Kolika je bila radnička plata u Jugoslaviji?

[Justin Waters]

Pronađoh slučajno u dokumentima, obračun očeve penzije iz 2002g, za period od 1970-1989. Pa sam malo preračunao godišnje iznose prema dolaru i istorijskom kursu za svaku godinu, i podesio vrijednost za inflaciju na 2020-tu da bi se dobio utisak kolika su primanja bila u današnjim vrijednostima. Na kraju sam sve pretvorio u evre, i podijelio bruto mjesečna primanja prema koeficijentu kojim se preračunavaju neto iznosi u RS-u. Otac je bio vkv radnik, dakle profesionalni majstor, i iznad njega su tad bili samo inženjeri i visoki funkcioneri po primanjima. Evo kako to izgleda: 

Iz tabele se vidi da je standard 70-tih bio uravnotežen i da je najveću mjesečenu platu imao 1979 i to oko današnjih 650 evra. Značajan pad primanja nastaje u 80-tim, a svi dobro znamo priče o padu standarda, nestašici osnovnih namirnica, i inflaciji i platama u svitanje raspada Jugoslavije gdje gotovo nisi mogaš ništa sebi priuštiti za mjeseni dohodak. Današnjim standard nam govori da je taj period iz 80-tih prevaziđen, ali da se još nije dostigao standard 70-tih i da je to negdje otprilike tu.  

A jasno se vidi da nisu postojala nikakva mitska primanja od 2500 ili 5000 maraka kako neki znaju da govore da su bili u tom periodu. 

[VaSa110]

Evo još malo mitologije.

Moji roditelji su bili ono što se kaže "fizikalci" u firmi Beogradski pamučni kombinat. Ta firma je bila jedna od najgorih po primanjiuma u Srbiji.

Oni su sa takvim platama (i kasom uzajamne pomoći) napravili dve (skromne) kuće, kupili stojadina, napunili te kuće, kupili nešto zemlje (koja je tada bila papreno skupa)...... Cena toga je bila letovanja na selu a zimovanje nije postojalo kao pojam. Mom drugaru otac je bio varioc i sećam se kupio mu Comodor 64 za 2500 maraka ladno. Poslovođa u Fabrici hartije pred penzijom dodao malo na platu i kupio Fiću.

Primanja se ne cene samo po nominalnoj vrednosti. Zapravo to uopšte nije bitno. Bitno je šta možeš da kupiš, uradiš....

 

[Срндаћ]

@Justin Waters , било би добро наћи податке за Србију или макар Југославију за БДП по паритету куповне моћи ( GDP PPP ) за 70-е и 80-е, па да се лијепо види колика је разлика између 60.000 динара у 70-има и данас.

Тражио сам сад мало по нету, али не могу наћи такве податке ( питање је постоје ли уопште за Југославију такви детаљни подаци ).

Нпр, таква примања у Београду су минимум за живот у којем се не мораш бринути хоћеш ли имати до краја мјесеца, ако не трошиш превише и живиш обичним животом. Ван Београда то већ постаје баш лијеп износ.

А у Врању те са тим прогласе за бизнисмена године 

[Justin Waters]

пре 8 часа, VaSa110 рече

Primanja se ne cene samo po nominalnoj vrednosti. Zapravo to uopšte nije bitno. Bitno je šta možeš da kupiš, uradiš....

