Претражи Живе Речи Утехе

На оданије празника Ваведења, 8. децембра 2019. године, патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је Божанску Литургију у катедралној Саборној цркви Христа Спаситеља у Калињинграду, уз саслужење више архијерејеа и свештеника, а у присуству губернатора Калињинградске области и других високих службеника у овој области, као и команданта Балтичке флоте. На сугубој јектенији произнесене су прозбе за јединство Православне Цркве и њено очување од подела и раскола. Проповедао је свештеник Игор Иљиницки, архијерејски намесник Приморског црквеног округа Калињинградске епархије. Патријарх Кирил се на крају обратио верницима са својом проповеди, а на дар Балтичкој флоти предао је икону Светог благоверног великог кнеза Александра Невског, а самој цркви у Калињинграду икону московских светитеља Јова, Ермогена и Тихона. Извор: Инфо-служба СПЦ

На светој Литургији у 20. недељу по Духовима, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил, богослужећи у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, није споменуо име Његовог Блаженства архиепископа атинског и све Јеладе Јеронима у диптисима. Свештени Синод Руске Православне Цркве је својом одлуком од 17. октобра 2019. године овластио Његову Светост Патријарха московског и све Русије Кирила „да престане да помиње име Његовог Блаженства Архиепископа атинског и све Јеладе у диптисима ако предстојатељ Грчке Цркве почне да помиње поглавара једне од украјинских расколничких групација или предузме друге радње које сведоче о његовом практичном признавању украјинских расколника.“ Обелодањено је 29. октобра 2019. године да је 21. октобра архиепископ Јероним упутио писмо поглавару такозване Православне Цркве Украјине, чиме је Грчка Црква посведочила да признаје ову расколничку структуру. Према одлуци Свештеног Синода, Руска Православна Црква наставиће да са својом сабраћом у Грчкој Православној Цркви одржава „живу молитвену, канонску и евхаристијску везу - преко свих оних архипастира и пастира који су се већ успротивили или ће се успротивити признавању украјинског раскола, односно који се неће упрљати саслуживањем са расколничким псеудојерарсима.“ Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх московски и целе Русије Кирил је у телефонском разговору с архиепископом Јованом, поглаваром Архиепископије западноевропских епархија руске традиције, рекао да се радује због присаједињења Руског егзархата Московској патријаршији. „Поглавар Руске православне цркве је рекао да се радује због историјског догађаја и честитао архиепископу Јовану, захваливши му за мудро руковођење паством“, наведено је у саопштењу РПЦ. Свети синод РПЦ је претходно примио архиепископа Јована, све свештенике под његовим руководством и епархије које га подржавају у окриље Московске патријаршије. То је учињено на основу молбе коју је архиепископ Јован упутио патријарху Кирилу. У новембру прошле године цариградски патријарх Вартоломеј је поништио статус Руског егзархата, која је пре тога деценијама била у саставу Васељенске патријаршије. Архиепископија се није сложила с том одлуком и почела је да преговара с другим помесним црквама о присаједињењу с њима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

За време састанка са католикосом Василијем Павлом II од Истока, моковски патријарх Кирил је изјавио да је „за многе људе такорећи било откриће да постоји снажна хришћанска заједница у Индији, која није настала као плод западњачког мисионарског рада, него је постајала од самог почетка хришћанства, од апостолског времена,“ рекао је Предстојатељ Руске Цркве. Штавише, Патријарх је говорио о страдањима маланкарских хришћана од стране европских колонијалних мисионара. У одговору је католикос Василије рекао да је „посредством апостола Андреја и свих светих Ваша Црква постала духовно врело за сав свет. А што се тиче нас, свети апостол Тома нам је отворио пут ка Христу,“ рекао је Предстојатељ Маланкарске Цркве. Патријарх Кирил је примио католикоса Василија Павла у манастиру Светог Данила у Москви 4. септембра 2019. године, и ово је прва посета првојерарха Маланкарске Цркве Русији за последњих четрдесет година. Свјатејши патријарх Кирил је приметио да су се народи Русије одавно односили према Индији с посебним интересовањем. „Било је таквих људи који су пешке одлазили у Индију, а потом се враћали у Русију и приповедали и писали о тој земљи коју су посетили. За многе од њих то је било такорећи откриће да у Индији постоји веома снажна хришћанска заједница и да та заједница није настала као плод неке западњачке мисије, већ је постајала од самог почетка хришћанства, од апостолског времена. Оснивач те хришћанске заједнице био је апостол Тома.“ Патријарх је напоменуо да је прилично давно, 1851. године, са стране индијских хришћана било предлога да се успоставе односи са Руском Православном Црквом, али су ратови, вођени у то време, омели остварење те иницијативе. Високи гост из Индије је напоменуо да је 1988. године присуствовао свечаностима поводом 1000-годишњице крштења Руса. Он је истакао и посебан допринос блаженопоч. митрополита Никодима и поч. митрополита Павла (Вергезе) међуцрквеним односима, који је утро пут званичним посетама предстојатеља обеју Цркава. Он се обратио Руској Цркви с молбом да развијају сарадњу на академском пољу, да добију помоћ око квалификовања живописаца и припремања црквених хорова, а и да верници његове Цркве боље упознају руско монаштво. Предложена је размена поклоничких путовања, организовање летњих института, као и позивање стручњака на учешће у разним научним конференцијама. Руски Патријарх је предложио да се боље развија сарадња на пољу социјалног служења. По мишљењу Патријарха, рад социјалних служби је важан сигнал за савремено друштво. Гостима је посебно казивао о раду болнице Светога Алексија Московског и позвао госте из Индије да је посете. Патријарх је такође казао да треба активно радити на социјалном, омладинском и просветном пољу, посебно на нивоу парохија, јер таквим радом се млади људи привлаче у Цркву и постају њени активни чланови. Извор: Инфо служба СПЦ

