Митрополит Антоније Сурошки : Апсолутни услов љубави – отвореност

[Sun14861]

пре 31 минута, Bojan* рече

Poznajem samo jednu Milunku, a ona nije Savić. I nije na forumu.

Vidim ja da si ti neki provokator i da ti je dosadno. Al’ nema veze. Doći ćeš i ti na red pred Bogom, grešniče.

E jeste mi dosadno, to si u pravu...

[Sun14861]

Ja sam grešnica iz banovine...

[Bojan*]

пре 4 часа, Sun14861 рече

Ja sam grešnica iz banovine...

Onda bi možda trebalo da se upoznamo, pa da vidimo kud će to da nas odvede.

A? Šta kažeš? 

[Bojan*]

On 31.10.2020. at 16:56, JESSY рече

Апсолутни услов љубави јесте отвореност; у идеалном случају – узајамна, али понекад је отвореност једне особе која воли таква да је довољна за двоје. Отвореност нам се може чинити застрашујућа. Бити отворен значи постати рањив; када си отворен тада твоја радост и бол умногом зависе од друге особе. И то се може учинити само ако имамо довољно вере у другу особу…
Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду. Такво увереност јесте убеђеност да у човеку постоји светлост, да постоји истина и да она може да победи. И нема наивности у овој убеђености, у овој вери; она расте са искуством, које се заснива на знању о себи и на знању о животу и људима.

Али на путу до тога, ми постојано имамо посла са људима (као и они са нама) који су у фази формирања, то јест са људима у којима се боре светлост и тама – а понекад је то жестока борба. И када се отворимо у чину вере, ми морамо унапред признати своју рањивост и свеједно поћи на то.
Рањивост није обавезно нешто лоше. Рањивост може бити горка, тешка: рањено самољубље, огорченост и понижење такође спадају у ову област рањивости. Али ми овде не говоримо о њима, већ о љубави, о способности да будемо рањени у срце – а да не одговоримо ни горчином ни мржњом; опраштамо, прихватамо, јер верујемо да су суровост, издаја, неразумевање, неистина пролазне ствари, а човек остаје заувек.
Веома је важно определити се за ову рањивост. А способност носити ту спремност да верујете до краја и волите по цену свог живота тако да би не само ви, већ и други могли да расту у пуну меру својих својих могућности, – то је подвиг. То је нешто стварно велико, то је истинско стваралаштво: особу која се још није остварила – ми остварујемо, постајемо оно што можемо бити, на шта смо способни да постанемо и помажемо другом да постане све оно за шта је способан.
Ово је једна врло озбиљне одговорности. Обично, говорећи о одговорности, ову реч схватамо као да морамо да дамо одговор – за своје речи, за своја дела и за свој живот. Али одговорност није само у томе. Одговорност је и способност да човеку одговоримо – љубављу, разумевањем, вером, надом. У том смислу, свака љубав садржи одговорност. Одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И опет, ова одговорност, као и свака друга – на пример, грађанска – има своју цену.
Та одговорност у љубави сједињена је се са захтевношћу. Волети размаженом љубављу, вољети љубављу која све дозвољава и омогућава човјеку да постаје све мизернији, све окрутнији, све себичнији – ово није љубав. Ово је издаја. Љубав треба да буде захтевна. Не у грубом смислу, ни на начин на који често заиста захтевамо од других оно што сами не пристајемо да чинимо, што нам се чини претешко, намећући им бремена која сами нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност у љубави се састоји пре свега у томе да надахњујемо вољену особу, како би је уверили да је она бескрајно значајна и вредна, да има све потребно да израсте у већу меру човечности. За ово је потребна непоколебљива вера с наше стране, јер то није увек очигледно; постоје тренуци када се пред нам заблиста светозарни образ оног шта човек може да буде – и онда се он полко угаси: живот угуши онај највиши порив.
И тада наша вера треба да буде далековида, наша нада – ватрена, наша љубав – непоколебљива; тада смо дужни са свом пажњом, са свим својим искуством, помоћи човеку да расте; и само ако на овај начин верујемо, са спремношћу да будемо отворени до последње рањивости и захтевајући од другог да буде све оно на што је способан, имамо право да кажемо да га заиста, озбиљно, стваралачки волимо: не ради себе – већ ради њега.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2020/10/31/apsolutni_uslov_ljubavi/

 

Meni je smešno kad vidim kako lajkujete ovaj tekst, a u realnosti se većina ponaša tako da to nikakvih dodirnih tačaka nema sa ovim što piše. Vrlo vrlo mali broj ljudi pridaje neku važnost osećanju koje zovemo ljubav, a kada su u pitanju muško ženski odnosi, kod ogromne većine se sve vrti oko seksa i materijalnih mogućnosti i to svi znaju, ali se foliraju. Međutim, ljude razotkriva promiskuitet i materijalizam.