Pa zato sam i radio kalkulaciju za inflaciju podešenu za 2020-tu. Naravno da ni to nije tačan pokazatelj, ali jeste okviran. Kuće niko nije nikad pravio od svoje plate. Kuće su se pravile na razne načine, kreditima, nasljedstvom, prodajom zemlje, prodajom vrijednih stvari, pozajmicama, donacijama materijala itd...ne mnogo različito i lakše u odnosu na danas. Danas su samo više popularni stanovi koji su mnogo skuplji, pa ih je teže finansijski pokriti. Svakako da bi dobar pokazatelj bilo šta se moglo kupiti u ono doba sa tim primanjima, a šta danas. Nažalost sad mi se ne da kopati po internetu koliko su tad bili automobili ili jedan firižider, ili solidna garnitura namještaja...ali i to sve ima svoje vrijeme. Kućanski aparati su danas jeftiniji, tehnika generalno, kao i odjeća jer se proizvode u većim količinama i u zemljama sa jeftinom radnom snagom. Ali evo za primjer našao sam projekat verande iz 1975g, gdje je otac vršio proširenje kuće. Veranda je običan paralelopiped, sa bočnim stepenicama, terasom na krovu, ogradom, WC-om i jednom prostorijom ispod, sa svim inventarom, stolariom podom, vratima itd...U ono doba pedračun je bio 2000 dinara za 1m2, a veranda je bila veličine 12 m2, tako da je veranda koštala 24.000 dinara. Sad ako gore iz one tabele uzmem neto platu koja je otprilike bila 30.000 dinara znači da je skoro trebalo cijelu godišnju platu dati za tu verandu (neznatno manje). E sad kako danas stvari stoje? S obzirom da je riječ o klasičnom građevinskom objektu vrlo prostog sadržaja, njegova izgradnja po kvadratu može svakako da varira, ali danas bi takvu verandu mogao izgraditi za 500 evra po kvadratu sa svim inventarom unutra. To znači za 12m2, treba ti 6000 evra, tj 500 mjesečno. 500 Evra kao plata jednog vkv radnika je danas sasvim realna, ako ne u mnogim firmama i znatno veća. 

Hoću da kažem, i to je suština, standard u Jugoslaviji ništa značajno nije bio, a pogotovo nije bio blizak zapadnom kako mnogi naivno vjeruju, isto kao što vjeruju da se sa crvenim pasošem bukvano moglo putovati svuda bez vize. Život je bio svakako drugačiji nego danas, skromniji pa se i sa nižim primanjima u odnosnu na zapadni standard moglo solidno živjeti. 

[GeniusAtWork]

пре 9 часа, Justin Waters рече

Današnjim standard nam govori da je taj period iz 80-tih prevaziđen, ali da se još nije dostigao standard 70-tih i da je to negdje otprilike tu.  

Да би стандард тада и сада могао да се пореди, треба упоредити цене тада и сада и шта је неко могао да приушти себи са тадашњом просечном платом, а шта може данас.

пре 9 часа, Justin Waters рече

A jasno se vidi da nisu postojala nikakva mitska primanja od 2500 ili 5000 maraka kako neki znaju da govore da su bili u tom periodu. 

Такве плате су можда имали директори предузећа и слични. Обични људи сигурно не.

Али није поента у цифрама, него у томе што је већина људи тада живела боље него пре 2. св. рата. Макар тих неколико деценија. А дефинитивно су живели боље тада него после, када су дошли ратови, санкције, инфлација и беда. И тотални распад друштва. Зато се стално потеже та прича о "златним временима", не зато што су људи нешто много волели бравара и петокраку него јер се сећају да су тада живели боље и сигурније него данас.

[о.Небојша]

Ти што кажу да су правили куће и живјели супер од плате , треба да признају да су узимали кредите које је јела инфлација, а чија је камата била занемарљива. Нпр.таст се одрекао права на стан и добио кредит у фирми на 10 година који је им ао камату нешто 1%, као само трошкови обраде .

Кад се погледа распон плате у периоду 1974-84. види се који дио плате је на крају одлазио на отплату. У то доба није био велики избор у продавницама ни што се тиче технике, ни одјеће,а ни хране. Јужно воће је било скупо, носила се конфекција или нешто из комисиона или ако је неко ишао у Трст. Рођаи из иностранства су углавном доносили робу са распродаја. У сеоским школама доста дјеце је стално долазило у школу у истом одијелу, гдје се није гледало на склад боја или моду, него се доста ствари наслеђивало од старијих браће и сестара. Неки нису имали новаца за ужину или за штампу.

[Prozor na krovu]