Увече, 28. августа 2019. године, у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил служио је јутрење са чином Погребења Пресвете Богородице. Његовој Светости саслуживали су: eпископ васкресењски Дионисије, први викар Патријарха mосковског и све Русије у Москви; епископ павловопосадски Тома, шеф Административног секретаријата Московске патријаршије; протојереј Михаил Рјзанцев, настојатељ Саборне цркве Христа Спаситеља, и свештенство Москве. Литургијска појања су извели патријаршијски и камерни хорови при Саборној цркви Христа Спаситеља. Богослужење је емитовано уживо на телевизијском каналу Сојуз. После ове службе Његова Светост Патријарх водио је литију с плаштаницом са изображењем Успења Пресвете Богородице. Извор: Инфо служба СПЦ

На Дан спомена светог равноапостолног великог кнеза Владимира, што је Дан крштења историјске Русије, 28. јула 2019, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је Божанску Литургију у Успенском саборном храму Московског Кремља. По окончању Литургије Предстојатељ Руске Цркве је предводио литију и олдслужио молебан код споменика Крститељу Руса на Боровецком тргу. Извор: Православие.ру (са руског Инфо служба СПЦ)

Свјатјејши патријарх Кирил овим поводом, између осталог, пише „Примајући благодат епископства, Ви сте се прибројали великом Сабору апостолских прејемника, који као сарадници Бога (1 Коринћанима 3,9) предају људима Његове спаноносне дарове. Као предстојатељ Српске Православне Цркве Ви сте на данашњи дан, на празник бесребреника Козме и Дамјана, постали и један од најстаријих њених архијереја. Мудрост и непоколебива чврстина у држањуу канонских норми придали су Вам високи ауторитет у целом православном свету. Oвог за Вас свечаног дана молитвено желим Вашој Светости јачање духовних и телесних сила и изобилну помоћ Пастиреначалника Господа у веома напорној патријарашкој служби,“ истиче се у поруци Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила. Извор: Српска Православна Црква

Патријарх московскии све Русије Кирил налази се у посети у Спасо-Преображенском валаамском ставропигијалном мушком манастиру од 8 до 11. јула 2019. године. Под његовим председавањем 9. јула почело је заседање Свештеног Синода Руске Цркве. У свом поздраву архијерејима Патријарх је истакао да је „Валаам свето место, познато по многим подвизима многих поколења монаха, то је наш руски Атос, с тим што Свету Гору запљускују топле воде за разлику од студене воде Ладошког језера где се налази наша Света Гора. Овде су постојали одлични услови за подвижнички живот, и сад кад сам у посети Валааму, видимо како је сила људског духа, лишена сваке физичке, политичке, економске силе, створилс ово велико чудо. Неколико подвижника је основало ову свету обитељ, чија историја није била једноставна, али без обзира на то видимо да су рукама људи, које је покретала дубока вера и преданост Господу, били саздани ови величанствени храмови, а Валаам је стварно постао руска северна Света Гора.“ Чланови Сталног Свештеног Синода су митрополити, као и чланови летњег заседања (март-август) специјално позвани митрополити и епископи. Извор: Српска Православна Црква

Извор: Патријархија.ру

По завршетку Литургије пређеосвеђених дарова у понедељак Страдалне седмице Свјатејши патријарх Кирил је у Донском ставропигијалном манастиру обавио молебан пред почетак чина мироварења. Освећење мира је једно од свештенодејстава Православне Цркве и по традицији обавља га једино предстојатељ Помесне аутокефалне Цркве, али не сваке године, него кад понестане мира освећено раније. Припреме вештастава за мироварење почиње Крстопоклоне седмице Великог поста, мироварење се обавља на Велики понедељак, уторак и среду, а само освећење на Божанској Литургији на Велики четвртак. Извор: Православие ру (са руског Инфо служба СПЦ)

Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је ускршњи поздрав предстојатељима инославних Цркава, међу којима су: патријарх коптске Цркве Тавадрос II, римски папа Фрања, поглавар Сиро-јаковитске Цркве патријарх Мар Игњатије Јефрем II, Врховни патријарх и Католикос свих Јермена Карекин II, Католикос Патријарх Асирске Цркве од Истока Мар Геваргис III Слива, маронитски патријарх Бешера Бутрос, Католикос од Истока митрополит маланкарски Василије Мар Тома Павле II и Етиопски патријарх Абуна Матија I. Неке од ових Цркава светкују Васкрс по источној пасхалији. Извор: Српска Православна Црква

Једна од друштвено значајних тема које се Његова Светост патријарх Кирил дотакао у излагању на отварању VII Божићних парламентарних сусрета у Државној думи јесте проблем рекламирања алкохола, који се активно разматра у јавном простору. - Очигледно, реклама алкохолних производа нема ниједну другу сврху осим богаћења произвођача алкохола, њихову борбу за тржиште и повећање потрошње алкохолних напитака међу нашим сународницима – истакао је патријарх. - То је јасно и логично с тачке гледишта комерцијалних интереса пословања. Међутим, повећање употребе алкохола потенцијално значи велики број уништених породица, велики број злочина који се чине у пијаном стању, то су превремене смрти и људске патње. Додајмо ту и разводе, социјалну сирочад поред живих родитеља и друге недостатке у породичном животу. Зато бих хтео да још једном апелујем на Државну думу да заустави напредовање ове неморалне иницијативе и да ограничи рекламирање алкохола, – апеловао је патријарх. - Нека се тиме људи баве било где, осим у Русији! Народ и без тога пије, да ли још треба да га подстичемо да конзумира алкохол масовним рекламама алкохолних пића? – истакао је поглавар Руске Цркве. Извор: Православие.ру