Osim toga, tekst ima ozbiljne manjkavosti, koje mogu navesti neke ljude da naprave katastrofalne greške, sa posledicama poput onih u slučaju Mike Aleksića.

Jedan primer iz teksta:   

On 31.10.2020. at 16:56, JESSY рече

Као прво, оне основне вере у човека, дубоког уверење да у свакој особи постоје светлост, истина и бескрајне креативне могућности; да ако му помогнете, подржите га, надахнете ли га, хаос који нас често плаши у човеку може да роди звезду.

Kada neko tvrdi ovako nešto besmisleno, pitanje je može li se verovati ostalim njegovim kazivanjima.

Neka mi neko kaže da li u Miki Aleksiću postoje svetlost, istina i beskrajne kreativne mogućnosti. U tekstu se kaže da u svakoj osobi postoje, znači i u Miki Aleksiću. Treba li onda da ga puste da "zrači" i dalje tom "svetlošću". A koliko tek ima takvih kao što je Mika. U tekstu se kaže da ako mu pomognemo, podržimo ga, nadahnemo li ga,... može da rodi zvezdu.    Samo nam još to fali, da takve nadahnjujemo dok uništavaju tuđe živote. Neka Mika rađa zvezdu u zatvoru, tamo gde mu je i mesto.

Trebalo bi malo razmisliti pre nego što se nešto kaže.

[Sun14861]

пре 13 часа, Bojan* рече

Onda bi možda trebalo da se upoznamo, pa da vidimo kud će to da nas odvede.

A? Šta kažeš? 

Ljubav u vreme banovanja 

[Sun14861]

пре 14 часа, Bojan* рече

Meni je smešno kad vidim kako lajkujete ovaj tekst, a u realnosti se većina ponaša tako da to nikakvih dodirnih tačaka nema sa ovim što piše. Vrlo vrlo mali broj ljudi pridaje neku važnost osećanju koje zovemo ljubav, a kada su u pitanju muško ženski odnosi, kod ogromne većine se sve vrti oko seksa i materijalnih mogućnosti i to svi znaju, ali se foliraju. Međutim, ljude razotkriva promiskuitet i materijalizam.

Osim toga, tekst ima ozbiljne manjkavosti, koje mogu navesti neke ljude da naprave katastrofalne greške, sa posledicama poput onih u slučaju Mike Aleksića.

Jedan primer iz teksta:   

Kada neko tvrdi ovako nešto besmisleno, pitanje je može li se verovati ostalim njegovim kazivanjima.

Neka mi neko kaže da li u Miki Aleksiću postoje svetlost, istina i beskrajne kreativne mogućnosti. U tekstu se kaže da u svakoj osobi postoje, znači i u Miki Aleksiću. Treba li onda da ga puste da "zrači" i dalje tom "svetlošću". A koliko tek ima takvih kao što je Mika. U tekstu se kaže da ako mu pomognemo, podržimo ga, nadahnemo li ga,... može da rodi zvezdu.    Samo nam još to fali, da takve nadahnjujemo dok uništavaju tuđe živote. Neka Mika rađa zvezdu u zatvoru, tamo gde mu je i mesto.

Trebalo bi malo razmisliti pre nego što se nešto kaže.

Vasi želim ti da nađeš takvu da u tebi rodi zvezdu...

[Bojan*]

пре 21 часа, Sun14861 рече

Ljubav u vreme banovanja 

Kad se mora, nije teško. 

Ja sam za konkretnu akciju. 

[Bojan*]

On 17.2.2021. at 8:47, Sun14861 рече

Vasi želim ti da nađeš...

Sunčice, rekoh li ti ja da nisam Vasa?