispod toga, neki naslov – ubilo, zaklalo... To je, recimo, nešto što se, čini mi se, više nigdje osim u Srbiji ne može vidjeti na kioscima. Kada bi nekome negdje palo na pamet da na naslovnu stranu ili uopšte u novine tako nešto stavi, to bi neko vijeće za štampu ili nekakav higijenski zavod jednostavno zabranilo. Vučić je u nekim zemljama Zapada doživljavan, poput onomad Miloševića, kao faktor regionalne stabilnosti. Istovremeno, njegovi mediji bljuju nacionalističku mržnju, a takva je i infrastruktura njegove vlasti, antidemokratska i antizapadna. Kako objašnjavate taj fenomen? Srpsko društvo i javna scena zasnovani su na nizu paradoksa. Tabloidi i poluautoritarna vlast – to je paradoks. Paradoksalno je i to da u Srbiji postoje tri gradića u kojima SNS nije na vlasti, a u isto vrijeme se vlast tako zdušno i tako energično bori protiv opozicije. To je suludo. Srpsko društvo, odnosno društvo koje stvara i projektuje ova vlast je ultrakonzervativno, a premijerka Ana Brnabić je žena sa seksualnim opredeljenjem koje jedva da nije protivzakonito. U Srbiji je nezamislivo, kao i u Hrvatskoj uostalom, da gej par ima dijete, a predsjednik Srbije premijerki šalje čestitku nakon što je ona u svojoj partnerskoj vezi dobila dijete. Da li to može samo ona!? Postoji li ikakav način da to može još neko? Ne, ne postoji. I to je paradoks. Kada je Ana Brnabić postala ministrica, a pogotovo kada je postala premijerka, vjerovao sam da će se ovako ili onako dogoditi nekakva dobra stvar. Naprosto da će ljudi, ta divlja masa, reći da je to okej, da će o njoj govoriti na osnovu toga kakva je ministrica ili premijerka, a ne na osnovu njenog seksualnog oprijedeljenja. Mislio sam da će njen izbor relaksirati situaciju u odnosu na tu manjinsku grupu. Međutim, nije se desilo ništa nalik tome. Dogodilo se to da je prihvaćeno kako je Ana Brnabić gej i da sa tim niko nema problema, pa čak ni episkopi. Ali, to se odnosi samo na nju i ni na koga više. To je takođe neviđeni paradoks. Jednako kao što je paradoksalno i to što pojedinci pišu na novčanicama da je Kosovo Srbija, a zaboravljaju da to znači i to da je bezmalo dva miliona Albanaca takođe Srbija. Ako su i oni Srbija, onda za početak, prijatelju, dužan si da pola večernjeg dnevnika bude na albanskom jeziku, i da ga uređuju od tebe nezavisni albanski novinari. Dužan si i da svaki natpis u Srbiji bude dvojezičan. Govorite o Kosovu i odnosu prema Albancima. Da li se može reći da svojevrsni kultur-rasizam prema kosovskim Albancima nije bio samo monopol Srbije i Srba već da je bio deo zajedničke kulture "naroda" bivše Jugoslavije? To je važno pitanje. U pitanju je bila bomba koja je morala da razori Jugoslaviju. To je i pokazatelj da je ideja o jugoslovenskom zajedništvu bila falična, nedovršena, kvarna, iznuđena... Svaki Albanac i svaki Mađar je morao, ali baš morao, da zna naš jezik. Svaki Albanac i svaki Mađar ga je u školi učio dok ga ne bi naučio, a onda bi se u JNA proveli kao bosi po trnju sa svojim nedovoljnim znanjem srpskohrvatskog jezika. Niko od nas većinaca nije u školama, makar fakultativno, morao ili mogao da uči ni mađarski ni albanski, pa ni makedonski ni slovenački jezik. Mi o njima ništa nismo znali i ništa nismo htjeli da znamo. To je bio mnogo veći problem Jugoslavije nego ideja o zajedničkoj kulturnoj sceni. U krajnjoj liniji, kosovski Albanci bivali su važnim akterima i činili deo jugoslovenske kulturne scene, ali samo u slučaju da su savršeno ili gotovo savršeno govorili naš jezik. Ili ako su kao pjesnici ili prozni pisci bili prevođeni u Jugoslaviji, to jest u Srbiji. Naime, izvan Srbije Albanci se i nisu prevodili kao što se ni danas ne prevode. U Hrvatskoj je preveden samo neki antisrpski esej velikoga albanskog pisca Ismaila Kadarea i to je, koliko se mogu sjetiti, jedina knjiga prevedena sa albanskog u Hrvatskoj u posljednje dvije i po decenije. Sa