Tоржествено велико вечерње богослужење, којим на радосни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, у Kатедралном храму Христа Спаситеља у Москви традицонално началствује Његова светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, било је служено и ове године благости Господње. Са благословом Његове светости Патријарха српског г. Иринеја, у богослужењу је учествовао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског. На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 7. јануара 2019. године, тачно у 16 часова по московском времену, звона храма Христа Спаситеља у Москви су позвала верне на свечано рождественско вечерње богослужење. Његовој светости Патријарху руском г. Кирилу саслуживао је велики број архијереја, свештеномонаха и свештеника Руске Православне Цркве, намесници мушких ставропигијалних манастира, као и представници помесних Православних цркава при Московској патријаршији. У храму су се молиле и настојатељице женских манастира, многобројно свештенство града Москве, чланови црквених одбора и сарадници синодалних структура, као и знатан број верника. Богослужење, на коме је одговарао Патријарашки хор Храма Христа Спаситеља, уживо су преносиле телевизијске станице „ТВ-Центар“ и „Сојуз“. На малом входу, Свјатјејши Патријарх сверуски г. Кирил наградио је чином митрополита Архиепископа сингапурског и југоисточноазијског г. Сергија, представника Патријарашког егзархата у Југоисточној Азији. После вечерњег богослужења, Митрополит Јувеналије је упутио поздравну реч Његовој светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу. Његову светост Патријарха Кирила поздравили су и представници омладинских организација, после чега је Патријарх одржао празничну беседу у којој је, између осталог, указао и на велико искушење које се данас догађа на тлу Украјине. Узносећи молитве Богомладенцу Христу да уразуми све иницијаторе подела међу браћом, Његова Светост је позвао вернике да се моле за јединство Православне Цркве и вернике у Украјини. На крају су архијереји, свештенство и мирјани честитали Његовој светости празник Рођења Господа Исуса Христа. Извор: Прес-служба Патријарха Московског и целе Русије

Увече 31. децембра 2018, уочи Нове године, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је молебан пред почетак Нове године у храму Христа Спаситеља у Москви. Патријарх је истакао да се без Божје помоћи не може ништа учинити, ми се надамо божанској помоћи и отуда је важно да се уочи Нове године обратимо молитвом срца Господу како би он био с нама на путевима нашег живота, како би нам помагао да се никада не упустимо у лаж, него да свој живот утврђујемо у добру и правди. А преко овога ће се умножити доброи срећа у свету око нас. Свјатјејши даље истиче да су се многи политичари, философи и други трудили како да преуреде друштвени живот, увереравајући нове генерације да ће друштвени односи бити далеко бољи и да ће постепено наступити епоха глобалне људске среће. Све те мисли, сва та маштања никада се нису остварила, јер тој ствари нису прилазили божанском стазом. Црква нас учи шта треба чинити и како треба живети да би човек данас био срећан у свом личном, породичном животу, како би у друштву људи били срећнији, како би зло и неправда били уклоњени из наших друштвених односа. „Помолимо се за нашу Отаџбину, за нашу Цркву. Помолимо се нарочито за нашу браћу и сестре у Украјини који пролазе кроз тежак период своје новије историје. Надамо се да сав тај беспоредак, да ће сва та искушења бити превладана, и да никакве силе не могу разорити духовно јединство украјинског народа, да неће нашкодити Православној Цркви..“ Извор: Српска Православна Црква

Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил упутио је божићне честитке предстојатељима инославних Цркава. Честитке су упућене патријарху Тавадросу II, предстојатељу Коптске Цркве; римском папи Фрањи; патријарху Мор Игњатију Јефрему II, предстојатељу Сиријске Јаковитске Цркве; католикос-патријарху Мар Геваргију II Слива, предстојатељу Асирске Цркве од Истока; маронитском патријарху Бешару Бутросу, кардиналу ал-Рахи; католикосу од Истока, митрополиту маланкарском Василију Мар Томи Павлу; патријарху Абуни Матији I Етиопском. Поздрављајући их поводом великог празника Рождества Христовог, Предстојатељ Руске Православне Цркве пише: „Више од две хиљаде година је прошло од предивног и најдивнијегг чуда које се догодило у Витлејемској пећини – „Бог се јави у телу” (1 Тимотеју 3, 16). Треперећи пред мистеријом овог догађаја недокучивог за људски ум, прослвљамо Христа који је прогласио Божанску истину и отворио људима пут спасења и вечног живота. У нашем свечаном обележавању овог празника треба се сетити великог предодређења хришћана позваних од самог Господа да буду светлост свету и со земљи (Матеј 5,13-14), да раде дела љубави и добротворног рада, да буду сведоци и оних који су близу и који су далеко вечних идеала Јеванђеља. Желим Вам физичке снаге, бодрости и Божју великодушну помоћ у Вашој узвишеној служби. Са љубављу у Господу +Кирил Патријарх московски и све Русије Извор: Српска Православна Црква