Definitivno je bilo najbolje u vreme Ante Markovica, 1990, 1991. Te cifre od par hiljada odnose se se na na to vreme. Mislim da je tu radnički prosek bio 800-900 nemackih maraka. Sa fakultetima je bilo znatno više. 
No, nije poenta samo u platama što neko gore napisa, nego u tome šta se sve dobijalo džabe ili po povlašćenim cenama, a što danas košta toliko da ti odlazi najveći deo onoga što zaradiš. Dobijali su se stanovi, i imao si rešeno egzistencijalno pitanje a da nisi morao da podigneš ni kredit niti da štediš, zdravstvo i lekovi su bili bespatni, a to je značajna stavka, u školama su se nasledjivale knjige s deteta na dete, letovalo se po raznim odmaralištima koje su radnici imali po Jadranu po povlašćenim cenama, sindikat je nabavljao non stop nešto od hrane na milion rata, na pijaci su bili seljaci a ne nakupci i bila je jeftina a svi su kuvali dok su restorani  bili mislena imenica a u kafanu na kafu i piće je isao najviše jedan član, za razliku od danas kada idu svi i to non stop;  nije se plaćao parking, vozio se jedan auto po porodici uglavnom domaće proizvodnje kupovan na kredit, kredite je jela inflacija u domaćim bankama,  garderoba i obuća se nije menjala non stop nego kad okraća, vikendice su se pravile na oruk sa komsilukom i familijom... Sve je bilo skromnije, mirnije i sigurnije. Razlike su postojale, nisu bile ni male, ali su bile manje nego danas.  

[J_a_n_a]

пре 11 часа, Prozor na krovu рече

Definitivno je bilo najbolje u vreme Ante Markovica, 1990, 1991.

Samo da dodam zavisi gde se živelo u Jugoslaviji u to vreme. U nekim delovima se uveliko spremalo za rat.

[SrbinKatolik]

E moji Srbi plaćaće ovo dete koje se danas rodilo u bolnici u Bg tu suludu ideju Jugoslaviju i kad napuni 40 godina bio je to lazni bajkoviti zivot svi zaposleni jer se zaposlavalo da bi se ispijalo kafe danas tri radna mesta iz tog vremena  mora da odradi jedna jedina osoba i ovaj nas zivot danas je realnost i moji roditelji znajud a kazu deco mi smo imali solidan zivot ali to placate vi danas i buduce generacije.

[Dragi]

1980-e, to ono vreme kada su svi gastosi švercovali kafu, šećer i prašak za pranje odeće švercovali u Srbiju? Kada su robne kuće itd. bile apsolutne prazne? 1985 ja klinac tad sam očuhu kupio jednu malu figuricu, nekakvog vuka ili psa, danas je ima; pa dakle uđem u robnu kuću u Darosavi, tada još Partizani, kraj Aranđelovca: i praznina, osim pomenutog džukca!

Sad ću nešto da vam kažem: Ne znam da li su ljudi imali dovoljno novca, ali pod Miloševiću nije bila takva nemaština po prodavnicama! Možda nije bio najbolji kvalitet, možda je bilo poslednje ono - ali imalo se! I pod sankcijama, imalo se. Za razliku od srećnih 1980-ih

Po mojoj proceni danas se mnogo bolje živi u Srbiji. Što ali nije i ne sme da bude razlog da se na tom standardu ostane. Logično. Ranije je bilo uvek gore, ne bolje kako mnogi misle. To nije razlog da bude ponovo gore.

[obi-wan]

пре 3 часа, Dragi рече

Kada su robne kuće itd. bile apsolutne prazne?

Ne znam gde si ti tad ziveo, ali robna kuca u mom gradu je bila prepuna svega i svacega, a 1986. godine su cak dobili i Star Wars modele renomiranog proizvodjaca "Airfix", koje su mi roditelji, u ritmu od 1-2 mesecno, sve kupili. Bili smo skromna porodica nize srednje klase po zaradama.

O kvalitetu zivljenja onda i sad mozemo da se palamudimo u prazno, samo pogledajte hranu i namirnice onda i sad. Moja majka je radila u fabrici mesnih preradjevina, i robu vrhunskog kvaliteta su stalno izvozili u Italiju, Grcku, Englesku, Kuvajt.

A cinjenicu da sad zivimo u obicnoj i raskucenoj radnickoj koloniji bolje da i ne pominjemo, jer ce biti rata na temi.

[Dragi]

пре 35 минута, obi-wan рече

Ne znam gde si ti tad ziveo, ali robna kuca u mom gradu je bila prepuna svega i svacega, a 1986. godine su cak dobili i Star Wars modele renomiranog proizvodjaca "Airfix", koje su mi roditelji, u ritmu od 1-2 mesecno, sve kupili. Bili smo skromna porodica nize srednje klase po zaradama.

O kvalitetu zivljenja onda i sad mozemo da se palamudimo u prazno, samo pogledajte hranu i namirnice onda i sad. Moja majka je radila u fabrici mesnih preradjevina, i robu vrhunskog kvaliteta su stalno izvozili u Italiju, Grcku, Englesku, Kuvajt.