jedne strane, hrvatska se državna politika zalaže za prava Albanaca na Kosovu. Hrvatska je priznala Kosovo. Kada se na jednoj strani nađe albanski stav, a sa druge srpski, Hrvati će uvek biti za albanski stav, a kada treba prevesti knjigu ili pjesmicu ili bilo šta, onda se pokazuje da ih taj svijet jednostavno ne zanima. Još više ih ne zanima nego što ih nije zanimao u jugoslovenska vremena. Liberalni kapitalizam i Crveni Kmeri Koliko je uopšte kultura ovde moguća bez državne pomoći ili finansiranja iz nekih stranih donacija? Da li je moguće da ozbiljna kultura na ovim prostorima bude samoodrživa? Naravno da nije. Ne samo na Balkanu. Kada bi kultura bila oslobođena poreza, onda bi bila druga stvar. Porezi služe da se zadovoljavaju elementarne potrebe zajednice, a kultura je elementarna potreba zajednice. Pod uslovom da zajednica postoji, bilo kao nacija, bilo kao društvo povezano jezikom, državnim granicama i poreznim sistemom. Ideja da se kultura izostavi i prebriše iz elementarnih potreba zajednice huliganska je ideja, koja po svojim metodama i ciljevima pripada metodologiji Crvenih Kmera. Iako se u našim slučajevima to naziva idealom liberalnog kapitalizma. Ako je tako, onda između tako zamišljenog liberalnog kapitalizma i Crvenih Kmera nema nikakve razlike. Spomenuli ste Vučića. Da li je on vama literarno zanimljiv lik? Imam problem sa literarizacijom Vučića zato što mi on po svemu djeluje pretjerano. U takvom pretjerivanju nema lika, nema mogućnosti za priču. Taj njegov plačljivi gest, hirovita ljutljivost, i ta – ne bih htio da me se krivo shvati – gotovo pa ženska uvrijeđenost nešto je sa čim se ne umijem nositi ni kao građanin – makar strani – ni kao pisac. Kada kažem ženska uvrijeđenost, nadam se da ne trebam objašnjavati kako postoji i muška uvrijeđenost, koja od ženske nije ni bolja ni lošija, nego je različita. To što je Vučićeva uvrijeđenost ženska meni nipošto nije smiješno, samo me zbunjuje i ne da mi da o njemu dalje mislim kao o književnom liku. Ako bih nekoga iz Vučićevog kruga literarizirao, meni bi Ana Brnabić bila mnogo zanimljivija. Ona je sigurno žena s elementarnom građanskom hrabrošću, spremna pripadati prezrenoj i degradiranoj društvenoj manjini, razlikovati se, ne biti po mjeri čaršije. Ali njoj se, čini mi se, dogodila velika, teško objašnjiva transformacija. Od vremena kada je bila ministrica, od vremena kada je postala predsednica Vlade, pa do danas, ona se promijenila u svom nastupu, u svojoj gesti, u odnosu prema društvenim vrijednostima. Promijenila se u temperamentu. U nastupu je počela ličiti na Vučića, i to je jako zanimljivo s obzirom na prethodnu poziciju. Ako sam dobro razumeo, za Vučića nema prostora u nekoj ozbiljnoj književnosti? Možda bi imao prostora kod nekog pisca među kakve ja ne spadam. Možda bi Miodrag Bulatović u svojim najboljim danima mogao od Vučića da napravi književni lik. Ili recimo možda čak – ovo će malo čudno zvučati – možda čak i Kurt Vonegat. Možda bi on od njega uspeo napraviti nekog zanimljivog čudaka. Ja Vučićem kao književnim likom ne vladam. Moji su čudaci obični, svakodnevni autsajderi. A Vučić je krajnje artificijelna pojava, kakvih ima u literaturi, ali ih nema u stvarnosti. Ne bi me iznenadilo kada bih saznao da Aleksandar Vučić zapravo ne postoji. U jednom vašem intervjuu bilo je reči o dva spakovana kofera u kojem treba da držite sve važne stvari i uspomene, jer postoji velika mogućnost da će sve osim toga biti izgubljeno. U zbirci "Sarajevski marlboro" varirali ste tu Džumhurovu tezu. Da li sada imamo gdje da odemo, pobjegnemo, s obzirom na loše vijesti koje dolaze iz svijeta? Prije samo deset godina dijelili smo zajednički san o evropeizaciji naših prostora. U međuvremenu su se stvari radikalno promijenile. Svijet je prilično balkaniziran. Kada gledam i slušam Donalda Trampa, u sebi osjećam istu emociju kakvu