Канонском Православљу у Украјини и у целом свету нанета је тешка рана, констатовао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил у посланицама упућеним поглаварима помесних Православних Цркава. Посланице су упућене Папи и Патријарху александријском Теодору II, Патријарху антиохијском Јовану Х, Патријарху јерусалимском Теофилу III, Патријарху српском Иринеју, Католикосу-Патријарху све Грузије Илији II, Патријарху румунском Данилу, Патријарху бугарском Неофиту, Архиепископу кипарском Хризостому II, Архиепископу атинском и све Јеладе Јерониму II, Архиепископу тиранском и све Албаније Анастасију, Митрополиту варшавском и све Пољске Сави, Митрополиту Чешких земаља и Словачке Ростиславу и Митрополиту Америке и Канаде Тихону, преноси Патријархија.ru. Његова Светост патријарх Кирил обавестио их је о томе да је 15. децембра 2018. године у Кијеву, уз непосредно учествовање и под директним покровитељством државних власти Украјине одржан скуп „јерарха“, „клира“ и мирјана две украјинске расколничке групе. Учесници у овом незаконитом окупљању који су заседали у историјском храму Софије Кијевске прогласили су себе за „сабор уједињења“. У ствари, такозвано уједињење се састојало у сливању две шизматичке организације од којих је створена једна. На „сабору“ су учествовали лажни епископи расколничке „Кијевске патријаршије“ и друге неканонске структуре – „Украјинске аутокефалне православне цркве“. „Међутим, канонска Украјинска Православна Црква на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем, у складу са одлуком Светог Синода од 7. децембра, одбила је да учествује у овој манифестацији сматрајући је „незаконитим скупом“. Без обзира на многобројне случајеве вршења притиска на њене архипастире, од 90 јерарха који чине њен епископат, у псеудосабору су учествовала само двојица архијереја, један епархијски и један викарни. Одлуком Светог Синода Украјинске Православне Цркве од 17. децембра обојица су због одласка у раскол и грубог кршења архијерејске заклетве разрешена дужности и забрањено им је да служе,“ – истакао је Патриjарх. Његова Светост је подсетио да је процес „давања аутокефалије Украјини“ покренуо лидер световне власти земље ради сопствених политичких циљева. „Одржани скуп је само потврдио чињеницу отвореног мешања државе у црквени живот,“ – констатовао је патријарх. Дакле, председник П. Порошенко не само да је присуствовао овом „сабору“, већ је седео у његовом президијуму и лично је посматрао како се скуп одвија. У „сабору“ је учествовао и председник Врховне Раде Украјине гркокатоличке вероисповести А. Парубиј, који је 17. децембра најавио да у најскорије време предстоји гласање о нацрту закона о лишавању Украјинске Православне Цркве права да се назива у складу са својим уставним називом. „Циљ ове промене назива је вршење пререгистрације свих парохија и манастира, проглашавање неважећим докумената о правима канонске Цркве на храмове и другу црквену имовину,“ – истакао је Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. „На велику жалост, у манифестацији непријатељској према Цркви, упркос светим канонима и кршећи црквене одредбе, учествовали су представници Цариградске патријаршије, – саопштио је поглавар Руске Православне Цркве. Митрополит галски Емануил је председавао сабором расколника, док су се с његове десне стране налазили П. Порошенко који се причешћивао код гркокатолика, а с леве Филарет Денисенко који је изопштен из Цркве, и Макарије Малетич без апостолског прејемства.“ Како је истакао Свјатејши Владика, жалосни резултат овог незаконитог окупљања представља избор „поглавара“ такозване „Православне цркве Украјине“. То је расколнички „јерарх“ самопроглашене Кијевске патријаршије С. П. Думенко, који је све своје псеудохиротоније, па чак и „монашки“ постриг с именом Епифаније добио из руку Филарета Денисенка који је лишен чина и којем је изречена анатема. Новоизабрани „поглавар“ је пожурио да свенародно изјави да ће Филарет доживотно носити титулу „почасног патријарха“ и да ће „нам доживотно помагати да развијамо нашу јединствену помесну украјинску православну цркву“. „Учињени акт вапијућег безакоња власти земље и Цариградска патријаршија представљају као уједињење украјинског Православља,“ – скренуо је пажњу поглаварима Помесних Цркава Његова Светост патријарх Кирил. – Међутим, до уједињења заправо није дошло. Расколници су остали ван Цркве као што су и били. И поред тога што су се ујединили они и даље остају мањина на православној карти Украјине.“ Његова Светост је указао на то да по државној статистици коју наводи Министарство културе ове земље, канонска Украјинска Црква броји 12.348 парохија, што је двоструко више од укупног броја парохија које чине нову псеудоцрквену структуру. Канонска Украјинска Црква броји 10.424 свештенослужитеља, 211 манастира и 4.721 монаха. „Украјинска Православна Црква је најбројнија верска организација у Украјини. Епископат Украјинске Православне Цркве који у саставу Московске патријаршије има статус широке самоуправе на Сабору епископа одржаном 13. новембра ове године, једнодушно се изјаснио за очување овог статуса и за очување вишевековног јединства с Руском Црквом, – посведочио је патријарх Кирил. – Међутим, украјинска власт чини све како би раскинула ову историјску везу.“ Његова Светост је истакао да расколници ујединивши се нису учинили главни корак – нису се покајали за грех раскола и вратили у Цркву из које су отишли и од чијег су јединства отпали. Уместо тога, очигледна је легализација од стране Цариградске патријаршије под обличјем „аутокефалије“. Поглавар Руске Православне Цркве је подсетио: „Његова Светост Патријарх Кирил је на Синаксису у Шамбезију који је одржан у јануару 2016. године обећао да управо ове радње неће предузимати ни пре Критског сабора, ни после његовог одржавања.“ То што је прекршио дату реч довело је до трагедије у православном свету, навео је у закључку Његова Светост патријарх Кирил. Он је истакао: „Незаконите радње које су се одиграле 15. децембра значе да за Цариградску Цркву деведесет епископа, преко десет хиљада свештеника, ђакона и монаха на десетине милиона верника Канонске Цркве у целој Украјини, више не постоје, само зато што нису хтели да учествују у пројекту давања „аутокефалије“ који им је наметнут споља, и зато што желе да црквени живот граде у складу с црквеним уредбама, а не политичким амбицијама власти.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обавестио је примаоце посланица да је сутрадан након „сабора“, 16. децембра, Патријарх цариградски Вартоломеј званично признао избор „поглавара“ расколничке структуре чије је име већ помињано на Литургији у патријаршијском храму Светог Георгија, а такође је најавио да ће 6. јануара идуће године издати такозвани томос о аутокефалији. Истог дана Филарет Денисенко је у храму Светог Владимира у својству почасног патријарха објавио да ће доживотно управљати уједињеном расколничком „црквом“ заједно с новоизабраним „поглаварем“ који ће представљати ову организацију у спољним односима. „Сведоци смо незаконитог мешања у унутрашњи живот Украјинске Православне Цркве, грубог антиканонског упада на њену територију, продубљивања црквене поделе у православном народу и још већег раскола у украјинском православљу – истакао је Свјатејши Владика. Подсетио је да се у недавној прошлости православни свет суочавао са сличном претњом по своје јединство због раскола који је погодио Бугарску Православну Цркву деведесетих година. Тада су, као и у овом случају, делатност расколника активно подржавале државне власти. „Веома важан корак у обнављању јединства у Помесној Цркви представљао је Свеправославни сабор у Софији, за чије залагање се, између осталих, залагала Московска патријаршија, – подсетио је Његова Светост. – И премда је Његова Светост Патријарх цариградски Вартоломеј као решење предлагао легализацију раскола и добровољну оставку законитог поглавара Бугарске Цркве Његове Светости Максима, Пуноћа Православља је заштитила права канонске Цркве и њеног првојерарха, поставивши правилан канонски темељ за превладавање раскола. „Сад се питамо како глас вишемилионске канонске Цркве у Украјини може остати неуслишен,“ – истакао је Свјатејши Патријарх. – Убеђен сам да се у Украјини данас не огледа сукоб интереса Московске и Цариградске патријаршије, као што то неки покушавају да прикажу, већ нешто много опасније: велико разилажење поглавара и јерарха Свете Цариградске Цркве с православном канонском традицијом и светоотачком еклесиологијом. Наступа време кад ћутање више није могуће, јер оно што се дешава на наше очи представља изазов упућен целом православном свету. Нема сумње да се украјински сценарио убудуће може применити на било коју другу Помесну Цркву.“ Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил обратио се поглаварима Помесних Православних Цркава позвавши их да не признају резултате незаконитог скупа расколника који је одржан у Кијеву, као и да подигну свој уважени глас и да колико је у њиховој моћи учине све како би зауставили радње разорне по Православље. „Апелујем на Вас и сву пуноћу [ваше] Свете Цркве да не признате новостворену псеудоцрквену структуру и да не ступате у општење с њом,“ – пише Његова Светост. „Молим Ваше свете молитве за прогањану Украјинску Православну Цркву, за нашу браћу и сестре који страдају, који трпе поругу и понижавања због верности Светом Православљу,“ – ове речи Свјатејши Владика је упутио поглаварима помесних Цркава. Извор: Православие.ру СПЦ