A cinjenicu da sad zivimo u obicnoj i raskucenoj radnickoj koloniji bolje da i ne pominjemo, jer ce biti rata na temi.

Ne kod mene u Aranđelovcu u srcu Šumadije. No Aranđelovac je valjda selo

Ne da bilo uvek tako. Sećam se krajem 1970-ih ili 1980, u aranđelovačkoj robnoj kući da je bilo i malog bazena sa živim ribama. Ali sve je to sredinom 1980-ih nestalo ako ne i ranije! Zato trpaj ispod sedišta kafu, šećer, i teraaaj rodbini u matici! Srećne osamdesete 

Danas mi brat od tetke, električar u Bukovačkoj banji, tera noviji VW Passat; sestra, učiteljica književnog u osnovnoj školi, i zet poklanjaju sinu njihovu Tojotu, kasnije kupuje sebi neki drugi... u 1980-ima je doživljaj za rodbinu bio kada je tetka kupila neku staru fiću koji se neki mesec kasnije pokvario. Kako je tetka tad ponosno govorila: "Moj mercedes!" Druga tetka, direktorka u Bukovačkoj, nije mogla ni fiću da kupi. Danas ima stotinu ovaca.

Danas da im švercujem kafu i šećer imaju da mi se smeju. 

Ali ironija! U 1990-ima već se imalo. Možda nisam imao koka kolu u prodavnici koja je, u centru Aranđelovca, koštala duplo više nego kod mene u Beču; ali golf kole i golf narandže, i golf egzotik, toga je već bilo dosta. I nismo morali više da švercujemo. Sve se imalo. Samo da se plati. E to jedino morali smo da šaljemo, novac, najbolje dojče mark.

[Dragi]

Da ne govorim da u Partizane, danas Darosavi, do 1990-ih ni telefon nisu imali!!

[obi-wan]

пре 3 часа, Dragi рече

Danas mi brat od tetke, električar u Bukovačkoj banji, tera noviji VW Passat; sestra, učiteljica književnog u osnovnoj školi, i zet poklanjaju sinu njihovu Tojotu, kasnije kupuje sebi neki drugi...

...

пре 3 часа, obi-wan рече

A cinjenicu da sad zivimo u obicnoj i raskucenoj radnickoj koloniji bolje da i ne pominjemo, jer ce biti rata na temi.

 

[GeniusAtWork]

пре 16 часа, Dragi рече

1980-e, to ono vreme kada su svi gastosi švercovali kafu, šećer i prašak za pranje odeće švercovali u Srbiju? Kada su robne kuće itd. bile apsolutne prazne? 1985 ja klinac tad sam očuhu kupio jednu malu figuricu, nekakvog vuka ili psa, danas je ima; pa dakle uđem u robnu kuću u Darosavi, tada još Partizani, kraj Aranđelovca: i praznina, osim pomenutog džukca!

Sad ću nešto da vam kažem: Ne znam da li su ljudi imali dovoljno novca, ali pod Miloševiću nije bila takva nemaština po prodavnicama! Možda nije bio najbolji kvalitet, možda je bilo poslednje ono - ali imalo se! I pod sankcijama, imalo se. Za razliku od srećnih 1980-ih

Po mojoj proceni danas se mnogo bolje živi u Srbiji. Što ali nije i ne sme da bude razlog da se na tom standardu ostane. Logično. Ranije je bilo uvek gore, ne bolje kako mnogi misle. To nije razlog da bude ponovo gore.

То можда у Србији у неком паралелном универзуму   У оној где сам ја живео, 80-их није било никаквих несташица. Напротив, све робне куће су биле пуне и стандард је био солидан. Беда и несташица је почела '92 и врхунац достигла годину дана иза тога - са санкцијама и хиперинфлацијом. Па си морао чим дођеш са посла да трчиш у прву продавницу и купиш ако је нешто остало да се купи да би преживео; јер ако мало закасниш, твоја плата више неће вредети ништа. За оно што си данас плаћао пар милиона, сутра је вредело пар милијарди. А то нешто је брашно и најосновније потрепштине за преживљавање. Бензин је био мисаона именица. 

Ситуација се мало побољшала тек '94 кад је дошао Аврамовић за гувернера и увео конвертибилни динар.

Тако да за сву беду и несташицу једина адреса на коју можете да се обратите је Слоба