sam osjećao prije dvadeset i pet godina, a koju osjećam pomalo i danas kada gledam i slušam Šešelja. Oni su užasno slični, ne toliko u fizičkom smislu, mada ni fizički nisu sasvim različiti, koliko u načinu na koji govore i emocijama koje odašilju. Slični su i u tom konstantnom prelaženju granice pristojnog, granice mogućeg, granice društveno prihvatljivog. Šešelj je osuđeni ratni zločinac sa radnim mjestom u Skupštini Srbije, što nije naročito visok položaj, a Donald Tramp je predsjednik Amerike, na neki način predsjednik svijeta. Donald Tramp je svijet. To znači da se Amerika, barem preko svog predsjednika i svega što on znači i što metastazira, pretvorila u Balkan. Ako je Amerika Balkan, onda se sa Balkana nema gdje pobjeći. Možda nije mudro ni bježati danas sa Balkana. Istina, Amerika je veličanstvena jer uspijeva već godinama držati Trampa na uzdama, što je pokazatelj snage jedne stvarne demokracije, ali sa druge strane, stvar je – zastrašujuća. Ipak, odavde ljudi odlaze i dalje na zapad, rezultati "egzodusa" su strašni? To je zajedničko svim našim zemljama. Tačno, mladi ljudi odlaze. Svi odlaze na zapad, i nacionalisti, i fundamentalisti, i vjerski manijaci bilo koje vjerske denominacije. Niko da ode u središte svoje vjere, osim ako ne ide malo da ratuje za ISIL ili za Rusiju. Odlaženje ljudi sa ovih prostora najviše se tiče nemogućnosti da se napravi projekcija vlastitog života u kojem bi se moglo zamisliti da će sljedeće godine biti bolje. Mislim da zbog toga ljudi odlaze, i sa te strane ih potpuno razumem. Neprestano je prisutna projekcija da će nam biti gore, i gore, i gore. Čak i kada je bolje, mi nemamo utisak da je tako jer imamo strah od sljedeće godine. Da se razumijemo, u proteklih petnaestak godina koješta je u ovim zemljama bivalo i bolje a da to nismo ni primijetili. Da li su izbeglice u Evropi zapravo novi varvari, oni iz legendarne Kavafijeve pesme, bez kojih ne znamo "šta će biti s nama"? Koliko je Evropa danas zajednica na koju treba da se ugleda ostatak sveta, a koliko jedan svet u zalasku? Iako su izbori za Evropski parlament, prema mnogima, zaustavili, bar delimično, uspon ekstremne desnice, ipak je snaga ovih stranaka neupitna. Izbori u Danskoj su pokazali i jednu zabrinjavajuću tendenciju: "izdominirali" su levičari koji takođe vode antiimigrantsku politiku. Najprije, ja nisam siguran da je riječ "izbjeglica" adekvatan pojam. Oni koji su bježali od rata, iz Sirije, jesu izbjeglice, ali ljudi iz različitih dijelova Afrike i ljudi iz drugih država Bliskog istoka i Srednjeg istoka koji su išli prema Evropi težeći za boljim životom – jesu gastarbajteri u pokušaju. Oni su ljudi koji se preseljavaju, ali nisu izbjeglice. Problem je u tome što smo mi u poslednjih nekoliko godina prihvatili kriminalizaciju ljudi koji idu za boljim životom. I koji se sele iz ekonomskih razloga. Odjednom je to postalo zazorno. Moram priznati da je to nešto što je veoma zabrinjavajuće, čak i u diskursu u tom smislu inače korektne Angele Merkel. I ona je počela da pravi razliku između ratnih izbjeglica i ekonomskih migranata, u kojima je potonje sumnjičila da nešto sa njima nije u redu. Težnja za boljim životom i težnja da se ide negdje gdje ćeš bolje živjeti, više zarađivati i gdje će tvojoj djeci biti bolje – najprirodnija je stvar na svijetu, i to je nešto što je upisano u sve naše porodične povijesti. Svi mi smo tako išli nekud, naši očevi ili pradjedovi... I Evropa je sastavljena od takvih ljudi. Kako da je to odjednom postao problem? Očito da je taj problem produkovan nizom informativnih kampanja i protivkampanja, i da je Evropa sama sebi stvorila ozbiljan problem tokom ove izbjegličke krize. Stvorila je problem u percepciji sebe same, a pogotovo u percepciji ljudi koji dolaze, prolaze, odlaze... I stvoreno je tako plodno tle za stvarno opasne tipove kakav je Viktor Orban. On je