Свете тајне наше Православне Цркве су намењене освећивању и преображавању у човековом земаљском животу. Исто тако и брак, који је „тајна велика“ (Еф. 5:32) представља испољавање и остварење љубави у Цркви. У Тајни брака, кроз сједињење мушкарца и жене „Црква показује дар ‘вечног живота’“ (1 Тим. 6:19). Односи супружника постају црквени догађај који се пре свега остварује у Цркви. Може се рећи да је то искуство учествовања у општењу светих. Није случајно што је поређење брачног савеза са Црквом од самог почетка постало заједничко учење у светом предању наше Цркве. Због тога се и сам брак или породица карактеришу као „домаћа црква“ (в. Рим. 16:5, 1 Кор. 16:19, Кол. 4:15). Свети Јован Златоусти каже: „Велика је врлина градити домаћу цркву“ (PG 61:376). Прихватање брака и свест о његовој светости односили су се на клир од самог оснивања Цркве. Сви знамо да је међу светим апостолима било ожењених људи (уп. Мт. 8:14, Дап. 21:9). Зато се у нашој Православној Цркви не примењује принцип обавезне безбрачности за свештенослужитеље, као што то, нажалост, видимо код јеретика-паписта. Напротив, Прво правило Гангрског сабора изриче анатему онима који се гнушају брака (Свод правила, 3:100), а по четвртом правилу истог овог сабора анатеми подлеже онај ко осуђује ожењене свештенике и даје предност безбрачнима као чистијима (исто, 103. Такође в. Гангр. 10). Овде треба истаћи да је безбрачност у монашком животу посебан дар који Бог даје човеку који жели и тежи томе да постане монах. Сам Господ нам је рекао: „Не могу сви примити ту реч до они којима је дано“ (Мт. 19: 11). Апостол Павле недвосмислено разјашњава питање брака свештенослужитеља. Он у посланици Тимотеју пише: „Али епископ треба да је без мане, једне жене муж, трезвен, мудар, поштен, гостољубив, кадар да поучава“ (1 Тим. 3:2). [Напомена: Кад су епископи почели да се бирају од монаха обустављено је важење прописа о једнобрачности.] Апостол нам у наставку каже: „Ђакони да буду мужеви једне жене, који добро управљају дјецом и својим домовима“ (1 Тим. 3:12). Слично поучава Тита: „Да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих: Ако је ко без мане, једне жене муж, и има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (1 Тит. 1:5-6). Да би показали своје апсолутно поштовање светости и тајне брака свештенослужитеља свети оци су у тринаестом правилу VI Васељенског сабора одредили да треба забранити свештенослужење онима који спречавају брачну везу, а ако неко бива упоран у томе, треба га лишити чина (в. Свод правила, 2:333). Међутим, као што је очигледно из текста Новог Завета, свештенослужитељи треба да се придржавају једнобрачности. Апостолска правила очигледно налажу да свештеник треба да буде „муж једне жене, једнобрачан“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:14). Тако треба да буде зато што паралела између савеза двоје људи у тајни брака и везе између Христа и Цркве од почетка поставља клирицима правило једнобрачности. Пошто постоји једна глава – Христос, и једно тело – Црква, и свештенослужитељ који је чувар Цркве – Христовог Тела, не може имати мноштво тела. Свети Григорије Богослов о томе говори на следећи начин: „Чини ми се да овде реч Божија не одобрава двобрачност, јер кад би било два Христа, била би и два мужа, и две жене, а ако је Христос један, једна глава Цркве, и тело је једно, а свако друго ће бити одбачено (PG, 36:292). Двобрачност се по учењу светих отаца по икономији (снисхођењу) дозвољава за мирјане, при чему се одређује епитимија (в. 1 Кор. 6:8, 7:28), али представља препреку за свештенство кад су у питању кандидати за свештенослужитеље. Апологета Атинагора је категоричан по питању једнобрачности клира сматрајући други брак „прељубом у пристојном обличју“ и објашњава: „Онај који одступа од прве жене, чак и ако је умрла, јесте прикривени прељубочинац, зато што преступа одлуку Божију, јер је Бог на почетку створио једног мужа и једну жену – као и зато што нарушава најблискију везу између тела и тела“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 4:30820-21). Тако Апостолски сабор седамнаестим правилом јасно забрањује да у клир буде примљен онај ко је ступио у други брак: „Ко се после светог крштења обавезао у два брака, или је имао наложницу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште може бити на списку свештеног чина.“ (Свод правила, 2:33). Фраза „после крштења“ значи да се сваки грех који је постојао пре тајне омива у њој, дакле, не спречава онога ко „се обавезао у два брака“ да буде примљен у клир. Ипак се објашњава да ако је до склапања другог брака дошло после крштења, то представља разлог за искључивање из редова свештенослужитеља. Аристон је категоричан: „Није свет нико ко има два брака. Нико ко има два брака на може се примити међу свештенослужитеље“ (в. К. Костопулос. Препреке за свештенство и прекршаји који доводе до лишавања духовног чина. Издавачка кућа „Григори“, стр. 98-102). Исто тако, осамдесет седмо правило Василија Великог које се базира на тадашњој устаљеној традицији, искључује могућност ступања у духовни чин за људе који су склопили други брак: „Двобрачнима правило у потпуности забрањује свештенослужење“ (Свод правила, 4:260). Свети Епифаније, са своје стране, истиче да двобрачни не може бити примљен у клир, чак и ако је узрок двобрачности било удовиштво, јер је част свештенства неизмерна, и зато се ни ничим не сме запрљати. Он каже: „И заиста, света Божија проповед после Христовог доласка, због превасходства части свештенства, не дозвољава да свештеници постану они који су после смрти жене из првог брака, склопили други брак. И света Божија Црква се овога тачно придржава“ (Грчка патрологија, 41:1024А). И премда је „свештенство заштићено од двобрачности“ (в. PG, 41:1033D) Светим Писмом, светим канонима и учењем светих отаца, Патријарх васељенски Вартоломеј, и Синод који делује уз њега, предузимају поступке који сеју смутњу у нашој Православној Цркви вређајући овог пута „страшну тајну многопоштованог свештенства“ Грчка патрологија, 48:1067) увођењем светогрдне дозволе за други брак свештенослужитеља који су обудовели или које су напустиле супруге. Кршење одредаба, како Светог Писма, тако и светих канона, је очигледно и срамотно. Изгледа да приоритет Васељенског престола представља подривање основа Православне Цркве и дрско рушење њених стубова – светих канона. Ово се не односи само на други брак свештеника, већ и на друга питања догматског и канонског карактера. У складу са горе наведеним не би требало покретати питање двобрачности клира, пошто оно представља препреку за примање духовног звања за мирјане – чланове Цркве. Јасно и недвосмислено је формулисано да Црква предвиђа да се „даровима свештенства пре свега украшавају уздржани међу једнобрачнима и они који проводе живот у девствености“ (PG, 41:868D). Искуство светих отаца показује да Црква, с једне стране, треба да упозорава свештенике на такав грех, а с друге – да штити свештеничку службу. Зато су свети оци шестим правилом Пето-Шестог (Трулског) Васељенског сабора категорично искључили могућност склапања брака за свештенослужитеља: „[...] одређујемо: да од сада ни ипођакон, ни ђакон, ни презвитер немају дозволу да након што буду рукоположени, ступе у брак: ако се неко дрзне да учини ово, нека буде изопштен“. У овом правилу се објашњава да онај ко жели да ступи у брак то треба да учини пре хиротоније: „Али ако неко од оних који ступају у клир жели да закључи са женом законити брак, нека то учини пре него што буде рукоположен за ипођакона, или за ђакона, или за презвитера“ (Свод правила, 2:318). За потврду горе наведеног можемо погледати двадесет шесто правило Светих Апостола које позива оне који се спремају да постану клирици да начине слободан избор између пута свештенослужитеља у браку и девствености. Конкретно, ово правило прописује следеће: „Нека од оних који су ступили у клир безбрачни буду само чтечеви и појци“ (Свод правила, 2:33). Правило јасно упозорава на то да након рукополагања за свештенослужитеља нема повратка за учествовању у тајни брака, која претходи тајни свештенства. Само нижим члановима клира, чтечевима и појцима над којима се врши хиротесија, а не хиротонија, дозвољено је да ступе у брачно општење. С овим питањем је у вези и десето правило Анкирског сабора по којем се забрањује служење оним члановима клира који су ступили у брак после свог рукополагања, који нису били венчани пре хиротоније, али су касније променили своју одлуку. Ово правило очигледно дефинише да они који су имали могућност да изаберу пут свештенослужитеља у браку „прећутавши ово и примивши рукоположење с тим да се касније не жене, после ипак ступили у брак: они нека престану да врше ђаконску службу“ (Свод правила, 3:40). Преподобни Никодим Светогорац у тумачењу четрдесет другог правила Светих Апостола каже: „Свештенослужитељи треба да буду први у свим животним примерима, узор сваког послушања и врлине и подстицај на свако добро дело (Пидалион, стр. 47). Ова одредба је била озакоњена у Византији. У вези с тим у Трећој новели Лава Мудрог читамо: „Пошто није добро да се они (свештенослужитељи) узневши се над телесним слабостима помоћу надмоћи духа, поново потчињавају жељама тела, док би, напротив, требало да је служење Богу устремљено нагоре, узвишава над телесним страстима“ (С. Тројанос, Новеле Лава Мудрог, с. 51). Дакле, како онда духовно лице, ђакон или презвитер, служитељ истине, може да ступи у други брак? Како ће касније стати пред своју духовну децу како би проповедао разумност, уздржање и послушање вољи Божијој? Чак су и молитве приликом склапања другог брака – молитве за опроштај и утеху онима који немају снаге да буду благоразумни. Важно је истаћи да свети апостоли не осуђују двобрачност због везе саме по себи, већ због лажљивости и одступања од оних првобитних обећања на којима се она темељи. Они, између осталог, кажу: „једнобрачност која бива по закону је праведна, јер је сагласна с вољом Божијом, а двобрачност после обећања је незаконита, не због сједињења, већ због кршења обећања“ (Библиотека грчких светих отаца и црквених писаца, 2:59). Православни свештенослужитељ „који сабира стадо“ треба да живи и проповеда у складу с јеванђељском и светоотачком истином, поштујући „једнобрачну невесту Христа, Цркву“ (PG, 61:719). Како ће ову истину проповедати свештеник који се налази у другом браку, ако сам живи у лажи? Ова „истина“ ће бити последњи ослонац његовог самооправдања. У ствари, он не проповеда Истину, Христа и Његово учење, већ сопствено убеђење. Извор: Православие.ру