opasan, jer djeluje infektivno, zarazno. Istina, velika zaraza u Evropi nikada nije kretala iz male zemlje, a Mađarska je ipak mala zemlja, ali bez obzira na to, stvar nije ni ugodna ni bezazlena. Danski primjer samo potvrđuje kako je mondeno i moderno biti protiv drugih i drugačijih. Mi na Balkanu jako dobro znamo one koji su se na sličan ili isti takav način ponašali. Meni pada na pamet hrvatski solcijaldemokratski ministar kulture, lijevi ministar kulture koji se zvao Antun Vujić, i koji je bio ideološki guru SDP-a. On je, nakon što smo mi za svoj račun sa FAK-om (Festival alternativne književnosti) 2001. godine išli u Novi Sad i Beograd, sazvao konferenciju za štampu na kojoj nas je proglasio nacionalnim izdajnicima zato što smo se usudili ići u Srbiju prije nego Srbija vrati hrvatska blaga opljačkana u ratu. On je bio ikona hrvatske ljevice. Naprosto mu se isplatilo da nekom montira metu na čelu jer mu je to donosilo nekakvu popularnost. Istina, ta strategija se pokazala potpuno pogrešnom jer ideja da ćeš ti u nacionalizmu pobijediti nacionaliste doživjela je potpunu propast. Dugoročno, takve strategije svugdje izazivaju propast. Neumitno je da se partikularno, djelomično ljevičarenje kad-tad skrši na temeljnim pitanjima. Nedim SEJDINOVIĆ
  18. Pismo patrijarhu Irineju: SPC nije u vlasništvu SNS, a Vi ste poglavar čitave naše Crkve U nastavku prenosimo pismo Saveza za Srbiju upućeno patrijarhu Irineju, povodom njegovog jučerašnjeg obraćanja u Nišu na obeležavanju 20. godišnjice od početka NATO bombardovanja. ——————— Vaša Svetosti, Veoma smo začuđeni Vašim jučerašnjim govorom u Nišu na obeležavanju 20. godišnjice od početka NATO bombardovanja SRJ. Nismo uopšte razumeli zašto su tim tragičnim povodom tema Vašeg obraćanja bili građanski protesti koji traju već četiri meseca širom Srbije. Patrijarh Pavle je u složenim i kriznim istorijskim situacijama uvek pozivao na dijalog i mirio zavađene strane u našem društvu i nije se mešao u dnevnu politiku. Setimo se njegove ogromne uloge u smirivanju društvenih tenzija i 1991, i 1997, i 2000. godine. Očekivali smo od Vas da ćete nastaviti tim putem i pozvati predstavnike vlasti da otvore dijalog sa opozicijom i organizatorima protesta, jer je to jedini način da se teške društveno-političke krize rešavaju mirnim putem. Ako je ukinuta parlamentarna debata, ako nema slobode medija, ako je partija na vlasti uzurpirala sve državne institucije, ako jedan čovek tajno pregovara o predaji Kosova i Metohije, ako nam sva deca odoše u inostranstvo zbog katastrofalne ekonomske situacije – onda nemamo izbora i moramo na ulice, moramo na proteste. Vaša javna negativna ocena o protestima je direktno mešanje u dnevno-politička pitanja i otvoreno stajanje na stranu vlasti, što neko na Vašem položaju nikako ne bi trebalo da čini, jer SPC nije u vlasništvu SNS, a Vi ste Poglavar čitave naše Crkve koju čine vernici različitih političkih opredeljenja, pa i opozicionih prema ovoj vlasti. Mnogi građani, a posebno vernici, koji učestvuju na protestima povređeni su Vašom reakcijom i nerazumevanjem naše mirne i nenasilne borbe za osnovne demokratske vrednosti koje su dovedene u pitanje. Vaše reči se tumače kao davanje podrške jednoj diktatorskoj i kriminalnoj vlasti, a to je neprimereno i sa mnogo nižeg položaja nego što je tron Svetog Save na kome se Vi nalazite. Duboko uvereni da ćete nakon upoznavanja sa drugom stranom i svim činjenicama ispraviti ovu svoju ocenu o stanju u kome se nalaze naše društvo i država pod ovom vlašću, stojimo Vam na raspolaganju za svaku vrstu razgovora i upoznavanja sa stavovima svih građana koji opravdano protestuju protiv aktuelne vlasti u više od 100 gradova i opština u Srbiji. Savez za Srbiju Извор: https://savez-za-srbiju.rs/pismo-patrijarhu-irineju-spc-nije-u-vlasnistvu-sns-a-vi-ste-poglavar-citave-nase-crkve/#.XJkWpclKjX4