Руска православна црква је данас саопштила да је њен предстојатељ Свјатјејши Патријарх московски Кирил послао писмо генералном секретару УН Антонију Гутерешу, њемачкој канцеларки Ангели Меркел, француском предсједнику Емануелу Макрону, папи Фрањи, кентерберијском надбискупу и другим вјерским вођама, и позвао их да заштите православне свештенике, вјернике и њихову вјеру у Украјини, јављају рускојезични црквено-информативни портали. „У последње вриjеме иijешање руководства Украјине у црквена питања добило је облик грубог притиска на свештенство, стога можемо слободно да кажемо да се ради о масовним прогонима“, наводи се у саопштењу Руске православне цркве. Украјински расколници окупиће се сјутра на „сабору уједињења“ на коме се очекује формирање независне „украјинске цркве“, а власти појачавају притисак на свештенике канонске Цркве да подрже тај потез. Према последњим информацијама, Цариградска патријаршија би уочи Божића требало да преда Украјини томос о аутокефалности, али њега може да прими само поглавар „јединствене цркве“ који мора да буде изабран на „ујединитељском сабору“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Москви је 21. новембра 2018. патријарх Кирил примио чланове Савета великодостојника Цркава Ирака. Међу њима су били: архиепископ Ирака (Јерменска Апостолска Црква), митрополит багдадски и кувајтски Гатаз Хазим (Антиохијска Православна Црква), архиепископ Мосула, Киркука и Курдске аутономне области Никодим Даут Шараф (Сиријска Православна Црква), епископ Ербила Мар Абрис Јухана Тијари (Асирска Црква од Истока), презвитер Сами Јунан Алфред Ибрахим (Антиохијска Православна Црква), представник Коптске Цркве у Ираку, игуман Мина Оршелени. У свом поздраву Патријарх је подсетио на то да је посетио Ирак 2002. године: „Боравио сам у Багдаду, у Мосулу, посећивао сам храмове, манастире и запазио богати духовни живот вашег народа...“ Представници Цркава су изнели услове животе у којима обављају своју пастирску службу. Предстојатељ Руске Цркве је изразио велику забринутост због разарања хришћанских светиња у Ираку, и рекао да „морамо учинити све да бисмо обновили хришћанска света места у Ираку и повратили хришћанско становништво у Мосул и у друга места, а из који су они морали да избегну због грађанског рата и прогона“. Он је такође истакао да је добро што постоје развијени међухришћански односи, па Руска Црква може да помаже друге хришћанске Цркве у овом региону. Извор: Српска Православна Црква

Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило, служио је данас, 5. новембра Литургију Светог апостола Јакова, првог Епископа јерусалимског у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Његовом преосвештенству саслуживали су: протојереј – ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Иван Црногорчевић. Током Свете службе, након читања из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Звучни запис беседе оца Далибора Звучни запис беседе владике Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Отац Далибор је у првом дијелу своје бесједе говорио о аманету и завјету Светог Апостола Јакова, који је по тијелу брат Господа Исуса Христа. Подсјетио је на наше призвање и позвање заједница и сједињење са самим Богом: “Оставио нам је у аманет и у завјет ову службу коју данас служимо, коју је својим рукама написао – а то је Литиргија Јаковљева – Литургија Светог апостола Јакова. Древна је то служба Божија коју служимо сваке године на празник његовог имена, као што се служи и у недјељу по Божићу, у Недјељу Богоотаца. И заиста, ова чудесна служба која у себи садржи древност првих хришћана и њена сама структура и динамика од почетка до краја узводе нас ка Христу, узводи нас ка најсветијем дијелу, а то је онај дио када се хљеб и вино претварају у Тијело и Крв Христову, тада сједињавамо се са Богом самим јер нас света служба на то призива и на то сви призвани.” У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор се осврнуо на улогу свакога човјека у животу и у Цркви, будући да сваки човјек има своје дарове од Бога дате, а самим тим и своје нарочито мјесто. Он је навео и да нам је Свети Апостол Јаков дао савршен примјер чему треба тежити и за шта се борити у овоме животу : “Свако од нас има улогу у Цркви. И свако је од нас призван пред Богом да заједнички служимо и да се сабирамо у име Његово, као што је сабирао и Свети Апостол Јаков у Светом граду Јерусалиму. Он је призивао све у име Божије. И у то име Божије је проповједао љубав коју је имао и чувао до посљедњег свог издисаја. Христа је носио у свом срцу и у својој души. И као прави пастир Цркве дао је примјер свима нама чему човјек треба да тежи и за шта треба да се бори у овом животу”, закључио је протојереј – ставрофор Далибор Милаковић. Након Светог причешћа и освећења славског колача и кољива које су у част празника принијели ђакон Иван Црногорчевић са својом супругом Даницом Црногорцевић и ћерком Касијаном, сабранима се обратио надахнутом бесједом и Преосвећени Епископ Кирило. Владика Кирило је у свом обраћању вјерном народу, подсјетио на житије Светог апостола Јакова, наводећи притом најважније детаље из његовог земног живота. Такође, Преосвећени Владика Кирило се дотакао и смисла и поретка, као и настанка Јаковљеве Литургије која се служи још од првих – раних вјекова хришћанства. Преосвећени владика Кирило се дотакао и онога што представља суштину Свете литургије, без обзира на различите чинове њеног служења: “Управо нас опомиње и Литургија Пређеосвећених дарова. А шта нас она опомиње? Опомиње нас да су сви наши дарови пређеосвећени. Дакле сви су ти дарови одувијек постојали у Богу, а нама су даровани. И само човјек и има живот ако се сједини са Богом. И томе ми треба да тежимо, то треба да буде суштина нашег живота.“ Преосвећени владика је истакао да је корисно да учествујемо у свим богослужбеним догађањима, нарочито Литургијским јер ту видимо која је суштина Литургије. „Суштина Литургије није у периферним стварима, отвореним и затвореним дверима, завјесама – што несумњиво има своју симболику и своје значење, али ипак суштина је дакле у правој вјери, у призивању Бога са трепетом. Суштина је у тој нади и трепету да Бог прими овај наш принос, али је свакако и у благодарности. У благодарности нашој што нас је Господ примио, услишио, што је примио наш принос и што је допустио да се сјединимо са Његовим Пресветим Тијелом и Крвљу” – закључио је Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно-централноамерички господин Кирило. Након бесједе Владике Кирила, вјерни народ је наставио своје евхаристијско сабрање за трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Храму Светог Николе у Баошићима у четвртак, 11. октобра свечано и лутургијски је прослављена 161. година од упокојења Свештеноисповједеника бокешког и далматинског Кирила Цветковића – знаменитог Бокеља и великог борца за вјеру православну. Светом литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Предраг Видаковић уз саслуживање протојереја- ставрофора Вида Вуковића, протојереја Гојка Мрачевића, јереја Небојше Вуловића, ђакона Драгомира Видаковића, као и пароха баошићког јереја Илије Мотике. Да Света Литургија буде још свечанија побринуо се отац Никола Тодоровић заједно са дјецом, полазницима вјеронауке,садашњим и некадашњим као и парохијанкама баошићким које иначе пјевају за пјевницом у славу Божију сваке недеље и празника. О унијатима, погубности њиховог пада и вјере као и покушају од стране епископа далматинског бококоторско-дубровачког Венедикта Краљевића да се Бока- которска и Далмација поунијате као и о отпору тадашњег српског живља на челу са протосинђелом Кирилом Цвјетковићем, говорио је у проповједи парох кумборски отац Гојко Мрачевић. Прота Гојко је објаснио како је лукаво и “ испод жита“ српски народ покушан да буде увучен у унију и остане наизглед православни, а у ствари преко лажних латинских учитеља преобучених у православне свештенике, призна римског папу за свог врховног поглавара и самим тим се одрекне своје вјере. Отац Кирил који је представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније, међу првима је открио погубне намјере Епископа Венедикта да поунијати Далматинску православну епархију и то је саопштио народу: „Свети Кирил који је овде одрастао, у манастиру Савина примио монашки чин и са 26 години рукоположен у свештеника за Боку и Далмацију, открио је шта нам се спрема. Открио је да се школују унијатски свештеници – калуђери, пуштају браду да би споља изгледали као наше свештенства и монаштва и да треба да дођу и отварају школе гдје би се учила католичка вјера.“ Отац Гојко Мрачевић је говорећи о овоме велико светитељу, свештеномученику и подвижнику преподобном калуђеру из Баошића, казао да његов подвиг био раван оцима који нису дали да уђемо у Унију и признамо папу као патријарха, послије раздвајања двије Цркве за вријеме окупација Млетачке и Турске. Подсјетио је да је након побуне шибенских Срба, те организације атентата на неке лажне калуђере и испоснике римске, Свети Кирил био оптужен као организатор и осуђен. Са робије је изашао послије 25 година – 1846. године. Од тада па до краја свог живота био је у румунском манастиру Бездин гдје се и данас налазе његове мошти у Храму Ваведења Пресвете Богородице. Прота Гојко је закључио да је послије 160 година Бог прославио оца нашега Светога Кирила и да ми данас треба да се угледамо на њега и да морамо знати што смо, ко смо и што треба да останемо. Посебан благослов за Храм Светог Николе и вјернике на Светој литургији је била честица моштију Св. Симеона Богопримца. Послије Литургије пререзан је славски колач у славу и част Св. Кирила и постављена трпеза љубави за све присутне вјернике. Трпезу су припремиле попадија и парохијанке уз подршку Удружења жена Баошића. Свети Кирил Цвјетковић је рођен у Баошићима 1791. године у свештеничкој фамилији а крштен је 15-ог септембра исте године у Цркви Светог Николе. Скоро 25 година је тамновао у затворима тадашње Аустро-Угараске гдје је био најстрашније мучен. Издржао је све, побједио и надживио многе непријатеље своје, и Господ га је наградио вјечним животном и славом да свједочи живима о тврдој вјери и колико је Бог милостив према онима који га се не одричу ни за какву славу земаљску. попадија Миомира Мотика линк