  19. 'Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država', rekao je biskup Košić na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu Oni koji nemaju argumente željeli bi ih silom ušutkati: tako zabranjuju koncerte proslavljenom pjevaču Marku, uručuju mu kaznene prijave zbog remećenja javnog reda i mira, difamiraju njegov ugled i proglašavaju njegov rad – ni manje ni više nego fašističkim; također protiv akademika Pečarića takvi rade svim sredstvima samo da ga ušutkaju, progone mu obitelj i – najčešće ga ignoriraju. Međutim oba ova velika čovjeka, Hrvata i domoljuba, ljudi su s kojima se naša Domovina treba ponositi. Možda će tek u budućem vremenu, kad se oslobodimo – kako pjeva biskup Ante Ivas – svih tih izdajica, krivokletnika, varalica, također i – kako pjesnički kaže Anto Kovačević – svih drpislava, tek će u budućoj, mirnijoj povijesti Hrvatske ovi naši velikani Marko i Josip dobiti svoje pravo mjesto, mjesto najvećeg poštovanja. Jedno je sigurno: njih obojicu rese hrabrost u zastupanju istine i ljubav prema domovini koja nije fraza ni interes. Također, rekao bih, resi ih i spremnost na podnošenje trpljenja, osporavanja, podmetanja za istinu i pravednost. Dok se Josip uglavnom s tim prijetnjama bori humorom i ironijom, Marko odgovara svojim osporavateljima - pjesmom. Sisački biskup Vlado Košić govorio je na predstavljanju knjige o Marku Perkoviću Thompsonu koju je napisao akademik Josip Pečarić. Mnogi mediji prenijeli su Košićev govor u kojem je ustvrdio kako neki silom pokušavaju ušutkati pjevača i akademika Pečarića. Košićev govor prenosimo u cijelosti: "Volio bih kad bi bilo više takvih hrabrih ljudi kao što su proslavljeni pjevač Marko Perković Thompson i akademik Josip Pečarić. Ova knjiga svjedok je veličine upravo ove dvojice hrvatskih ljudi, svjedok o poštenim ljudima u nepošteno vrijeme, o velikim ljudima u vremenu malih duša, o drskosti nekolicine koji se usudiše biti hrabri u vremenu izdaje. Zato će njihov trag biti nadahnuće budućim naraštajima i za dvadeset i trideset godina o njima će se pisati knjige, snimati filmovi i oni će biti primjer srčanosti u borbi sa zlom koje uništava istinu i našu domovinu. Da je Marko heroj, prepoznali su i branitelji, među koje se i on ubraja jer je bio dragovoljac u Domovinskom ratu i prva sad već legendarna pjesma Bojna Čavoglave nastala je u tom vremenu. Branitelji su mu naime nedavno darovali Veliku zlatnu plaketu za hrabrost, na čemu mu i ja ovdje javno čestitam! Uz pjevača Marka i akademika Josipa povezuje se pozdrav „Za dom spremni!“. Zanimljivo je zašto i tko osporava taj domoljubni pozdrav i kako postupa država. Najprije valja reći da je spontano taj pozdrav upotrebljavan u Domovinskom ratu, i to ne samo od pripadnika HOS-a koji su ga uzeli i u svoj grb, nego i od Tigrova i Gromova. Postoje snimke na Youbutu o tome. Tada, interesantno, to nikome nije smetalo. Ni to što je Marko u svojoj prvoj domoljubnoj pjesmi Bojna Čavoglave upotrijebio taj poklič. Tek odprije dvije-tri godine započela je hajka i na Marka i na taj pozdrav, optužujući sve koji ga upotrijebe za ustaštvo i fašizam. Najprije, treba reći da ustaštvo nije bio fašizam nego organizirano vojno djelovanje u obrani Hrvatske kao države, o čijoj su se naravi kao državi pozitivno izrazili i bl. Alojzije Stepinac i dr. Franjo Tuđman, ali te su postrojbe to činile svim „dopuštenim i nedopuštenim sredstvima“, što je bio dio njihove zakletve. a ilegalnost odnosno nedopuštena sredstva svakako nisu za nas kršćane prihvatljiva, kao ni zločini koje su počinili, a koje Crkva osuđuje, premda treba reći da je to bio odgovor na brojne četničke i partizanske zločine. Zašto je međutim došlo posljednjih godina do javnog političkog i policijskog progona pozdrava ZDS i onih koji ga upotrijebe – a u Domovinskom ratu i kroz 25 godina poslije rata se to nije događalo? Sjetimo se tužbi koje je protiv Joa Šimunića podigla udruga ‘Korak ispred’ iz Rijeke, na čijem je čelu Srbin Zoran Stevanović. Nadalje, sjetimo se kako je srpski političar Vulin u više navrata prozivao aktualnu Hrvatsku zbog „ustašizacije i fašizacije“. To su činili i drugi srpski, pročetnički političari. No, povod su im dali zapravo hrvatski političari koji su, na čelu s bivšim predsjednikom države pa onda i predsjednikom Vlade – najprije u židovskom Knesetu, pa potom pri formiranju nove Vlade s Karamarkom na čelu – optuživali Hrvate zbog „ustaške guje“ i „skretanja u ustaštvo“. Za sve to nije bilo dokaza, ali je s druge strane bilo sve više dokaza da je u strukturama vlasti u RH još mnogo udbaša i zločinaca koji su likvidirali mnoge Hrvate kako u inozemstvu tako i u Hrvatskoj i BIH ili su njihovi sinovi. I meni se čini da su svu tu bučnu hajku na nepostojeće ustaše pokrenuli upravo oni koji su se bojali da ne bi bili podvrgnuti lustraciji koja se sve više najavljuje kao realna i nužna opcija za zakonodavstvo RH. Sjetimo se samo tzv. Lex Perković što je najbolji dokaz kako je udbaško-komunistička guja zapravo još uvijek jaka u Hrvatskoj. U taj kontekst stavljam i progon domoljuba, ne samo gosp. akademika Pečarića i našeg najdomoljubnijeg pjevača Marka Thompsona, nego i mnogih drugih koje se ne prestaje napadati i sotonizirati u javnom hrvatskom prostoru. Mogli bismo nabrajati mnoge... Mogu reći kako sam i ja jedan od tih, ili se me barem tako percipira. Kad sam recimo na svom fb profilu zatražio ostavku ministra unutarnjih poslova jer je prvi puta na Dan domovinske zahvalnosti, što je ujedno i Dan hrvatskih branitelja, dao privesti od policije hrvatske branitelje koji su mirno uzvikivali ZDS u Kninu, meni su – navodno – jer to nisam nikada primio nego sam samo to pročitao u medijima, odgovorili iz MUP-a da su oni samo postupali po zakonu o remećenju javnog reda i mira, i to u skladu sa sudskom praksom. To je međutim neistina jer postojale su mnoge prakse prije ovog slučaja od 5. kolovoza 2017. kada su sudovi drukčije presudili za taj pozdrav. Smatram da je to čista politička interpretacija jednog zakona koji se ne bi smio politički tumačiti. Naime, zakoni moraju biti jednaki za sve i primjenjivi u smislu, a ne da ih jedna stranka politički tumači ovako, a druga onako. Dakako, to je odraz i posljedica političke atmosfere u koju nas je dovela nova vladajuća koalicija na koju sam također upozorio svojim krikom u otvorenom pismu Predsjedniku Vlade. Naime, novi koalicijski partner je ultimativno zatražio – i dobio – da se spomen-ploča poginuloj 11-orici branitelja koji su bili i pripadnici HOS-a ukloni iz Jasenovca. Jasenovac je opet druga priča, ali na žalost jer je bio ucijenjen premijer je popustio zahtjevu svojih koalicijskih partnera. A ti mladići koji su izginuli u Jasenovcu nisu se borili za Hrvatsku 1941., nego 1991. Dakle, opet popuštanje jednoj laži. Inače treba otvoreno reći da su politički zahtjevi predstavnika poražene srpske manjine u RH, a koja je zajedno sa Srbijom i JNA 1991. digla pobunu protiv Hrvatske, a podupire ih i sada srpska službena politika, jer tamo vladaju opet četnici, ali na žalost ih podupire i SPC – utemeljeni na mitovima i lažima. To su ne samo interpretacija Jasenovca, nego i uloga bl. Alojzija Stepinca, ustanka u Srbu a što je proslava pokolja Hrvata a ne antifašistička revolucija, zatim spomenik u Banskom Grabovcu, kao i izmišljanje nepostojećeg logora za ubijanje srpske djece u Sisku. Pitamo se, zašto naša država već jednom ne naloži istragu – ali ne političku nego znanstvenu, pa ako je potrebno i međunarodnu – da znamo što se to stvarno dogodilo npr. u Jasenovcu. Kako je moguće da su „istine“ toliko različite? I zašto se Jasenovac prepušta Srbima da oni govore što je tamo bilo? Naime, i uklanjanje ploče poginulim braniteljima HOS-a takvo je priznanje da je to mjesto na kojem su stradali srpski zarobljenici i što je trajni razlog nametanja krivnje Hrvatima – dok se čini da je istina sasvim suprotna i da bi ju već jednom trebalo iznijeti na vidjelo! Na žalost naša hrvatska politika ili nema snage ili ne zna odgovoriti svim tim lažima. Trebalo bi donijeti zakon da svi koji su dizali pobunu protiv RH ne mogu sudjelovati ni u kojem obliku u vlasti; zatim bi bilo po meni nužno i da se zatraži isplata ratne štete koju je Republika Srbija nanijela RH u svojoj agresiji, i to kao uvjet bilo kakvoj potpori za ulazak iste u EU; bilo bi nadalje nužno ukinuti povlasticu da srpska djeca u Hrvatskoj uče neku drugu povijest Domovinskog rata negoli što je to povijesna istina; bilo bi potrebno također zabraniti ulazak huškačima i širiteljima laži u RH, ne samo srpskim ministrima i političarima, nego i predstavnicima SPC. Samo bi tako postupala ponosna pobjednica Hrvatska i samo bi tako bilo moguće sačuvati ono što je obranjeno u Domovinskom ratu koji mora ostati jedini temelj moderne Hrvatske, a što imamo u velikoj mjeri zahvaliti hrvatskim braniteljima, među koje svakako ubrajamo i Marka P.Thomspona i akademika J. Pečarića. I da ponovim rečenicu sa samog početka: O kad bi bilo više takvih ljudi poput Marka i Josipa u Hrvatskoj!" https://vijesti.rtl.hr/novosti/hrvatska/2738621/ustastvo-nije-bio-fasizam-nego-organizirano-vojno-djelovanje-u-obrani-hrvatske-kao-drzave/?fbclid=IwAR1ybRg71voAh-vl1thdQrdhP-Rk2i5QadGCpPae32lStuTgoR4oxeD5vAE
  20. "OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD" Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja. "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat." IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno. Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro? Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta. Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili? Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao. U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka? Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar. Ko vas je prvi pozvao? Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide. Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina? Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće. Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun? Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja. A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara? Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu. Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom? Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad? Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj? Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto. Da li vi glasate? Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje? Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite. Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi? A doći će Đuka? Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu. Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem. Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram. Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"? Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji. Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal. Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju. Radoslav ĆEBIĆ
  21. https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5). “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno." 'Pročišćenje istinom' Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'. “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru. Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca. Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme. Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari.
  22. https://crkva.net/read-blog/58_постоје-они-који-се-баве-критиком-других-а-не-општим-добром-оправдавају-своју-зл.html
×
×
  • Креирај ново...